DRUGI DEO

Na razne načine možemo biti iskušavani i na razne načine podlegati iskušenju. Sad ćemo govoriti o iskušenjima uopšteno. Svako iskušenje (ako je stvarno) podrazumeva borbu između dve stvari u čoveku, a svaka teži da preuzme kontrolu. Ta borba je borba dualnosti. Uvek se odvija između istinitog i

lažnog, odnosno između dobra i zla. Celokupna drama čovekovog unutrašnjeg života i njen ukupan ishod, ostvaren kroz čovekov unutrašnji razvoj, leži u unutrašnjem trvenju u pogledu toga šta je istina a šta laž, odnosno šta je dobro a šta zlo. I zapravo, o tim stvarima čovek stalno razmišlja i zapitkuje se unutar svog uma i srca. Um služi za razmišjanje o tome šta je istinito, a srce služi za osećanje onog što je dobro.

Razmotrimo prvo iskušenje u vezi sa istinom. Ono se zbiva unutar čovekovog intelektualnog života. Svako se čvrsto drži onog što smatra da je istinito. Znanje samo po sebi nije istina, jer iako znamo mnogo stvari, mi ih ili ne smatramo obavezno istinitim, ili smo indiferentni u odnosu na njih. Ali, u okviru svega što znamo, ima stvari koje smatramo istinitim. To je naša lična Istina i ona pripada našem ličnom intelektualnom životu, jer znanje i istina pripadaju umu. Intelektualni život čoveka nije ništa drugo do ono što on veruje da je istina i kada se na to atakuje, on oseća uznemirenost. Što mu je više stalo do činjenice da je istina ono što veruje da je istina, više će se osećati anksioznim ako se pojavi sumnja u to. Ovo je blago iskušenje, pri kome čovek mora da razmišlja o svojim istinskim verovanjima i vrednostima i da se bori sa sopstvenim sumnjama. Morate razumeti da čovek ne može biti iskušavan kroz ono što ne vrednuje. Može da bude iskušavan samo u stvarima koje vrednuje. Značaj iskušenja leži u čovekovom jačanju u okviru onog što smatra Istinom. Očigledna je ideja u Jevanđeljima da čovek mora da vodi borbu unutar sebe. Jevanđelja i jesu slika čovekovog razvoja i evolucije. Zahteva se unutrašnja borba, to jest, neophodna su iskušenja. Međutim, Ijude nekad vređa i Ijuti pomisao da moraju da se bore za istinu i prolaze kroz iskušenja u vezi sa tim. Ali, borba za znanje isto je toliko neophodna kao i borba sa sobom.

Razmotrimo sada iskušenja koja su vezana za dobro. Ta iskušenja nisu intelektualna; ona su emocionalna. Pripadaju domenu u kome čovek "hoće", a ne domenu u kome "misli". Osnova onog što čovek hoće jeste ono što oseća kao dobro. Svako hoće i deluje iz onoga što oseća kao dobro, a sve što čovek hoće,  pripada njegovom voljnom životu. Ako bi mu  se

oduzelo sve ono što smatra dobrim, njegov voljni život bi prestao, a isto tako i kad bi mu se oduzelo ono što smatra istinom, njegov intelektualni život bi prestao. U Jevanđeljima, sva Istina je povezana sa znanjima iz Hristovog učenja, a sve dobro je u vezi sa Božijom Ijubavlju i sa Ijubavlju prema bližnjem. Sve što čovek voli - smatra dobrim, a iz onoga što smatra dobrim - on hoće i deluje. Ako voli samo sebe, onda je on čovek za koga je Bog - njegovo sopstveno dobro, a sve ono što ne ide u prilog njegovom sopstvenom dobru, smatra lošim. Razvoj volje ide kroz razvoj Ijubavi, a razvoj Ijubavi ide na račun samoljublja. Pošto čovek može da bude iskušavan intelektualno jedino kroz ono što smatra Istinom, onda, vezano za njegovu volju, jedino može biti iskušavan kroz delovanje u vezi sa onim što voli. Pošto su sva iskušenja u stvari povezana sa Istinom Reči, to jest sa učenjem Jevanđelja, i sa Dobrim u Reči, iskušavanje dobrog (za razliku od iskušavanja u vezi sa Istinom) započinje tek kada čovek počne da prevazilazi nivo samoljublja i pređe u područje milosrđa ili Ijubavi prema blžnjem, kroz osećaj postojanja Boga kao izvora Ijubavi. Iskušenja koja se tiču istine obavezno počinju mnogo pre iskušenja koja se odnose na dobro, ali ako u čoveku nema nekog prirodnog milosrđa, iskušenja vezana za istinu teže će se prevazia. Istina mora da uđe u čoveka i poraste u njemu pre nego što on može da promeni pravac svoje volje, to jest pre promene njegovog osećanja dobrog. Kada čovek počne da oseća novo dobro koje u njega ulazi, desiće se uzajamna smena dva osečanja dobra. Osetiće borbu između novog dobra i onog što je pre osećao kao dobro. Međutim, od tog trenutka biće u stanju da istraje na istini, ma koliko grešio u odnosu na dobro. Čovek je u stvarnosti između dva nivoa, nžeg i višeg, i svako pravo iskušenje počinje jedino u ovakvoj situaciji, jer niži nivo ga privlači i on mora da nađe put između njih. U stvari, on se malo pridiže pa onda pada nazad, kao pijanac u pokušaju da ustane. Međutim, ako iskušenje u vezi sa dobrim stvarno počne, bez obzira na trenutak započinjanja i ishod tog iskušenja, čovek ne sme da dozvoli da ikada posustane ili popusti uočenom napadu na istinu koje se drži. Ako to dozvoli, sa svakim neuspehom će izgubiti nešto od osećaja istine. Bez obzira na to ko je ili šta radi, mora biti privržen istini koju prima i oživljava u sebi.