Poglavlje   20.

Ne  idemo  u  Kašmir

Obratio sam se ocu: “Oče, želim da pozovem učitelja i četiri prijatelja da za vreme letnjih praznika pođu sa mnom u podnožje Himalaja. Mogu li  da dobijem šest voznih karata do Kašmira i dovoljno novca za troškove izleta?”

Kao što sam i očekivao, otac se od srca nasmejao.

“Ovo je već treći put da mi dolaziš  sa  istom  pričom.  Zar  nisi  to  isto tražio prošlog i  pretprošlog  leta?  U  poslednjem  trenutku  Šri  Juktešvar  je  odbio da  ide.”

“Oče, to je istina, Ne  znam  zašto  moj  guru  neće  da  se  izjasni  o Kašmiru142. Ali, ako mu kažem da si nam ti  obezbedio  karte,  čini  mi  se  da  će ovoga puta pristati da krene.” Nisam uspeo  da  uverim  oca,  ali  mi  je  sledećeg dana uz dobronamerno zadirkivanje predao šest voznih  karata  i  svežanj novčanica od deset rupija.

Izjavio je: “Mislim da tvom teorijskom izletu ne treba tako praktična podrška,  ali  evo,  imaš je.”

Tog popodneva pokazao sam Šri Juktešvaru sve što sam dobio od oca. Premda se nasmešio mom oduševljenju, nije hteo da se obavezuje prihvatanjem, već  je  rekao:  “Rado  bih  išao.  Videćemo!”

95        Sveti Toma Akvinski, “kralj skolastičara”, odgovorio je svom sekretaru, koji ga je nestrpljivo nagovarao da završi svoju Summa Teologiae:  “Otkrivene  su  mi  takve  tajne,  da  mi  se  sve  što sam napisao čini kao mlaćenje prazne slame.” Jednog dana, 1273. Godine, za vreme mise u napuljskoj crkvi, doživeo je duboku  mističnu  spoznaju.  Veličanstvenost   božanskog  znanja   ga   je toliko obuzela,  da  je  izgubio  svaki  interes  za  intelektualno.  (Uporedi  sa  Sokratovim  rečima:  “Što se  mene  tiče,  sve  što  znam  jeste  da  ništa  ne  znam”.)

96        Iako učitelj nije  ništa  objašnjavao,  možda  nije  hteo  da  ide  u  Kašmir,  jer  je  znao  da  još  nije

vreme da se u Kašmiru razboli.

Nije komentarisao ništa kada sam zamolio Kanaia, malog učenika iz ašrama,  da  nas  prati.  Pozvao  sam  još  tri  prijatelja  -  Rađendru,  Matha  Mitru,

otina Audju i još jednog dečaka. Kao  dan  polaska  odredili  smo  sledeći ponedeljak.

Subotu i  nedelju  sam  proveo  u  Kalkuti,  gde  se  u  našoj  kući  slavilo venčanje  jednog  mog  rođaka.  Rano  ujutru  u  ponedeljak  stigao  sam  s  prtljagom u  Serampore.  Rađendra  me  je  dočekao  na  vratima  ašrama.

“Učitelj  je  napolju,  šeta.  Odbio  je  da  ide.”

Bio sam razočaran, ali  i  uporan.  “Neću  pružiti  ocu  priliku  da  po  treći put ismejava moje  maštanje  o  putu  u  Kašmir.  Mi  ćemo  ipak  poći.”  Rađendra se složio. Otišao sam  iz  ašrama  da  tražim  slugu.  Znao  sam  da  Kanai  neće  da ide na izlet bez učitelja, a neko nam  je  bio  potreban  da  se  brine  o  prtljagu. Setio sam se Beharija, koji je ranije služio u našoj  kući,  a  sada  je  radio  kod jednog učitelja u Seramporeu. Usput sam ispred hrišćanske crkve u blizini suda sreo svog gurua.

Smešeći se, Šri Juktešvar me je pitao: “Kuda ideš?”

Čuo sam, gospodine,  da  vi  i  Kani  nećete  poći  na  izlet  koji  smo  planirali, pa  sam  pošao  da  tražim  Beharija.  Sigurno  se  sećate  da  je  prošle  godine  toliko

želeo da vidi Kašmir, i da se čak ponudio da služi besplatno.” “Sećam se, ali ipak mislim da neće sa vama.”

Bio sam očajan, pa rekoh: “On nestrpljivo  čeka  na  ovakvu  priliku!”  Moj guru je ćuteći nastavio svoju  šetnju.  Ubrzo  sam  stigao  do  učiteljeve  kuće,  gde me je u dvorištu Behari prijateljski pozdravio, ali je njegova toplina  odmah nestala čim sam spomenuo Kašmir. Promrmljavši neko izvinjenje, sluga me je ostavio u ušao u  kuću svog  gospodara. Čekao sam pola sata  uveravajući nervozno sebe da se Behari zadržao zbog spremanja za izlet. Na kraju sam pokucao na vrata.

Neki čuvek, oko čijih ustiju  je  titrao  laki  osmeh,  mi  je  rekao:  “Behari  je pre 30 minuta izašao kroz zadnji ulaz.”

Tužno  sam  se  vratio,  pitajući  se  nije  li  moj  poziv  bio  suviše  nametljiv,  ili

je to možda nevidljivo delo mog  učitelja. Prolazeći  pored  hrišćanske  crkve,  opet sam ga ugledao  kako  polako  ide  prema  meni.  Ne  čekajući  moj  izveštaj, doviknuo  mi  je:  “Dakle,  Behari  ne želi  da ide.  Kakvi su sada  tvoji  planovi?”

Osećao sam se kao tvrdoglavo dete, koje je odlučilo da se odupre svom despotskom  ocu.  Rekao  sam  mu:  “Gosodine,  idem  da  zamolim  strica  da  mi pozajmi  slugu  Lala  Dharija.”

Odgovorio mi je smejući se toliko da mu  se  treslo  celo  telo:  “Poseti strica  ako  želiš.  Ipak  sumnjam  da  će  ti  ta  poseta  biti  prijatna.”

Uznemiren ali ratoboran, napustio  sam  svog  gurua  i  otišao  u  sud,  gde me je moj stric  Sarada  Ghoš,  državni  tužilac,  srdačno  dočekao.  Obavestio  sam ga: “Danas sa nekoliko prijatelja putujem u Kašmir.  Godinama  se  radujem  tom izletu  na  Himalaje.”

“Srećan sam zbog toga, Mukunda. Mogu li nešto da učinim da bi ti putovanje  bilo  udobnije?”

Te ljubazne reči su me ohrabrile, pa sam ga pitao: “Dragi sriče, da li bi ikako mogao da mi pozajmiš svog slugu Lala Dgarija?”

Ta  moja  jednostavna  molba  je  izazvala  zemljotres.  Stric   je   ustao   tako naglo da je prevrnuo stolicu, papiri sa stola su se razleteli na  sve  strane,  a njegova dugačka vodena lula sa čibukom  od  kokosovog  drveta  stropoštala  se  na pod.

Tresući se od  besa,  povikao  je:  “Sebični  mladiću,  šta  ti  pada  na  pamet, ko  će  se  brinuti  o  meni  ako  mog  slugu  odvedeš  na  izlet?”

Sakrio  sam  svoje  iznenađenje,  razmišljajući  kako  je  moj  ljubljeni  stric mogao tako naglo da promeni  svoje  raspoloženje.  To  je  još  jedna  zagonetka  u tom neshvatljivom danu. Moj odlazak iz suda  pre  bi  se  moglo  reći  da  je  bio hitar,  nego  dostojanstven.

Vratio sam se u ašram, gde su se sakupili moji prijatelji  i  čekali  me. Stekao sam uverenje da učitelj za svoj stav ima dobar,  iako  meni  neshvatjiv razlog. Obuzela me je griža savesti što  sam  pokušavao  da  se  suprotstavim  volji svog gurua.

Šri Juktešvar me je pitao: “Mukunda,  zar  ne  bi  želeo  da  ostaneš  malo duže sa mnom. Rađendra sa ostalima može da krene, pa da  te  sačekaju  u Kalkuti. Imaćeš dosta vremena da uhvatiš poslednji noćni voz iz Kalkute za Kašmir.”

Odgovorio sam mu tužno; “Gospodine, ne marim da idem bez vas.”

Moji prijatelji se nisu nimalo obazirali na moju primedbu,  već  su  pozvali kočiju i odvezli se zajedno sa svojim prtljagom. Kanai  i  ja  smo  ćuteći  sedeli pored guruovih nogu. Nakon polučasovne tišine, učitelj je ustao i pošao  prema verandi na drugom spratu, koja je služila kao soba i  prostor  za  ručavanje. Rekao  je:  “Kanai,  posluži  Mukundu  jelom, jer  mu  uskoro  polazi  voz.”

Ustavši sa svoje prostirke, iznenada sam osetio muku i zateturao se, dok me je u želucu počelo nešto da  peče.  Probola  me  tolika  bol,  kao  da  me  je neko iznenada zavitlao u nekakav strašan pakao. Teturajući slepo  prema  svom guruu, stropošao sam se pred njim  ispoljavajući  sve  simptome  azijske  kolere, koje se svi boje. Šri Juktešvar i Kanai su me preneli u dnevnu sobu.

Obuzet samrtnom mukom, povikao sam: “Učitelju, predajem  svoj  život  u vaše ruke”, jer sam  zaista  poveraovao  da  je  došao  trenutak  da  napustim  telo. On mi je stavio glavu na svoje krilo i gladio mi čelo s anđeoskom nežnoću.

Rekao   mi   je:   “Sad   vidiš   šta   bi   se   dogodilo   da   si   sa   prijateljima   na

železničkoj  stanici.  Morao  sam,  na  tako  neobičan  način,  da  se  pobrinem  za tebe, jer si sumnjao u moj sud i silom si hteo baš sada da ideš na izlet.”

Konačno sam shvatio. Obzirom da veliki učitelj retko nalazi za shodno da javno prikazuje svoje moći, tog dana redosled događaja bi slučajnom posmatraču izgledao sasvim prirodan.  Intervencija  mog  gurua  je  bila  previše  suptilna  da  bi se posumnjalo  u nju. Ispoljio  je svoju volju kroz Beharija, kroz mog srica, kroz Rađendru i sve ostale tako neupadljivo, da je verovatno  svako  osim  mene mislio da su te situacije bile sasvim logične.

S obzirom da Šri Juktešvar nikada nije zanemarivao društvene obaveze, poslao je Kanaia da potraži specijalistu i obavesti mog strica.

Usprotivio  sam  se  šapatom:  “Učitelju,  samo  vi  možete  da  me  izlečite.  Za

svakog  lekara  sam  već  beznadežan  slučaj.”

“Ne  uznemiravaj  se  zbog  lekara,  dete,  tebe  štiti   božja   milost.   Neće   te zateći  u  ovom  stanju.  Ti  si  već  izlečen.”

Čim je moj guru izustio te  reči,  prestala  je  nepodnošljiva  bol.  Nekako sam se podigao. Uskoro je prispeo lekar i pažljivo me pregledao.

Izjavio je: “Čini mi se da je najgore prošlo. Poneću nekoliko uzoraka za laboratorijsku analizu.” Kada je sledećeg jutra došao, već sam  dobro  raspoložen sedeo na krevetu.

Nežno me je pomilovao po glavi i rekao: “Vidi, vidi. Smeješ  se  tu  i brbljaš, kao da nisi za dlaku izbegao smrt. Gotovo da nisam očekivao da ću te

naći  živog  kada  sam  otkrio  da  boluješ  od  azijske  kolere.  Srećan  si,  mladiću,  što imaš gurua sa isceliteljskim moćima! Uveren sam u to!“

Složio sam se iz sveg srca. Dok se  lekar  spremao  da  pođe,  Rađendra  i Audij su se pojavili na vratima. Ogorčenje je na njihovim licima zamenilo saosećanje kada su ugledali lekara, a  potom  moje  bledo  lice.  Rekli  su:  “Bili smo ljuti na tebe zato što se u Kalkuti nisi pojavio u vozu, kao što smo  se dogovorili. Zar si se razboleo?”

Odgovorio sam, da! Nisam mogao da se smejem, dok su moji prijatelji prenosili  prtljag  u  isti  ugao  gde  se  nalazio  juče.

Kao u pesmi: “Krenula je lađa u Španiju, ali, pre no što je stigla, već je bila ovde.”

Učitelj  je  ušao  u  sobu.  Dozvolio  sam  sebi  bolesničku  slobodu  i  s ljubavlju ga uhvatio za ruku.  Rekao  sam:  “Guruđi,  od  svoje  dvanaeste  godine mnogo puta sam  bez  uspeha  pokušavao  da  stignem  na  Himalaje.  Na  kraju  sam se  uverio  da  boginja  Parvati143    neće  da  me  primi  bez  vašeg  blagoslova!”