Ne čini sebi kumira

Druga zapovest glasi: Ne čini sebi kumira.[1] Stalno pravimo sebi kumire. Pre svega, kumir sebi samima smo mi sami. Uobičajeni cilj našeg života jeste da pripremimo mesto na zemlji za kumir kao što smo mi. U ovome prolaze godine našeg truda i briga.

U duševnoj ravni kumiri su one težnje zbog kojih zaboravljamo Boga i gubimo blagodat. Sva naša maštanja i snovi jesu neprekidno stvaranje kumira. Naša mašta kao umetnik slika zamamne slike kumira za naše strasti.

Kumir može da postane čovek, strasna zaljubljenost - upravo to je stvaranje kumira. Zaljubljeni liči na čoveka koji pravi idole od klada od drveta i krhotina kamenja. Ove idole koje je stvorila njegova sopstvena mašta, on ukrašava, njima se klanja i služi.

Čovek je obraz i podobije Božije. Data nam je zapovest da volimo čoveka, ali obožavati čoveka ponekad do stanja nekakvog bezumlja znači praviti sebi kumir od gomile mesa i kostiju koji će se jednom svakako pretvoriti u trulež.

Kumir može biti novac, koje čovek u svojoj obmani pripisuje nepobedivu moć. Kumir može da bude nauka: većina naučnika koji smatraju da se silama nauke može spasiti čovečanstvo, pravi od nje sebi kumir koji oni suprotstavljaju Bogu Živom, pri čemu sami nastupaju u ulozi žrečeva ovog "božanstva intelekta". Kumir može biti umetnost koja ne služi u slavu Božiju, već radi bogotvorenja ovog sveta i ljudskih strasti.

Kumir za roditelje mogu da postanu njihova sopstvena deca radi koje oni ponekad bivaju spremni da u bukvalnom smislu prodaju dušu đavolu.

Na jednom mestu Svetog Pisma je napisano: "Idoli su ništa", a na drugom: "Idoli su demoni". Sam po sebi idol je duhovna obmana, praznina, ali ovu prazninu, ovaj duhovni vakuum, ispunjavaju mračne sile. Zbog toga se čovek koji je više vezan za tvorevinu nego za Tvorca nalazi pod uticajem demonskih sila.

Ako se kaže kratko, duševna ravan druge zapovesti je provera sopstvenog srca: da li u njemu postoje prekomerna vezanost ili mržnja koji oduzimaju mesto Samog Boga u ljudskoj duši, kad se slikovito govoreći, presto duše dobrovoljno daje drugom i na njega se penje nevidljiva zver.

Zanimljivo je kako su primitivni narodi izobražavali svoje bogove. NJihovi idoli imaju obličje čudovišta, nekakvih fantastičnih životinja s kljovama pruženim napred i kandžama povijenim kao kod ptica grabljivica. Ukoliko imaju ljudsko obličje liče na demone s izbuljenim očima, iskešenim zubima, čini se da su ovi idoli spremni da se bace na svoju žrtvu i raskomadaju je na delove. Idoli naših strasti su podjednako odvratni, strašni i ružni kao božanstva afričkih plemena i stanovnika tihookeanskih

ostrva. Ma kako da ih ukrašavamo istinsko lice ovih idola je nemilosrdno i surovo kao lice duhova podzemlja. Oni muče svoju žrtvu, upijaju se u nju svojim kandžama, ali zaslepljenoj žrtvi se svejedno čini da su joj draži od svega na svetu. Kad za vreme iskušenja ovi glineni bogovi bivaju razbijeni, i duša pada u takvu tugu da joj se već čini da je bolje da umre nego da vidi ništavnost i bruku svojih kumira.

Hristos se ne može uvesti u panteon. Blagodat ne može da uđe u dušu u kojoj caruju strasti. Zbog toga zapovest uči da se otkida od srca ono što mu je dragocenije od Boga; da se otkida s bolom, kao što se spaljuje telo oštećeno gangrenom.

U duhovnom smislu druga zapovest govori o tome da ljudski duh treba da bude hram. U oltar se ne može unositi ništa što nije svešteno, sve to treba da bude ostavljeno van njega. Za vreme srdačne molitve pojavljuju se pomisli i obrazi najčešće podižu glavu, ponovo zovu. I u ovom smislu zapovest ne čini sebi kumira govori o potrebi da se u molitvi čovek odrešuje i odvaja od svega zemaljskog.