Narcis,  Zlatousti i Sidarta

Onim a koji poznaju Heseovo delo imena Nar- cis, Zlatousti i Sidarta su dobro poznata. To su liko- vi koji imaju mnogo zajedničkog, jer sve Heseove knjige imaju isti lajtmotiv. Sinkler i Demijan su ista osoba, Narcis i Zlatousti predstavljaju dve osnovne tendencije čoveka, kontemplaciju i akciju. Sidarta i Govind a karakteriš u dve suprotnosti - predanost i pobunu. Ove osobine su u svima nama - volimo sebe, ali smo milosrdni i prema drugima; podeljeni smo izmeđ u introspekcije i ekstrovertnosti. Magi- sterLudi sadrži teme ljubavi, samilosti i razumeva- nja, i razvija ih u fuge i arabeske koje su tako drage muzičko j duši  Germana . Koncept i koje  zastupa Hese pod uticajem su hinduizma, kineskog taoizma, zenbudizma, čak i matematike, ali su sublimisani u čist oblik, poput Bahove fuge il i Leonardove slike.

Kad a sam prvi put sreo Hesea činilo mi se da je više Narci s nego Zlatousti . Prestao je da luta i, okrenut sebi, živeo u svom usamljenom utočištu u Montanjoli. Ipak, i Narcis i Zlatousti su nastavili da žive u njemu do kraja njegovog života. U to vreme ja sam više bio Zlatousti nego Narcis, iako sam i sam bio rastrzan izmeđ u ova dva način a bivstvova- nja. Ka o i Sidarta, sreo sam ovog mudrog čoveka mnogo puta, posećujući ga u različitim prilikama. Pr i prvom susretu imao sam ranac na leđim a i k- njigu u rukama. Bi o sam mlad i prvi put sam napu- stio svoju zemlju.

Kad a sam stigao u Švajcarsku u junu 1951. godi- ne, malo ljudi je znalo gde Hese živi i trebalo mi je mnogo vremena da u Bern u saznam gde se nalazi.

Vozo m sam doša o u Lugano, raspitao se dalje, i saznao da Hese živi u Kastanjoli, dokle me je do- veo autobus, da bih tamo ču o da se njegova kuć a nalazi u Montanjoli. Drugi autobus me je odvezao do planinskog mesta sa pogledom na snegom pre- krivene Alp e i jezero Lugano. Autobus se peo uza- nim putem do svog odredišta . Izaša o sam iz auto- busa sa jedno m mladom ženo m za koju sam saz- nao da radi kod Hesea, i krenuo za njom.

Bi o je sumrak kada smo stigli do baštensk e ka- pije. Na kapiji je stajao natpis na nemačko m „Bitte Keine Besiiche" - Zabranjen ulaz. Pošao sam za de- vojkom duž staze oivičene drvećem. Na ulaznim vrati- ma stajao je još jedan natpis na nemačkom , za koji sam kasnije saznao da je prevod sa starokineskog:

REČIMENG-CE A

Kad a čovek dostigne starost i ispuni svoju misiju,

ima pravo da se suoči sa idejom smrti u miru.

On nema potrebu za drugim ljudima - poznaje ih i zna dovoljno o njima. Ono što mu je potrebno je mir.

Nije dobro da se posećuje ovaj čovek, niti da se sa njim razgovara -

treba široko zaobići vrata

njegove kuće,

kao da u njoj ne živi niko.

Bil o je isuviše mračn o da bih mogo da pročita m ovaj natpis,  i kada je  devojka otvorila vrata i pozva- la  me  da uđem , ja  sam to  i  učinio.  Ponudila mi je

stolicu pored malog stola u tamnom predvorju i po- tražila moju posetnicu. Nisa m je imao i dao samjoj svoju knjigu M na moru, ni na zemlji. Poneo sam je za Hesea, i napisao mu posvetu na španskom . Se- deo sam u atmosferi koja je ličila na manastirsku, okruže n aurom sandalovog drveta. Ond a su se ot- vorila vrata sa strane i vitka prilik a obučen a u belo izašla je iz senke. Bi o je to Hese. Ustao sam, ali nisam mogao jasno da ga vidi m dok nismo ušli u sobu sa velikim prozorima. Njegove oči su bile ve- dre, lice veoma mršavo, a osmeh širok. Obuče n u belo, ličio je na asketu il i pokajnika. Shvatio sam da je on bio izvor sandalovog mirisa. „Za o mi je, došli ste u nezgodnom trenutku. Juč e je trebalo da otpu- tujem na odmor, ali moja žen a se razbolela, pa smo moral i da odložim o putovanje. Sve je pomalo ispreturano, no hajdemo u moju radnu sobu."

Prošli smo kroz dnevnu sobu sa policama za knjige sve do tavanice i ušli u drugu, manju prostoriju. Na sredini je bio radni sto, a zidovi su i ovde bil i pre- kriveni  policama  i  slikama.  Hese  je  seo  za  sto leđim a okrenut prozoru, a ja sam mogao da vidim zalazaksunca iza planina i jezero u daljini. Seo sam naspram njega  i  posmatrao  ga.  I  dalje  se  osmehi- vao, ali nije rekao ni reč . Izgledalo je da čeka da mir ovlada prostorijom. Oseća o sam važnos t trenutka, i sada,  dok o  tome govorim,  shvatam  da su  to  bile značajn e godine mog života i da je celo moje biće treperilo pri tom susretu - bilo je to vreme kada je jo š bilo moguć e sresti ga. Stajao sam pred čoveko m kome sam se beskrajno divio. Preša o sam mora da bi h ga sreo, a dobrodošlic a koju mi je požele o bila je u potpunom skladu sa osećanjim a koja sam imao kada sam krenuo na hodočašće . Činilo mi se da je Hese čovek bez godina. Tada je bio sedamdeseto- godišnjak, imao je osmeh mladića , a telo tako produhovljeno da je ličilo na oštricu najfinijeg me- tala uvijenu u belo platno.

„Dolazi m iz daleka", poče o sam, ,,ali vi ste, na- ravno, veoma poznati u mojoj zemlji..."

„Čudn o je da se moje knjige toliko čitaju u zem- ljama u kojima se govori španski jezik", odgovorio je. „Čest o dobijam pisma iz Latinske Amerike . Vo- leo bih da mi kažet e šta mislite o novim prevodima, naročit o o prevodu Magister Ludi." Rekao sam mu šta mislim, kao i da je prevod Smrti i Ijubavnika zadrža o duh i atmosferu originala. Govoril i smo ta- da o opšti m stvarima.

„Narci s i Zlatoust i predstavljaju suprotna stremljenja duše" , rekao je. „То su kon tem p lac ija i akcija. Jednog dana, naravno, on i treba d a počn u da  se  spajaju..."

„Razume m vas", prekinuo sam ga, „jerijaživi m razapet izmeđ u te dve suprotnosti. Sanjam o miru kontemplacije, ali me neophodnost življenja uvek ubaci u akciju..."

„Treba da se prepustite, kao oblaci na nebu. Ne - mojte da se branite. Bog je u vašoj sudbini, kao što je i u ovim planinama i jezeru. Teško je ovo razu- meti, jer čovek se sve više odvaja od prirode i od sebe samog..."

„Mislit e li da bi duh Azije mogao da pomo- gne?", pitao sam.

„Ј а sam b io in sp irisa n više mudrošć u Kin e nego Upanišadam a i Vedantom", odgovorio je. ,Ji Đing mož e da preobrazi život"...

Napolju je kasno poslepodnevno sunce počel o da bledi, a slaba plava svetlost senčila je prozore i igrala se oko Heseove vitke figure.

„Recit e mi" , obratio sam mu se, „d a li ste uspeli da pronađet e mir u ovim planinama?"

Hese je ćutao , blago se osmehujući. Ka o da su se čuli šumorenj e popodnevne svetlosti i tišina pre nego što je progovorio:

„Kad a postanete bliski sa prirodom, možet e da čujete glas Boga. "

Sedeli smo u polumraku, dok nisam shvatio da je vreme da krenem. Hese mi je poklonio mali ak- varel koji je sam naslikao, napisavš i na poleđin i

„Ricord o di Montagnola". Voleo je slikarstvo i bio je veoma dobar akvarelist. „Ako ponovo dođete , možd a me ovde više nećet e naći..."

Tako je protekao naš prvi razgovor. On i koji su jo š dovoljno mladi da postavljaju pitanja koja sam ja postavljao tog poslepodneva, il i ona koja je Si- darta postavljao Budi , razumeć e kak o sam se osećao . Na povratku kroz uzane ulice Montanjole nije bilo autobusa i jedan mlad čovek me je preve- zao motociklom do Lugana. Iste noći stigao sam u Firencu, ispunjenu renesansnom magijom. Bile su to posleratne godine, i osiromašena Italija još je tražila izlaz u dolarima i alkoholu okupacionih trupa.