NAČINI ISPOLJAVANJA SISTEMSKIH TRAUMA

PAROVI BEZ DECE

Čini se da je u porodičnom poretku određen broj ljudi isključen. Oni koji nemaju decu, oni koji ne žive u vezi ili oni koji žive u drugačijim životnim zajednicama od onih klasičnih, kao što su brak ili porodica. Ova raznolikost životnih puteva danas mnogo više odgovara stvarnosti. Ponekad se stiče dojam da je žena, koja nije rodila, neprirodna.

Postoje dve vrste parova: oni koji ne žele da imaju dece, i oni koji ne mogu da ih imaju. Parovi (i homoseksualni), ili samci koji ne žele decu

Danas, mnogi parovi nemaju decu i mnogo je onih, koji žive sami, bez partnera. To je

prikladno našoj današnjoj situaciji.

Ono što je čudno je da oni koji su izabrali put bez dece, misle da su izabrali bolji put. Oni možda ne primećuju da je taj put neophodan, predodređen potrebama celine. Isto tako ne primećuju, da su - iako zadovoljni svojim izborom - isključeni iz nečeg važnog.

Nekada je za žene, ali i za muškarce, bilo ispunjavajuće imati puno dece. Drugi načini ispunjenja nisu ni postojali. Kad žena danas ima samo jedno dete, ona u porodici nije ispunjena. A pogotovo ako uopšte nema dece. Ona tada traga za drugim  poljima delovanja u kojima može razvijati svoje sposobnosti. To je u duhu našeg  vremena. Duboko ispunjenje koje imaju žene s mnogo dece nije više dostupno ženama u današnjem društvu.

Parovi koji ne mogu da imaju decu

Kad žena uvidi da ispunjavajuće majčinstvo za nju nije moguće i ako to doživi kao gubitak, i s njim se pomiri, onda ona kroz tu žalost i odricanje dobija natrag deo izgubljene mogućnosti. To oplemenjuje ono čime se ona trenutno bavi. Kad ima saznanje o tom gubitku, a bavi se nekim poslom, ona je njime drugačije ispunjena, drugačije nego kad bi rekla: Ah, šta će mi deca, crkva, kuhinja. Ili ako ono što je ustvari gubitak, doživljava kao napredak.

Ne radi se o tome da mi to možemo ili moramo promeniti. Ne možemo. Ali suočiti se s izgubljenim, dati mu mesta u srcu i s tim sećanjem pogledati u oči onom što nam je moguće - to ima dubinu.

Partneri bez dece treba ozbiljno da se zapitaju: Zašto smo nas dvoje partneri? Zašto smo zajedno? Šta će nas držati zajedno kad stvari postanu teške? Razlog –izbegavanje samoće, ne izdržava teška vremena. Ako dvoje dobiju dete, sva ta pitanja postanu nevažna.

VEŠTAČKA OPLODNJA

Kada se partneri suočavaju sa teškom sudbinom nemogućnosti da prirodnim putem imaju decu, treba da budu oprezni kad pokušavaju da promene svoju sudbinu. Ukoliko savremena medicina može da im pomogne da sjedine svoje genetske materijale (seme i jajne ćelije) i dobiju dete, to je kao da su dobili dete prirodnim putem.

Međutim, ukoliko muž ne može da ima dete, i kaže ženi da uzme seme drugog muškarca, to menja njihovu sudbinu, jer žena ne prihvata svog muža takvog kakav jeste, i to šteti njihovoj međusobnoj vezi. Isto važi i ako žena ne može da da svoje jajne ćelije.

ABORTUS

Kakve posledice sa sistemskog gledišta ima abortus? Ako abortus posmatramo u odnosu na posledice, to je uvek dubok rez i za ženu i za muškarca. U Kini, gde je abortus skoro strategija preživljavanja, on sigurno ima drugačije značenje, nego kad se događa kod nas.

Prvi učinak koji ima abortus jeste da se veza, po pravilu, jako brzo raskida. Pobačaj deteta je istovremeno i pobačaj partnera. To deluje kao ritual razdvajanja. Mi smo sad razdvojeni i za nas, kao par, nema više budućnosti.

Ako postoji zajednička bol zbog tog događaja, onda par može i ostati zajedno. Oboje prihvate krivicu što onda može dopustiti nov početak. Ali intimnost više nije ista kao pre. I to se, takođe, mora imati u vidu.

Takode vrlo često se događa da se partneri samokažnjavaju, pre svega žene. One npr. ostaju same, ili više ne ulaze u ozbiljniju vezu.

Ono što se čini najvažnijim za rešenje je neophodnost da se raskine s iluzijom da se nešto što je već učinjeno može izbrisati. Ta predstava je jako raširena upravo kod abortusa. Dete je pobačeno i time je stvar završena, kao da se ništa nije dogodilo. Međutim, ako se neko odluči na abortus iako zna da to može imati posledice koje traju celi život, to onda ima drugačiji kvalitet. To je onda vrlo ozbiljna odluka.

Abortusom se, dakle, abortiranom detetu nasilno osporava osnovno pravo na pripadost sistemu. Energija tog deteta kasnije traži predstavnike kako bi uz njihovu “pomoć” na energetskom nivou ono ponovo ostvarilo svoje pravo za koje je zakinuto. To mogu biti kasnije rođena deca, dakle sestra ili brat, deca iz sledećeg braka jednog od roditelja, ili neko iz narednih pokolenja. U tom slučaju govorimo o upletenosti.

Šta mogu da urade roditelji, kad su svesni svoje greške, kad osveste svoj bol i svoj gubitak? Da prihvate svoje dete s ljubavlju, i da kažu: “ Žao nam je.” Prihvatajući ih, dete će se osećati uključenim, naći će svoje mesto u sistemu. Nastavak isceljujućeg procesa posle abortusa može da se izvede kad roditelji zamišljaju sebe kako povedu dete za ručicu, i pokazuju mu sve lepe stvari koje rade i sva lepa mesta koja posećuju,   godinu

dve dana, kao što bi to pokazivali živom detetu. Posle toga, dete stvarno može da nađe svoj mir.

Vrlo često u radionicama, vidi se koliki je strah abortiranog deteta od majke. Abortirano dete zapravo i ne vidi majku. Abortirano dete ne oseća se kao dete, nego kao žrtva, i plaši se majke. Taj strah često se prenosi na rođenu decu i ona osećaju neobjašnjivi iracionalni strah od majke. Videli smo da je svaki i najmanji korak majke prema svom detetu kod njega izazivao još veći strah. Ali kada se majka poklonila pred abortiranim detetom i kada je konačno izrečeno to što je bilo neizrečeno, jer je možda potisnuto,  a  ipak  stalno prisutno u polju, ”Žao mi je”, mogli smo da vidimo snagu dejstva te jednostavne rečenice, dakle, ne: “Izvini”, nego:”Žao mi je”. Kao da je s majke polako nestajala “maska”, a s njom i strah kod abortiranog deteta, pa ono možda prvi put ( uz pomoć predstavnika) može da vidi majku, suoči se s njom i primi njenu ljubav.

Takođe, na videlo ponekad izađe velika energetska vezanost ćerke klijenta i abortiranog deteta iz klijentove prethodne ljubavne veze. Radi se, dakle, o neželjenom i nerođenom biću, o energiji života koja nije priznata. Tražeći svoje mesto u sistemu, energetski se vezuje za klijentovu ćerku, koja se u podsvesi poistovećuje s energijom odbačenog života, što dovodi do ponavljanja, to jest nemogućnosti da i sama rodi dete i tako dalje da život. Narod bi to objasnio na prost način- da je kletva pala na željeno dete nesuđenog oca i da gresi predaka često pogađaju nevine potomke. Gde je izlaz? Ako majka i otac, a za njima i njihova ćerka naknadno prihvate abortirano dete, priznaju mu i u svome srcu daju mesto koje mu pripada, pa tako i mesto koje njegova energija ima u tom porodičnom sistemu.

Rak kao posledica abortusa

Posle operacije majke od raka dojke, ćerka je rekla majci u bonici "Mama, u našoj kući sam čula da dvoje dece plaču." Ona je donela dve lutke, postavila ih majci u zagrljaj i rekla "Donosim ti to dvoje dece." Žena je odmah znala ko su ta deca. Imala je dva abortusa. Tada je došla na konstelaciju kod Berta Hellingera. Mogla je da pogleda svoje dvoje dece i da im da mesto u svom srcu.  Posle nekoliko godina kad je Bert sreo, bila je dobro.

POBAČENA DECA

Pobačena deca u principu ne opterećuju porodični system. Ona treba da se posmatraju kao nešto što se jednostavno desi. Majka ne treba da oseća krivicu i da se pita ” Šta sam ja uradila da bi se ovo desilo?” Čak i kada ima nekoliko pobačaja.

U slučaju da deca rođena posle pobačene dece imaju „nevidljive drugove”, ili pričaju o bati

i seki, tada pobačena deca imaju važnost za sistem. Tada roditelj umesto svog deteta na konstelaciji, ili samo dete može da kaže (jer oseća krivicu što je živo kad su drugi mrtvi):

„Bato seko, ti se nisi rodio. Ja sam se rodio. Ti si mrtav, ja sam živ. Živeću još neko vreme, a onda ću i ja da umrem.“ Na taj način se povezuju mrtvi i živi, i oni koji žive ne osećaju više krivicu.

SILOVANJE

Dete, koje je silovanjem začeto moralo bi reći silovatelju: Ti si moj otac i prihvatam te kao mog oca. Što bi drugo reklo? Neće valjda reći: "Ti nisi moj otac", ili "Ne prihvatam te kao oca". To bi bilo potpuno besmisleno. Dakle: Ti si moj otac i ti si za mene jedini pravi otac. Za mene ne postoji nijedan drugi. Isto bi moralo reći i majci.

Ako majka želi za dete ublažiti loše posledice nasilja, morala bi reći muškarcu: Ti si otac našeg deteta. Ja te prihvatam i poštujem kao oca našeg deteta.

Zašto ona treba da ga poštuje kad je to bio nasilnički događaj?

Ona treba da ga poštuje kao oca zajedničkog deteta. Ishod je tu i očigledan je. Ona će u tom detetu uvek videti i oca. Ako ne želi videti oca u detetu, time odbija i dete. Znači da ne gleda na rezultat, nego na okolnosti.

Tek kada događaj sagleda u njegovoj celokupnosti - u smislu da je iz nečeg lošeg nastalo nešto dobro može pristati i reći: Sada sam se pomirila s lošim, jer vidim dobre stvari koje su proizašle iz loših. Ako joj ovaj korak uspe, može s ljubavlju gledati na dete. Tada i dete može prihvatiti oca.

Ako majka odbija oca u detetu, teško će i dete moći da prizna i prihvati oca. Za dobro deteta,  majci mora poći za rukom da oca deteta vidi i poštuje.

Zar to što ona voli svoje dete i na taj način se pomiri sa situacijom nije dovoljno?

Ne, to je samo površno. Ako voli dete, mora gledati u njega. Pritom, ona u njemu vidi i oca. Ako ne poštuje oca, ne može poštovati ni dete. To je druga strana. Dete u podsvesti oseća da otac u njemu nije voljen. Iz odanosti prema ocu ono će postati kao i on.

Dakle žena ne može voleti oca u detetu ako ne voli silovatelja?

Ovde ljubav znači: ja poštujem to što se dogodilo, jer to je nešto veliko, kakve god da su bile okolnosti. Time se krivica ne ukida. Nikako. Uopšte ne. Ali događaj se sagledava puno šire. Žena priznaje: dogodilo se nešto veliko što je promenilo moj život, i iz toga je nastao novi život. Sada se složila s tim kako je, i s okolnostima kroz koje je taj novi život nastao. To je jedna vrsta dubokog poštovanja sudbine.

Tu ima nečeg od onog: "Ljubav je jaka kao i smrt". Žena prilikom silovanja doživljava koliko je seksualni doživljaj blizak smrti. Na delu je bilo nešto nasilno, čime ona nije mogla da upravlja i čemu je bila prepuštena. Ipak, kroz to iskustvo ona se povinovala nečem većem.

Ako bi ova žena koja nosi svoju patnju bila u stanju da prizna ovu vezu i njene posledice, to bi značilo da ima posebnu snagu i dostojanstvo. Predočite sebi ženu koja je sposobna to da napravi i svom detetu da kaže: "U tebi poštujem i tvog oca šta god da se dogodilo. Raduje me da si ti tu, i prihvatam sve onako kako je bilo". Možete li zamisliti veličinu duha takve žene? I kako se onda oseća dete?

NEŽELJENA DECA

Kad se neki par venča, jer je dete bilo na putu, roditelji ponekad kažu detetu: ”Venčali smo se, jer si ti bio na putu.” Onda se dete oseća dužno prema roditeljima, pogotovu ako su oni nesrećni. Ako roditelji umesto toga kažu: Venčali smo se, jer smo tako želeli ili, jer nam je bilo stalo do naše ljubavi, onda se nalazimo na sasvim drugom nivou: to onda više nema veze s detetom, već s muškarcem kao ocem, i ženom kao majkom.

Drugi primer su ćerke u brakovima u kojima su roditelji želeli sina, tako da se one osećaju kao suvišna, neželjena deca. U tom slučaju, deca treba da su zahvalna što su im roditelji dali ono što su mogli, a to je život. I da poštuju roditelje zbog toga.

Treća dinamika su deca koja su slučajno začeta, pa očevi čak i ne znaju za njih, ili ako očevi ne žele da priznaju očinstvo.  Isto razrešenje važi i ovde kao u slučaju dece koja su

rođena kao posledica silovanja: Majka treba da ga poštuje kao oca zajedničkog deteta. Ishod je tu i očigledan je. Ona će u tom detetu uvek videti i oca. Ako ne želi videti oca u detetu, time odbija i dete. Znači da ne gleda na rezultat, nego na okolnosti.

Tek kada događaj sagleda u njegovoj celokupnosti - u smislu da je iz nečeg lošeg nastalo nešto dobro može pristati i reći: Sada sam se pomirila s lošim, jer vidim dobre stvari koje su proizašle iz loših. Ako joj ovaj korak uspe, može s ljubavlju gledati na dete. Tada i dete može prihvatiti oca.

ROĐENJE DETETA

Kontakt s detetom treba uspostaviti što ranije, već onog trenutka kada osetimo ili saznamo da je dete  začeto  i  raste u majčinom  stomaku.  Treba  ga ljubiti,  maziti,  pričati  s  njim. Moguće je i mentalnim putem, ali poželjnije je naglas, da bi se što pre naviklo na glas oba roditelja i osetilo sigurnim i dobrodošlim. Još intenzivnije treba to nastaviti posle rođenja. Čin (po)rađanja jedan je od najbitnijih trenutaka u životu. Kako za majku tako i za dete. Čini mi se da se tome ne posvećuje dovoljno pažnje i da se odgovornost za tako bitno dešavanje olako predaje i prepušta drugima. Za porođaj je neophodna priprema, i fizička i mentalna. Počev od informisanja o psihofiziološkim procesima tokom trudnoće i porođaja, telesnim  vežbama,  vežbama  disanja  i  opuštanja,  vežbama  joge,  intimne  masaže,  pre svega masaže međice, o načinu ishrane, odnosu prema sebi i svojoj okolini itd.itd.

Svaki nasilan prekid zbližavanja u ranim trenucima života, to jest razdvajanje od roditelja, pre svega od majke, može imati ozbiljne posledice. Toga će se dete uvek sećati s velikim bolom, a u njegovom ponašanju ispoljavaće se kroz suprotstavljanje roditeljima i ljutnju na njih. Na tome se kasnije mora raditi da bi ponovo došlo do uspostavljanja prekinutog odnosa - što pre, to bolje.

CARSKI REZ

Posledice takvog porođaja “po narudžbini” su nesagledive, počevši od poremećaja postnatalne adaptacije, poremećaja u radu srca i pluća, poremećaja disanja s dalekosežnim posledicama po zdravlje žene i zdravlje i život deteta, sve dotle da i majka i dete žive s osećajem da im  uvek nešto nedostaje, a u međusobnom odnosu osećaju neobjašnjivu barijeru – i majci i detetu naprosto taj deo i iskustvo života nedostaje. Jednostavno rečeno, za “normalno” (po) rađanje vezane su faze pritiska, stresa, straha… da bi se u idealnoj situaciji prirodnog porođaja novorođenče na kraju našlo na majčinom stomaku: oboje su srećni, jer zajedno su prevladali sve otpore i prepreke i – uspeli. Kod carskog reza toga nema. Procesi (po)rađanja nasilno se prekidaju: duša i telo ne mogu da nauče da se izbore prolazeći kroz procese otpora. Tako, na primer, kada se kasnije u životu naiđe na prve prepreke, recimo na poslu, energija se spušta na minimum, na nulu – po naučenom obrascu ponašanja - nailazi otpor i tu se sve prekida.

Carski rez je u pravom smislu reči rez i ostavlja duboke posledice i na dete i na

majku. Na tome se kasnije može raditi da bi se prevazišli ta barijera i ono što nedostaje, a prekinuti odnos ponovo uspostavio.

NASILNI PREKID PROCESA SPAJANJA S RODITELJIMA

Prvi trenuci života primarni su za razvoj ličnosti. Nasilni prekid procesa spajanja s roditeljima u ranom detinjstvu – na primer, odvajanjem novorođenog deteta  od  majke odmah posle porođaja – vrlo često je uzrok nastanka i razvoja široke palete strahova, blokada i simptoma različitih bolesti, a za posledicu može da ima izliv agresivnog ponašanja u konfliktnim situacijama u svakodnevnom životu. Kao skrivena mina ili tempirana bomba. Samo je pitanje trenutka kada će eksplodirati i šta će izazvati njeno aktiviranje.

RODITELJI KOJI IMAJU HENDIKEPIRANO DETE

Postoji li neki dublji smisao za trud majke s hendikepiranim detetom? Treba  samo pogledati takve ljude oko nas. Pogledajte majku s hendikepiranim detetom koja ga je prihvatila i odgaja ga ljubavlju. To na čitavu okolinu deluje lekovito. Razbija iluzije i deluje kao energetsko polje iz kojeg zrači energija.

Drugi vid ophođenja roditelja prema takvoj deci je ostavljanje takve dece u domove za decu sa posebnim potrebama. Ukoliko je takvo dete odbačeno, i zaboravljeno je njegovo postojanje, velika je verovatnoća da će to imati posledice na sistem. Razrešenje nastaje tek prihvatanjem takve dece u sistem, uključivanjem u njihovo vaspitanje ostale braće i sestara, posvećivanjem vremena njemu, bez obzira gde i s kim živi. Tek tada nastaje mir u porodici, i ostala deca mogu da žive svoj život, bez griže savesti.

MAJKA UMRE NA POROĐAJU

Kada majka umre pri porođaju, njeno dete ima težak zadatak da prihvati život u potpunosti. Pomaže kad takvo dete u konstelaciji pogleda predstavnika svoje majke u oči i kaže "Majko, vidim ogromnu cenu koju si platila da bih ja mogao da živim. Prihvatam život koji si mi dala, i napraviću nešto dobro iz toga. Počivaj u miru, uz saznanje da tvoja žrtva nije bila uzaludna." Prihvatajući ljubav na ovom višem nivou, bolje je nego slepa ljubav detetove duše koja kaže: "Majko, ne mogu da potpuno živim, jer si ti mrtva. Osećam se previše krivim." Ljubav na višem nivou zahteva da se oslobodimo uverenja  da  mi možemo da promenimo sudbinu naših roditelja nabolje kad žrtvujemo sebe. Ona zahteva da pretvorimo slepu ljubav koja stvara i održava patnju, u ljubav koja isceljuje.

USVAJANJE

Usvajanje je nešto prema čemu se mora vrlo pažljivo odnositi. Bert  Hellinger  se  više zalaže za hraniteljstvo, nego za usvajanje. Hraniteljstvo je nešto privremeno. Ali usvojitelji se kod hraniteljstva boje toga da im se u svakom trenutku dete može ponovno oduzeti, da nije sigurno njihovo. Ako ga dobro neguju, dete je sigurno njihovo.

Nepromišljena usvajanja su kada neko hoće da ima dete za sebe, a ne zato što želi pomoći detetu. Bert Hellinger je protiv zloupotrebe usvajanja. Po njemu, usvajanje protivreči poretku. Ono se, pak, u našem društvu smatra izuzetno dobrim i usvojitelji su veoma uvaženi.

Ako neko usvoji dete zato što sam nema dece i na taj način ih želi dobiti, to protivreči poretku. Deca pripadaju svojim roditeljima. Jako je loše kad se mladoj majci kaže: "Umesto abortusa, rodi dete i onda ga daj na usvajanje. Mi ćemo srediti sve što je potrebno".

Trebalo bi joj pomoći da ostane s detetom. Ako ona i otac još ne mogu sami brinuti o detetu, može se pomoći tako što će dete prihvatiti majčini ili očevi roditelji. Ili drugi rođaci. Tako se mogu suočiti s trenutnom krizom, a dete ostaje u porodici. Ali jednostavno dati nekome decu ili ih prihvatiti bez neke nužde, to stvara veliku krivicu.

Usvajanje je opravdano ako deca nemaju nikog, ako su, na primer, oba roditelja poginula ili ako je dete napušteno. Ako tada neko prihvati dete i odgoji ga, to je opravdano i veliko. Ako su deca nepromišljeno usvojena i oduzeta od roditelja i babe i dede, to je velika nepravda. Nepravda je najpre za dete kojem su oduzeti roditelji i porodica, a onda i za

roditelje koji su u nevolji i od kojih je dete oduzeto na ovakav način. To podrazumeva i stav da se ljudi ne mogu nositi sami sa svojom sudbinom.

Ako dete, na primer, odrasta u zemlji trećeg sveta u velikom siromaštvu i ako stranci dođu i kažu: Spasićemo te i omogućiti ti bolji život, onda  oni  zapravo  nisu  pomogli  detetu. Njemu se onda osporava pravo na njegovu porodicu i njegovu sudbinu. A to pripada njegovoj veličini.

Duša usvojitelja oseća ovaj oblik usvajanja kao krivicu. To se vidi vlastitim gubitkom-oni “plate” za usvajanje. Ponekad, na primer, umre vlastito dete ili majka koja je usvojila dete ostane u drugom stanju i abortira to dete. Tada se to njeno dete žrtvuje. Veoma često se rastavljaju brakovi usvojitelja. Gubitak partnera je žrtva koja se plaća za tako dobijeno dete.

Ipak, postoje stotine i hiljade slučajeva gde je usvajanje uspelo. Postoji mnogo srećnih porodica koje su usvojile dete i mnogo srećne usvojene dece.

Ako su usvojitelji dete usvojili i ako se ono razvija u pogrešnom smeru- verovatno baš zato što su to učinili nepromišljeno ili zato što su potcenjivali njegove roditelje - onda usvojitelji ne mogu jednostavno odustati. Oni to moraju nositi kao posledicu krivice.

U porodičnim porecima, veoma je važno da terapeut nema saosećanje prema onima koji su krivi. U terapjij, najviše saosećanja treba da dobije onaj koji je najviše patio. A to je dete. On traži rešenje za dete, i ne oduzima odgovornost od onih koji su bili surovi prema detetu. Bez obzira koje su bile okolnosti,  činjenica je da su se oni odrekli deteta zauvek.

Tako dolazi do osvešćivanja istine sa kojom se suočavaju rodtielje, dete i usvojitelji. Usvojitelji treba da priznaju da je dete lojalno svojim prirodnim roditeljima. Jedino ako dete uspe da se jasno odvoji od prirodnih roditelja, može da se okrene usvojiteljima.

Mnoga usvojena deca su ljuta na svoje prirodne roditelje što su ih dali. Ali ti ljutnju ne usmeravaju na prirodne roditelje već na usvojitelje. Tek suočavanjem sa prirodnim roditeljima (tokom konstelacije), kad dođe do prihtavatanje sudbine,  tj  čina  usvajanja, ljubav može da poteče prema prirodnim roditlejima (što su mu dali život) i prema usvojiteljima (koji mu daju sve što mu je potrebno da bi živeo).

Ako usvojeno dete vidi da nema oslonac u biološkim roditeljima, ono ih može priznati kao

svoje roditelje, ali zna da mora odrasti kod roditelja koji su ga usvojili. Dete onda poštuje kako svoje roditelje tako i usvojitelje.

SAMOHRANE MAJKE

Kod nekih žena postoji tendencija da muškarca koriste samo za dobijanje dece, a da sve ostalo rade same. To su dobrovoljne samohrane majke  koje  ne  žele  muškarca  pored sebe.

To je osporavanje stvarnosti i kršenje poretka  za koji se deca kasnije često osvećuju majkama. Kad se deci uskrati otac, čini im se nepravda. Kad majka kaže: ja to mogu sama, time prezre i potisne muškost. Iz takvih porodica poteknu dečaci kod kojih  se muškost pokazuje u iskrivljenom obliku, jer ona kod njihovih majki nije naišla na poštovanje. Radikalno desničarsko ponašanje često je osveta zbog majčine  oholosti, majke koja je mislila da muškarca može prezreti ili proterati.

Ja mislim da je broj majki koje kažu: Hoću dete, ali ne i muža, veoma mali. Većina samohranih majki su samohrane, jer u jednom trenutku više nisu mogle živeti s ocem deteta ili on s njima. Ali taj način razmišljanja se oseća u mnogim drugim porodicama.

I ovde smo se ponovno našli kod žena, ali ovog puta kod žena koje preziru muškarce. Isto kao što se objašnjava i muškarčev prezir žena. U oba slučaja je to često samo poravnanje za ranije učinjenu nepravdu. Ponekad se u porodicama može videti da kasnije rođeni, npr. unuke žele izjednačiti nepravdu koju su muškarci naneli njihovim bakama ili majkama. To su žene koje su muškarci ostavili ili iskoristili, tukli ili ponižavali. Imamo za to mnogo strašnih primera.

Tada unuke kažu: To se više nikada ne sme dogoditi. One žele to da dovedu u red tako što se udružuju protiv muškaraca ili se prema vlastitom mužu ophode tako kao da je on počinitelj. Pritom ne vide da se uzdižu iznad svojih baka, kao da one zavise od pomoći svojih unuka. I time ih ponižavaju.

Bes ili agresija tih žena ne pothranjuje se iz vlastitog iskustva, već iz nepravde koja je zadesila druge. One time ništa ne dovode u red. Na primer, kad suprug svojoj ženi učini nepravdu i ona insistira, ponekad i agresivno da on tu nepravdu ispravi, ona to čini jer je svesna svoje vrednosti i časti. Snagu za to crpi iz nepravde koju je iskusila i iz vlastitog jada. Ako agresija ne poteče iz iskustva na vlastitoj koži doživljene nepravde, onda ona i nema snagu nešto da dovede u red.

Znači, ako se žene svete muškarcima za nepravdu, koja je nanešena nekoj ženi od nekih drugih muškaraca, onda dolazi do pomaka, i to ne samo u subjektu, npr. s bake na unuku, već i u objektu, s dede na vlastitog muža. Agresija tada nije usmerena na počinitelja, već na nekog od muškaraca ili, pak, na muškarce uopšteno. Time se ništa ne rešava, već se izaziva protivpokret, koji na sasvim neplodan način dovodi do borbe polova, borbe u kojoj svi gube.

Put ka rešenju bio bi da te žene, pre svega, svojim bakama ili drugim povređenim ženama vrate njihovu izgubljenu čast i dostojanstvo. Na primer, tako što će reći: „Klanjam se pred tvojom sudbinom, onako kako si se njome nosila i kako si je iznela. Ja iz toga crpim snagu da sama učinim nešto veliko i dobro.” Tada se više ne moraju svetiti za svoje bake i snaga ponovno može teći.Tek tada mogu prihvatiti snagu svoje bake i dostojanstveno nositi svoju ženstvenost, bez potrebe da zbog toga druge ponižavaju. Veličina se ne stiče ponižavanjem drugih, već je ona tu, u nama, i ako smo u skladu i miru sami sa sobom i drugima dopuštamo da budu onakvi kakvi jesu, onda rastemo i dobijamo na veličini.

ANOREKSIJA

Anoreksija ima svoju dinamiku. Dete prestane da jede, i kopni,dok ne umre. Vrlo često se dešava da duša deteta misli: ”Bolje da nestanem ja nego da ti odeš”. Ovo je duboka, nevina ljubav, ali ako dete umre, šta time postiže? U konstelacijama sa takvom decom, ona naglas treba da izgovore ovu rečenicu. Kada dete gleda oca i majku, dok god ih ne vidi, tada ne može da izgovori te reči, jer shvata da bi roditelji bili očajni da dete umre. Da bi odbili dečju žrtvu. I da takva žrtva nema nikakvo značenje niti bi donela ikakvo razrešenje sistemu. Roditelj treba da ode ako mora, i dete to treba da prihvati.

RAK

Sa pacijentima obolelim od raka, vrlo često vidimo da oni žele da umru. Oni kažu da žele da se bore protiv raka, ali u stvari, žele da umru. Jedna od vrlo čestih dinamika je da su ćerke  u  sukobu  sa  majkama,  i  obolele  su od  raka  dojke.  Ćerke  treba  da  se  poklone

majkama, a ne mogu to da urade.  Toliko je jak njihov otpor,  da bi radije umrle nego pokazale poštovanje prema majci. Naravno, ne može se reći da svaka žena koja ima rak dojke sledi ovu dinamiku.

RAZVOD BRAKA, I ODLAZAK JEDNOG OD RODITELJA IZ KUĆE

Pri razvodu braka, sistemski princip dodeljivanja dece  je sledeći:

-  decu treba dodeliti onom roditelju koji više poštuje drugog roditelja u deci

-  koji god roditelj napusti vezu, ne treba da bude nagrađen dodeljivanjem dece.

Posle razvoda braka, roditelji imaju pravo na novi brak, i na to ne treba da utiče dečje mišljenje. Ali deca imaju pravo da ne vole novog partnera.

Šta god da se desi posle razvoda, deci treba da ostane jasno da će roditelji zauvek ostati njihovi roditelji, čak iako više nisu par.

Novi partner ne bi trebao da usvaja dete, jer tera dete time da odbaci svog roditelja.

Kada majka ili  otac posle razvoda svojevoljno ili nerado napusti kuću, dete pati  zbog odlaska roditelja, i  nesvesno zauzima mesto tog roditelja, može da se i razboli, da bi otišao za roditeljem. Šta uraditi u takvoj situaciji? Dete treba da kaže: „Mama, tata, žao mi je što si otišao. Posledice roditeljskih odluka ostavljam svojim roditeljima.” Tada se dete  oseća slobodno,  i u porodični sistem se vraća ravnoteža.

PRERANA SMRT DETETA

Dete ne propušta ništa ako rano umre. Mi kažemo: Jadno dete, umrlo je tako rano, a deda mu ima devedeset godina i još živi. Ako je deda mrtav, po čemu se onda razlikuje od deteta koje je umrlo posle jednog dana života? Oboje tonu u zaborav i u bivstvovanje koje je van dometa našeg razumevanja. Tu nema nikakve razlike.

Kod Rilkea nailazimo na pretpostavku da oplakivanjem rano preminulih, njima samo otežavamo odlazak, umesto da ih pustimo da odu. Ono što nam može pomoći u tome je spoznaja da ćemo i mi jednog dana otići.

U svojoj terapiji Bert Hellinger primenjuje jednu izreku koja nas solidariše s mrtvima, tako da možemo prihvatiti svoj život u svoj njegovoj punoći bez osećaja superiornosti. Izreka glasi: “Ti si mrtav, ja živim još malo, a onda ću i ja umreti.” Na ovaj način su i mrtvi uzeti u obzir, a život nije uzdignut iznad smrti kao nešto posebno. Život nije bolji ili lošiji. Život je ono što mi trenutno preostaje. Život je samo jedan deo veće celine u koju se sve uklapa, koja je sveobuhvatna i, kao takva, veća od života. Veća onda i od smrti. Ovako gledano život i smrt su samo dva načina postojanja. To su dva carstva koja su povezana. Zato i mrtvi imaju uticaj na naš život, a možda i mi na život mrtvih, kao npr. kada ih puštamo da odu.

Na primer, kad u porodici umre deda, u toj situaciji treba uzeti dete za ruku i reći mu: “Deda je sad mrtav.” S detetom dotaći dedinu ruku, i reći: “Vidi, njegova ruka je hladna. Mi ćemo ga sad pokopati, ali ti ga se uvek možeš sećati.” Tada dete može bez  straha promatrati mrtve.

Tokom konstelacija, klijent može da se odvede do samrtničke postelje voljene osobe, da gleda svog voljenog pokojnika kako leži mrtav. Deci treba dopustiti i da legnu pored preminulog. Kada ustanu, oslobođeni su straha, jer su mu pogledali u oči. Ne straha od smrti, već straha od mrtvih. Kod drugih situacija koje kod deteta izazivaju strah, izlažući dete takvoj situaciji, istovremeno ga zaštićujemo. Tako dete uči kako se ophodi sa strahom.

Kada dete mlado umre u porodici, druga deca se osećaju krivim što su još uvek živi. To je zato što veruju da imaju prednost nad braćom i sestrama koji su umrli. Oni nesvesno žele da se razbole ili u ekstremnim slučajevima, čak i da umru, iako ne znaju zašto.

U takvim situacijama, deca mogu ponovo da uspostave poredak ljubavi tako što će da kažu svojoj preminuloj sestri ili bratu: ”Ti imaš mesto u mom srcu. Ti si moj brat, sestra. Odajem poštovanje tvojoj sudbini kakva je bila, i prihvatam moju sudbinu, kakva god da je.” Ove rečenice odaju poštovanje preminulom bratu, sestri, i dete koje je živo može da živi bez krivice.

TEŠKO HENDIKEPIRANA DECA I NJIHOVA SMRT

Svaka osoba ima prava na svoju smrt. Ukoliko produžavamo život osobi van njenog datog vremena, štetimo duši. Ako se dete rodilo toliko hendikepirano da  nije  sposobno  da preživi, treba da imamo toliko hrabrosti da vidimo da život i smrt ne mogu da se odvoje. Ako takvo dete mora da umre, mi ne treba da ga ignorišemo i da ono umre samo. Cela porodica treba da stoji oko njegovog kreveta i da saoseća sa njegovim bolom, da dozvoli da dete umre na miru, uz žaljenje. Na taj način, dete nije samo “pušteno”. Ostaje uspomena i kad dete umre. Kad umre, ono nije izgubljeno. Ono se čuva u  srcima porodice. I to može imati isceljujuću moć za ceo sistem.

SAMOUBISTVO

U porodicama u kojima se desi samoubistvo, ljudi kažu: "Ova osoba se ubila zbog toga i toga.“ I to su obično pogrešni razlozi. Kad se postavi konstelacija, drugi razlozi izbiju na površinu.

Većina samoubistava se izvrši iz ljubavi, ili da bi se neko sledio u smrt. Na primer, majka je umrla na porođaju, i dete ima potrebu da je sledi. Razbole se, imaju nezgodu, ili se ponekad ubiju. Ili ako dete vidi da neki drugi član želi da se ubije, onda ono uradi to umesto njega.