Na kraju je samo hitanje

Svi me pitaju šta se dešava kada čovek na kraju stigne do svesnosti. Da li je to radoznalost? Uvek se pitamo kako bi se neka stvar uklopila u određeni sistem ili dal li bi neka druga imala smisla u određenom kontekstu, ili kakvo će biti naše iskustvo kada stignemo. Krenite, pa ćete znati. To se ne može opisati.

Na Istoku se često kaže: "Oni koji znaju, ne govore; oni koji govore, ne znaju." Ne može se govoriti. Može se govoriti samo o suprotnom. Učitelj vam ne može podariti istinu; istina se ne može izraziti recima, nekom formulom. To nije istina. To nije stvarnost. Stvarnost se ne može! izraziti formulom. Učitelj može samo da vam ukaže koje l su vaše greške. Kada odbacite svoje greške, spoznaćetej istinu. Ali ni tada nećete moći da je izreknete.

Ovo su uobičajena učenja nekih velikih mistika. Tomal Akvinski nije pred kraj svog života ni pisao ni govorio -J shvatio je. Mislio sam da je njegovo čuveno ćutanje trajale samo nekoliko meseci, ali su to u stvarnosti bile čitave! godine.

To je kao kada biste me, nikada ne okusivši zeleni; mango, pitali: "Kakav mu je ukus?" Ja bih vam možda] odgovorio: "Opor", ali dajući vam jednu reč zaveo bih vaši na pogrešan put. Pokušajte da shvatite, većina ljudi nije j

preterano mudra: lepi se na reci - na reci svetih spisa, na primer - i sve shvata naopako.

"Opor", kažem, a vi pitate: "Opor kao limun ili kao dunja?" "Ne, nije opor kao limun, opor je kao mango", kažem. "Ali, ja ga nikad nisam probao", uzvraćate. Šteta!

Međutim, vi nastavljate svojim putem i pišete čitavu doktorsku tezu o toj temi. Da ste probali mango, ne biste to učinili, zaista. Napisali biste doktorsku tezu o nečemu drugom, ali ne o mangu. A tog dana, kada najzad okusite zeleni mango, kazaćete: "Bože moj, ispao sam smešan. Nije trebalo da napišem tu tezu." Identično kao što je učinio Toma Akvinski,

Jedan veliki nemački filozof i teolog napisao je čitavu  knjigu o ćutanju Tome Akvinskog. Toma Akvinski je jednostavno utonuo u ćutanje. Nije govorio. U uvodu svoje Summa theologiae rekao je: "Govoreći o Bogu, ne možemo reći šta je, već samo šta nije. Na isti način ne možemo govoriti kakav je, već kakav nije." Taj koji govori nije orijentalni učitelj žena, već katolički sveštenik, vekovima priznat kao vrhunski teolog. U drugoj prilici, Sveti Toma je rekao: Bog je nespoznatljiv. Stvarnost, Bog, istina, ljubav su nespoznatljivi - što znači da ne mogu biti obuhvaćeni racionalnim umom. Ovo treba da okonča mnoga pitanja koja nam ljudi postavljaju, jer večito živimo u iluziji da nešto znamo. Nije tako. Nismo sposobni da saznamo.

Šta je onda sveti spis? To je samo znak, putokaz, ali nije opis. Fanatizam iskrenog vernika koji je ubeđen da sve zna, ponekad izaziva, veće zlo nego što to mogu udružene snage dve stotine kriminalaca. Zastrašujuće je vi-deti ono što mogu da učine iskreni vernici, baš zato misle da znaju. Zar ne bi bilo divno kada bismo imali svet u kome bi svi govorili: "Ne znamo." Pala bi jedna velika barijera. Zar to ne bi bilo čudesno?

Jedan čovek koji je rođen šlep dođe i upita me: "Šta Je to što nazivate zeleno?"

Kako se može opisati zelena boja nekome ko je od rođenja šlep? Koriste se analogije. I tako mu kažem: "Zelena boja je slična prijatnoj muzici." "A", kaže on, "kao prijatna muzika." "Da", odgovorim, "kao blaga i prijatna muzika." Prilazi mi zatim drugi slepac i pita me: "Šta je zelena boja?" Kažem mu da je to kao glatki somot, vrlo mekan i gladak na dodir.

Sledećeg  dana  vidim  dvojicu  ljudi  kako

tuku jedan drugog flašama po glavi. Jedan viče: "To je kao prijatna muzika." A drugi: 'To je kao glatki somot." Nijedan od njih dvojice ne zna o čemu govori, jer bi inače zatvorio usta.

Stvari baš tako stoje. Čak i gore - uzmimo da nam jednom bude omogućeno da posetimo nekog od tih sle-paca i upitamo ga: "Ti sada znaš Šta je zelena boja, zar ne?" a on odgovori: "Istina, jutros sam je dugo slušao!"

Činjenica je da ste okruženi Bogom, i to ne vidite, jer "znate" nešto o Bogu. Poslednja barijera koja stoji između vas i vizije Boga je vaša predstava o Bogu. Gubite Boga zato što mislite da nešto znate. To je užasan aspekt religije. Eto Šta su govorili jevanđelisti - vernici su "znali" i zato su odbacili Isusa. Najviša spoznaja Boga je spoznati, ga kao nespoznatljivog. Zaista se previše govori o Bogu - svet ne može više da izdrži. Premalo je svesnosti, premalo ljubavi, premalo sreće, ali nema svrhe govoriti o tome. Premalo je odbacivanja iluzija, grešaka, afekata i okrutnosti. Premalo je svesnosti. Od toga pati svet, ne od pomanjkanja religije. Religija bi trebalo da nam pruži zaštitu od pomanjkanja svesnosti i sposobnosti za buđenje.

Pogledajte do kog smo stepena degenerisanosti do-speli. Dođite u Indiju i videćete kako se ljudi masovno ubijaju zbog religije. To vidite na sve strane. "Onaj koji zna, ne govori; onaj koji govori, ne zna." Sva otkrića, koliko

god božanska bila, nisu više od prsta uperenog ka Mesecu. Kao što kažu na Istoku: "Kada mudrac pokazuje ka Mesecu, idiot vidi samo njegov prst."

Francuski  pisac           Žan     Giton   mnogi        je radikalniji-svojim  užasnim    komenatarom: "Često koristimo prst da bisrrto iskopali oko."

Gde je spas? Svesnost, svesnost! Izlečenje je u sves-nosti; istina je u svesnosti; spas je u svesnosti; ljubav je u svesnosti; buđenje je u svesnosti.

Potrebno je da govorim o recima i pojmovima da bih vam nešto objasnio. Kada gledamo neko drvo, mi ga u stvari ne vidimo. Mislimo da ga vidimo, ali ga ne vidimo. Kada gledamo neku osobu, u stvari je ne vidimo, samo mislimo da je vidimo. Ono što vidimo je nešto što smo fiksirali u svom umu. Stičemo određeni utisak i držimo se tog utiska, i dalje gledajući nešto ili nekoga kroz filter prvobitnog utiska. Mi to činimo sa gotovo svim stvarima.

Ako ovo shvatite, shvatićete veličanstvenost i lepotu svesnosti u odnosu na sve što nas okružuje. Jer stvarnost je tu - "Bog", šta god to značilo, je tu. Sve je tu. Sirota ribica u okeanu kaže: "Oprosti, tražim okean. Možeš li mi reći gde se nalazi?" Patetično, zar ne? Kada bismo samo otvorili oči i pogledali oko sebe, shvatili bismo.