Najveća predstava na Zemlji

Ako smo "normalna" ljudska bića, verujemo da je trodimenzionalni prostor i vreme jedino što postoji (ili se na to fokusiramo 99% vremena). Ljudi moraju da veruju da je to tako, kako bi škola mogla uspešno da funkcioniše. Kada bismo znali da je to iluzija, ništa ne bismo naučili na Zemlji. Bili bismo nepažljivi na času, ne bismo radili domaće zadatke. Zbog toga, tek kada dođemo do kraja dvanaestog razreda i kada nam se ukaže velika slika, smemo da otkrijemo da je to sve bio audio - vizuelni edukativni film. To se dešava onda kada primetimo da je školski sistem efikasan, ali nije stvaran. Svi smo mi majstori iluzije i ukoliko želimo da diplomiramo, moramo da prihvatimo taj koncept.

Na sreću, naše društvo nudi praktičnu analogiju stvorenu da bi nam pomoglo da razumemo razliku između iluzije i stvarnosti. Imamo neverovatno razvijenu tehnologiju koja ima bioskope sa ogromnim platnima, kvadrofonički zvuk, nekoliko projektora koji simultano emituju filmove. Hajde da sada obratimo pažnju na naš teatarski mentalitet. Svi ga imamo i svima je blizak. Odlazimo u bioskop kako bismo gledali filmove kao sto je "Rambo" ili "Pod opsadom", gledamo kako se krv i utroba prosipaju po ekranu. Čujemo krike svojim ušima. Zahtevamo teror, užas. Ako neko priča u publici, strašno se naljutimo, jer kvare doživljaj. Šta se dešava ako projektor ne radi dobro, ako nije dovoljno mračno u bioskopu - ako sve oko nas nije kreirano tako da proizvede fiziološki doživljaj užasa od koga nam lupa srce i znoje nam se dlanovi? Šta se dešava ako potpuno ne uronimo u tu simulaciju? Tražimo da nam vrate novac!

Osoba koja želi da doživi mir neće otići da gleda ovakav film. Ali mi, u stvari, ne volimo mir. Mi smo avanturisti koji veoma vole stimulaciju. Izgleda da je to glavni razlog što smo stvorili Zemlju i Sunčev sistem. Isuviše želimo da odemo u bioskop i budemo prestravljeni. Posle toga smo dovoljno drski da kažemo kako nismo mi u svom životu birali dramu. Možete da se kladite da jesmo. Ne samo da smo odabrali inkarnaciju koja je identična onoj koja se prikazuje na ekranu, nego smo i platili školarinu da bismo se upisali u školu. A kada nam neko kaže da je sve to iluzija, vređamo se.

Nalazimo se u bioskopu, uzbuđenje je na vrhuncu, na platnu se tenkovi pojavljuju iza brda, pozitivni likovi se nalaze u rovu, bitka samo što nije počela. Neko iz publike ustaje i kaže: "Ne brinite- sve je ovo iluzija!" Da li kažemo: "Tako je, to je istina" ili viknemo: "Sedi dole i ćuti! Pozovite redara da ga izbaci. Ne želim da znam da je sve ovo iluzija zbog toga što se dobro zabavljam!" Da li bismo tako reagovali kada bi nam taj isti čovek prišao u trenutku kada slupamo auto i podsetio nas da je i to iluzija? Život je isto što i film.

Ako je naša tehnologija sposobna da nas tokom dva puna sata uveri da je ono što doživljamo stvarno, šta mislite, šta sve može tehnologija kojom raspolaže univerzum? Da li znate da Bog ima bolje trik efekte od Holivuda? Da li je ova planeta samo jedan trodimenzionalan hologram sa kvadrofoničnim zvukom koji se odvija iza naših očnih kapaka? Ili je ona stvarna? Da li će uskoro da krene odjavna špica? Da li će da se upale svetla? Kada se svetla upale, da li vidimo tragove krvi na bioskopskom ekranu? Koliko puta su glumci, zapravo, umrli u onome što smo upravo gledali? Znate da oni nisu istinski povređeni, zato što ste o tome već čitali u novinama- "Dvadeset pet glumaca ubijeno kod O.K korala". Oni nisu mrtvi. Glume u drugom filmu sledeće nedelje.

Mi smo svi već bili ubijani više hiljada puta i iskreno, nije nas briga.

U dugoročnom kosmičkom smislu, na kraju nas tragedija neće ni zanimati. Istina je da je Bog ljubav, a ljubav ne dopušta tragediju. Dok se film prikazivao, bili smo u stanju da kontrolišemo ljutnju i bes i da se ne popnemo do ekrana da pobijemo negativce. Ovaj školski sistem funkcioniše potpuno isto kao Holivud. Zemlja je veoma dobro planirana, tehnički savršena iluzija. Toliko je perfektno kreirana, da mi zaista verujemo da film počinje na početku, a završava se na kraju. Mislimo da je vreme linearno i ne shvatamo da je film snimljen po sekvencama. Kada bismo videli kako se film montirao, ne bismo bacali novac da kupujemo kartu.

Sada zamislite, ako su ljudi voljni da plate pet, deset dolara da gledaju Ramba, šta mislite, koliko moraju da plate za dramu koja traje čitav život? To izuzetno puno košta. Pa ipak žele da plate, jer im je savetnik za izbor škole ispričao o kakvoj se školi radi, kakve sve diplome mogu da dobiju i da će im to doneti veću slobodu i veći kapacitet za razumevanje. Ljudi odlučuju da se upišu u školu kakva je Zemlja zato što su videli da je drama moćan pokretač duhovnog napretka.