NAPOMENE

»Dečja igra«:   Hu je zamenica za božansko prisustvo.

»Posebne zdele«:   Reč ''Šems'' znači ''sunce'', i skoro svako spominjanje sunčeve svetlosti u Rumijevoj poeziji predstavlja uspomenu na Šemsa od Tabriza, lutajućeg mistika. Kada ga je upoznao, Rumi je imao 37 godina, a Šems između 50 i 60. Njihovo Prijateljstvo je jedna od glavnih ikona misticizma. Udružili su se u duet bića koji je postao jedna melodija. Učitelj i učenik, zaljubljenik i voljeni, postojanje i nepostojanje, svetlost i izvor svetlosti, prisustvo i odsustvo, sve razlike bile su poništene u njihovom mističnom opštenju (sohbet). Rumijev sin, Sultan Velad, piše da je Šems prošao kroz sve niže stepene ushićenih zaljubljenika u Boga i da je postao kutb-i hama ma šugan, stožer voljenog. I Husam Čelebi, Rumijev pisar, bio je Šemsov učenik, i takođe je blisko povezan sa sunčevim svetlom (''isijavanje istine, Husamudin'').

»Imam da kažem pet stvari«:   Rabija (umrla 801. godine), uzvišeni mistik iz Basre, tvrdila je da ljubav prema Bogu ne treba da bude motivisana strahom ili nadom, već Njegovom lepotom, kao i to da se ta lepota nalazi u srcu. Jednog divnog prolećnog dana ostala je u kući kako bi pokazala da je spoljna veličanstvenost prirode samo odraz Božje unutrašnje blagosti i plemenitosti.

      Sema je ekstatični ples obrtanja.

»Saladinov čanak za prošnju«:   Saladin Zarkub, zlatar, bio je Prijatelj kojeg je Rumi pronašao kada je Šems nestao. Postoje hagiografske minijature koje pokazuju Rumija kako izvodi Saladina iz njegove zlatarske radnje na ulicu da bi započeli semu; Rumi je u zlatarevom udaranju čekićem čuo transcendentalnu muziku. Rumi i Šems su se često sastajali u Saladinovoj radnji ili u njegovoj kući. Posle Šemsovog nestanka, i Saladin je, na drugačiji način od Šemsa, postao problem za Rumijeve sledbenike. Bio je neobrazovan, bezmalo nepismen. Bez obzira na to, Rumi ga je prepoznao kao svog sledećeg vodiča.

                             Onaj koji je lane stigao u crvenoj (Šems)

                             sada se pojavljuje u smeđoj odori (Saladin).

To Prijateljstvo bilo je dodatno učvršćeno venčanjem Rumijevog sina,

Sultana Velada, i Saladinove ćerke. Mnoge pesme završavaju sa odavanjem počasti Saladinu. Kada je Saladin umro 1258. godine, Rumi je sa sviralom i dobošem predvodio čuveni mistični ples ulicama Konje da bi proslavio urs, duhovno venčanje velikog sveca.

»Gde smo to?«:   Maku na persijskom znači ''tkačev čunak''. Ma ku znači ''gde smo?'' Rumi često upotrebljava složene igre rečima koje je gotovo nemoguće prevesti.

»Pesma svirale od trske«:   Ovo je možda prvonastali deo ''Matnavija'', poetskog dela u šest tomova, koje je nastajalo tokom dvanaest godina Rumijeve i Husamove saradnje. Anemari Šimel to delo upoređuje sa medresom, zajednicom za obuku derviša, a naročito sa Karataj centrom u Koniji, koji je izgrađen nekoliko godina pre početka stvaranja ''Matnavija''. Unutrašnja strana zidova i plafon prekriveni su probranim spletenim kufijskim slovima, veoma zamršenim tako da samo upućeni mogu da ih odgonetnu. Nacrt kao celina usmerava pažnju naviše prema kupoli, gde se intarzije pretvaraju u zvezdani obrazac. Oko luta ne nalazeći ni početka ni kraja, dok ne stigne do samog vrha kupole, koji je otvoren i kroz njega se noću mogu videti zvezde, koje se osim toga odražavaju i u malenom bazenu na sredini poda. Ta izatkana, neiskaziva gustina, koja se podiže iz kuranskog temelja, bezgranična pa ipak centrirana u zvezdanoj bistrini malog bazena – takav utisak odaje ''Matnavi''. Karataj sala za sastanke, koja se i danas može videti u Koniji, obrazuje divnu metaforu. Celokupna Rumijeva poezija je razgovor sa zajednicom i unutar nje, sohbet, mistično druženje van granica vremena i prostora.

»Nikakvog barjaka«:   Azar je bio Avramov otac i čuveni slikar ikona. Avram u Kuranu pita svog oca: »Smatraš li ti idole za bogove?«

»Otkrij svoj sopstveni mit«:   Stih »Pojuri jelena i završi svugde!« aluzija je na Ibrahima (umro 783.), vladara Balka, koji za sufije predstavlja nekog ko se u jednom vizionarskom trenutku odrekao spoljnog kraljevstva radi svog unutarnjeg veličanstva. Njegov život pokazuje zapanjujuće sličnosti sa životom Gautame Bude. Izgleda da je Balk bio oblast u kojoj su se susreli i pomešali budizam, islam i hrišćanstvo; na tamošnjim drevnim ruševinama nalaze se i motivi lotosa. Evo šta Rumi kaže o Ibrahimovom bogojavljenju:

     U vreme dok je još bio kralj, Ibrahim je pošao u lov. Dok je galopirao za jednim jelenom odvojio se od svoje pratnje. Konj mu je bio iscrpljen i pokriven penom, ali Ibrahim je i dalje jahao. Duboko u divljini, jelen u bekstvu okrenuo je glavu prema njemu i progovorio: »Ti nisi stvoren radi ovog lova. Ovo telo jelena nije se uobličilo ni iz čega, samo zato da bi ti mogao da ga goniš. Pod pretpostavkom da me uhvatiš, da li bi te to zadovoljilo?« Ibrahim je duboko razmislio o tim rečima i jauknuo. Zauzdao je konja i sjahao. Tu u blizini zatekao se jedan pastir. »Uzmi ovaj kraljevski plašt prošiven draguljima. Uzmi mog konja i moj luk. Daj mi svoju pastirsku nošnju od grubog sukna, i nikome ne govori šta se dogodilo!« Razmena je obavljena i Ibrahim je započeo novi život. Uložio je tako izvanredan napor da ulovi jelena, a završio je kao Božja lovina! Svi planovi podložni su izmenama. Bog se nalazi između čoveka i objekta njegove ili njene želje. »Sve je mistično putovanje prema Prijatelju.« (Beseda 44)

»Između priča«:   Rumi dodeljuje Husamu Čelebiju, svom pisaru, presudnu ulogu u nastanku ''Matnavija''. Husam je bio Šemsov učenik, te je kroz njega glas voljenog učinjen čujnim. Rumi kaže da Husam pripada onoj vrsti svetaca koji ne mogu da se zadovolje isključivo tihom kontemplacijom, već moraju i da izraze svoje spoznaje.

»Ajaz i kraljev biser«:   Ajaz je sluga koji je savršeno pokoran svom gospodaru, kralju Mahmudu (što znači ''Slava kraju!''). Ova ljubav između kralja i roba kao personifikacija one između zaljubljenog i voljene osobe, predstavlja povest koja je prepričavana u mnogim mističkim izvorima (Gazali, Atar, Sanai). Rumijeva verzija dodaje joj jednu upečatljivu novu dimenziju. Ajaz svakog jutra odlazi u tajnu prostoriju. Dvorani podozrevaju da on nešto krije, ali ispostavlja se da je to ''blago'' samo stari kožuh i Ajazove iznošene cipele za rad. On odlazi tamo da meditira na njih, da bi se podsetio svog položaja pre no što je pozvan u kraljevu službu. Rumi kaže da imati na umu šta je čovek bio pre pojave milosti znači uvažavati svog gospodara.

»Psi ljubavi«:   Kidr doslovno znači ''zeleni''. Kidr je poznat diljem islamskog sveta. On se nalazi na granici između vidljivog i nevidljivog sveta. Kada se Mojsije zaklinje da će pronaći mesto »gde se dva mora sastaju«, što će reći gde se mešaju duhovno i svetovno, on nailazi na Kidra. Mada u Kuranu nije spomenut po imenu, Kidr se dovodi u vezu sa osobom opisanom kao »jedan od naših slugu kojem smo Mi (Bog) podarili milost od Nas, i uputili ga u znanje koje od Nas potiče« (Kuran 18:64).

    U ovom odlomku Mojsije želi da prati Kidra i da uči od njega, ali Kidr mu kaže: »Ukoliko me pratiš, ne smeš da dovodiš u pitanje ništa što učinim. Moraš da budeš strpljiv i da čekaš na moja objašnjenja.« Mojsije pristaje na to, ali kada Kidr izvrši prividne zločine (potapanje broda, ubistvo dečaka), Mojsije ne može da obuzda svoju uznemirenost, i Kidr ga ostavlja nakon što mu objasni tajne razloge za svoje postupke. Kidr predstavlja unutrašnju dimenziju, koja transcendira formu. On je personifikacija otkrivalačke uloge metafizičkog intelekta, ''proročke duše''. Naročito se pojavljuje usamljenicima, onima koji su lišeni uobičajenih izvora duhovnog poučavanja. Sufijski mistik Ibrahim rekao je o Kidru: »Četiri godine sam živeo u divljini. Kidr, Drevni Zeleni, bio je moj pratilac i pomagač. Poučio me je Uzvišenom Imenu Božjem.«

    Kidr je filološki povezan sa Ilijom i sa Utnapištimom iz Epa o Gilgamešu. Može biti da delom i od njega, kao i od druidskog predanja, potiče zagonetni Zeleni Vitez iz srednjovekovnog engleskog speva ''Sir Gavejn i Zeleni Vitez''.

»Omar i stari pesnik«:   Omar (umro 644.) je bio drugi kalif, naimenovan od strane Abu Bakra na njegovoj samrtničkoj postelji. Omar je bio čuven po svojoj snažnoj volji i prekoj, plahoj naravi. Stvorio je islamsku državu i proširio je na Siriju, Irak, Egipat i Libiju.

»Zikr«:   Zikr (ili dikr) znači podsećanje, opominjanje. U praktičnom smislu odnosi se na unutarnje ili spoljašnje ponavljanje izraza La'ilaha il'Alahu (»nema druge istine do Boga; samo Bog jeste«). Kaže se da zikr ima najmanje tri dela. Prvi deo, La'ilaha, je odbijanje, napuštanje svega, poniranje u dubine. Drugi deo, il'Alah, je istinski upad božanskog prisustva, njegov izliv u jedinku. Hu, treći deo, je izdisanje tog božanskog prisustva.

    Jedan sufi učitelj, Bava Muhajadin, preporučivao je svojim učenicima da pri svakom dahu ponavljaju zikr i razmišljaju o njemu. Jedan ga je učenik upitao: »Ali kako je to moguće – hoću da kažem, kako bi to ikome moglo da uspe?« Učitelj je odgovorio: »To je slično vožnji kola. U početku misliš da je to teško, ali se vremenom navikneš i to ti postaje nešto sasvim prirodno. Posle nekog vremena, čak si u stanju da voziš i razgovaraš u isto vreme.«

»Ovo što sada imamo«:   Već smo rekli da celokupna Rumijeva poezija proističe iz njegove aktivnosti u zajednici. U ovom posebnom slučaju grupa je ostala budna do zore, te je sama zora postala metafora svesnosti koju su svi oni dosegli, i koja se naziva velelepnost i prijateljstvo i »istina o kojoj je Haladž govorio«. Al-Haladž Mensur je sufi mistik koji je umro mučeničkom smrću u Bagdadu 922. godine zbog izjave Ana'l Hak – »Ja sam istina«, odnosno »Ja sam Bog«. Neiskaziva duševna veličanstvenost koja se ovde slavi prethodi postojanju univerzuma i klici iz koje je on nastao.

»O iskrenosti«:   Bajazit Bestami (umro 877.) nije ništa napisao, ali sačuvane su mnoge njegove ekstatične izreke: »Kako je velika moja slava!«; »Ja sam i vinopija i vino i peharnik«; »Izašao sam iz bajazitstva kao zmija iz svoje košuljice. I tada sam uvideo da su zaljubljeni i voljena osoba jedno te isto«; »Ja sam kovač svoga sopstvenog bića«; »Ja sam i presto i šamlica«; »Tvoja pokornost meni veća je od moje pokornosti Tebi«; »Video sam kako Kaba hoda oko mene!«

    Bestami razjašnjava stanje fane, u kojem je čovek tako potpuno rastočen i izgubljen u Bogu da kroz njega neprestano govori božansko prisustvo. Njegovi mistični doživljaji u meditaciji transcendiraju svako razlikovanje subjekta i objekta, i/ili osobina koje im se pripisuju. U krugovima sufija njegova se kazivanja već više od hiljadu godina čuvaju kao blago. Rumi ga često spominje kao protivtežu Đunaidu, koji je zagovarao duhovnu trezvenost isto koliko je Bestami zagovarao duhovnu opijenost. Đunaid je tvrdio: »Postoji trezvenost koja obuhvata svaku opijenost, ali ne postoji opijenost koja obuhvata svaku trezvenost.«

    Moglo bi da se kaže da kod Bestamija nalazimo mešanje islamskog i indijskog misticizma u jedan jedinstven i potpuno originalan tok koji se opire svakom imenovanju.

»Šeik Karakani«:   Šeik Abu'l Hasan Karakani bio je prototip osobe koja sve podnosi sa strpljenjem i tako potpuno ovladava nižim energijama (nafs) da ga se može predstaviti kako jaše lava, držeći u ruci zmiju kao korbač!

    Kutb znači ''osovina'', ''stožer'', odnosno ''središte'', koje uključuje i periferiju ili je prisutno u njoj. Kutb je duhovno biće, ili funkcija, koje postoji u čoveku ili u više ljudi ili u trenutku. Nedokučiva je misterija na koji način božansko biva upućeno kao izaslanik u manifestovani svet.

»Ali u boju«:   Ali (598-661) je bio Muhamedov rođak, a takođe i njegov zet i četvrti kalif. Bio je jedan od prvih preobraćenika u islam. Njegov odnos sa Muhamedom bio je posebne vrste. U Kuranu se dvaput spominje kao ''moj brat'' i triput kao ''moj baštinik''. Muhamed je blagoslovio brak svoje kćeri Fatime i Alija tako što ih je miropomazao njihove prve bračne noći. Pomazanje nije obeležje islamskog obreda i, koliko je poznato, Muhamed je to učinio samo tada. Sufijski mistici su Alija priznali za izvor ezoteričnih tajni, a u najširoj javnosti je zapamćen kao uzor futuvaha (viteštva), kao veliki ratnik, a takođe i po svojoj učenosti. On je prvi postavio pravila arapske gramatike. Njegove izreke i propovedi sakupljene su u Osobenosti govorništva, delu koje služi kao obrazac za upotrebu arapskog jezika, isto kao što su Ciceronove besede, sve doskora, imale tu funkciju na zapadu.

»Onaj koji se prikriva«:   Humaj je legendarna ptica za čiju senku se kaže da dodeljuje srodnost. Planina Kaf (izobilje) nalazi se na kraju sveta, u blizini božanskog, i u Rumijevoj mitologiji tu živi humaj.

»Dakakijeve vizije«:   Dakakijeva vizija sedam sveća koje postaju jedna može da se odnosi na jedinstvo i istovetnost svih proroka, suštinskog jezgra svih religija, ili pak može da upućuje na jedinstvo sedam glavnih božanskih imena (življenje, haj; znanje, alim; htenje, murid; sila, adir; slušanje, sami; viđenje, basir; i govorenje, mutakalim); a može da se odnosi i na druge misterije.

»Oceni leptiricu«:   Haririjev Makamat bio je čuveno retoričko delo toga doba, koje je klasifikovalo oblike umetničkog izražavanja.