X.        POGLAVLJE

MUDRAC

Verovatno najtežu temu u ovom ispitivanju predstavlja Mudrac. On se u isto vreme nalazi i izvan i premda samo prividno - unutar relativnosti. Na taj način se istovremeno nalazi u dva međusobno protivrečna stanja, jer su relativnost i Stvarnost negacije jedna druge. Ovo je koren teškoća koje pritiskaju ideje učenika o ovoj temi.

Knjige sa uputstvima pominju dve vrste Oslobođenja. Za živog Mudraca se kaže da je dobio jednu vrstu Oslobođenja. Kada njegovo telo umre, dolazi do druge vrste. Prvo se naziva Đivan-Mukti, Oslobođenje za života. Mudrac koji ga je zadobio, naziva se Đivan- Mukta. Drugi se naziva Videha-Mukti, bestelesno Oslobođenje. Mudrac nam kaže da postoji samo jedna vrsta Oslobođenja, naime Stanje bez ega. Budući da svet ne postoji bez ega, proizilazi da je Mudrac zapravo bestelesan, bez obzira na to šta izgleda da jeste. Čak i oni koji misle da Mudrac poseduje telo i um, i ne mogu da uvide da su oni nestvarni, barem mogu da shvate da je njegovo kauzalno telo - koje predstavlja prvobitno neznanje - rastopljeno, te da zato Mudrac - koji je samo stvarno Sopstvo i ništa više - nije ni na koji način povezan sa preživelim suptilnim i grubim telom, kao što čovek u neznanju za sebe misli da jeste. Za Mudraca, stoga, ne postoji ništa osim Sopstva. Ne postoji ni telo, ni um, ni svet, niti druge osobe. Prema tome, kada govorimo o Mudracu, moramo da razlikujemo dve tačke gledišta, tačku gledišta učenika polu- neznalice, i tačku gledišta samog Mudraca. Sam Mudrac je neprestano naglašavao da za njega uopšte ne postoji problem - nema potrebe za dovođenjem nesklada u sklad. Sa njegove tačke gledišta, sva tri tela su nepostojeća. Osim toga, on čak ne prihvata da su ona postojala ranije. Otuda pravljenje razlika među njima, koje se pominje u knjigama, predstavlja samo ustupak učeniku polu-neznalici. Apsolutna istina o Oslobođenju je da je Ono bestelesno i lišeno sveta, budući da Oslobođenje predstavlja stanje u kojem Istina jedina sija.

Đivan-Mukta, stoga, nije osoba. Međutim, zbog dualne uloge, koja je ranije pokazana, pripisuje mu se individualnost. U upanišadskom nasleđu se toleriše ova tačka gledišta, i kaže se da će njegovo telo biti podložno zakonu uzročnosti sve dok živi. Zbog uticaja ovog zakona, na njegovo telo će delovati prijatne ili neprijatne posledice prethodnih akcija, koje se nazivaju Karme. One se dele na tri skupa sudbinskih dešavanja. Postoji određen skup Karmi koji je počeo da donosi plodove rođenjem - koji je dao Mudracu sadašnje telo, i koji će nastaviti da određuje ono što će se telu dešavati, sve dok ne umre. Ova Karma se naziva prarabda, jer je počela da ubira plodove. Drugi skup Karme naziva se agami, "akcije koje predstoje". Treći se naziva sanćita, zaliha; ovo je ogroman skup, zbog velikog broja prošlih života koji su preživljeni. Kaže se da jedino prvi skup zadržava svoj uticaj, a da drugi i treći bivaju isplaćeni kada čovek postane Mudrac - kada se individualnost "izgubi". Mudrac se neće više ponovo rađati. Neće odlaziti ni u druge svetove. Ipak, požnjeće plodove prarabde, odnosno tekuće Karme. Tako drevno nasleđe govori na pojedinim mestima. Videćemo da ovo nije sasvim tačno. Mudrac se nalazi u Prirodnom Stanju - u Sahađa Samadiju - uvek. Ovo nije, kao što smo već rekli, povremeni Kevala Nirvikalpa Samadi Jogija. Ovo Prirodno Stanje ne ometa telesne aktivnosti čije se obavljanje pripisuje Mudracu. Tako na neki način može da se kaže da je Mudrac svestan Sopstva, a takođe i sveta. Izgleda da jede, spava i živi kao i drugi ljudi. Budući da je u Sahađi, može da čuje i da odgovara na pitanja. Jogi, koji je ponekad u transu, a ponekad budan, ne može da nam da bilo koje učenje, jer se i sam još uvek nalazi u ropstvu i neznanju. Da ne postoji Sahađa Stanje, dešavalo bi se da svako ko zadobije direktno i savršeno Iskustvo Sopstva, istog trenutka prestane da se u svetu pojavljuje sa telom. Tako nikada ne bi postojao neko ko bi mogao da saopšti izvorno učenje o Sopstvu i metodu za Njegovo pronalaženje. Ipak, Sahađa Stanje postoji, i ponekad ga neki tragalac dostigne. Na taj način se učenje svetog nasleđa potvrđuje i ispravlja, dodaje mu se ponešto tamo gde je potrebno, i razjašnjava sposobnim učenicima neprekinute loze Mudraca. U istoriji su postojali Mudraci Gautama i Šankara. Koliko ih je još bilo, ne znamo. Ovu dužnost sada ispunjava Mudrac Ramana.

Oni koji nisu čuli i razumeli istinu o Prirodnom Stanju - naime, da ono ne ometa, kao Kevala, telesnu aktivnost - postavljaju pitanje o Mudracu, a odgovor koji se daje nije lako razumljiv čak ni Mudračevim učenicama. Neki ne mogu da shvate odgovor, jer su pobornici fascinantne, ali komplikovane vere, u kojoj je glavno načelo da je svet stvaran sam po sebi. Zato je sasvim prirodno da odbijaju da razumeju Mudračeva učenja, čija je suština da svet nije stvaran sam po sebi. Oni su zapravo dualisti, a samim tim, žestoki protivnici Advaite.

U ovakvim prilikama može se zapaziti osećajnost koju Mudrac pokazuje prema slabostima vernika. On se pridržava pravila koje je izrečeno u Giti (3.26), da ne bi trebalo remetiti ničiju veru. Zbog toga je u prisustvu strastvenih dualista Mudrac veoma pažljiv kada izgovara reči, i ne izlaže čisto advaitsko učenje. Međutim, čim oni odu, okreće se prisutnim advaiti-stima i apologetski im objašnjava da je morao da razvodnji učenje, kako bi odgovaralo i dualistima. Prema njima se odnosi kao prema nezrelima, a prema advaitinima kao odraslima koji razumeju da nezrelima mora da se popusti. Ipak, ne ostavlja nas ni u kakvoj sumnji da je advaitsko učenje vrhunsko.

Postoje dve vrste gledišta o Mudracu. Prvo zastupaju oni koji tvrde da su advaitisti, ali nisu seli kraj stopala Mudraca. Drugog gledišta se drže učenici Mudraca, koji su neprijateljski nastrojeni prema njegovom advaitskom učenju.

Oni prvi pokušavaju da dokažu ovo: "Osoba zvana Ramana Maharši živi u svetu na vrlo sličan način kao i drugi ljudi. On jede, spava, priča i pored toga radi još neke stvari. Seća se prošlosti i odgovara na pitanja u vezi nje; prema tome, ima i ego i um. Takođe, on kaže 'ja', 'ti', 'on', isto kao i mi. Znači, on nije Đivan-Mukta, premda smo voljni da prihvatimo da je svetac." Nije nam potrebna nikakva rasprava sa ovim ljudima. Jasno je da oni zamišljaju da je Kevala Nirvikalpa konačno stanje. Otuda nisu u stanju da razumeju kako Mudrac može da živi među ljudima kao Svetlo iz stvarnog Sopstva.

Da bi bio u stanju da prepozna Mudraca, čovek mora da bude istinski poklonik stvarnog Sopstva. Ovo podrazumeva razbistravanje razumevanja, poniznost duha i druge vrline. Takvog čoveka Mudrac istinski i trajno privlači. S druge strane, oni koji vole

ropstvo - iako su učeni u svetom nasleđu - nisu snažno privučeni. Oni su uspešni u svetovnom smislu i misle da su srećni. Možda se plaše da će, ako odu kod Mudraca, on promeniti njihov pogled na svet, s posledicama od kojih iskreno strahuju. S obzirom da strahuju, drže se na sigurnoj udaljenosti od Mudraca.

Međutim, one koje je Mudrac privukao, budući da su osećali snažnu potrebu za kompetentnim Guruom, u stanju su da vide njegovu jedinstvenost. Možda je potrebno da prođe neko vreme da shvate da je Mudrac. Prvo moraju da shvate šta je to Mudrac, i po kojim obeležjima se nepogrešivo može prepoznati. Jedno takvo obeležje je neopažanje različitosti.

Sada ćemo da razmotrimo ovo drugo gledište - ono kojeg se drže neki poklonici Mudraca koji su pripadnici određenih sekti. Oni kažu da je on Mudrac. Međutim, tvrde da je i ličnost. Kažu da je uzvišena "Ličnost". Po odrednici njihove vere ličnost je stvarna, i opstaje u Oslobođenju. Ipak, što je paradoksalno, priznaju da se ego u Oslobođenju gubi. Mudrac, kažu, ima um, i zato postoji odvojeno. Kažu da se u Oslobođenju um menja u nešto čudesno, i da postaje odbaren božanskim moćima, "sidima". Ovim moćima pridaju izuzetan značaj. Izgleda da misle da one dokazuju da je neko Mudrac.

Videli smo u poglavlju o Bogu da je suštinsko učenje Mudraca Istina o Nepostojanju, što znači da Stvarnost nije nikada zaista postala trojstvo, budući da je ono samo kreacija egoističnog uma, koji je sam po sebi nestvaran. Drugim rečima, Mudrac je u punoj saglasnosti sa Mudracem Šankarom kada kaže da je sve ovo Maja. Objašnjava da se Oslobođenje sastoji u tome da se ono što je oduvek ništa svede na ništavilo. Trostruka lažna pojavnost je nestvarna čak i sada, ali se kroz neznanje pokazuje kao stvarna. Ta pojavnost će prestati na takav način, da više neće moći ni da se kaže da se pojavljivala ranije, i prestala da se pojavljuje kasnije. Izreka Mudraca nam razjašnjava šta se postiže Guruovom Milošću: "Svodeći nestvarno na nestvarnost, i čineći da jedino stvarno Sopstvo sija, Guru zadaje konačan udarac nestvarnoj duši." (Guru Vachaka Kovai, stih 281). Rasprave oko sektaških gledišta sigurno ne mogu da se usklade sa ovim učenjima.

Videli smo da su Sidiji, koji imaju veliku važnost u očima ovih učenika, nestvarni, budući da su deo svetovne iluzije, koja je suština ropstva. Zato je smešno, kao što Mudrac ističe, nastojati da se proceni veličanstvenost jednog Mudraca po sidijima za koje se čini da se ispoljavaju u Njegovom prisustvu.

Odbacivanje Istine o Nepostajanju odvelo je ove učenike do toga da pogrešno razumeju Mudraca. Jedno takvo pogrešno razumevanje je istakao i ispravio Mudrac kroz sledeće: "Ljudi u neznanju kažu: 'Mudrac opaža razlike, ali uživa nerazličitost u njima.'"

Ovo neopažanje razlika je dvostruko: neopažanje razlika između sebe i drugih, i neopažanje razlika između drugih. Prvo se ispoljava u Mudračevoj ravnodušnosti prema pohvali i prekoru. Drugo se ogleda u onome što se naziva "isto oko", koje se pominje u čuvenom, ali veoma pogrešno shvaćenom stihu iz Gite, u kojem se kaže da Mudrac gleda istim očima na sva bića.

Prva osobina je, kao što smo videli u prvom poglavlju, svojstvena Mudracu. Niko ko nije potpuno lišen ega, nije prirodno imun na pohvale i prekor, kao što pokazuje ovaj stih. Postoji jedna istinita anegdota u vezi ovog stiha, u kojoj se govori o Mudracu iz nedavne prošlosti, i moramo da pretpostavimo da se događaj odigrao pre nego što je dostigao mudraštvo. Svetac se rano odrekao sveta, i lutao je šumama, praktikujući samadi, zarad Oslobođenja. Jednom prilikom ga je susreo drug iz škole i srdačno ga pohvalio. Svetac se zbog toga vidljivo uzoholio, što je ovaj drugi primetio. Iznenadio se što jednog takvog sveca može da dotakne pohvala, pa je odmah rekao ono što je i pomislio. Svetac je odgovorio stihom koji je prethodno citiran. Njegovo značenje je ovo: "Za čoveka je skoro nemoguće da napusti zavisnost od bludništva, pohvale, čak i ako se odrekao sveta, kao smeća, i savladao tajne svetog nasleđa." Sve dok i tračak egoizma preostaje, pohvala i prekor će automatski stvoriti osećanje zadovoljstva ili bola. Čoveka bez ega one ne dotiču; on ne oseća zadovoljstvo  i  bol  zbog pohvale i prekora, što je Mudrac izrazio u sledećem: "Za onoga ko je čvrsto utemeljen u blaženom Prirodnom Stanju koje je izvan promena, i zato nije svestan razlika - ko ne misli 'Ja sam jedan, a on drugi' - postoji li iko, a da nije Sopstvo? Ako bilo ko kaže nešto o njemu, šta smeta? Za njega je to isto kao da je sam rekao." (Ulladu Narpadu Anubandham, stih 38).

Neopažanje razlika među drugima, što se naziva jednakost vizije, isto tako je obeležje Mudraca. Primetili smo da Mudrac ne prepoznaje različitosti, bilo da su prirodne ili ljudske tvorevine. Evo šta Mudrac kaže o tome: "Jednaka vizija Mudraca je samo prepoznavanje da je Jedino Sopstvo, koje je Svest, prisutno u svemu što se pojavljuje." (Guru Vachaka Kovai, stih 1250). Drugim rečima, to je lišenost ega. Isto značenje je i vrlo pogrešno shvaćene i zloupotrebljene izreke iz Gite, u kojoj se kaže da Mudrac gleda istim očima na sva stvorenja. Ovo isto oko nije za one koje tlači ego, jer oni ne vide stvarno Sopstvo u svemu. Jednaka vizija se ne sastoji u prikazivanju svih ljudskih bića po sebi jednakima. Učenje ne govori o jednakosti, već o jedinstvu, a to može da se ostvari jedino kad čovek sam bude bez ega. U vezi s tim, možemo da se prisetimo upozorenja da se učenje o Nerazličitosti ne primenjuje u akciji.

Ova istina o Mudracu, naime, njegovo neopažanje razlika, ponekad se pogrešno opisuje kao "opažanje nerazličitosti u razlikama". Ovaj opis je slikovit, ali je u suprotnosti sa Istinom Nepostajanja, koja je ranije izložena. U vezi s tim Mudrac kaže: "Neznalice greše kad kažu da Mudrac vidi razlike, ali uživa nerazličitost u njima. Istina je da on uopšte ne vidi razlike." (Guru Vachaka Kovai, stih 931).

Pored toga, razlikovanje subjekta i objekta, u Stanju Nerazličitosti, naime, Stanju bez ega, više ne opstaje. Otuda je u tom Stanju opažanje nemoguće. Besmisleno je da se mudrac opisuje kao neko ko opaža nerazličitost. Bilo bi ispravno opisati ga kao nekog ko ne opaža razlike. Možda ovi pripadnici sekti i misle da Mudrac poznaje Jedinstvo koje leži u osnovi, dok vidi razlike. Ako je tako, moramo da upitamo da li je ovo Znanje o Jedinstvu iskustveno, ili je izvedeno na osnovu zaključaka. Otkrovenje nam razjašnjava da je sve dok se opažaju razlike - to jest, sve dok ego opstaje - moguće jedino znanje koje je izvedeno zaključivanjem, i teorijsko znanje, a ne Iskustvo. Ovo bi značilo da Mudrac nema Iskustvo Jedinstva, što je besmisleno.

Argument koji iznose je da mora da postoji nešto što bi održalo razliku između jednog Mudraca i drugog. Oni u ovom slučaju uzimaju zdravo za gotovo da ta razlika postoji, a to objašnjavaju tvrdnjom da Mudrac ima suptilno telo. Videli smo da suptilno telo nije ništa drugo do ego, a da je on samo tanka nit koja povezuje dve

stvari koje se međusobno poriču, stvarno Sopstvo i telo. Iz toga logično sledi da ne postoji razlika između dva Mudraca, što je istina, zato što Mudrac nije poznavalac ili uživalac Sopstva, već je potpuno istovetan sa Njim. Evo šta Mudrac Šri Ramana o tome kaže: "Ti iz neznanja kažeš: 'Posetio sam ovog Mudraca; posetiću i onog drugog.' Ako u iskustvu spoznaš Mudraca koji se nalazi u tebi, tada ćeš videti da su svi Mudraci jedno." (Guru Vachaka Kovai, stih 121).

Može da se kaže da zaista vidimo telo i um koji pripadaju Mudracu. Međutim, isto tako vidimo i druga tela i umove, a učenje kaže da su oni nestvarni. Istina je da naš um stvara Mudračev um i telo, isto kao što stvara čitav svet, uključujući i Boga. U našem snu relativnosti, koji se pojavljuje u dubokom snu neznanja, mi vidimo Mudraca kao ličnost. U Guru Ramana Vachana Mala nam se kaže: "Telo i um, za koje se čini da pripadaju Mudracu - koji je, zapravo, nedodirljiv kao nebo - samo su refleksija tela i uma koji ih vide. Oni nisu stvarni." (Guru Vachaka Kovai, stih 119) Bez obzira šta je u pitanju kod ostalih, učenici ne bi trebalo, kaže nam se, da podržavaju mišljenje da je Mudrac otelotvoren. U istoj knjizi se kaže: "Shvati da je onaj ko vidi svog Gurua kao otelotvorenog Mudraca, koji se pojavljuje kao ljudsko biće, ali je zapravo Beskonačna Svest - grešan, i da je nepročišćenog uma." (Guru Vachaka Kovai, stih 274)

Nezreo učenik uvek greši u vezi načina koji je ovde opisan. Za njega i postoji neko opravdanje, jer može uverljivo da dokazuje da se kod Mudraca rastapa samo kauzalno telo, a da ostala dva tela opstaju. Međutim, on mora da ovo privremeno gledište napusti. Može li on sam da dostigne aspolutnu bestelesnost, kao čisti Duh, ako se odnosi prema svom Guruu kao da nije dostigao to Stanje?

Zbog toga moramo da priznamo da je Mudrac, iako se pred nama pojavljuje i ponaša kao ličnost, zapravo čista Svest koja ne može da se opiše čak ni kao Svedok aktivnosti uma i tela. Mudracu je postavljeno pitanje: "Da li Mudrac vidi svet kao i drugi?" On je odgovorio: "Pitanje se ne javlja Mudracu, već samo neznalici. On postavlja pitanje zbog svog ega. Njemu je namenjen odgovor: 'Spoznaj Istinu o onome kome se javlja pitanje.' Postavljaš to pitanje zato što vidiš da je Mudrac aktivan kao i drugi ljudi. Uzmi za primer bioskop. Postoje slike koje se kreću po platnu. Ako čovek pokuša da ih dotakne, može da dotakne samo platno. A kada slike nestanu,

ostaje jedino ono. Tako je i sa Mudracem." Mudrac na isto pitanje odgovara i ovako: "Svet je stvaran i za neznalicu i za Mudraca. Čovek u neznanju veruje da se Stvarno prostire u granicama sveta. Mudracu je Stvarno besformno Jedno, osnovna Supstanca na kojoj se svet pojavljuje. Zaista je toliko velika razlika između Mudraca i neznalice." (Ulladu Narpadu, stih 18). Mudrac prvo kaže da su, ako se površno gleda, neznalica i Mudrac isti. Jer, obojica kažu da je svet stvaran. Međutim, ovde je objašnjeno da je ono na šta Mudrac pritom misli potpuno suprotno od onoga šta drugi misle. Neznalica smatra da je svet stvaran sam po sebi, sa svim svojim različitostima imena i formi, i nema predstavu o osnovnoj Stvarnosti, koja je, kao što je ranije pokazano, isto što i zlato od kojeg se pravi nakit - Supstanca koja je stvarna, nasuprot nestvarnosti formi. Mudrac odbacuje nestvarni deo sveta, i uzima kao stvarnu samo Suštinu, besformnu Čistu Svest, Sopstvo, koga ne dotiču lažne pojave. "Sopstvo je stvarno", kaže Mudrac, "a ne svet, jer jedino Ono postoji u svom Stanju Čistote kao Čista Svest bez sveta. Svet ne može da postoji izvan Sopstva."

Moramo da zaključimo da Mudrac ne vidi svet i nema udeo i ulogu u njemu. Prema tome, ono što se nama čini kao da su njegove aktivnosti, nisu zaista njegove. Budući da je lišen ega i uma, on ne sprovodi voljom te akcije. Potpuno ista sila, kojom se aktivnosti svih bića pokreću i održavaju, stoji i iza aktivnosti Mudraca, s tom razlikom što, dok neznalice misle da su oni sami delatelji, Mudrac ne misli tako. On izvodi aktivnosti kao što pospano dete jede, kada ga majka razbudi da bi ga nahranila. Ako bi delovanje moralo nekom da se pripiše, ispravnije je pripisati ga Bogu, nego Mudracu. Jer, dok je Bog s jedne tačke gledišta uređivač sveta, Mudrac nema nikakve veze sa svetom. Zapravo, u Stanju bez ega, i jedan i drugi su isti; ni jedan od njih nije delatelj, budući da ni jedan od njih nije ništa drugo do stvarno Sopstvo, koje je Jedno.

Stvarno Sopstvo nije nikada delatelj. Delovanje mu se pripisuje samo iz neznanja. Mudrac je, videli smo, Sopstvo u svojoj savršenoj čistoti, kao nepromenljiva Svest. Otuda on nikada nije delatelj. Ovo je rečeno u sledećem: "Da je samo Sopstvo ikada bilo akter, tada bi Ono samo ubiralo plodove delanja. Ali, budući da se osećaj delanja gubi Iskustvom Beskonačnog Sopstva, pomoću Traganja: 'Ko sam

Ja, delatelj?', sa njim će nestati i tri vrste akcija. Mudrima je ovo stanje poznato kao bezvremeno Oslobođenje." (Ulladu Narpadu, stih 38).

Iz ovog, uzgred, saznajemo da je Oslobođenje savršeno i apsolutno, a ne uslovljeno, kako može da izgleda po nekim upanišadskim izrekama. One nam kažu da deo karme onoga ko je dostigao mudraštvo ostaje nedirnut, i da će se istrošiti tek kada telo umre. Ova karma je prarabda, ili tekuća karma, koja je počela da ubire plodove od rođenja. Ona mu je dala telo, i određivaće sve što će se dešavati telu do smrti. Moramo da shvatimo da je dužnost da se uberu plodovi ove karme samo prividna, a ne stvarna. Mudrac ovo naglašava u sledećem: "Ono što se kaže u knjigama, naime, da se buduće i sakupljene Mudračeve akcije sigurno gube, ali da se tekuća karma ne gubi, namenjeno je neznalicama. Kao što jedna od mnogih supruga ne može da ostane sumangali (neudovica) nakon smrti muža, tako se gube i tri dela karme, kada se delatelj, ego, izgubi. (Ulladu Narpadu Anubandham, stih. 33). "Ja sam delatelj" je misao. Ona ne može da nadživi ego."

Da je Mudrac u svojoj stvarnoj prirodi lišen uma, i da ne određuje voljom akcije koje izgleda da čini, videće se iz sledećeg: Jednom prilikom je Mudrac hodao negde naokolo po Bregu Arunačali, kada je slučajno uznemirio osinjak, skriven u gustom grmlju. Ose su se naljutile, sletele na nogu koja ih je uznemirila i počele da je ubadaju. Mudrac je ostao nepokretan, sve dok se ose nisu zadovoljile, rekavši nozi: "Prihvati posledice svojih dela." Ovaj događaj je Mudrac ispričao mnogim učenicima, i tako je bio svima poznat. Dugo vremena nakon toga, jedan učenik-poklonik mu je postavio sledeće  pitanje: "Budući  da se  uznemiravanje osinjaka desilo slučajno, čemu žaljenje i okajavanje, kao da je to učinjeno namerno?" Mudrac je odgovorio: "Ako žaljenje i kajanje zapravo nije njegov čin, kakva je onda istinska priroda njegovog uma?" Mudrac je ovde odgovorio na pitanje drugim pitanjem. Učenik je znao da je njegov Guru Mudrac. Međutim, izgleda da u to vreme nije bio potpuno svestan istine da je Mudrac neko ko prirodno boravi u Stanju bez ega, i zato je lišen ega. Otuda je mislio da je radnju koja se pominje, obavio Mudrac, i svoje pitanje je zasnovao na tom mišljenju. Mudrac je milostivo objasnio da je ta pretpostavka bila pogrešna i ukazao na to da takozvani um Mudraca nije zapravo um,

već Čista Svest. Mudrac je potvrdio ovo učenje mnogo puta, govoreći da um Mudraca nije um, već Vrhovna Stvarnost.

Budući da je Mudrac lišen uma, on ni na koji način nije povezan sa svetom i dešavanjima u njemu. U tome je suština njegovog oslobođenog bivanja. On se ne oseća obavezanim da nešto čini, a nešto drugo ne čini. Bilo šta da radi, radi spontano i automatski, bez predumišljaja, kako bi (to) činio čovek bez uma. Drevno nasleđe nam kaže da Mudraca ne saleću žaljenja  tipa: "Činio sam loše", ili "Nisam činio dobro". Mudrac istu istinu izražava na sledeći način: "Može li Mudrac, koji boravi u Stanju Jedinstva sa Istinom, koje se pojavljuje uništenjem ega, i koji je miran, srećan i nalazi se izvan relativnosti, te je zato lišen želja, da bude obavezan da čini bilo šta u svetu? Budući da je nesvestan bilo čega drugog, osim Sopstva, može li njegovo Stanje - koje je lišeno uma - da se shvati pomoću uma? (Ulladu Narpadu, stih 31). Otuda moramo da zaključimo da su za njega reči "dužnost" i njen korelativ "pravo", beznačajne.

Naravno, budući da ima božansku misiju koju mora da ispuni - da prosvetli i uzdigne one koji su zreli za Oslobođenje - on nije neaktivan. Međutim, on ne sprovodi voljom akcije koje čini. Zapravo, njegova aktivnost je daleko delotvornija zbog toga što je lišena ega, nego što bi bila da je određena voljom. Sveto nasleđe i Mudrac nam kažu da je Mudrac i nedelatelj i veliki delatelj u isto vreme. U ovome nema protivrečnosti, budući da on nije zapravo delatelj, iako se onima koji ga vide čini da je izuzetno aktivan. On ne može zaista da bude aktivan, jer da jeste, bio bi svestan ličnosti koje se razlikuju od Sopstva. Jasno nam je rečeno da to nije tako. Volja za akcijom proističe iz želje; on je lišen želja, Aptakama, zato što uživa sreću Sopstva, Atmarama.

Jednom prilikom su Mudraca upitali, nije li njegova dužnost da propoveda Istinu svim ljudima, i na taj način ih oslobodi. On je odgovorio: "Kada se čovek probudi iz sna, da li pita: 'Jesu li se ljudi koje sam video u snu, probudili?' Isto tako se Mudrac ne zanima za ljude iz sveta." Što se tiče gledišta - koje je sada moderno - da bi bilo sebično da čovek dostigne slobodu za sebe, ostavljajući čitav svet u ropstvu, rekao je: "To je isto kao kad bi čovek u snu rekao: 'Neću da se probudim sve dok se svi ovi ljudi iz sna ne probude.'"

Jedna zagonetna izreka Mudraca izgleda ovako: "Stanje bez ega nije stanje lenjosti, već najintezivnije aktivnosti." Ovo izgleda kao da je u protivrečnosti sa jednim drugim opisom koji je dao sam Mudrac, u kojem kaže da je Ono San Blaženstva. Možemo da se prisetimo da Mudrac u jednom odlomku, koji je ranije naveden, opisuje to Stanje kao Budno Spavanje. Ovo znači da su oba navedena opisa tačna, i da označavaju istu stvar. Aspekt spavanja se odnosi na svet iluzije. Za taj svet je Mudrac uspavan. Ovo je pokazano u sledećem: "Isto kao što za onoga ko spava u kočiji, sva tri stanja u kojima se ona zatiče, naime, njeno kretanje, stajanje i stanje u kojem je ostavljena sa ispregnutim konjima, istovetne, tako su i za Mudraca koji boravi u Snu Samosvesti dok se nalazi u kočiji, telo i njegova tri stanja, naime, telesna aktivnost samadi i spavanje, istovetni." (Ulladu Narpadu Anubandham, stih 31). Ovde treba da se primete sličnosti između Mudraca i spavača. Telo se poredi sa kočijom, a čula sa konjima. Otuda su aktivnosti u budnom stanju poput kretanja kočije. I stanje samadija i stanje spavanja su stanja odmora. Međutim, prethodno se poredi za stajanjem kočije u koju su konji još uvek upregnuti, budući da u samadiju čula nisu opuštena. Zato, kaže Mudrac, u samadiju glava ne klone, već i dalje stoji uspravno. Tokom spavanja čula su umrtvljena i zato glava klone - ako spavač sedi. Tako u spoljašnjem pogledu postoje razlike. Ali u unutrašnjem pogledu te razlike nema. Pomenuto poređenje sa spavačem u kočiji dato je samo da bi pokazalo da promene telesnog stanja, a otuda i sveta kao celine, ne utiču na Mudraca. Ne sme da se pomisli da se Mudrac nalazi u nesvesnom stanju, kao da spava. Ovo ćemo sada razjasniti. Istina o Mudračevom stanju je pokazana u stihu iz Gite, što je dato kao suprotnost stanju čoveka koji je u neznanju - u kojem se kaže da je ono što je Noć za sva bića, za Mudraca Dan, dok je ono što je za njih Dan, Noć za Njega, koji je u oba slučaja potpuno budan. Sada će moći da se razume zagonetna izreka Mudraca da je to stanje, stanje intenzivne aktivnosti. Mudrac je budan u stvarnom Sopstvu, kao samo Sopstvo, koje je Svest. Ali Svest ne može nikada da postane nesvesna. Otuda on nikada ne može da spava. To je njegova aktivnost. A to je sva aktivnost koja postoji. Sve ostalo je maja. Da Mudrac ne spava - čak i kada telo spava - može da se zaključi iz očigledne činjenice da je Mudrac uvek budan, spreman za bilo koju vrstu aktivnosti. Mudrac je zato, uvek

u  Prirodnom  Stanju,  koje  nije  ni  trans,  niti  je  budno  stanje neznalice.

Već smo videli da samo Mudrac može da bude Guru, budući da jedino on može da radi i iznutra i spolja. Istinski Guru, kaže se, spolja gura učenikov um unutra, a iznutra ga uvlači, i na taj način mu daje Istinsko Sopstvo, koje će ga osloboditi. Da bi ovaj čin milosti bio izveden do kraja, učenik mora da praktikuje predanost Mudracu, kao Bogu. Kaže se: "Onaj ko meditira o Istinskoj Prirodi Mudraca koji boravi (u Srcu), bez uma kao Blagosloveni, Sopstvo svega, zadobija Iskustvo Sopstva." (Guru Vachaka Kovai, stih 1126).