Najviše delanje čoveka

Pitanje: Šta predstavlja Isusova molitva? Odgovor: Spoznaju imena Isusa Hrista. Pitanje: Šta to znači?

Odgovor: Spoznaju svetosti i spasonosnosti ovog imena za čovekovu dušu. Ono se otkriva kroz blagodat, ono se spoznaje Duhom Svetim, menjajući samu čovekovu prirodu: njegov duh, dušu i telo, čisteći od greha njegovo srce, um i sećanje.

Pitanje: Kako deluje Isusova molitva?

Odgovor: Deluje Sam Hristos Koji je izvoleo da postane Spasitelj sveta i izabrao od svih imena ime Isus. Ono je neraskidivo povezano s NJegovom ličnošću. Zato govoreći o imenu Sina Božijeg mi govorimo o NJegovim Božanskim dejstvima. U imenu Isusa Hrista deluje sva Sveta Trojica. Sin oprašta i spasava, Duh osvećuje, Otac blagosilja. Dejstvom Duha Svetog spoznaje se Sin, u Sinu se otkriva Otac.

Pitanje: Šta je neophodno za Isusovu molitvu?

Odgovor: Vera da je Isus tvoj Spasitelj, pokajanje koje daje u srcu mesto blagodati da deluje i nada se da će ime Isusa Hrista Koji je pobedio svet,[1] pobediti demona u tvojoj duši. Za molitvu su neophodni trud i trpljenje. Vera kroz molitvu prelazi u nadu, nada u ljubav. LJubav je vrhunac, a rad i pokajanje su temelj. Reči Isusove molitve predstavljaju kamenje duhovnog zdanja. Čovek ne zna kad će posao bitizavršen, ali ako ga ne završi u svom zemaljskom životu, ono što nedostaje nadomestiće Sam Gospod.

Pitanje: Šta se ovde ima u vidu?

Odgovor: Cilj molitve je spajanje srca s imenom Isusa Hrista. Ako čovek nije dostigao neprestanu molitvu za vreme zemaljskog života, ali je stalno ulagao napor u to, Gospod će mu u času smrti dati molitvu poput krila na kojima će se duša vinuti ka nebu.

Uopšte, neprestana, srdačna molitva je veliko blago koje se i stiče velikim trudom. Pitanje: Kakav je to trud?

Odgovor: To nije samo ponavljanje molitve, to je potčinjavanje celog svog života molitvi. Ma šta čovek da čini, on to mora da čini tako kao da se sprema za molitvu. Jednog drevnog skulptora su pitali kako je ostvario takvu lepotu i savršenstvo svojih figura. Skulptor je odgovorio: "Uzimam mermer i odsecam od njega sve što je suvišno." Slično tome, čovek koji teži ka Isusovoj molitvi treba da odseče sve suvišno i nepotrebno, sve što rasejava um, opterećuje sećanje, raslabljuje volju, čini osećanja razmaženima i kapricioznima. Ako čovek ne potčini svoj život molitvi, bez obzira na sav trud, molitva će ostati spoljašnja, srce razdvojeno, um će stalno odstupati od reči molitve. Tada može da se dogodi nešto drugo: pred smrt će se podići strasti koje su živele u njegovoj duši i ugasiće molitvu kao što vetar gasi upaljenu sveću i duša će otići u večnost izgubivši Hristovo ime.

Pitanje: Znači, onaj ko nije dostigao pažljivu molitvu biće napušten u trenutku smrti? Odgovor: Treba reći da postoje dva oblika rasejane molitve. Prvi je kad se čovek trudi,

ali ne može da ovlada svojom pažnjom. Um napušta reči molitve i vrti se u zemaljskim predmetima. Podiže se čitava bura pomisli, koja guši reči molitve, ali čovek ne ostavlja molitvu, ponovo silom volje vraća um na njene reči, zaključava ga u njih i opet se um čupa, kao zver iz mreže i čovek ga ponovo naporom volje vraća unutra, na onu reč molitve koju je um napustio. Ovde je prisutna borba. I zbog truda koji čovek preduzima ovakva molitva je spasonosna.

Drugi oblik je lažljiva molitva. Čovek laže Bogu, on ide lakim putem i čita ili izgovara molitvu ne starajući se za pažnju. On ne shvata pred Kim stoji, šta radi, s Kim razgovara, pretvara se da se moli, a zatim se toliko navikava na ovo licemerje da ga ne primećuje. Za takvu lažljivu i lenju molitvu prorok Jeremija je rekao: Proklet je ko delo Gospodnje čini s nemarom[2]. Proklet znači - "odlučen od Boga". Usled ovakve nedostojne molitve, kao i zbog nedostojnog pričešćivanja čovek postaje još dalji od Boga nego što je bio. Za neprestanu molitvu potrebno je da se čisti um spoji s čistim srcem. Stoga čovek treba da se čuva laži koja prlja srce i ispunjava um pomislima, kao i zlobe, jer sa zlobnim srcem ne može da se sjedini ime Isusa Hrista.

Pitanje: Šta stiče čovek od molitve u ovom životu?

Odgovor: Mir i radost. Greh dušu ispunjava gorčinom i stalnim nemirom. Blagodat Božija nemirnoj duši daje spokoj. Spoljašnje ne može čoveku da pruži sreću dok je u

njegovoj duši smrdljiva jama. Naprotiv, molitva koja se tvori u srcu ubogu kolibu pretvara u dvorac.

Pitanje: Koji je najbolji način tvorenja Isusove molitve?

Odgovor: Pratiti svoje srce, isterivati pomisli pri njihovom prvom pojavljivanju, kako dobre, tako i loše i zaključavati um u reči molitve. Kao primer za to može da posluži mačka, koja sedi kod mišje rupe i vreba, i ako se pojavi miš istog trenutka se baca na njega. Tako um treba da stoji iznad srca i da silom gneva ubija pomisli i useljava u srce molitvu. Kao što se na čistoj dasci lako uočavaju pismena, tako se u srcu praznom od pomisli urezuje ime Isusa Hrista. Onima koji rasejano izgovaraju ime Božije ono izgleda kao nešto poznato i kao nešto na šta su se navikli, ali za one koji se mole s pažnjom, ono će uvek biti novo i drugačije, zato što se menja sam čovek i njegova mogućnost spoznaje Boga.

Božanstvo je bezgranično. I čovekov večni život je večna spoznaja Boga kroz približavanje NJemu, kroz obasjavanje Božanskom svetlošću koja samu dušu čini sličnom svetlosti.

Pitanje: Ako je za Isusovu molitvu potrebno odricanje od svetske kulture, uključujući filosofska i druga znanja ili njihovo svođenje na minimum, zar to ljudima neće izgledati kao nekakvo proslavljanje neznanja i pohvala neukosti?

Odgovor: Pitanje je nepravilno postavljeno. Ovde se ne suprotstavlja neznanje znanju, već najviše znanje, nadznanje - svetskom znanju. Ovde čovek liči na putnika koji je našao blago. Kako da ga ponese? Čovek izbacuje iz svoje putne torbe sve čega može da se oslobodi, kako bi je napunio dragocenostima, kako bi imao mogućnost da ih ponese sa sobom. Zar se može reći da će zbog toga postati siromašniji? Obično ljudi koji nemaju predstavu o duhovnom životu smatraju da odricanje od svetskih znanja obavezno vodi ka intelektualnoj praznini, lenjosti misli i neobrazovnosti. A ovde se događa nešto potpuno drugo: prelazak od nižeg ka višem, od duševnog ka duhovnom, od prolaznog ka večnom. Zato Isusova molitva čini čoveka mudrim, ona mu otkriva druga znanja  koja su toliko iznad svega što može da stekne ljudski intelekt koliko je nebo iznad zemlje.

Nauke ovog sveta su znanja o tvorevini Božijoj i to su znanja uslovna i promenljiva, kolebljiva i nepouzdana, a molitva je poznanje Onoga Ko je stvorio vidljive i nevidljive svetove, pred Kim je zemlja nalik na zrnce na obali mora, pred Kim je kosmos samo najniži stepen tvorevine, one tajanstvene lestvice koja ide u beskonačnu visinu. Bog Se otkriva čoveku u molitvi, Bog obasjava Svojom svetlošću ljudsku dušu, Bog, Kojeg ne

može da smesti u sebe vaseljena, silazi u ljudsko srce. Zato je svetost najviša gnosa na koju je čovek pozvan. Um filosofa i naučnika koji žele da naporima svog razuma pronađu istinu, mrsi se u čvoru protivrečnosti, luta lavirintima iz kojih nema izlaza i prepustivši se zemaljskom, pretvara se u grumen zemlje. Molitva je pridruživanje čoveka najvišem životu i prelazak od smrti ka besmrtnosti. Filosofija i nauka ne čine čoveka boljim, a molitva menja samu njegovu prirodu, on kao da postaje drugo biće, kao što drugačiji postaje metal rastopljen u vatri. Zato je molitva veliki dar Boga čoveku, koji čoveka čini sličnim Anđelu.

Bezumlje je ne verovati u Boga, ali je još veće bezumlje verovati u NJega i istovremeno se odnositi prema NJemu kao prema drugostepenom faktoru svog života, ostavljati za NJega samo neki mali ćošak u svojoj svesti i srcu, davati Mu mrvice svog života, odvajati za bogoopštenje samo pauze između običnih zemaljskih poslova. Neverje je demonsko odricanje duhovne očiglednosti. Poluvera je ponižavanje Božanstva. U Apokalipsi postoji sledeća slika: Hristos kuca na zatvorena vrata, ova vrata su ljudsko srce[3]. Neverujući ih ne otvara za Boga, on ne čuje ili ne želi da čuje ovo kucanje. Mlaki hrišćani, kakvih je većina među nama, otvaraju vrata, ali Hristu ne daju mesto u sobi, već u hodniku plašeći se da će prisustvo Boga ometati njihove uobičajen poslove, za njih Bog nije izvor života, nije najveća radost njihovog postojanja, nije večna svetlost, koja obasjava ljudske duše, već je pre svega garancija njihovog blagostanja.

Pogledajte molitvu savremenih hrišćana, za šta se oni najčešće mole Bogu: za spasenje duše, za večni život, za povratak blagodati, za ljubav prema neprijateljima? Ne, oni se mole za uspešan završetak posla, za isceljenje od bolesti, za izbavljenje od nesreća, a Bog im je kao unutrašnji život njihovog srca nepotreban i neshvatljiv. Tek ponekad nastupa nekakvo prozrenje, naročito kad umire voljeni čovek; tada se oni sećaju večnosti, tada se mole za upokojenje duše onoga ko je prešao granicu ovog sveta, tada osećaju nesigurnost i prolaznost svega zemaljskog, shvataju da su se hvatali za senke koje se ne mogu zadržati u rukama, da je istinski život van granica zemaljskog postojanja. Međutim, ovo prozrenje neobično brzo nestaje i zaboravlja se, kao da je prhnula iskra i istog trenutka se ugasila, i opet se srce skamenjuje i pogružava u uobičajeni dremež.

Koliko puta se čovek uverava da u grehu nema sreće, već su prisutni samo pustoš i gorčina! I većinom ove lekcije prolaze bez traga, on ponovo traži sreću u prljavštini od koje mu se još nedavno vrtelo u glavi i bilo mu je muka, ponovo prodaje Boga, ponovo veruje đavolu. Naš odnos prema Bogu se može nazvati svinjskim. Naš odnos prema sopstvenom duhu treba nazvati nepomirljivim neprijateljstvom. Naš odnos prema sopstvenoj duši - stalnom prevarom, naš odnos prema svom telu - pokornošću

gospodara svom bezobraznom slugi koji vlada u njegovoj kući, pijanči i pljačka ovu kuću, primorava ga da mu slži.

A ko smo mi sami? Kakvo je ovo tajanstveno "ja" koje određuje naš život, koje rešava pitanje: jesmo li s Bogom ili s đavolom? To je onaj tajanstveni centar ljudske duše gde se sumira sav čovekov život, ali gde ostaje njegova slobodna volja. "Ja" je ono što donosi poslednju odluku, to je obraz i podobije Božije, koji su neuništivi u čoveku. Čovek je istovremeno ličnost i predmet ovoga sveta. Najviša i najsavršenija Ličnost jeste Bog. U približavanju Bogu obnavlja se ljudska ličnost, čovek postaje sve nezavisniji od spoljašnjeg i od unutrašnjeg: od onoga što je nasledio, navika, prošlog života, od svojih strasti. Van Boga se čovek iz ličnosti pretvara u predmet, on kao da se postvaruje, njegova duša gubi onaj centar koji smo nazvali slobodom, ona biva porobljena i progutana spoljašnjim. U Svetom Pismu đavo je nazvan "tuđim",[4] on je tuđ duši, ali mu se duša bez Boga pokorava i postaje njegova sluškinja.

Isusova molitva prosvetljuje u čoveku obraz Božji, bezgranično povećava potencijal njegove unutrašnje slobode. Svetost je svojstvo Hristovog imena. U čoveku se svetost ispoljava kao suprotstavljanje svetu, telu i demonu, pohoti ploti, pohoti očiju i duhu gordosti.[5] U Novom Zavetu piše o vatri koja će preobraziti nebo i zemlju.[6] Isusova molitva je zrak vatre koja preobražava srce. Greh koji u nama živi razjedinio je um i srce. Um živi u svetu fantazija i predstava, srce - u svetu strasti. Isusova molitva zbližava um i srce čisteći ih. Kad se um i srce sjedinjuju u molitvi počinje preobražaj čoveka - njegovog duha, duše i tela.

Crv se zaziđuje u lutku. U njoj on kao da umire, pretvara se u gustu, bezobličnu masu, a zatim se nevidljivo u lutki stvara leptir - krilato biće koje ne liči na crva. Um, koji se pogruzio u srce nalik je na ovog crva: u tami, u neznanju veštastvenih obraza, u neznanju ovog sveta, on se preobražava zajedno sa srcem, približava se onom duhovnom znanju koje je Adam posedovao pre pada u greh. Ovo stanje sveci su  poredili s ognjem koji greje dušu i sa svetlošću u kojoj čovek vidi svet u njegovoj prvosazdanoj lepoti, onom svetlošću u kojoj sozercava Boga. U ovoj svetlosti on vidi bezdan svoje duše, vidi strašne rane svojih grehova, vidi demone, kao crve koji puze u lešu koji truli. On vidi predvorja pakla u svom srcu i istovremeno oseća da je imenom Hrista vezana i zarobljena ova strašna mračna sila, kao što u Apokalipsi Anđeo

okovima vezuje satanu.[7] On liči na čoveka koji sedi na steni o koju udaraju talasi razbesnelog mora, oni udaraju o stenu, ali ne mogu da je dosegnu. Ova stena je ime Isusa Hrista kojeg se plaše demoni.

Bez Isusove molitve čovek samo zadobija udarce od neprijatelja koji je od njega skriven u tami, a s njom može sam da zadaje udarce ovoj paklenoj sili. Ime Isusa Hrista

primorava je da drhti. Čovek vidi kako blagodat Božije poput veštog lekara leči u njegovom srcu rane tako da ne ostaju čak ni tragovi. Međutim, za to su potrebni trud i samopožrtvovanost, treba smatrati molitvu glavnim poslom u životu, a ostalo samo usputnim. Bivalo je slučajeva da sužanj u toku mnogih meseci, pa i godina turpija  okove turpijicom ili da krhotinom gvožđa kopa rov ispod tamničkog zida. On se trudio stalno i neumorno kako bi se sreo sa svojim rođacima i prijateljima, kako bi ponovo ugledao sunce i nebo, kako bi svojim plućima udahnuo čist vazduh, a ne smrad tamnice, kako ne bi bio živ zakopan u podzemlje; i kad bi stekao slobodu zaboravljao je na svoj trud. Tamnica i okovi jesu naši gresi. Isusova molitva je na početku isto tako teška, kao što je teško turpijati okove ili rukama kopati zemlju razbacujući je po podu. Međutim, kad se blagodat dotakne srca ono će osetiti da su okovi spali. Isusova moltiva se pretvara u ljubav duše prema Bogu, a u ovoj ljubavi je istinski život za koji svet ne zna, istinska radost i sloboda. Kad se sužanj budio iz sna znao je da je za njega glavno da turpija okove; ovde izbora nije bilo - ili sloboda ili smrt. Čovek budeći se ujutru treba da zna ne samo umom, već i srcem da je tog dana za njega glavno - Isusova molitva, a ostali, svetski poslovi su pozadina na kojoj ona treba da protiče. I ovo znanje treba da pređe u odlučnost volje. Ležući da spava čovek treba da tone u san s molitvom, budeći se noću treba da ustaje na molitvu; ako dan posveti molitvi, ona će ga posećivati noću

za vreme sna; ako se deo noći bude molio, ceo dan će za njega biti drugačiji.

U Jevanđelju se govori o mudrom trgovcu koji je prodao sve svoje imanje kako bi kupio jedan dragoceni biser.[8] I čovek mora da proda svoje misaono imanje - svoja svetska znanja, svoje pomisli, slike zemaljske lepote, svoje mašte i snove, svoje intelektualno imanje u kojem je navikao da živi, kao na porodičnom imanju, da proda sve, da se svega odrekne kako bi stakao jedan biser koji je dragoceniji od čitavog sveta; taj biser je ime Isusa Hrista; ovim biserom se stiče Nebesko Carstvo.

Pitanje: Šta čovek treba da čini kako bi se pažljivo molio?

Odgovor: Odreši svoje misli od svakodnevnih poslova, zatim posveti nekoliko minuta razmišljanju kao pripremi za molitvu. Seti se vremena koje nam je određeno za naš zemaljski život. Ono juri kao nit koja se odvija i nastupa neizbežni kraj: možda danas, možda kroz mesec dana, možda kroz desetine godina. Kraj je neizvestan, ali je neizbežan. U ovom periodu moramo da se pripremimo za beskrajnu večnost. Zatim razmisli o smrti - konačnom rezultatu našeg života, posle koje sledi sud, a za njim pakao ili raj; razmisli o Promislu Božijem u tvom životu, koji te vodi ka spasenju, a ti mu se stalno protiviš. Zatim reci: "Dušo moja, treba žuriti, vreme brzo prolazi, nije moguće vratiti ga ili zaustaviti. Treba sakupiti blago s kojim ćeš krenuti na svoj poslednji put, to blago je ime Isusa Hrista, koje će u budućem veku postati sve za tebe: svetlost, dah, hrana, piće i odeća blagodati, u koju su obučeni sveci, ono će za tebe

postati neicrpni izvor života. Utkaj ovo ime u svoje srce kao drago kamenje u riznicu." Reci svojoj duši: "Sve vidljivo se ruši i nestaje, samo je nevidljivo večno. Đavo ti pod hiljadama izgovora oduzima vreme života kako bi se tvoja duša u čas smrti pokazala praznom."

Zatim počni molitvu. Prvi uslov je: izgovaraj molitvu kao da je izgovaraš prvi put u životu. Drugi je: izgovaraj je kao da je ranije nisi znao, a sad treba da je zapamtiš zauvek. Treće: u mislima se vrati na svoje detinjstvo. Seti se kad si bio malo dete koje je

tek počinjalo da se upoznaje sa svetom: sve što ga okružuje izgledalo mu je kao tajna, ali je osećalo svojom dušom prisustvo nevidljivog sveta u vidljivom svetu. Četvrto: ne daj prednost bilo čemu drugom u odnosu na molitvu, nikakvim blistavim mislima u  odnosu na ime Isusa Hrista. Ako počneš duboko da se moliš, kao što je rekao jedan starac, "super" da se moliš, demon će početi da te odvlači od molitve čitavim vatrometom "blistavih misli", ali ti daj prednost siromaštvu sa Hristom. Za vreme molitve demon će ti nuditi različite planove obećavajući uspeh u zemaljskim poslovima. Međutim, postavi sebi pitanje: "A kakav je kraj svega ovog?" I videćeš da se sve na zemlji rasipa kao brdo peska, da bogatstvo, uspeh i slava ostaju na pragu smrti, a najčešće napuštaju čoveka još za života kao pokvareni prijatelji. Peti uslov za molitvu je poslušanje, ono oslobađa um od pomisli. Kad je čovek prepušten sebi prilikom rešavanja pitanja jedna pomisao se suprotstavlja drugoj, duša se nalazi u nesigurnosti i sumnji, a u svom srcu čovek ne može da razlikuje strasti koje su se tamo pritajile. Poslušanje u čovekovu dušu unosi mir i oslobađa njene snage za molitvu.

Pitanje: Kakve sile duše treba da budu uključene u molitvu?

Odgovor: Volja, koja zadržava molitvu u svesti, um koji proniče u reči molitve, osećanja koja greju molitvu i slivaju je s dušom. Trima silama duše odgovaraju tri sile duha: volji odgovara pažnja; razumu - unutrašnji logos i sposobnost pronicanja u dubinu pojava i predmeta, viđenje uzroka i konačnih ciljeva, sposobnost intuitivne spoznaje duhovnog sveta; emocijama - specifično religiozno osećanje, kao doživljaj opštenja s duhovnim svetom, kao spoznaja blagodati Božije, kao unutrašnja sigurnost u istinu. Duhovne sposobnosti i sile se bude kroz molitvu. U molitvi se odvija sjedinjenje duha i duše, njihovih sila i svojstava. U molitvi trostrukost sila duha i duše postaje jedinstvena spoznaja Boga, slikovito govoreći, jedinstveni "lokator" koji hvata Božansku svetlost. Od tri sile duše grehom je najmanje pogođen razum, i premda i njega zarobljavaju strasti i emocije, on se povremeno izdiže iznad njih i stupa s njima u borbu.

U molitvi razum ide napred, on u pomoć poziva volju. Volja zadržava reči molitve pred očima razuma i sabira rasejane misli u jedno, kao što pastir skuplja ovce koje su se odvojile od stada. Razum kao da obasjava reči molitve i osećanje na kraju počinje da se

odaziva na njih. Molitva postaje doživljaj ljudskog srca. Ponekad jaki životni potresi bude osećanja i uključuju ih u molitvu. Međutim, obično je potreban trud. Reči molitve deluju na naše stvrdnuto srce kao mlaz vode koji pada na kamen i postepeno ga razbija. Bilo je ljudi koji su odmah dobijali dar neprestane molitve, ali to je izuzetak. Obično se ono što se lako stiče lako i gubi. Zato nam Gospod po mudrosti i milosti Svojoj ne daje odmah darove kako ih ne bismo brzo izgubili.

Onaj ko se bavi Isusovom molitvom sa vremenom počinje da oseća da je to najviše delanje čoveka, da je običan govor u poređenju s molitvom grub i prazan, da svetovni poslovi nose u sebi hladnu umrtvljenost, da je bez molitve samo ljudsko biće ništavno. On počinje da voli ćutanje u kojem čuje pesmu večnosti. Voleći ljude on se krije od njih, prestaje da se zanima za poslove i novosti sveta kako oni, pronikavši u njegovu svest, ne bi narušili molitvu, kako je ne bi ugušili svojom bukom. On čuva molitvu od dodira sa svetom kao što majka čuva dete od vrelog sunca i daha zimskog vetra.

Postoje stvari koje su potpuno nespojive s molitvom. To je čitanje savremenih časopisa i novina; to je televizor, koji je postao gazda u kući. Duh Sveti je Duh čistote i celomurenosti. Molitva čovekovo srce čini hramom Božjim, a u ovaj hram čovek pušta kao zvanice, ubice i razvratne žene i naslađuje se smradom greha. Blagodat Božija će napustiti ovakvog čoveka. Kako u duši raspaljenoj strastima, u umu, u koji se useljuju slike nasilja i razvrata može da boravi Hristos? Zato onaj ko nema odlučnosti da izbaci televizor iz svoje kuće nikada neće moći da stekne Isusovu molitvu. To neće biti molitva, već spoj zvukova bez unutrašnjeg smisla. Ovakav čovek će ličiti na domaćina koji je sproveo u svoje sobe kanalizacione cevi i zatim u njih poziva goste.

Pitanje: Kako sačuvati svoje srce za molitvu?

Odgovor: Pitaj sebe u svim životnim prilikama: "Kako će se moj postupak, delo i odluka, odraziti na molitvu?" Kad sedaš za trpezu postavi sebi pitanje: "Koliko treba da pojedem, a da ne ugasim molitvu?" Kad stupaš u razgovor, misli: "Kako treba da govorim da ne rasejem molitvu?" Kad uzimaš knjigu da čitaš razjasni sebi da li će ti ona pomoći u molitvi ili će je, naprotiv, potisnuti iz sećanja. Tako provodi ceo dan.

Ima jedna priča. Carski sin je upitao oca:

"Reci mi, kako si se naučio da upravljaš ogromnom državom?"

Car ništa nije odgovorio. Međutim, posle izvesnog vremena pravio se da se naljutio na sina zbog nekog postupka i izrekao mu smrtnu presudu. Sin je pao pred očeve noge preklinjujući ga za milost i zaklinjao se da nije kriv. Tada je car rekao:

"Dobro, proveriću te."

Napunio je čašu vodom do vrha ivice i rekao:

"Obiđi s ovom čašom gradske zidine, a za tobom će ići dželat: ako proliješ makar i kapljicu vode on će ti istog trenutka na licu mesta odseći glavu."

"Carević je obema rukama uzeo čašu, popeo se na gradske zidine i počeo polako da obilazi grad oprezno koračajući po pločama. Ovaj put je dugo trajao. Na kraju se predveče vratio u dvorac i doneo je ocu čašu punu vode: nije prolio ni kap.

Car upita:

"Da li si video narod koji stoji pored zidina?" Carević odgovori:

"Ne."

Car upita:

"Da li si čuo ljudske glasove?" Carević odgovori:

"Ne."

Car upita:

"Kakvo je nebo bilo danas, da li je bilo prekriveno oblacima?" Carević odgovori:

"Ne znam." Car upita:

"A šta si radio?" Carević odgovori:

"Ništa nisam ni video ni čuo, gledao sam u čašu da ne prolijem vodu i da ostanem živ."

Tada car reče:

"Eto ti lekcija kako treba upravljati državom: treba da umeš da se koncentrišeš na svaki posao tako kao da je on jedini, zaboravljajući na sve."

Ova priča može da nam posluži kao lekcija za to kako treba da se molimo. Čaša je naše srce, voda je blagodat, dželat koji ide za nama s isukanim mačem je smrt koja stoji iza leđa svakog čoveka. Molitva skuplja i čuva blagodat.

Pitanje: Koji je najpokvareniji i najskriveniji neprijatelj molitve?

Odgovor: To je naslada. LJudi su još u stara vremena rekli da naslada mudre čini bezumnima.

Pitanje: Kako razlikovati nasladu od duhovne radosti?

Odgovor: Prilikom naslade misao se zaustavlja, um prelazi u nekakvo stanje dremeža, duša se pogružava u tamu, ona oseća nekakvu mutnu slast koja kao da ide odozdo ka srcu, zaboravlja na smrt i na večnost. U nasladi se kao i u strasti gasi svetlost duše. Naslada je paraliza molitve. Postoji duhovna radost koja se ponekad takođe naziva nasladom, ali to je nešto sasvim drugo.

Pitanje: Koji svetac za nas može da služi kao primer delatelja Isusove molitve? Odgovor: Presveta Djeva Marija Kojoj je u Svetinji nad svetinjama bilo otkriveno ime

Isusa Hrista. Ovo ime je kao nezalazna zvezda sijalo u NJenom srcu. Djeva Marija je bila

venac svih dobrodetelji. Međutim, naročito je zablistala celomudrenošću, smirenjem i ljubavlju. LJubav ju je učinila Kćerju Nebeskog Oca, čistota - Nevestom Duha Svetog, smirenje - Majkom Sina Božijeg. Sve ove dobrodetelji su darovi blagodati. Međutim,  one istovremeno u znatnoj meri zavise od čovekove volje. Isusova molitva je nemoguća bez neprestane borbe s gordošću. Gospod je rekao: Evo na koga ću pogledati: na smirenog i skrušenog duha.[9] Smirenje je onaj Sinaj na kojem se Bog javlja duši. Celomudrenost je ona kupina koja gori ognjem blagodati ne sagorevajući. A duhovna ljubav je nagrada pobedniku nad sopstvenim strastima, to je prisustvo Samog Božanstva u ljudskom srcu, to je beskonačni kraj duhovnog puta.

Prepodobni Maksim Kavsokalivit, atonski podvižnik, stalno se molio Majci Božijoj da mu bude darovana srdačna Isusova molitva i dobio ju je kao dar od Nebeske Carice.

Treba se moliti i za darovanje Isusove molitve treba moliti Arhangela Salafaila, koji je  po učenju Crkve Anđeo molitve. Treba moliti prepodobne oce da nas oni nauče umnom delanju, radi kojeg su ostavili svet i otišli u manastire i pustinje.

Pitanje: Šta znači postati u molitvi poput deteta?

Odgovor: To znači odreći se, kao što smo već govorili, zemaljske mudrosti i zemaljskih znanja. Kao što borac, stupajući u borbu, zbacuje sa sebe odeću, tako čovek, stajući na molitvu treba da zna kako su ništava i netačna ona znanja kojima se ponosi svet. Pred Božanskom mudrošću ona su ništa, to je magla koja obavija našu dušu, kroz koju se s teškoćom probijaju sunčevi zraci. Odreci se znanja radi mudrog neznanja i u ovom neznanju ćeš kroz molitvu steći najviše znanje. Odreci se svetlucave svetlosti razuma zbog koje je nedostupan duhovni svet, pogruzi u mrak neznanja i bezmišlja kako bi kroz molitvu u tvom srcu zablistala duhovna svetlost. Zamisli da si dete koje ništa ne zna i ne razume, već samo teži ka Bogu, koje Mu veruje, makar onako kao što malo dete veruje svojim roditeljima.

Kad se u mislima vraćam na svoje rano detinjstvo, koje se urezalo u nekim tajanstvenim odajama srca, naprežem svoje sećanje da okrenem reku vremena nazad ka njenom izvoru i sećam se da je u pomrčini praskozorja mog dečijeg života duhovni svet bio očigledan, video sam ono što me je okruživalo u dve ravni: jedna je bila realna i zemaljska, a druga - ravan tajanstvena, ravan duhovna. Ove ravni kao da su prebivale jedna u drugoj. Kao dete video sam svet kao voluminozniji, dublji, srce deteta osećalo je tajnu nevidljivog sveta koji je u izvesnom stepenu bio vidljiv za njega. Zatim je s godinama, duša postajala sve grublja i uranjala u materijalnost, vidljivi svet je potiskivao nevidljivi. Svetska znanja, opštenje s ljudima, strasti koje su se budile - sve je to paralizovalo sposobnost duha da ne gleda vidljivo, već kroz vidljivo.

Dete, koje je tek naučilo da govori, na svoj način je mudrije nego filosof, koji se zamotao kao pauk u paučinu, u sopstvenim rasuđivanjima koja se izvlače iz njegovog razuma kao nit iz stomaka pauka. Dete je mudrije zato što svet vidi kao tajnu. Veliko dostignuće je smiriti gordost razuma koji je za ljude postao idol, pobediti strasti u kojima svet vidi radost života, izdići se iznad razdvojenosti i borbe misli, uvideti da su obrazi  zemaljskog obrazi praha i moliti se prostim srcem kao dete. Gospod je rekao: "Slavim  Te, Oče, što si sakrio ovo od mudrih svetskom mudrošću, i razumnih plotskim razumom i otkrio to deci, koja mogu da prime više spoznaje o Bogu u svojoj jednostavnoj duši."[10]

Arhimandrit Sofronije (u shimi Serafim (Saharov)), autor poznate knjige o prepodobnom Siluanu Atonskom isticao je karakterističnu činjenicu da je među

prostim, čak i nepismenim monasima bilo više onih koji su dostizali neprestanu Isusovu

molitvu nego među ljudima koji su stekli knjiško obrazovanje. To je zato što su prosti neuki monasi lakše mogli da se približe stanju deteta. Međutim, treba načiniti opasku da i među njima mogu biti ljudi gordi umom, poput prosjaka koji se gordio iglom kojom je zašivao zakrpe na svojoj odeći.

Gordost je strast. Učenost može da predstavlja hranu za strasti, naročito površna učenost i prazna naduvana znanja. Međutim, ako čovek uvidi svu ograničenost ovih znanja i njihovu ništavnost u poređenju sa spoznajom Boga, i on, kao bogataš koji je prodao svoje imanje, može biti u svom srcu sa Hristom. Primer za ovo je Vasilije Veliki koji je stekao obrazovanje na poznatoj atinskoj akademiji, a kasnije je, proučavajući Sveto Pismo govorio o filosofiji kao o igri uma. Treba reći da su se pustinjaci negativno odnosili prema tome da bogoslovska dela čitaju oni koji su izabrali put tihovanja. Oni su ukazivali da čak i takve knjige mogu da raseju um i odvoje ga od molitve, a kroz molitvu čovek može dublje da spozna Boga nego kroz knjige. Oni su smatrali da je za spasenje dovoljno znati dogme Pravoslavlja i verovati Crkvi, a dušu posvećivati

molitvi. Zato pustinjaci nisu ulazili u rasprave o bogoslovskim pitanjima ako nije pretila jeres.

Knjige opisuju duhovni svet, a molitva čoveka u ovaj svet uvodi.

Onima koji se bave molitvom starci su savetovali da čitaju pre svega knjige o molitvi.