Ako smo "normalna" ljudska bica, verujemo da je
trodimenzionalni prostor i vreme jedino sto postoji (ili se na to
fokusiramo 99% vremena). Ljudi moraju da veruju da je to tako,
kako bi skola mogla uspesno da funkcionise. Kada bismo znali
da je to iluzija, nista ne bismo naucili na Zemlji. Bili bismo
nepazljivi na casu, ne bismo radili domace zadatke. Zbog toga,
tek kada dodjemo do kraja dvanaestog razreda i kada nam se
ukaze velika slika, smemo da otkrijemo da je to sve bio audio-
vizuelni edukativni film. To se desava onda kada primetimo da je
skolski sistem efikasan, ali nije stvaran. Svi smo mi majstori


iluzije i ukoliko zelimo da diplomiramo, moramo da prihvatimo
taj koncept.

Na srecu, nase drustvo nudi prakticnu analogiju stvorenu da bi
nam pomoglo da razumemo razliku izmedju iluzije i stvarnosti.
Imamo neverovatno razvijenu tehnologiju koja ima bioskope sa
ogromnim platnima, kvadrofonicki zvuk, nekoliko projektora koji
simultano emituju filmove. Hajde da sada obratimo paznju na
nas teatarski mentalitet. Svi ga imamo i svima je blizak.
Odlazimo u bioskop kako bismo gledali filmove kao sto je
"Rambo" ili "Pod opsadom", gledamo kako se krv i utroba
prosipaju po ekranu. Cujemo krike svojim usima. Zahtevamo
teror, uzas. Ako neko prica u publici, strasno se naljutimo, jer
kvare dozivljaj. Sta se desava ako projektor ne radi dobro, ako
nije dovoljno mracno u bioskopu, ako sve oko nas nije kreirano
tako da proizvede fizioloski dozivljaj uzasa od koga nam lupa
srce i znoje nam se dlanovi? Sta se desava ako potpuno ne
uronimo u tu simulaciju? Trazimo da nam vrate novac!

Osoba koja zeli da dozivi mir nece otici da gleda ovakav film. Ali
mi, u stvari, ne volimo mir. Mi smo avanturisti koji veoma vole
stimulaciju. Izgleda da je to glavni razlog sto smo stvorili Zemlju
i Suncev sistem. Isuvise zelimo da odemo u bioskop i budemo
prestravljeni. Posle toga smo dovoljno drski da kazemo kako
nismo mi u svom zivotu birali dramu. Mozete da se kladite da
jesmo. Ne samo da smo odabrali inkarnaciju koja je identicna
onoj koja se prikazuje na ekranu, nego smo i platili skolarinu da
bismo se upisali u skolu. A kada nam neko kaze da je sve to
iluzija, vredjamo se.

Nalazimo se u bioskopu, uzbudjenje je na vrhuncu, na platnu se
tenkovi pojavljuju iza brda, pozitivni likovi se nalaze u rovu,
bitka samo sto nije pocela. Neko iz publike ustaje i kaze: "Ne
brinite, sve je ovo iluzija!" Da li kazemo: "Tako je, to je istina" ili
viknemo: "Sedi dole i cuti! Pozovite redara da ga izbaci. Ne zelim
da znam da je sve ovo iluzija zbog toga sto se dobro zabavljam!"
Da li bismo tako reagovali kada bi nam taj isti covek prisao u
trenutku kada slupamo auto i podsetio nas da je i to iluzija?
Zivot je isto sto i film.

Ako je nasa tehnologija sposobna da nas tokom dva puna sata
uveri da je ono sto dozivljamo stvarno, sta mislite, sta sve moze
tehnologija kojom raspolaze univerzum? Da li znate da Bog ima
bolje trik efekte od Holivuda? Da li je ova planeta samo jedan
trodimenzionalan hologram sa kvadrofonicnim zvukom koji se
odvija iza nasih ocnih kapaka? Ili je ona stvarna? Da li ce uskoro
da krene odjavna spica? Da li ce da se upale svetla? Kada se
svetla upale, da li vidimo tragove krvi na bioskopskom ekranu?
Koliko puta su glumci, zapravo, umrli u onome sto smo upravo
gledali? Znate da oni nisu istinski povredjeni, zato sto ste o
tome vec citali u novinama- "Dvadeset pet glumaca ubijeno kod
O.K korala". Oni nisu mrtvi. Glume u drugom filmu sledece
nedelje.

Mi smo svi vec bili ubijani vise hiljada puta i iskreno, nije nas
briga.

U dugorocnom kosmickom smislu, na kraju nas tragedija nece
ni zanimati. Istina je da je Bog ljubav, a ljubav ne dopusta
tragediju. Dok se film prikazivao, bili smo u stanju da
kontrolisemo ljutnju i bes i da se ne popnemo do ekrana da
pobijemo negativce. Ovaj skolski sistem funkcionise potpuno
isto kao Holivud. Zemlja je veoma dobro planirana, tehnicki
savrsena iluzija. Toliko je perfektno kreirana, da mi zaista
verujemo da film pocinje na pocetku, a zavrsava se na kraju.
Mislimo da je vreme linearno i ne shvatamo da je film snimljen
po sekvencama. Kada bismo videli kako se film montirao, ne
bismo bacali novac da kupujemo kartu.

Sada zamislite, ako su ljudi voljni da plate pet, deset dolara da
gledaju Ramba, sta mislite, koliko moraju da plate za dramu koja
traje citav zivot? To izuzetno puno kosta. Pa ipak zele da plate,
jer im je savetnik za izbor skole ispricao o kakvoj se skoli radi,
kakve sve diplome mogu da dobiju i da ce im to doneti vecu
slobodu i veci kapacitet za razumevanje. Ljudi odlucuju da se
upisu u skolu kakva je Zemlja zato sto su videli da je drama
mocan pokretac duhovnog napretka.