Poglavlje   18.

Muslimanski čudotvorac

Neposredno po upisu na  koledž  u  Seramporeu,  iznajmio  sam  sobu  u obližnjem pansionu Pathi.  Bila  je  to  staromodna  zgrada  od  opeke  s  pogledom na  reku  Gang.

U vreme svoje prve posete mom stanu, Šri Juktešvar je  izjavio:  “Pre mnogo godina u ovoj sobi, u kojoj si sada  ti,  jedan  muslimanski  čudotvorac preda mnom je izveo četiri čuda!”

“Učitelju,  kakva  slučajnost!  Zar  ovi  sveže  okrečeni  zidovi  zaista  kriju drevne uspomene?” Sa novim interesovanjem sam posmatrao svoju jednostavno nameštenu  sobu.

Moj  guru  se  nasmešio  sećajući  se:  “To  je  duga  priča.  Fakir134     se  zvao

Afzal Khan. Svoje izuzetne moći stekao je u susretu s jednim  hindu  jogijem. Jednog  dana  u  selu  istočnog  Bengala,  prašnjavi  sanjasin  je  zamolio   dečaka Afzala:  “Žedan  sam,  sine,  donesi  mi  malo  vode.”

“Učitelju,  ja  sam  musliman,  kako  ćete  vi,   kao   hindus,   primiti   vodu   iz moje   ruke?”

“Dete, sviđa mi se tvoja istinoljubivost. Ja se ne držim strogih zakona bezbožnog sektaštva. Hajde, donesi mi brzo vode.”

Afzalovo  poštovanje  i  poslušnost  jogi  je  nagradio  pogledom  punim  ljubavi i rekao mu svečano: “Iz prošlih života donosiš dobru karmu. Ja ću  te  naučiti jogijskoj metodi, kojom ćeš steći vlast  nad  nevidljivim  kraljevstvima.  Velike  moći koje ćeš posedovati treba da koristiš samo za plemenite ciljeve, a nikada iz sebičnih pobuda! Na žalost, vidim da si iz prošlosti preneo i nekoliko škodljivih semenki. Nemoj  im  dati  da  proklijaju,  time  što  ćeš  ih  zalivati  novim  zlim delima. Tako je složena tvoja prošla  karma,  da  moraš  ovaj  život  da  upotrebiš tako što ćeš svoju jogijsku veštinu usmeriti  na najviše čovekoljubive ciljeve.”

Kada  je  zaprepašćenog   dečaka   učitelj   naučio   komplikovanoj   jogijskoj tehnici, učitelj je nestao. Afzal je  verno  vežbao  svoju  tehniku  20  godina.  Čuda koja je izvodio počela su nadaleko  da  privlače  pažnju.  Izgledalo  je  da  ga  stalno prati bestelesan duh, koga je on nazvao Hazrat.  To  nevidljivo  biće  je  moglo  da ispuni  svaku  fakirovu  želju.

Zanemarivši upozorenje svog gurua, Afzal je počeo da  zloupotrebljava svoje moći. Ako bi dodirnuo neki predmet, a potom ga  vratio  vlasniku,  on  bi uskoro nestao bez traga. Zbog te uznemirujuće okolnosti Musliman je postao nepoželjan gost! U Kalkuti bi, s vremena na vreme, odlazio  u  velike  juvelirske radnje, predstavljajući se kao mogući kupac. Svaki dragulj  koji  bi  dodirnuo, pošto bi on napustio prodavnicu ubrzo bi nestao.

Mladi ljudi koji danas u srednjim  školama  i  na  univerzitetima  slušaju  samo  da  je  čovek “viša životinja”, često  postaju  ateisti.  Ne  pokušavaju  da  ispitaju  svoju  dušu,  niti  smatraju  da  su po svojoj suštinskoj prirodi “slika božja”. Onaj ko  smatra  da  je  njegova  životinjska  priroda jedina stvarnost, odvojen je  od božanskog. Sistem obrazovanja koji u središte  ljudskog života ne stavlja Duh, produžava avidju, to jest, lažno znanje.

95        Muslimanski jogi.  Reč dolazi od arapske reči faquir,  što  znači siromašan.  Tako  su  prvobitno

nazivani  derviši,  koji  su  položili zavet  siromašta.

Afzala je često okruživala grupa od nekoliko stotina učenika, koje je privukla nada da  će  prodreti  u  njegove  tajne.  Ponekad  bi  ih  pozivao  da  putuju sa njim. Na  železničkoj  stanici  bi  nekako  uspeo  da  dodirne  svežanj  karata,  pa ga vratio službeniku,  rekavši:  “Predomislio  sam  se,  neću  da  ih  kupim.” Međutim, kada  bi sa svojom pratnjom  ušao u voz,  imao je potrebne karte.135 Ti podvizi su izazivali ogorčenje. Bengalski juveliri i prodavci karata su  dobijali nervne slomove! Policija koja je želela da ga uhapsi bila je  bespomoćna, jer bi fakir svaki svoj dokaz krivice mogao da ukloni naprosto rečima;  “Hazrate, odnesi  to!”

Šri Juktešvar je ustao sa sedišta i izašao na balkon  moje  sobe,  koji  je gledao na Gangu. Pošao sam za njim, nestrpljiv da  čujem  još  nešto  o zapanjujućem fakirovom kockanju.

“Ova kuća je nekad pripadala jednom mom prijatelju. On  je  upoznao Afzala i pozvao ga ovde. Pozvao je takođe i  dvadeset  suseda,  a  među  njima  i mene. Tada sam bio još dete i jako sam se radovao da vidim poznatog fakira.” Učitelj se  nasmejao.  “Iz  predostrožnosti  nisam  poneo  ništa  sa  sobom.  Afzal  me je pogledao ispitivački, pa je rekao:

“Imaš snažne ruke. Siđi u baštu, nađi jedan  gladak  kamen  i  na  njemu napiši kredom svoje ime. Onda baci kamen u Gangu što dalje možeš.“

Poslušao  sam  ga.  Čim  je  kamen  nestao  u  udaljenim  talasima,  Musliman

mi  se  obratio:

“Napuni  lonac  vodom  iz Gange  kraj  ove kuće.”

Kada sam se vratio sa loncem punim vode, fakir je  rekao:  “Hazrate,  stavi kamen  u  lonac!”

Kamen se odmah našao u vodi. Izvadio sam ga  iz  posude  i  ugledao  na njemu  svoj  potpis,  čitak  kao  da  sam  ga  napisao.

Moj prijatelj Babu136,  koji  je  bio prisutan,  nosio je  težak  antikvarni  sat na

lancu. Fakir ga je pogledao sa divljenjem. Donesi ga, pa ću ti reći gde ćeš naći sat. Uskoro je nestao.

Babu je  gotovo briznuo u   plač: “Afzale, vrati  mi,  molim  te,  moje

dragoceno nasledstvo!” Musliman je neko vreme ćutao stoički, a zatim je rekao: “U  gvozdenoj  blagajni  imaš  pet  stotina  rupija;  donesi  mi  ih,  pa  ću  ti  reći  gde

ćeš  naći  svoj  sat.”

Sav van sebe, Babu je odmah otišao kući i ubrzo se vratio s traženim iznosom.

Fakir ga je uputio:  “Idi  do  mostića  u  blizini  tvoje  kuće;  pozovi  Hazrata da  ti  vrati  sat.”

Babu je odjurio  tamo.  Kada  se  vratio,  na  licu  mu  je  bio  smešak olakšanja, ali nije nosio nikakav nakit.

Izjavio  je:  “Kada  sam  naredio  Hazratu,  kao  što  mi  je  rečeno,  sat  mi  je

iz   vazduha   pao  na   desnu   ruku!   Možete   biti  sigurni   da   sam   svoje   nasledstvo zaključao  u  blagajnu,  pre  nego  što  sam  krenuo  ovamo!”

Babuovi prijatelji, svedoci tragikomedije otkupljivanja sata, zlovoljno  su zurili  u  Afzala.  Nastojeći  da  ih  umiri,  on  je  rekao:

“Molim vas, kažite  šta  želite  da  pijete,  i  Hazrat  će  to  da  donese.”  Neki su zamolili mleko, ostali voćne sokove. Nisam bio puno iznenađen kada je iznervirani  Babu  zatražio  viski!  Musliman  je  izdao  naredbu.  Poslušni  Hazrat  je

96        Otac mi je docnije pričao kako je njegova železnička kompanija Bengal-Nagpur bila  Afzalova

žrtva.

97          Ne   sećam   se   imena   Šri  Juktešvarovog   prijatelja,   pa   ga   jednostavno   nazivam   “Babu” (gospodin).

kroz vazduh poslao zapečaćene pakete  koji  su  padali  na  pod.  Svako  je  našao piće  koje  je  želeo.

Obećanje četvrtog spektakularnog podviga za taj dan,  bez  sumnje  je zadovoljilo  našeg  domaćina.  Afzal  se  ponudio  da  će  nam  brzo  dopremiti  jelo.

Babu  je  mračno  predložio:  “Naručimo  najskuplja   jela.  Za  svojih  pet stotina  rupija  želim  kraljevsku  gozbu!  Neka  se  sve  servira  na  zlatnim  tanjirima!”

Čim  su  svi  izrazili  svoje  želje,  fakir  se  obratio  neiscrpnom  Hazratu. Odmah  potom  se  čuo  snažan  zveket.  Pred  našim  nogama  počeli  su  da  se spuštaju, niotkuda, zlatni tanjiri,  puni  odabranih  karija,  vrelih  lućija  i  voća  kojem nije bila sezona. Sva hrana je bila izvanrednog okusa. Pošto smo se gostili sat vremena, počeli  smo  da  odlazimo  iz  sobe.  Snažna   buka,  kao  da   se  skuplja posuđe,  navela  nas  je  da  se  okrenemo.  Nije  ostao  nikakav  trag  tanjira  i ostataka  jela.”

Prekinuo sam učitelja: “Guruđi, ako  je  Afzal  mogao  da  dođe  do  stvari kao što  je  zlatno  posuđe,  zašto je  čeznuo za  imetkom drugih ljudi?”

Šri Juktešvar je objasnio: “Fakir  nije  bio  dovoljno  duhovno  razvijen. Vladanje određenom tehnikom  joge,  omogućilo  mu  je  pristup  na  astralnu  ravan na kojoj se svaka želja materijalizuje odmah. Preko astralnog bića, Hazrata, Musliman je snažnom voljom iz etarske energije mogao da  skupi  sve  atome nekog predmeta. Međutim, struktura tako astralno proizvedenih predmeta nije trajna.137 Oni ne mogu trajno  da  se  zadrže.  Afzal  je  i  dalje  čeznuo  za bogatstvom ovog sveta, koje je ipak trajnije iako ga je teže steći.”

Nasmejao sam se. “I ono ponekad neobjašnjivo nestaje!”

Učitelj je nastavio: “Afzal nije spoznao Boga. Pravi sveci koji su se potpuno uskladili  sa  svemoćnim  stvoriteljem,  izvode  trajna  i  korisna  čuda.  Afzal je bio samo običan čovek, koji je posedovao neobičnu moć da prodre  u suptilno područje u koje smrtnici obično ne ulaze dok ne umru.”

“Sada razumem, guruđi. Izgleda da onaj drugi svet sadrži  u  sebi  neku privlačnost.”

Učitelj  se  složio:  “Posle  toga  Afzala  više  nisam  video.  Međutim,  nekoliko

godina kasnije, Babu je došao kod mene da  mi  pokaže  članak  u  novinama  u kome je iznešeno Muslimanovo javno priznanje. Iz njega sam saznao kako je hinduistički guru inicirao dečaka Afzala, o čemu sam ti pričao.“

Prema sećanju Šri Juktešvara, suština drugog dela objavljenog dokumenta glasila je ovako: “Ja,  Afzal Khan, pišem ove reči uz znak pokore i kao upozorenje onima koji žele da ovladaju čudesnim moćima. Godinama sam zloupotrebljavao čudesne sposobnosti koje sam stekao milošću Boga i svog učitelja. Opilo me je samoljublje i smatrao sam da za mene ne važe uobičajeni moralni zakoni. Ali, stigao je i moj dan obračuna.

Nedavno sam  na  putu  za  Kalkutu  sreo  nekog  starca, koji   je   bolno

hramajući, nosio sjajan predmet koji je ličio na zlato. Obratio sam  mu  se  s pohlepom  u  srcu:

“Ja  sam  Afzal  Knah,  veliki  fakir.  Šta  to  nosiš?”

“Ovo je grudva zlata, jedino moje materijano blago. Za jednog fakira ona nema nikakvu vrednost. Preklinjem vas, gospodine, izlečite me od hramanja.”

Dodirnuo sam grudvu zlata  i  otišao,  ne  odgovorivši  mu.  Starac  je  šepao za  mnom,  i  ubrzo povikao: “Moje  zlato je nestalo!”

S obzirom da nisam obraćao pažnju, iznenada je progovorio gromkim glasom, koji  nije pristajao njegovom krhkom  telu:  “Zar me  ne  poznaješ?“

98       Na  kraju  je  tako  nestala  i  moja  srebrna  amajlija,  jer  je  predmet  bio  proizveden  astralno.

Ostao sam bez reči, zaprepašćen  otkrićem  da  ovaj  neugledni  stari  bogalj nije niko drugi nego svetac  koji  me  je  davno  uveo  u  jogu.  Ispravio  se  i  telo mu je istog časa postalo mladoliko. Gledao me ljutitim pogledom  i  rekao: “Tako, dakle! Sad sopstvenim očima vidim da svoje moći ne koristiš da bi pomogao čovečanstvu koje pati, nego da ga pljačkaš kao najobičniji lopov! Povlačim svoje okultne darove. Hazrat  ti  više  neće  biti  na  raspolaganju  i  nećeš više  biti  strah  i  trepet  Bengala!”

Pozvao sam Hazrata preplašenim glasom, ali prvi  put  se  dogodilo  da  ga moje  unutrašnje   oko  nije  ugledalo.  Međutim,  sa  moje   duše  je  iznenada  skinut tamni  veo  i  jasno  sam  sagledao  bogohulnost  svog  života.

Jecao  sam  pred  njegovim  stopalima:  “Učitelju   moj,   hvala   vam   što   ste došli da me oslobodite dugogodišnje obmane. Obećavam da ću se odreći svojih svetovnih  ambicija.  Povući  ću  se  u  planine,  da  u  samoći  meditiram  o   Bogu, nadajući  se  da  ću  time  iskupiti  svoja  zlodela!”

Učitelj me gledao, ćuteći saosećjano. Na kraju je rekao: “Osećam  da  si iskren. Zato što si se ranije godinama strogo  pridržavao  pravila,  a  sada  se kaješ, iskazaću ti jednu milost. Sve moći će ti biti  oduzete,  ali  kad  god ti  treba hrana i odeća, možeš da pozoveš Hazrata i on će ti ih  doneti.  U  samoći planina, svim srcem se posveti traženju Boga.”

Onda  je  moj  guru  nestao,  a  ja  sam  ostao  prepušten  suzama  i  mislima.

Zbogom,  svete,  idem kosmičkom  ljubljenom da  tražim oproštaj!”