MUHAMED I ŽDERONJA

 

 

Husam traži da započnemo Petu Knjigu.

O, Zija-Hak, zračenje istine,

                                         Husamudine,

učitelju bezgrešnih učitelja,

da moja čovečja guša nije tako uzana,

veličao bih te kao što te treba veličati,

na nekom jeziku drugačijem od ovog govornog,

ali domaća živina nije isto što i soko.

Moramo da promešamo sjajni lak kojim raspolažemo

i da ga pažljivo nanosimo četkom.

Ne obraćam se materijalistima. Kad spominjem Husama,

govorim isključivo upućenicima u duhovne tajne.

Veličanje je samo razmicanje zavesa

da bi njegove vrline prodrle unutra.

                                                      Sunce,

razume se, ostaje nezavisno

od onoga što kažem.

Ono što slavopojac zaista slavi

jeste on sam, time što prećutno izjavljuje:

»Moj pogled je bistar.«

Isto tako, onaj ko kritikuje

sebe kritikuje, prećutno govoreći:

»Ne mogu baš dobro da vidim sa ovako upaljenim očima.«

Nikada ne sažaljevaj nekog

ko hoće da bude sunce, ono drugo sunce,

onog ko trule stvari čini svežim.

I nikada nemoj da zavidiš nekome

ko želi da ima ovaj svet.

Husam je sunce na koje mislim.

On ne može da bude shvaćen umom, ni iskazan,

ali ipak ćemo se spoticati i posrtati pokušavajući to.

To što ne možeš da popiješ sve što pada

ipak ne znači da ćeš odustati da uzimaš gutljaje

kišnice. Ako ne može da se

dopre do jezgra misterije,

bar ću ljusku da opipam.

Husame, okrepi moje reči, tvoje reči.

Moje reči su samo mrvice tvog znanja,

Zemljin vazdušni omotač prema tvojim ogromnim prostorima.

Ono što govorim služi samo da ukaže na tebe,

tako da niko ko ikada čuje ove reči ne tuguje

što nije bio u prilici da te vidi.

Tvoje me prisustvo izbavlja od sujete,

maštanja i gledišta.

Strahopoštovanje je melem

koji će nam isceliti oči.

I revnosno, istrajno slušanje.

Ostani napolju na otvorenom poput urmine palme

što podiže grane. Ne buši mišje rupe

u zemlji da bi se raspravljao po nekakvim

lavirintima dogmi.

Ta intelektualna osnova i potka drži te obavijenog

slepilom. A četiri druge osobine

ometaju te da voliš. Kuran ih zove četiri ptice.

Reci Bismilah, »U ime Boga«,

i odseci glave tim đavoljim pticama.

Petao pohote, paun slavoljublja,

vrana posedovanja i patka žurnosti,

ubij ih pa ih oživi u drugom obliku,

izmenjene i neškodljive.

U tebi se nalazi jedna patka.

Njen kljun nikad ne miruje, premećući i po suvom

i po mokrom, poput lopova u praznoj kući

koji trpa predmete u svoju torbu, bisere, leblebiju,

bilo šta. I uvek misli: »Nema vremena!

Neću imati drugu priliku!«

Velika duša staloženija je i odmerenija.

On ili ona ne brine o smetnjama.

Ali ta patka je toliko uplašena da će nešto propustiti

da zbog toga gubi svaku plemenitost, a uvećava

sposobnost unošenja hrane.

Jednom je velika grupa nevernika

došla u posetu Muhamedu,

znajući da će ih on nahraniti.

Muhamed reče svojim pristalicama:

»Podelite ove goste između sebe i poslužite ih.

Pošto sam u vašim srcima,

to će biti isto kao da sam im ja domaćin.«

Svaki od Muhamedovih pristalica odabra jednog gosta,

ali jedna divovska osoba osta pozadi.

Taj čovek zasede pred ulazom u džamiju

poput debelog taloga u čaši.

Njega Muhamed pozva u svoj dom,

u kojem taj gorostasni sin Guza Turka sve izjede,

poloka mleko od sedam koza i poždra hranu

koja bi zasitila osamnaest ljudi!

Ostali u kući bili su gnevni.

Kad je grmalj otišao na spavanje, kivna i pakosna služavka tresnu vratima za njim i namerno ih zaključa.

Oko ponoći, on oseti da mora da obavi nuždu,

i veliku i malu.

Ali vrata! Bakće se oko njih,

protura nož kroz pukotinu. Ništa.

Potreba da se olakša se pojačava. Soba se skuplja.

On pada natrag u zbrkan san i sanja neko

napušteno mesto, pošto je i on sam

takvo jedno napušteno mesto.

I tako, sanjajući da je sam,

on istiskuje ogromnu količinu,

pa još jednu ogromnu količinu.

Međutim, uskoro postaje dovoljno budan

da shvati da je ćebad koju je skupio oko sebe

puna govana. Spopadaju ga grčevi od sramote

koja obično sprečava ljude da rade takve stvari.

Razmišlja: »Moj san je gori od moje jave.

Java je prepuna hrane.

A moj san je sve ovo.«

Sada jeca, sasvim izbezumljen,

iščekujući svanuće i zvuk otvaranja vrata,

i nadajući se da ima načina da se izvuče

a da ga niko ne primeti u takvom stanju.

Da skratim. Vrata se otvaraju. Spašen je.

Muhamed dolazi zorom. Otvara vrata

i postaje nevidljiv da se čovek ne bi osećao postiđeno,

te ovaj može da se izvuče i opere se

a da se ne suoči sa onim ko otvara vrata.

Neko poput Muhameda, potpuno zadubljen u Alaha,

može to da uradi. Muhamed je predvideo sve

što se događalo te noći, ali se uzdržao da pusti čoveka

napolje, dok se sve nije odigralo

onako kako je trebalo da se odigra.

Mnogi postupci koji izgledaju okrutno

potiču od dubokog prijateljstva.

Mnoga rasturanja su u stvari obnavljanja.

Nametljiva sluškinja kasnije je

Muhamedu donela posteljinu.

»Pogledaj šta je tvoj gost uradio!«

Muhamed se samo nasmešio - sušta milost podarena

svim bićima: »Donesi mi kofu sa vodom.«

Svi skočiše na noge: »Ne! Pusti da mi to obavimo.

Mi živimo da bi ti služili, a ovo je vrsta ručnog rada

koju umemo da uradimo. Za tebe je duhovni posao srca.«

»Znam to, ali ovo je izvanredno retka prilika.«

Glas iz njegove nutrine govori mu: »Uzvišena mudrost

nalazi se u pranju ove posteljine. Operi je.«

U međuvremenu, čovek koji je nađubrio ćebad i pobegao

vraća se u Muhamedovu kuću. Zaboravio je

amajliju koju uvek nosi.

On ulazi i vidi Božje ruke

kako peru njegovo neverovatno prljavo rublje.

Zaboravlja na amajliju. Iznenada ga obuzima ogromna ljubav.

Cepa svoju košulju. Udara glavom

o zid i o vrata. Krv mu lije iz nosa.

Ljudi dolaze iz drugih delova kuće.

On urla: »Ne prilazite!«

Udara se u glavu: »Ja sam nerazuman!«

Pada ničice pred Muhameda.

»Ti si celina. Ja sam dostojan prezira, sitan,

beznačajna trunka. Ne smem da ti pogledam u oči.«

Stišava se i drhti od kajanja.

Muhamed se saginje, privlači ga k sebi i grli

i otkriva mu duševno znanje.

Oblak lije suze, a bašta zatim tera izdanke.

Beba plače, i nadolazi majčino mleko.

Dojilja sveta reče: Neka mnogo plaču.

To kišno plakanje i sunčano žarenje upredaju se zajedno

da bi nas podstakli na rast. Održi inteligenciju

belousijanom a bol blistavim, pa će ti život ostati svež.

Zaplači lako kao malo dete.

Neka oslabe potrebe tela, a ojačaju odluke duše.

Smanji ono što daješ svom fizičkom biću,

i tvoje duhovno oko počeće da se otvara.

Kada se telo isprazni i ostane prazno,

Bog ga ispunjava mošusom i sedefom.

Na taj način čovek predaje svoj gnoj i stiče čistotu.

Slušaj proroke, a ne nekog balavca.

Temelj i zidovi duhovnog života

napravljeni su od samoodricanja i poslušnosti.

Živi sa prijateljima koji te u tome podržavaju.

Razgovaraj sa njima o svetim spisima,

i o tome šta ti činiš, i šta oni čine,

i zajedno upražnjavajte svoje prakse.