I.    POGLAVLJE

MUDRAC S ARUNAČALE

Postoji duboka Istina u nama, istina nas samih, čije će nas praktično znanje osloboditi. Međutim, onaj ko želi da bude slobodan, mora da traži i da sa punim poštovanjem ispituje onoga ko je oslobođen. Tako kaže drevno nasleđe. (Na taj način) ono naglašava potrebu za obraćanjem živom učitelju Istine stvarnog Sopstva, ako takav može da se pronađe. Znanje koje dolazi proučavanjem svetog nasleđa nije od velike vrednosti; čovek može da nauči više i brže iz tišine živog učitelja, nego što za ceo život može da sakupi proučavanjem knjiga.

Veliki učitelj, Šri Ramakrišna Paramahamsa, rekao nam je da postoje dve vrste Mudraca. Naime, oni koji su rođeni sa misijom da podučavaju i uzdižu druge ljude, i oni koji nemaju takvu misiju. Prvi su od rođenja neuprljani svetovnim željama. Oni zadobijaju stanje Oslobođenja otprilike u vreme kada prestaju da budu dečaci, a to čine sa malo, ili bez ikakvog napora. Ovi drugi se rađaju podložni svetovnim željama i slabostima, i moraju da prođu kroz dug period neprekidno pravilno usmerenog napora da bi dostigli isti cilj. Prva vrsta mudraca, prirodno, veoma je retka. Kad god se takav pojavi, mnoštvo učenika i obožavalaca su njime privučeni, i iz njegovog prisustva crpe veliku dobrobit. Bagavan Šri Ramana je primer toga. On je poslednji iz duge linije velikih Mudraca koji su obnovili i potvrdili učenje drevnog Otkrovenja.

Rodio se na jugu Indije, u selu Tiručuli, oko 30 milja udaljenom od Maduraija, i dobio ime Venkataraman. Otac mu je umro kada je imao dvanaest godina i nakon toga su ga podigli majka i ujaci. Dečaka su poslali da stekne obrazovanje, prvo u Dindigul, a onda u Madurai, veliki centar hodočašća. Njegovi staratelji ni slutili nisu šta mu je bilo suđeno da postane. Davali su sve od sebe da ga oblikuju prema svojim merilima. Nastojali su da ga pripreme za svetovni život tako što će mu dati "dobro obrazovanje".

Dečaku ni u kom slučaju nije nedostajalo inteligencije. Međutim, bio je nepopravljivo ravnodušan prema svojim studijama;

ne bi ulagao ni najmanji napor da nešto nauči i zapamti, tako da, kada bi nešto i naučio, to bi učinio bezvoljno. Razlog je bio taj što nije imao "želju da uspe u svetu", koju svaki natprosečni dečak ima. Sada znamo da je bio jedno od onih retkih bića koja poseduju duhovnu obdarenost. To savršenstvo, koje će ga kasnije učiniti duboko poštovanim Učiteljem miliona ljudi, već je u njemu postojalo u prikrivenom obliku, a zakon prirode je da duhovna obdarenost čini čoveka ravnodušnim prema svetovnim dobicima. Prosečan čovek je slabo obdaren u duhovnom smislu, i to je ono zbog čega lako zapada u molitve za svetovnim željama. Zbog ovih želja je primoran da ulaže velike napore za postizanje onoga što se zove uspeh u životu. Znamo da je i Šri Ramakrišna pokazivao nepopravljivu odbojnost prema "ovom obrazovanju kojim se zarađuje za hleb".

Zbog ovoga, dečak Ramana jedva da je u školi stekao nešto znanja. Međutim, sudbina je u njegove ruke stavila drevnu svetu knjigu na tamilskom, koja detaljno opisuje pripovesti o šezdeset tri Sveca Šivinog kulta. Pročitao ju je u zanosu. Imamo razloga da verujemo da je već tada bio Svetac na isto tako visokom stepenu savršenstva, i da je završio ovaj stadijum duhovne evolucije. Posedovao je mogućnost nečeg daleko višeg, naime,  status Mudraca. Kada dođemo do poglavlja o Predanosti, moći ćemo da vidimo razliku između Sveca i Mudraca. Za sada bi samo trebalo da kažemo da se Mudrac razlikuje od Sveca kao zrelo voće od cveta. Svetaštvo je samo nada u mudraštvo, koje je jedino savršenstvo. Kada je Isus rekao svojim učenicima: "Budite savršeni kao što je vaš Otac na Nebu savršen," mislio je na Mudraca, a ne na Sveca.

Još kao dečak, Ramana je bio neprekidno svestan nečeg vrhovno svetog, čije je ime bilo Arunačala. Ovo saznajemo iz pesme koju je Mudrac kasnije napisao, da bi koristila njegovim učenicima. Vidimo da je iz prošlih života preneo potpunu zrelu predanost tom misterioznom Biću koju većina od nas zove Bog, ali koja bi se ispravnije mogla opisati kao duhovni centar života. Ovo se pokazalo jednom prilikom u njegovom detinjstvu, kada je ujak oštro govorio sa njim. Potražio je utehu i mir, ne kod svoje zemaljske majke, već kod Božanske Majke u seoskom hramu. Ponekad bi zapadao u nešto što je izgledalo kao izuzetno dubok san, san iz kojeg ništa nije moglo da ga probudi. Ako možemo da sudimo po savršenstvu koje

je dostigao kasnije, a koje uživa i u budnom stanju, možemo da pretpostavimo da je ovo prividno spavanje zapravo bilo duhovno iskustvo na višem nivou bivanja.

Tako se nastavio njegov dvostruki život na paralelnim ravnima - život u svetu, koji je vodio mehanički i nezainteresovano, kao neko ko mu zapravo ne pripada, i život u duhu, o kojem ljudi oko njega nisu mogli ni zamisliti. Ovo je trajalo do kraja njegove šesnaeste godine. Tada je bio u poslednjem razredu srednje škole i očekivalo se da polaže ispit za upis na univerzitet u Madrasu. Ali ovo nije moglo da se ostvari, jer se tada dogodilo nešto što je dečakovo školovanje dovelo do nenadanog završetka.

Period između šesnaeste i sedamnaeste godine je kritičan za sve. Kod prosečnog čoveka um je tada preplavljen maštanjima i željama koje se vrte oko svesti o polnosti. Ipak, za neke izuzetne duše to je vreme buđenja istinskog života, u odnosu na koji je ono što zovemo životom, zapravo smrt - životu koji započinje cvetanjem duhovnih savršenstava koja u njima već postoje u prikrivenom obliku. Ovakve primere nalazimo u životima svih Svetaca i Mudraca sveta.

Činjenica je, takođe, što se dešavalo u životima Mudraca prošlosti, da ovo buđenje po pravilu započinje iznenadnim strahom od smrti. Strah od smrti nije nepoznat običnom čoveku, budući da se javlja dosta često. Ali postoji razlika u reakciji na ovaj strah. Kod običnog čoveka ništa se bitno ne menja; on razmišlja o smrti samo kada vidi sahranu; ponekad počne da filosofira, više ili manje po tradiciji; međutim, ovo raspoloženje traje samo do sledećeg obroka. Posle toga ponovo postaje "normalan", bujica njegovog života teče istim tokovima kao i ranije.

Rođeni Mudrac drugačije reaguje na pomisao o smrti. On počinje da razmišlja o problemu smrti mirno, ali svom snagom svoje inteligencije, i ova refleksija postaje polazna tačka koncentrisanog napora da se transcendira područje smrti. Tako je bilo u slučaju Gautama Bude. Tako je bilo i u slučaju Ramane.

Razmišljao je: "Ko ili šta je to što umire? Ovo vidljivo telo je to što umire; rođaci dođu, odnesu ga i spale na lomači. Ali kada ovo telo umre, hoću li Ja takođe umreti? To zavisi od toga šta Ja

zapravo jesam. Ako sam Ja ovo telo, onda ću, kada ono umre, Ja takođe umreti; ali ako Ja nije to, Ja ću preživeti."

Upravo tada se u njegovom umu javila izuzetno snažna želja da otkrije hoće li on - njegovo stvarno Sopstvo - preživeti nakon smrti. I pomislio je da bi najsigurniji način da to otkrije bio da odglumi proces smrti. Ovo je uradio zamišljajući da je telo mrtvo. Mrtvo telo ne priča, niti diše, niti ima ikakve osećaje. Sve ovo je zamislio tako savršeno stvarno, da mu je telo postalo inertno i ukočeno baš kao leš. Njegove životne energije povukle su se iz tela i zgusnule se u um, koji se tada okrenuo unutra, nadahnut željom da pronađe stvarno Sopstvo, ako ga uopšte ima. Tog trenutka se tajanstvena snaga uzdigla iz najdubljeg jezgra njegovog bića i preuzela potpunu vlast nad celokupnim umom i životom; tom silom je on - zapravo, njegov um i život - bio uvučen unutra. Ono što se tada dogodilo predstavlja misteriju, ali nešto od toga možemo da saznamo iz učenja samog Mudraca. Moramo da pretpostavimo da je, savladan ovom silom koja je identična onom što obožavaoci zovu "milost", um zaronio duboko u Izvor svekolikog života (i uma), i utopio se u To. Sve ovo se dogodilo dok je bio potpuno budan, pa je zato postao svestan svog Stvarnog Sopstva, oslobođen svih kretanja misli; ovo Sopstvo je slobodno od ropstva, želja i strahova, i zato je ispunjeno mirom i srećom. Stanje koje je tada dostigao je upravo stanje bez ega, opisano u jednom od narednih poglavlja - stanje u kojem vlada jedino Stvarno Sopstvo, u spokojnom miru. Tako je Ramana postao Mudrac. Nikada nećemo znati kakvo je to stanje sve dok ga sami ne dostignemo i boravimo u njemu. Ali uz pomoć Ramaninog Otkrovenja bićemo u stanju da razumemo šta ono nije.

Iz ovoga vidimo da je trajna jednousmerena rešenost da pronađemo stvarno Sopstvo - što je najviši i najčistiji oblik predanosti - način da steknemo to Sopstvo, i u skladu je sa izrekom drevnog Otkrovenja, koje kaže: "Ovo Sopstvo će pronaći jedino onaj koga Ono snažno privlači u potpunoj predanosti. Njemu se Sopstvo razotkriva kakvo Ono zaista jeste." Ovo je najviša istina svih religija. Nju je Isus izrazio drugačije: "Traži i Ono će ti biti dato; pokucaj i Ono će ti se otvoriti."

Upravo je ovo put na koji Mudrac upućuje u odgovorima učenicima i u svojim zapisima. U jednom od kasnijih zapisa on ga naziva  "Direktnim  Putem  za  sve",  kojim  se  svi  problemi  života

transcendiraju. Stanje koje se stiče istrajnošću na ovom putu naziva se Prirodno Stanje - Sahađabava, jer se u njemu Sopstvo manifestuje onako kakvo Ono zaista jeste, a ne kakvim se čini neznalici. Takođe se opisuje kao Stanje bez ega i Stanje bez uma. Istina o tom Stanju, kakvom su je razotkrili Mudrac i drevno Otkrovenje, tema je sledećih poglavlja. Ovde je dovoljno da se kaže da je Prirodno Stanje najviše koje postoji - da za onoga ko je dostigao to Stanje ne postoji ništa više za čim bi trebalo da teži. Za njega je hodočašće života završeno.

Sa ovim iskustvom Ramana je postao "Mudrac", ili tačnije, Mudrac koji je oduvek bio u njemu se razotkrio. Za njega, prema tome, više nije moglo da bude dalje evolucije u duhovnosti. Um i telo su ovim Iskustvom potpuno odeljeni od Sopstva. Drugim rečima, um više ne poistovećuje telo sa Sopstvom. S obzirom da neznanje predstavlja samo ovo poistovećivanje, i ništa više, a sam um - kao što će se kasnije videti - ishod ovog neznanja, ovaj veliki Događaj se takođe naziva uništenje ili rastapanje uma. Prema tome, sasvim je tačno da za Mudraca ne postoje ni um, ni telo, ni svet. Međutim, to ne znači da su telo i um uništeni tako da ih drugi i dalje neće videti. Za njih će  Mudračevo telo i um  nastaviti da postoje, i izgledaće da događaji utiču na njih. U tom smislu životna istorija Mudraca može da se nastavi. On može da bude prividno aktivan na različite načine, iako ove akcije više nisu zaista njegove. Tok zbivanja posle ovog velikog Događaja, a nešto od toga je ovde ispričano, nije više istinski pripadao Mudracu. To ga više nije doticalo ni na koji način.

Ramana nije nikad pročitao niti čuo o Bezimenom, Bezobličnom, Neopisivom - učenima znanom kao Brahman, i zato nije sumnjao u Stanje koje je zadobio ovim događajem. Kasnije, kada je doznao da su svete knjige opisale stanje oslobođenosti kao ono u kojem se Sopstvo doživljava kao identično sa Stvarnošću, nije imao nimalo poteškoća da razume da je sam dostigao to Stanje.

Sve što se kasnije dogodilo u životu Mudraca, posle ovog velikog događaja, dotiče samo telo i um, a ne samog Mudraca. Božanske osobine i moći koje su svojstvene prirodnom stanju ubrzo su se manifestovale, jer je njihovo ostvarenje bilo neophodno za ispunjenje Mudračeve misije u svetu.

Tako se desilo da je odmah nakon ovog velikog događaja, njegov um u intervalima kada nije bio u celosti apsorbovan u Prirodnom Stanju, počeo da oseća potrebu da se uhvati nekog objekta. Jedini koga je mogao da prihvati bio je Bog, u čijoj ljubavi je šezdeset tri Sveca pronašlo svoju najvišu sreću.

Zato je Ramana počeo da posećuje hram češće nego ranije. A tamo bi stajao u prisustvu Božjem, dok bi potoci suza tekli iz njegovih očiju - suze kakve mogu da teku jedino iz očiju najstrastvenijih obožavalaca. Uvek je najiskrenija molitva svih obožavalaca bila da poseduju tako duboku predanost kao što je ova, jer smatraju da je obilan tok suza manifestacija najviše predanosti, koja je sama po sebi plod božanske milosti. Možemo da razumemo ovu manifestaciju u Ramani samo ako pretpostavimo da je u prethodnom životu bio takav obožavalac. Možda su u ovom slučaju potoci suza ispunili neku božansku svrhu. Jer suze božanske ljubavi su pročišćavajuće, i oni koji ih prolivaju su uzvišeni. Prenosnici svesti se pri tom transformišu. Zato možemo da pretpostavimo da su na ovaj način Ramanini telo i um prošli kroz promene koje su ih učinile dostojnim da služe kao prebivalište velikog Učitelja, Glasnika Boga.

Istovremeno sa ovim manifestacijama, u telu je imao snažan osećaj vreline. Sve ovo trajalo je dokMudrac nije stigao u Tiruvanamalai i našao se u Prisustvu u tamošnjem hramu. Kažu da je i Šri Ramakrišna osećao takvu vrelinu (u telu).

Videli smo da je kao student Ramana bio uznemirujuće bezvoljan. Tada je postao gori nego ikad, jer je često zapadao u misteriozno stanje koje je zadobio svojim nenapornim traganjem za stvarnim Sopstvom. Ni kada je bio izvan tog stanja nije imao ni najmanje sklonosti ka učenju. Stariji nisu mogli da shvate šta se to desilo sa dečakom. Uvek su bili skloni da se naljute na njega zato što je nerado učio, i tada su bili razdraženiji nego ikad. Stariji brat, koji je tada takođe bio đak, veoma se razljutio zbog ovog novog ponašanja. Jednog dana, oko šest nedelja nakon njegovog prvog iskustva Stanja bez ega, brat ga je video kako ulazi u to stanje u vreme kada je trebalo da uči. Ovo je izazvalo oštru kritiku: "Od kakve su koristi ove stvari (knjige i ostalo što pripada studentu) nekome ko je takav?"

Te reči su pogodile metu. Međutim, učinak koje su proizvele nije bio očekivan za onoga ko ih je izgovorio. Dečak se i dalje samo smešio, i ponovo se prihvatao knjige. Ali u sebi je razmišljao: "Da, u pravu je. Kakve koristi imam od knjiga i škole?" Odmah mu se javila ideja da mora da napusti dom i ode da živi daleko, gde ga oni koji ga smatraju svojim neće pronaći.

Ranije je od rođaka saznao da je njegova voljena "Arunačala" isto što i Tiruvanamalai, opšte poznato mesto hodočašća. Vrativši se sa hodočašća, i odgovorivši na pitanje odakle dolazi, rekao mu je da je bio na "Arunačali". Ovo je bilo veliko iznenađenje za momka koji nikada nije pomislio da je Arunačala mesto na ovoj zemlji; rođak mu je tada objasnio da je Arunačala samo drugo ime za Tiruvanamalai.

Ovo mesto je bilo prilično udaljeno od Maduraija da bi u ovom trenutku moglo biti njegovo odredište, ali ipak ne toliko daleko da ne može tamo i da krene. Zato je odlučio da potajno napusti dom i uputi se tamo, a da nadalje čini onako kako ga vodi Proviđenje. Sreća je išla naruku njegovom poduhvatu; školarina starijeg brata za taj mesec još nije bila plaćena, i brat mu je dao pet rupija da to učini. Od sume je uzeo samo tri rupija, misleći da će to biti dovoljno za njegovo putovanje vozom. Ostatak je ostavio, sa pismom koje pokazuje njegovu odluku da krene u traganje za svojim Božanskim Ocem, insistirajući da se za njim ne vrši nikakva potraga.

Kupio je kartu i ušao u voz u Maduraiju, ali čim je zauzeo svoje mesto, ušao je u Stanje bez ega, i ostao u njemu skoro sve vreme. Za vreme puta nije osećao glad, i skoro da ništa nije jeo. Pogrešio je u planiranju putovanja, ali ovo se, srećom, dobro uklopilo. Morao je da prepešači deo puta jer mu nije ostalo dovoljno novca. Međutim, usput je založio svoje zlatne minđuše, i sa dobijenim novcem mogao da stigne u Tiruvanamalai vozom.

Odmah je otišao Prisustvu u hramu i zaplakao u ekstazi: "Oče, došao sam, sledeći Tvoju zapovest". I odjednom je goruća vrelina u telu nestala, a s tim i osećaj da nešto nedostaje. Posle ovog više nije bilo izliva suza, sem jednom, kada je mnogo kasnije sastavljao devocijsku himnu, da bi koristila njegovim učenicima, a koja je jedna od njegovih "Pet Himni Arunačali".

Izašavši iz hrama potpuno je promenio svoju spoljašnjost, ali ovo je učinio mehanički, bez razmišljanja i donošenja odluka. Berberin je ponudio svoje usluge i ubrzo je momku potpuno obrijana glava. Sveo je veličinu svoje odeće na onoliko koliko je bilo nužno za kaupinu - platno oko bedara, i bacio na stepenice bazena ostatak novca, odeće i svega ostalog što je doneo sa sobom sa poslednjeg zaustavljanja na putovanju. Sve ovo je učinjeno sa ubeđenjem da telo nije on, i da ne zaslužuje da se prema njemu odnosi kao da je od neke važnosti. Čak je propustio kupanje koje redovno sledi nakon brijanja. Međutim, na povratku u hram pokvasio ga je iznenadni pljusak.

Dugo posle ovoga nije imao utvrđeno mesto boravka. Samo je mirovao na bilo kom mestu gde je neuznemiren od znatiželjnih i neozbiljnih ljudi mogao da ostane u Stanju bez ega. U dugim periodima je bio potpuno nesvestan tela i okruženja. Ljudi koji su posmatrali njegovo ponašanje pretpostavili su da je pustinjak koji je uzeo zavet ćutanja. Zato nisu pokušavali da ga nagovore da govori, a on nije činio ništa da im objasni njihovu zabludu. Ostajao je tih. Ova nenamerna tišina se nastavila mnogo godina, tako da je vremenom izgubio moć govora. Kasnije, kada su mu dolazili učenici, a trebalo je da im odgovori na pitanja, morao je da piše svoje odgovore. Međutim, uz dosta napora je nakon izvesnog vremena povratio moć govora.

Nikada mu nije nedostajalo hrane jer su ljudi prepoznali njegovu uzvišenu duhovnost i bili željni da obezbeđuju njegove potrebe, da bi stekli zasluge služeći sveca. Međutim, na početku je imao problema sa nestašnim dečacima, što ipak nije remetilo njegov unutrašnji mir.

Ubrzo nakon dolaska u Tiruvanamalai, kao rezultat njegovog neprekidnog iskustva Stanja bez ega, ostvario je istinu najvišeg drevnog Otkrovenja: "Ja i moj Otac smo jedno". Tako je postao savršeni Mudrac. Više nije morao da uranja u sebe da bi uživao sreću stvarnog Sopstva. Posedovao ju je sve vreme, bilo da je bio svestan sveta ili ne. Tako je bio u stanju da ispuni svoju misiju u svetu kao Glasnik Boga - ili, tačnije, Stvarnog Sopstva, pošto nema drugog Boga do Sopstva. Ovo predstavlja Stanje neometanog iskustva stvarnog Sopstva koje je poznato kao Prirodno Stanje (Sahađabava).

Intenzivna potraga za nestalim dečakom, koje se prihvatila njegova porodica, pokazala se neuspešnom. Međutim, nekoliko godina nakon njegovog bekstva, sasvim slučajno su saznali da se nalazi u Tiruvanamalaiu. Prvo je došao stric, a potom i majka, saletajući ga nagovaranjem da se vrati kući i da živi blizu njih, ako već ne želi da živi sa njima. Međutim, nisu mogli da ostave nikakav utisak na njega; izgledalo je kao da nije priznavao njihova prava na njega. Takva svojatanja su se zasnivala na pretpostavci da je njegovo telo on sam.

Mnogo kasnije je majci i starijem bratu - jedinom živom u to vreme, dozvolio da žive sa njim. Iskoristio je prednost ove prilike da podučava i vodi svoju majku na putu do duhovnog savršenstva.

U ranom periodu života u Tiruvanamalaiu, Mudrac je prošao kroz mnoga iskušenja. Međutim, ništa nije moglo da poremeti njegov mir. On služi kao primer istine, izražene u Giti i drugim svetim knjigama - da čoveka koji je čvrsto utemeljen u Stanju bez ega, neće uzdrmati ni najteže nevolje. Izgleda ispravno objašnjenje da su događaji spoljašnjeg sveta, uključujući čak i one fizičke, nestvarni za Mudraca, jer on prebiva u Stanju neranjive sreće, sreće koja je toliko obilna da isijava iz njega, privlači učenike i obožavaoce, vezujući ih za ceo život. Zaista, mnogi od njih ga vide kao Boga u ljudskoj formi.

Zanimljiva je činjenica o ovom Mudracu da nikada nije posedovao nikakvo knjiško znanje koje se tiče stvarnog Sopstva. Drevno nasleđe koje otkriva onoliko istine o Sopstvu koliko se može izraziti rečima, nije nikada došlo do njega, niti ga je iko inicirao u tajne tog nasleđa. Nije čak ni znao da postoji tako nešto dugo nakon što je zadobio Stanje koje je njihova tematika. Ali, kada su mu došli učenici, a neki od njih želeli da se njihovo unutrašnje razumevanje određenih nejasnih odlomaka iz svetog nasleđa rasvetli, morao je da pročita te knjige. Razumeo je njihova skrivena značenja savršeno lako, jer su one opisivale baš to stanje - Stanje bez ega koje je on neprekidno uživao kao svoje. Zato je bio u mogućnosti da obznani ispravnost značenja tih odlomaka, značenja koje nadilazi sposobnost razumevanja najmarljivijih proučavalaca tog nasleđa. Tako se dogodilo da je ovaj Mudrac bio izuzetak od opšteg pravila drevnog nasleđa da svako ko teži Stanju Oslobođenja mora da

postane učenik kompetentnog Učitelja koji bi ga inicirao u tajne. Za kompetentnog Učitelja postoji reč "Guru".

Još jedna poučna osobina Mudraca je da više podučava Tišinom nego rečima. Posetioci mu dolaze iz svih krajeva, sa hrpom pitanja. Ali, kada se nađu u njegovom prisustvu, nakon što se dolično poklone, zaborave na njih. Nakon izvesnog vremena otkriju da su ona isparila. Uviđali su da pitanja ne zahtevaju odgovor, ili su nalazili odgovore u sebi.

Mudrac, međutim, sasvim spremno odgovara na bilo koje pitanje ako nije isključivo svetovno. Pritom su mu rečenice jasne, ali kratke. Po pravilu su njegova učenja oslobođena tehničkih termina kojima obiluje većina knjiga. A kako govori, tako i piše. To se može uzeti kao dokaz da govori iz sopstvenog iskustva - ne iz poznavanja knjiga. Učen čovek ne može da priča a da ne upotrebi frazeologiju knjiga koje je proučavao. Može da se kaže da knjige gospodare čovekom, a ne čovek knjigama.

Mudrac je napisao nekoliko knjiga, sve vrlo kratke, ali prepune značenja. Međutim, nije ih pisao zato što je sam hteo da piše knjige, već zato što su ga na to nagovorili neki učenici koji su žarko želeli da čuju Otkrovenje od samog Mudraca - budući da nisu bili zadovoljni postojećim svetim nasleđem. Takođe je, na zahtev učenika, preveo na tamilski nešto od starog svetog nasleđa. Učenici ovog Mudraca su u boljem položaju od onih koji moraju da se oslanjaju na drevno nasleđe prošlosti. Usmeni odgovori na pitanja koje je Mudrac dao, takođe su zapisali učenici.

Učenici dolaze kod Mudraca iz svih krajeva sveta i crpe dobrobiti od njegovog tihog uticaja i od učenja u skladu sa snagom njihove želje za oslobođenjem od ropstva. Njihovi utisci o njemu se razlikuju zavisno od njihovog mentaliteta. Ali svi priznaju da je jedinstvena ličnost, vredna dubokog poštovanja. Koja je tajna ove njegove moći? Ta, da je dostigao stanje Oslobođenja kojem svako teži, više ili manje iskreno. Neki u njegovom prisustvu naslućuju blagodet tog stanja bivanja.

Jedna posebna osobina koja ga izdvaja kao jedinstvenog je činjenica da ni pohvala, ni pokuda nemaju nikakvog uticaja na njega; niti mu godi da čuje reči hvale o sebi, niti ga povređuju reči pokude i omalovažavanja. Možda izgleda da ovo nije mnogo važno.

Međutim, činjenica je da neke druge savršenosti karaktera mogu biti uočljive kod svakog dobrog čoveka, ali ne i ova posebna crta. Ovo je zaista jedina osobina po kojoj može da se prepozna Mudrac. Ukazano je na to da čak i najsvetiji ljudi - ako nisu dostigli Stanje bez ega - reaguju na pohvale i pokude isto kao i obični ljudi. Sve dok i tračak ega opstane, nemoguće je ne biti dotaknut pohvalom ili pokudom. Jedino Mudraca u Stanju bez ega one ne dotiču.

Budući da je lišen ega, Mudrac ne vidi razliku između sebe i drugih, niti između ličnosti. Za njega ni pol, ni bogatstvo, ni socijalni status ne postoje. Njegov osećaj jednakosti je apsolutan. Čak se i prema životinjama, psima, mačkama, vevericama, odnosi kao prema ljudima. Izgleda neverovatno, ali u njegovim očima niko nije neznalica ili grešnik.

Mnogi tvrde da jedino Mudrac može da prepozna Mudraca, i da otuda niko ne može sa sigurnošću da tvrdi da li je neko Mudrac. Ovo nije sasvim tačno. Onaj ko je ozbiljno odlučio da pronađe kompetentnog vodiča - Gurua - na putu Oslobođenja, mora da odluči da li je osoba koju je odabrao, Mudrac. Ako je čistog i predanog uma, božanska milost će mu pomoći da učini pravi izbor. Za njega bi takođe bilo od pomoći da razume duboke istine kojima podučava Mudračevo Otkrovenje. Spomenuli smo već neka obeležja stvarnog Mudraca. Još neka će biti zabeležena kasnije.

Misija rođenog Mudraca ili Glasnika Boga je dvostruka. On obnavlja i potvrđuje bitnosti starog Otkrovenja. Takođe svojim učenicima služi kao centar božanske milosti, posebno onima koji ga intuitivno, ili kroz razumevanje svetog učenja, prepoznaju kao otelotvorenje Boga, i zato osećaju prema njemu istu predanost koju su ranije osećali prema Bogu, pošto ne vide razliku između njih. Ovo je u skladu sa duhom drevnog svetog nasleđa, što je izraženo u stihu koji sledi.

"Klanjam se Gospodu Božanske Mudrosti, beskrajnom kao nebo, koji je trojstvo u jednom, kao Bog, Guru i Stvarno Sopstvo." Izgleda da za onoga ko razume ovu istinu i postane učenik i poklonik Mudraca, možda nije sasvim neophodno da ode ili stalno živi pored njega. Mudrac transcendira vreme i prostor i, prema tome, on je svuda.

Sada ćemo proučiti učenja svih Mudraca, uvek posebno ističući učenja Ovog.