Ne čini preljube

Sedma zapovest glasi: Ne čini preljube.[1]

Po učenju svetih otaca u ljudskoj duši deluju tri sile: misaona, afektivna i željna. Željna sila je poslednja od njih i istovremeno prva po svojoj vlasti nad čovekovom dušom, zato često upravo ona na nivou podsvesti kao skrivena iza kulisa pokreće misao i volju, usmerava čovekov život. Pre pada u greh ova sila se ispoljavala kao neprestana, nezadrživa težnja duše ka Bogu, obraza - ka Prvoobrazu. To je bila stalna želja, neugasiva žeđ duše da sozercava Božansku lepotu. U Solomonovoj "Pesmi nad pesmama" Bog se pojavljuje u obrazu ženika, a duša u obličju neveste, međusobno vezanih neraskidivom, večno devstvenom ljubavlju, jakom, kao smrt, dubokom, kao sam život.

U Bibliji se Bog naziva revniteljem.[2] To je naročita revnost kao dinamika ljubavi. Bog negoduje na dušu kad se njene oči spuštaju na dole, ka zemlji, kad se odvraćaju od NJega.

Askete su smatrale bludom zanimanje za svet, koje dolazi do zaborava Boga kada tvorevina čoveku postaje draža od Sazdatelja. Svet je veličanstvena slika Božanske slave. U njemu duša može da nađe odbljeske mudrosti, moći i lepote njegovog Tvorca, da uzvodi um od raznovrnosti tvorevine ka jedinstvenom Početku, da hvali ljubav Tvorca koji nam je darovao život, izveo nas iz nebića kao iz nekog tamnog bezdana, obećao nam večno blaženstvo. Međutim, može biti i drugačije: čovek se zaljubljuje u ovaj svet, "upija se" u njega kao pipcima svojim strastima, opija se svetom, zaboravlja na večnost i spreman je da proda ovom svetu svoju dušu.

Apostol Pavle piše: ne opijajte se vinom od kojeg biva blud.[3] Vino strasti, ekstaze, lažne mistike, opijenost moći ljudskog razuma - sve je to duševni blud. Srce otpada od Boga i spaja se s onim što mu je spoljašnje i tuđe.

U Bibliji se učestvovanje u paganskim ritualima (kojima se sve više i više približava savremena umetnost) takođe nazivalo bludom. Na sličan način se u Apokalipsi učenje gnostika koji su pokušavali da prodru u hrišćanske zajednice naziva razvratom, koji mrzi Duh Sveti,[4] a lažna proročica se prikazuje u obličju bludnice.[5] Može se reći da su se sva kultura drevnog paganskog sveta, njegova filozofija, umetnost, njegova spoljašnja lepota i unutrašnja praznina, njegove misterije i satanske orgije ovaplotile u Apokalipsi u obrazu vavilonske bludnice koja napaja gadostima ceo svet. Bogoodstupništvo u vidu bogoborstva i lažnih učenja, naročito tajne mistične sekte

-  sve je to blud koji skrnavi zemlju.

U Bibliji je napisano: "I zemlja je bila ubijena njihovom krvlju"[6] - krvlju ljudskih žrtava koje su prinete idolima.

Ako je Stari Zavet surovo kažnjavao za preljubu Novi Zavet od nas takođe zahteva čistotu pomisli i želja. Greh bluda je mnogolik i raznovrstan. Želja u srcu protiv koje se čovek ne bori je već blud. Blud liči na mutnu struju koju iz sebe puštaju ljudske oči: kao da je pogled jednog čoveka oblio drugog lepljivom, smrdljivom prljavštinom. Blud može da se otkrije u zvuku glasa: ponekad čovek naizgled govori o čistom ili čak svetom, ali u samom njegovom glasu i dahu oseća se skriveno sladostrašće. Ponekad pokret glave ili osmeh čoveka služe kao nemi znak da je unutrašnje spreman na greh.

Ispoljavanjem bluda sveti oci su smatrali i smeh i šale. Smeh uništava, kao da proždire ljudsku stidljivost, šale navode na drskost, a drskost je po rečima prepodobnog ave Agatodora "slična jakom vetru koji pali od kojeg kad počne da duva svi beže i koji kvari svaki plod na drveću," odnosno svako dobro u duši.

Od svih čula najopasnije je čulo pipanja. Ako već sam pogled prenosi vest koja se pretvara u nekakav nevidljiv lanac koji vezuje ljude, dodir je početak plotskog pada. Strasni dodir budi u duši pohot - ovog, po rečima svetih otaca "domaćeg demona" koji je neodvojiv od nas. On kao da se prosipa i ispuzava iz mračnog podzemlja duše. Putem dodira se prenosi izvesna energija bluda, koja podseća na struju kad je jedna žica spojena s drugom. Neki kažu: "Nisam osećao nikakvu duhovnu borbu, nisam uočavao u sebi pohotne misli i čini mi se da ovde postoji preuveličavanje. Možda je ovo suvišno upozorenje izazvano nekakvim neurotičnim strahom." Međutim, radi se o tome što je naša duša, njen život - tajna za nas same. Naša svest je samo vrh glečera, čiji je veći deo skriven ispod vode i nepristupačan pogledu. Sveti oci govore o obiteljima duše, koje su smeštene, kao spratovi u kuli, jedna ispod druge. Savremeni psiholozi oblast duše koja se ne kontroliše nazivaju podsvešću. Tamo, u dubini podsvesti oživljavaju strasti. Međutim, to čovek može da ne primeti kao što onaj ko živi ne višem spratu ne primećuje požar koji je počeo od podruma i postepeno zahvata kuću.

Na početku, prilikom samog nastanka strasti, čovek može da je doživi kao čistu ljubav ili nevinu nasladu. Osećanja ga varaju i ispostavlja se da je mogućnost samokontrole praktično paralizovana. Obično čovek primećuje opasnost svog položaja tek onda kad već postaje zarobljenik strasti. Često, doživljujući neočekivani pad on čak ni ne shvata šta se desilo, zbog čega se iznenada izmenio, zbog čega se prepustio iskušenju koje je ranije mrzeo i prezirao. A sve se dogodilo samo zbog toga što je neprimetno za sebe sakupio gorivo koje se momentalno rasplamsalo od iskre. Ovde govorimo o padu kao o krajnjem slučaju, ali sam dodir i telesne nežnosti već pomračuju čovekov um i podižu sa dna njegove duše nešto mutno kao mulj s dna bare.

Da li čovek može da ne oseća delovanje strasti? Bestrasnost je stanje savršenstva, stanje koje su dostigli malobrojni i među svecima, bestrasnost je čudo. Najčešće ne osećamo strasti kad nas demon vara, kad se on, po rečima prepodobnog Jovana Lestvičnika, pravi da je mrtav kao lisica koja želi da uhvati neopreznu pticu. Zato je zavet otaca: ne veruj svom telu dok ima daha u ustima tvojim.

Nijedan greh osim gordosti ne ubija srce kao blud. Molitva je golub čistote koji ne može da nađe sebi mesta u oskrnavljenom srcu. Nijedan greh ne baca podvižnika u takvu tugu koja dolazi do očajanja kao blud. Pali podvižnik oseća da je ispunjen prljavštinom, sopstvena duša mu izgleda crna kao da je obučena u neprobojnu tamu. Uočeno je da se od bludnika širi nekakav duhovni smrad koji podseća na smrad mesa koje truli. Apostol Juda je pisao da se treba gnušati čak i oskrnavljene odeće.[7]

Neki oblici umetnosti predstavljaju ovaploćenje erotike i seksa izraženih u ritmovima muzike i pokretima, na primer, balet (sad ne govorimo o savremenoj avangardnoj umetnosti koja liči na ono što se u stara vremena nazivalo "sramnim" grehom). Čitanje romana (ne govori se o pornografiji, već o klasičnoj književnosti) primorava čoveka da doživljava osećanja i strasti likova ovih dela, a gotovo u svakom od njih telesna ljubav zauzima glavno mesto. To je kao neka osovina oko koje se vrti osovina sižea. Sveti oci kažu da oklevanje i zadržavanje pažnje na grehovnoj pomisli ili obrazu već spaja dušu s njim i skrnavi srce. Sveti oci su đavola nazivali slikarem koji slika u čovekovom umu zamamne slike, a sad se ovog demonskog rada nad čovekovom dušom latio televizor, kao da je đavo umorivši se za sedam hiljada godina predao mašini svoj "program".

Televizor je kuće pretvorio prvo u pozorišta, a zatim u javne kuće. Može nam neko reći da se često na televiziji prikazuju i vesti o naučnim dostignućima, prikazuju se istorijski spomenici, upoznajemo se sa životom sveta životinja ili biljaka, da na televiziji mogu da govore ljudi koji pozivaju društvo na poboljšanje morala, odnosno na ekranu postoji mešavina dobrog i rđavog, neka svako izabere ono što želi. Ali greh živi u našoj duši i naša razvraćena volja traži greh kao što slično traži slično. Riba progutavši udicu više ne može da se izbavi od nje i čovek koji se razvratio pored televizora već mu pripada. Jedini način da se izbavi iz ovog zarobljeništva jeste da izbaci televizor iz svoje kuće kao što se na đubrište izbacuje nepotrebna stvar. Ovde nisu moguća pomirenja i kompromisi.

Televizor je neprijatelj koji se ušunjao u kuću i kojeg treba izbaciti šutiranjem. Stan u kojem se nalazi televizor u duhovnom smislu liči na prostoriju u kojoj je pukla kanalizaciona cev i u kojoj neizdrživo smrdi. Koliko brige i nemira donose roditeljima bolesti njihove dece! Međutim, malo koga brine to što ispred televizora deca razvraćaju svoju dušu. I zato oni koji gledaju televizijske emisije svakodnevno narušavaju zapovest ne čini preljube. Oni se toliko navikavaju na ovaj vizuelni razvrat da kasnije ne mogu da zamisle kako se bez njega može živeti.

Drevne apologete su pisale da su naročito omiljena mesta demona paganski hramovi u kojima se prinose krvave žrtve idolima i gde se čini ritualni razvrat: oni, demoni, kao da se hrane isparenjima ljudske krvi i smradom bluda. Zbog toga se u kuće u kojima se na plavom ekranu televizora čini ono što se nekada činilo tajno nastanjuju mračni duhovi kao grabljivice oko nesahranjenih leševa.

Onaj ko gleda televizor, a zatim ide u Crkvu liči na čoveka koji služi dvama bogovima. Po rečima proroka Ilije onaj ko se klanja Jehovi i Vaalu hramlje na oba kolena,[8] a hrišćanin koji je načinio od televizora svoju "ikonu" istovremeno se klanja Hristu i Veneri.

Homer je pisao o čarobnici Kirki koja je uz pomoć omađijane hrane pretvarala ljude u svinje, a danas ljudi dobrovoljno proždirući pomije postaju gori od životinja.

Iako za hrišćane koji se stalno skrnave "telebludom" nisu zatvorena vrata hrama (oni mogu da se mole, dozvoljava im se da učestvuju u Tajnama), oni su lišeni glavnog - bogoopštenja. Tek nakon iskrenog pokajanja i po isteku dugog vremena njihovo srce postepeno može da se očisti.

Međutim, postoji još dublji moralni bezdan čiji je kraj tamo gde je dno bluda: to je razvrat, o tome nam je rekla Biblija - jezikom ognja koji je spalio Sodom i Gomoru.[9]

Šta čovek da čini kako bi se borio protiv ove strasti? Pre svega da nema poverenja u sebe, da izbegava sve povode i uzroke iskušenja, da čuva svoje srce od grehovnih utisaka i tvori Isusovu molitvu. Isusova molitva i sećanje na smrt ne samo da štite dušu od grehovnih želja, već čiste sećanje od tragova i fleka od sećanja na ranije padove u greh.

Kao dopuna

Pitanje: Zašto je seks poguban?

Odgovor: On lišava čoveka bogoopštenja, dakle, i Carstva Božijeg, koje je, po rečima Spasitelja, u nama.[10] Zapovesti Božije predstavljaju moralne dogme. Zavet je savez koji je zaključen između Boga i ljudske duše. Bog je obećao čoveku Svoju ljubav i večni život; On obećava onu Božansku  silu koja se naziva blagodaću; On  obećava vaskrsenje duše i duhovnu radost na zemlji, početak bogoopštenja posredstvom kojeg ljudska duša postaje zajedničarka u Božanskom životu i Božanskim savršenstvima; On nam obećava ono što oko ne vide, uho ne ču i što nije dolazilo na srce čoveku,[11] odnosno punotu radosti u onim osećanjima i stanjima koja čovek nikada nije iskusio. Zapovesti su uslov za postojanje saveza. Slikovito govoreći na njih kao na osovinu čovek treba da naniže svoj život, svoje misli, reči i postupke.

Zapovesti su neraskidivo povezane, kao karike u jednom lancu: pokida se jedna karika i raspada se sav lanac. U Starom Zavetu je data zapovest da se ne čini preljuba, u Novom Gospod zahteva celomudrenost ne samo u postupcima, već i u mislima: onaj ko gleda sa željom već čini preljubu.[12] U zapovestima blaženstva Gospod kaže: Blago onima koji su čista srca, jer će Boga videti.[13] Znači, obavezan uslov za bogoopštenje je čistota srca. LJudi nečistog srca neće moći da vide Boga, da vide ne vizuelno, već kroz naročito osećanje srca prosvećenog blagodaću. Videti Boga znači imati u svojoj duši

Božansku svetlost. Sveti oci su smatrali borbu s bludom za jednu od najtežih i najopasnijih za čoveka, oni su blud nazivali paralizom duha. Kod prepodobnog Jovana Lestvičnika može se naći tvrdanja da je blud najteži greh posle ubistva. Čovek koji se prepustio drugim strastima je zgrešio, a onaj ko je počinio blud je pao, odnosno demon ga je potukao do nogu i on bespomoćno leži na zemlji. Potrebne su mnoge godine pokajanja kako bi bludnik u potpunosti dobio ne samo oproštaj, već i blagodat izgubljenu kroz greh.

Sveti oci nas uče da kontrolišemo vid, sluh i svoja ostala čula kako kroz njih u dušu ne bi ulazila nikakva prljavština, naročito bludna nečistota, inače naših pet čula postaju, kako piše prepodobni Simeon Novi Bogoslov, pet prozora smrti. Čak i ako bludnik ide u crkvu, pre pokajanja i ispravljenja života unutrašnji, tajanstveni život Crkve ostaje za njega zatvoren - tako slepac stojeći na suncu ne može da vidi svetlost. Tek s pokajanjem počinje povratak bludnika u život, ali se zahteva, kao što je već bilo rečeno, dugo vremena da bi se srce očistilo od gnoja i prljavštine ovog gnusnog greha.

U Apokalipsi sveti apostol i jevanđelsita Jovan Bogoslov svedoči o tome da bludnici i preljubočinci, isto kao ubice i vračari neće ući u Nebeski Jerusalim.[14] I sveti apostol Pavle piše: Ne varajte se, bludnici neće naslediti Carstvo Božije.[15] Pritom u isti red s bludnicima stavlja one koji se bave veštačkim uzbuđivanjem svog tela,[16] onim, što se u Bibliji naziva grehom Onana.[17] U suštini ovaj greh se predlaže u gotovo svim preporukama za upotrebu kontraceptivnih sredstava i takozvano "planiranje porodice".

Što se tiče protivprirodnih grehova apostol Pavle smatra da je o njima mrsko čak i govoriti.[18]

Dakle, moramo reći direktno i otvoreno:  seks u svim svojim manifestacijama lišava čoveka večnog života i Boga. Reći će nam: "Danas se na seks drugačije gleda." Da, u tome se sastoji jedan od uzroka unutrašnjeg odricanja hrišćana od Hrista. Zato su hrišćanske religije danas i postale "post-hrišćanske". Zbog toga se katastrofalno smanjuje unutrašnje dvorište Crkve, odnosno broj onih čija se srca zaista nalaze u polju svetlosti blagodati. Seks uništava ljudsku ličnost, on raslabljuje čovekovu volju, čini ga robom strasti, koji liči na čamac na otvorenom moru za vreme bure, koji je izgubio kontrolu i našao su svecelo u vlasti talasa. Seks razara ljudski moral. Za hrišćanina je moral pre svega stanje duše. A za savremenog čoveka je svega određena norma zajedničkog života. Zbog toga je savremeni čovek dvojak, za njega je moral da izgleda moralno.

Posledica seksa nije rađanje već ubijanje dece. Zbog toga je seks po svojoj prirodi neprirodan i  surov. Seks uništava poštovanje ljudi jednih prema drugima i  prema samima sebi. Seks i razvrat sužavaju čovekov život do zadovoljavanja mračnih instinkata koji žive negde na dnu podsvesti, pritom veštački deformisanih. Čovek se navikava da gleda na sebe, na druge i na sam život bestidno i cinično. Ako je čovek samo parče životinjskog mesa, gde je mesto za vernost i istinu, kome treba biti veran,

pred kim treba govoriti istinu i kome je ona uopšte potrebna? Zato u naše vreme laž i licemerje postaju univerzalni princip opštenja. Istina i čast, vernost i odanost su reči kojima se vešto špekuliše. A ako čovek živi u skladu s moralnim principima on izaziva nemu razdraženost, u najboljem slučaju ljudi ga doživljavaju kao čudaka poput Don Kihota, a u najgorem - kao neprijatelja društvenog mira.

Seks čiji su propagatori i zaštitnici u dobroj meri književnost i umetnost poslednja dva veka, čovekov život čine zapravo besmislenim, sivim i dosadnim. Ako čovek savlada teror javnog mnjenja i masovnu "hipnozu", iskreno govoreći, moraće da prizna da u seksu koji se kultiviše, koji se prikazuje na svim televizijskim kanalima i koji se upio kao prljavština u ljudski život, nema ništa plemenito i radosno, već naprotiv ima toliko ponižavajućeg i vulgarnog! Ovde dolazi do isključivanja svesti kao prilikom upotrebe droge i alkohola, a zatim čovek doživljava period unutrašnje opustošenosti i odvratnosti prema sebi. I ovde se kao kod alkoholičara pojavljuje zavisnost od otrova ovog greha i dolazi do postepene degradacije ličnosti na duhovnom i duševnom, pa čak i telesnom nivou.

Postoji još jedan, mistički aspekt seksa i razvrata. Prvo obećanje Boga našim praroditeljima bile su reči: "Seme žene će satrti glavu zmije."[19] Obred obrezivanja u Starom Zavetu imao je simbolično značenje - posvećivanje potomstva Bogu. U Novom Zavetu supružništvo je podignuto na stepen Tajne. Razvrat i seks su posvećivanje semena đavolu i to nije prosta slika ili simbolika. U demonskim ritualima zaista postoje obredi posvećivanja semena đavolu, potencije života - čovekoubici. Seks i razvrat su atributi crne magije i grehom razvrata se završavaju praznici satanističkih sekti. Demoni se okupljaju na smrad bluda, kao vrane koje sleću na trup. LJudsko seme postaje njihov plen, ali o ovome verovatno ne treba pisati detaljno. Zato su seks i razvrat sila koja demonizuje svet, to je ona strašna opasnost na koju smo zaboravili ili na koju se namerno žmuri kako se ne bi video njen istinski, odvratni obraz.

Prvi potop je pretvorio zemlju u okean. Poslednji će je spaliti i istovremeno obnoviti u vatri. Međutim, u naše vreme odvija se potop prljavštine u kojoj ne tonu ljudska tela već duše.[20]