Zanimao  ga  je  prizor  s  uzoranom  njivom,  a  uz  to i svaki detalj koga sam se mogao setiti u vezi s onim čovekom.

»Taj te je saveznik zvao«, reče. »Okrenuo sam ti glavu kad ti je on prilazio ne zato  što  bi  te  ugrožavao nego zato što je bolje  da  čekaš.  Ne  žuriš  nikuda.  Rat­ nik nikada nije ni dokon ni u žurbi. Sresti se nepri- premljen sa saveznikom isto je što i lava napasti pr- dežom.«

Svidela mi se ta metafora. Obojica smo se slatko smejali.

»Šta  bi   se   desilo   da  mi   nisi   okrenuo   glavu?«

»Morao   bi   sam   da   je   okreneš.«

»A  da  je  nisam  okrenuo?«

»Saveznik  bi  došao  do  tebe  i   smrtno  bi  te  uplašio.

Da  si  bio  sam,  mogao  te  i  ubiti.  Ne  treba  da  budeš

sam   u   planini   ili   pustinji   dok   ne   budeš   umeo   da   se

odbraniš.   Tu   te  saveznik   može  uhvatiti,  ako   si  sam,

v    iskidati  na  paramparčad.«

»Šta  znači  ono  što  je   on  radio?«

»To  što  te  pogledao  znači  da  ti  je  poželeo  dobro­

došlicu.  Pokazao  ti  je  da  ti  je  potreban  ,duholovac'  i

torbica,  ali  ne  iz  ovog  kraja;  njegova  torba  je  iz  dru­

gog  kraja  ove  zemlje.  Ti  ne  možeš  da  napreduješ  zato

što  su pred  tobom   3   prepreke — to  je  ono  veliko  ka­

menje.   I   sasvim  je   izvesno   da   ćeš   najbolju   moć   steći

u     kanjonima   i   jarugama;   saveznik   ti   je   prstom   poka­

zao  u  jarugu.  Ostalo  u  tom  prizoru  bilo  je  tu  samo

zato  da  ti  pomogne  da  nađeš  baš  to  mesto  gde  on pre­

biva.  Znam  gde  je  to  mesto.   Odvešću  te  tam o  uskoro.«

»Hoćeš    da   kažeš   kako   zaista   postoji    taj    predeo koji   sam   video?«

»Naravno.«

»Gde?«

»To  ti  ne  mogu  reći.«

»Kako   ćeš  ga  naći?«

»Ni  to  ti  ne  mogu  reći,  i  to  ne  zato  što  ne  želim

nego  prosto  zato  što  to  ne  bih  umeo  da  ti  objasnim.«

Želeo sam da saznam šta  znači  i  to  što  sam  video isti prizor kad sam bio u njegovoj sobi. Don Huan se nasmejao i imitirao me kako  se  držim za njegovu nogu.

»To je bila ponovna potvrda da te saveznik traži«, rekao je. »Želeo je da bude siguran da  ti  ili  ja  znamo kako  te  on  pozdravlja  dobrodošlicom.«

»A  šta  je  s  onim  licem  koje  sam  video?«

»To  ti  je  lice  poznato  zato  što  ga  zaista  i   znaš. Video si ga već ranije.  Možda  je  to  lice  tvoje  smrti. Uplašio  si  se,  ali  to  je  bilo  zato   što  si  bio  nemaran. On te je  čekao,  a  kad  se  pojavio,  ti  si  podlegao  strahu. Ja sam srećom bio tu i  udario  te,  inače  bi  se  on  okre­ nuo  protiv  tebe,  a  tako  bi  ti  i  trebalo.  Da  bi  se  susreo

sa saveznikom, čovek mora da bude  besprekoran  rat­ nik, inače se saveznik može okrenuti protiv njega i uni­ štiti  ga.«

Don  Huan  me  nagovorio  da  ne   putujem   sutradan  u Los Anđeles. Izgleda da je smatrao kako se još nisam sasvim oporavio. Insistirao je na tome da sedim u  nje­ govoj sobi, licem prema jugoistoku, kako bih sačuvao snagu. Seo je levo od mene,  pružio  mi  beležnicu  i  re­ kao da sam ga ovog  puta  priklještio,  jer  mora  ne  sa­ mo  da  ostane  sa  mno m  nego  i  da  mi  govori.

»U  suton  te  mora m  opet  odvesti  do  vode«,  reče.

»Još  nisi  čvrst  i  ne  bi  smeo  čitav  dan  da  budeš  sam.

Praviću  ti  društvo  celo  pre  podne,  i  posle  podne  ćeš

već  biti  u  boljoj  formi.«

Njegova  briga  za  mene  prilično  me  uplašila.

»Šta  to  kod  mene  nije  u  redu?«

»Napipao   si   saveznika.«

»Šta  hoćeš  tim  da  kažeš?«

»Danas ne smemo govoriti o saveznicima. Razgo­ varajmo  o  nečemu  drugom.«

Ja zaista nisam želeo ni o čemu da razgovaram. Obuzela me neka zebnja i nemir. Ali don Huanu je ta situacija,  izgleda,  bila  veoma  smešna,   jer   se   smejao sve  dok  mu  suze  nisu  potekle.

»Nemoj mi reći da  u  vreme  kad  treba  da  govoriš ne možeš da smisliš šta bi kazao«, reče s mangupskim sjajem  u  očima.

Njegovo raspoloženje delovalo je na mene veoma umirujuće.

U tom trenutku  jedina  tema  koja  me  zanimala  bio je saveznik. Njegovo lice bilo mi je  toliko  poznato,  a ipak ne bih rekao da sam ga poznavao ili video ikada ranije. To je bilo  nešto  drugo.  Kad  god  sam  počinjao da mislim na njegovo lice, u  glavu  bi  mi  silovito  na­ vrle druge misli kao  da  neki  deo  mene  zna  tu  tajnu ali ne dopušta  da  joj  se  približi  ostatak  mene.  Utisak da mi je  saveznikovo  lice  poznato  bio  je  toliko  jeziv da me  doveo u  stanje  morbidne melanholije.  Don Huan je  rekao  da  je  to  možda  bilo  lice  moje  smrti.  Vero-

vatno su me te  njegove  reči  porazile.  Žarko  sam  želeo da ga zamolim  da  mi  kaže  nešto  više  o  tome,  ali  mi se činilo da me don Huan drži na nekom odstojanju. Duboko sam uzdahnuo 2 do 3  puta  pa  bez  uvijanja upitao:

»Šta  je  smrt,  don  Huane?«

»Ne  znam«,  odgovori  on  s  osmehom.

»Mislim,  kako  bi  opisao   smrt?  Meni  je  stalo  do

tvog   mišljenja.   Čini   mi   se   da   svako   ima   neko   svoje

određeno  mišljenje  o  smrti.«

»Ne   znam   o   čemu   govoriš.«

U      prtljažniku      automobila      imao     sam     Tibetansku

knjigu  mrtvih.   Palo  mi  je  na  um  da  je  iskoristim  za

temu  našeg  razgovora  pošto  se  u  njoj  govori  o  smrti.

Rekoh  mu  da  ću  mu  čitati  tu  knjigu  i  htedoh  da  usta­

nem,  ali  mi  on  reče  da  sedim  pa  ode  sam  po  nju.

»Jutro nije pogodno vreme za čarobnjake«, reče objašnjavajući  mi  zašto  mora m  da  ostanem   na  miru.

»Suviše si slab da bi izišao iz moje sobe. Ovde si  za­ štićen. Kad bi sad nekuda pošao, mogla bi te  snaći užasna nesreća. Neki saveznik bi te mogao ubiti  na drumu ili u čestaru, a  kasnije,  kad  bi  ljudi  našli  tvoj leš, rekli bi da si umro tajanstvenom smrću ili da je posredi  nesrećan  slučaj.«

Nisam bio ni u  položaju  ni  u  raspoloženju  koji  bi mi dopustili da osporavam njegove odluke, pa  zato  go­ tovo celo pr e podne ostadoh u sobi čitajući i objašnja­ vajući mu neke delove  tibetanske  knjige.  On  je  pažlji­ vo slušao i nije me  uopšte  prekidao.  Dvaput  sam  mo­ rao da prekinem za kraće vreme  dok  je  on  donosio vodu i jelo, ali čim bismo s tim završili,  tražio  je  da čitam  dalje.  Činilo  mi  se  da  ga  to  veoma  zanima.

Kad  sam  završio,  pogledao  me  je.

»Ne  razumem  zašto  ti  ljudi  govore  o  smrti  kao  da

je  ona  slična  životu«,  reče  tiho.

»Možda oni to  tako  shvataju.  Misliš  li  da  Tibetan- ci  vide?«

»Ne bih rekao. Kad čovek nauči da vidi, onda ništa nije važnije od bilo čega drugog. Baš ništa. Kad bi Ti- betanci mogli da vide, smesta bi  uvideli  da  više  ništa nije  isto.  Kad  jednom  progledamo  i  vidimo,  ništa  nam

više  nije  poznato;   ništa  ne  ostaje  onakvo  kakvo  smo poznavali  kad  još  nismo  videli.«

»Don  Huane,  možda  svi  ne  vide  isto?«

»To  je  istina.  Ne  vide svi  isto. Ali  to ipak ne  znači

da preovlađuje ono  što  označava život.  Kad  čovek nauči

da  vidi,  više  ništa  nije  isto.«

»Tibetanci očigledno misle  da  je  smrt  kao  život. A  šta  ti  misliš  —  kakva  je  smrt?«  upitah.

»Mislim da smrt ne liči ni na šta  i  držim  da  Tibe­ tanci tu govore  o  nečemu  drugom.  U  svakom  slučaju, tu  ne  govore  o  smrti.«

»Pa  šta  misliš,  o  čemu  onda  govore?«

»Možda  mi  ti  to  možeš  reći.  Ti  si  taj  koji  čita.«

Zaustih da kažem još nešto ali on poče da se smeje.

»Možda  Tibetanci  zaista  vide«,  produži  don  Huan,

»i  ako  je  tako,  onda  su  morali  shvatiti  da  to  što  vide

nema   nikakvog   smisla        pa   su   napisali       kojekakve   glu­

posti  zato  što  je  za  njih  sve  isto;   u  tom  slučaju,  to

što   su   napisali   i   nisu   nikakve   gluposti.«

»Meni  u  stvari  nije  stalo  do  toga  šta  Tibetanci  ka­ žu«, rekoh, »ali mi je i te kako stalo do toga šta ti imaš da  mi  kažeš.  Voleo  bih  da  čujem  šta  misliš  o  smrti.« Zurio  je  u  mene  za  trenutak,  a  onda  se  zakikotao.

Otvori   širom  oči  i  podiže  obrve  u   komičnom  izrazu iznenađenja.

»Smrt je zavojica«, reče. »Smrt je lice  saveznika; smrt je sjajni oblak na horizontu; smrt je  Meskalitov šapat u tvojim ušima; smrt su  bezuba  čuvarova  usta; smrt je Henaro kad sedi na glavi; smrt sam ja kad govorim; smrt si ti i tvoja beležnica; smrt nije  ništa. Ništa!  Ona  je  ovde  a  ipak  je  nema.«

Don  Huan  se  nasmeja  od  srca.   Njegov   smeh  je bio  kao  pesma,  imao  je  neki  igrački  ritam.

»Ne shvataš, a?« reče on. »Ne mogu ti reći  šta  je smrt. Ali možda bih ti nešto mogao  reći  o tvojoj  smrti. Ne može se sasvim  pouzdano  znati  kakva  će  ona  biti, ali  mogao  bih  ti  reći  kakva  će  možda  biti.«

Tada se uplaših pa mu rekoh da želim da  znam samo to kako smrt njemu  izgleda;  naglašavao  sam  da me   njegovo  mišljenje   o   smrti  zanima  uopšte,   ali   da

ne  želim  ništa  da  znam  ni  o  čijoj  smrti,  a  ponajmanje o  svojoj.

»Ja o smrti mogu da govorim samo u vezi s lično­ stima«, odgovori on. »Želeo  si  da  ti  govorim  o  tvojoj smrti.  Dobro!   Onda  nemoj   da  se  plašiš   da  čuješ  nešto o   njoj.«

Priznao sam  da  sam  suviše  nervozan  da  bih  mogao o njoj da razgovaram. Rekao sam mu da sam želeo da govorimo o  smrti  uopšte,  kao  onda  kad  mi  je  pričao o  smrti  svog  sina  Eulalija,  kad  je  kazao  da  se  život i  smrt  mešaju  kao  magla  od  kristala.

»Kazao sam ti da  se  život  mog  sina  širio  kad  je on kao ličnost umirao«, reče. »Nisam govorio o smrti uopšte, nego o smrti svog  sina.  Smrt,  bez  obzira  na  to šta je ona, dovela je do toga da  se  njegov  život  širio izvan  njega.«

Želeo sam zaista da razgovor usmerim dalje od po­ jedinosti, pa sam mu spomenuo kako sam  čitao  iskaze ljudi koji su bili mrtvi po nekoliko minuta, a onda uz stručnu lekarsku pomoć vraćeni u život. U svim tim slučajevima o kojima sam čitao, ti ljudi su po  oživlja­ vanju izjavili da ne mogu da se sete ničega; kada su umirali,  osetili  su  samo  da  se  sve  oko  njih  zatamnjuje.

»To je sasvim razumljivo«, reče on. »Smrt  ima  dve faze. Prva je zatamnjenje. To  je  besmislena  faza,  veo­ ma slična prvom, početnom dejstvu Meskalita u kome čovek  oseća  neku  lakoću  zbog  koje  je  srećan,  potpun i sve na svetu čini mu se skladno. Ali to je samo plitko stanje; ono se brzo gubi i čovek ulazi u drugu,  novu oblast — oblast oporosti i moći. Ta druga faza je pravi susret s Meskalitom. Smrt je veoma  slična  tome.  Prva faza je plitko zatamnjenje. Ali druga je  ona  prava  u kojoj se  čovek  susreće  sa  smrću;  to  je  kratak  tren, posle onog početnog zatamnjenja, i tada otkrivamo  da smo, nekako, opet ono što smo bili. Tek tada  nas  smrt udari s nemim besom i silinom sve  dok  na m  život  sa­ svim  ne  rastoči.«

»Kako  možeš  biti  siguran  da  govoriš  o  smrti?«

»Imam   svog   saveznika.   Dimčić  mi  je   sasvim  jasno

v  nedvosmisleno pokazao moju rođenu smrt.  Zato  i  mo­

gu  da  govorim  samo  o  smrti  ove  ili  one  ličnosti.«

Don Huanove reči izazvale su u  meni  duboku  zeb­ nju, privlačeći i  odbijajući  me  istovremeno.  Činilo  mi se da će mi otvoreno, s  uobičajenim  pojedinostima  pri­ čati o mojoj smrti i da će  mi  reći  kad  i  kako  ću  um- reti. I sama pomisao na  to  bacala  me  u  očajanje,  a  u isti ma h je izazivala moju radoznalost. Naravno, mogao sam ga zamoliti da mi opiše  svoju  smrt,  ali  smatrao sam da to ne bi bilo lepo pa sam tu  misao  odmah  od­ bacio.

Izgleda da je don Huan uživao u  mojoj  nedoumici. Sav  se  grčio  od  smeha.

»Da li bi želeo da čuješ kakva će biti  tvoja  smrt?« upita  me  s  detinjastom  radošću  na  licu.

Njegovo  nestašno  zadirkivan  je  delovalo  je  umiru- juće na mene. Od toga se moja zebnja gotovo  sasvim raspršila.

»Dobro, de, kaži mi«, odgovorih, ali me glas izdade. On  se  nasmeja  na  sav glas.  Držao  se  za trbuh,  pre­

valio   na   pod   postrance   i   ponavljao   podrugljivo:             »Do­

bro,  de,  kaži  mi«,  imitirajući  moj  glas.  Onda  se  uspra­

vi  i  sede,  tobože  ukočeno,  pa  reče  drhtavim  glasom:

»Drugi  stupanj   tvoje  smrti  biće  po  svoj   prilici  ovakav.«

Njegove oči posmatrale su me, činilo mi se, s is­ krenom radoznalošću. Nasmejao sam se. Jasno  sam shvatio da se jedino šalom može ublažiti pomisao na nečiju  smrt.

»Ti mnogo  voziš«,  produži  on,  »pa  ćeš  se,  možda, u jednom trenutku opet naći za volanom. To će biti veoma brz osećaj tako da nećeš imati vremena da  o njemu razmisliš. Odjednom ćeš, recimo, uhvatiti sebe kako voziš kao i toliko hiljada puta  pre  toga.  Ali,  pre nego što stigneš bilo šta da se upitaš, primetićeš neku čudnu formaciju pred svojim vetrobranom. Ako bi je bolje zagledao, video bi da je to oblak sličan kakvoj sjajnoj zavojici. Ličiće, recimo, na lice koje se nalazi nasred neba, tačno pred tobom. Dok ga  budeš  posma- trao, videćeš da će se ono povlačiti sve  dok ne  postane samo sjajna tačka u daljini, a zatim  ćeš  primetiti  da opet  počinje  da  ti  se  približava;   kretaće  se  sve  brže i  brže,  a onda će za tren oka tresnuti  o  tvoj  vetrobran.

Ti si  snažan;  siguran sam da  će smrt morati  da te opa- uči             2             do   3   puta  da  bi  te  dokusurila.

»Tada ćeš već znati gde si  i  šta  se  s  tobom  zbiva; ono lice će se opet vratiti i zauzeti svoje mesto na ho­ rizontu,  a  onda  će  ponovo  velikom  brzinom  nasrnuti i tresnuti te.  To  će  lice  ući  u  tebe  i  ti  ćeš  tada  znati da je to sve vreme bilo lice saveznika, ili moje kad ti govorim, a možda i tvoje  rođeno  kad  pišeš.  Smrt  za sve to vreme nije bila ništa. Ništa. Bila je jedna od bezbroj tačkica, zagubljena među listovima tvoje belež- nice. Ali orna će  ipak  s  neobuzdanom  silinom  ući  u  te­ be i prisiliće te da se širiš; spljoštiće  te  i  rastegnuti preko neba i zemlje pa  čak  dalje  i  od  toga.  A  ti  ćeš biti nalik na maglu od sićušnih kristala koja  se  uda­ ljava  i  odlazi  sve  dalje  i  dalje.«

Njegov opis moje smrti veoma me impresionirao. Očekivao sam da ću čuti nešto drugo.  Dugo  nisam  mo­ gao  ništa  da  kažem.

»Smrt ulazi kroz stomak«, produži on. »Tačno kroz pukotinu volje. To je najvažniji i najosetljiviji deo kod čoveka.  To  je  onaj  deo  u  kome  se  nalazi  volja,  a  ta- kođe  i  deo  tela  kroz  koji  svi   mi  umiremo.   Znam   to zato što me moj saveznik vodio  do  tog  stupnja.  Čarob­ njak  štimuje  svoju   volju   na   taj   način   što   dopušta   da ga smrt savlada, ali kad se spljošti i počne da se širi, njegova  nepogrešiva  volja  stupa  u  dejstvo  i  on   opet skupi   maglu   u  jednu   osobu.«

Don Huan sad načini čudan pokret. Otvori ruke, raširivši prste, kao dve lepeze, podiže ih  do  visine laka­ ta pa ih okrenu tako da je palčevima dodirivao svoje slabine, a onda ih lagano sastavi  nasred  svog  tela,  iz­ nad samog pupka. Tu ostadoše neko vreme. Njegove mišice su drhtale od napora. Onda je podigao ruke uvis dok vrhovima trećih prstiju nije dodirnuo  čelo,  a zatim ih  opet  vratio  u  isti  položaj  na  sredinu  svog  trbuha.

To su  bili  veoma  upečatljivi  pokreti.  Don  Huan  ih je  izveo  s  takvom  snagom  i  lepotom  da  sam  bio   us­ hićen.

»Volja drži  čarobnjaka  na  okupu«,  reče,  »ali  kako s  godinama  biva  sve  slabiji,  i  njegova  volja  vene,  pa

neminovno nastupi trenutak kad on više ne  može  da zapoveda  svojoj  volji.  Tada  više  nema  čim   da   se   od­ upre  nemoj  sili  svoje  smrti,  i   njegov   se  život   izjedna­ čuje  sa  životom  svih   drugih   ljudi,   pa   se   onda   magla širi   izvan   međa   njegovog   života.«

Don Huan me  gledao  netremice  i  zatim  je  ustao. Ja  sam  drhtao.

»Možeš sada da ideš u  čestar«,  reče.  »Prošlo  je podne.«

Bilo mi je potrebno da tamo  odem,  ali  nisam  se usudio. Rekao bih da sam  bio  nervozan  pre  nego  up­ lašen.   Ali   saveznika   se  više  nisam   bojao.

Don Huan reče da nije  važno  kako  se  osećam  sve dok  sam  »čvrst«.  Uveravao  me  je  da  sam  u   odličnoj formi i da slobodno mogu da odem  u  čestar,  pod  uslo- vom   da   se  ne   približavam  vodi.

»To je nešto drugo«,  reče. »Ja   te   moram  još   jed­ nom   oprati,   zato   vodi   ne   prilazi.«

Docnije, po podne, zaželeo je da ga odvezem  u  ob­ ližnji grad. Rekao sam mu da će mi  vožnja  dobro  doći, zato što sam još ošamućen; za mene je bila jeziva  po­ misao  da  se  čarobnjak  zaista  igra  svojom  smrću.

»Težak  je  teret  biti  čarobnjak«,   reče  umirujući  me.

»Rekao   sam  ti  već   da  je  mnogo  bolje   da  čovek  nauči

da  vidi.   Onaj   ko  vidi  je  sve;   čarobnjak  je  bedan  u  po-

ređenju   s   njim.«

»Šta  je  magija,   don   Huane?«

Gledao me je dugo gotovo neprimetno odmahujući glavom.

»Magija je to kad usmeriš svoju volju na ključni zglob nečega«, odgovori. »Magija je mešanje u  nešto drugo. Čarobnjak traži i  nalazi  ključni  zglob  svega  na što želi da utiče,  a  onda  svoju  volju  usmerava  na  nje­ ga. Čarobnjak ne mor a da vidi da bi bio čarobnjak;  on samo mora da zna kako treba da se služi svojom  vo­ ljom.«

Zamolio sam ga da mi  objasni  šta  podrazumeva pod ključnim zglobom.  Razmišljao  je  neko  vreme,  a onda  rekao  da  zna  šta  su  moja  kola.

»To   je   očigledno   motor«,   rekoh.

»Hoću  da  kažem   da   su   tvoja   kola   svećice.   To   je za  mene  ključni  zglob.  Mogu  na  njih  da  usmerim  svo­ ju   volju   i   tvoja   kola   onda   neće   funkcionisati.«

Don Hua n uđe u  moja  kola  i  sede.  Dade  mi  znak da  i  ja  uđem  smeštajući  se  pri  tom udobno  na  sedištu.

»Gledaj dobro šta ću sad raditi«, reče. »Ja  sam  ga­ vran  pa  ću  prvo  da  rastreseni  perje.«

Protresao  je  drhtanjem   ćelo   telo.   Njegovi   pokreti su me podsećali na vrapca kad  kvasi  perje  u  bari.  Spu­ stio  je  glavu   kao  ptica  kad   spušta  kljun  u   vodu.

»Ovo   mi   zaista   prija«,   reče,   pa   se   nasmeja. Njegov   smeh   je   bio   čudan.   Delovao   je   omamlju-

juće na mene. Setio sam se da sam ga već mnogo puta čuo da se tako smeje. Možda to do sada nisam  do­ voljno jasno zapazio zato što se nikada nije tako dugo smejao  preda  mnom.

»Gavran zatim razmrda vrat«, reče, pa  poče  da  iz­ vija vrat  i  da  trlja  obraze  o  ramena.  »Posle  toga  gleda u  svet  jednim  okom,  pa  onda  drugim.«

Glava mu se zatresla kad je navodno prestao da gleda svet jednim okom i prebacio vid u drugo. Njegov smeh bio je  sad  piskaviji.  Ima o  sam  glup  utisak  da  će se on tu pred mojim očima  pretvoriti  u  gavrana.  Hteo sam tu misao da odagnam smehom, ali bio sam gotovo sasvim oduzet. Stvarno sam osećao kako me sa svih strana obavija neka sila. Nisam bio ni uplašen, ni oša- mućen, niti pospan. Koliko sam mogao da prosudim, moja  čula  nisu  bila  nimalo  oštećena.

»Upali  sad  motor«,  reče  don  Huan.

Okrenuo sam ključ i automatski spustio nogu na papučicu za gas.  Pokretač  poče  da vergla,  ali  se  motor ne upali. Don Huanov smeh bio je tiho, ritmično ko­ kodakanje. Pokušah opet, pa opet. Proveo sam možda desetak minuta uzalud pokušavajući da  uključim  mo­ tor. Don Huan je  stalno  kokodakao.  Onda  digoh  ruke od  toga  i  zavalih  se  na  sedištu,  teške  glave.

On prestade da se smeje pa me dobro zagleda,  i  ja sam tada »znao« da me njegov smeh doveo  u  nekakav trans sličan  hipnozi.  Iako  sam  bio  potpuno  svestan svega što se zbivalo, osećao sam da nisam sasvim onaj uobičajeni  ja.   Dok  sam   uzalud   pokušavao   da   pokre-

nem motor, bio sam veoma  krotak,  gotovo  obamro. Imao sam utisak da don Huan nešto čini ne samo  s mojim kolima nego i sa mnom. Kad je prestao da se kikoće, bio sam siguran da su  njegove  čini  prošle  pa sam impulzivno opet uključio  starter.  Bio  sam  potpu­ no  uveren  da  me  don  Huan  hipnotisao  svojim  smehom i naveo da poverujem kako ne  mogu  da  pokrenem  mo­ tor. Krajičkom oka video sam kako me radoznalo po- smatra dok sam okretao ključ i besno pritiskao pa­ pučicu  za  gas.

Don Huan me blago  potapša  rekavši  da  ću  od  gne- va opet  postati   »čvrst«  pa  da  onda  možda  neće  morati da  me  pere  vodom.  Što  moj   bes   bude  više  rastao,   to ču   se   brže  povratiti   od   svog   susreta   sa   saveznikom.

»Ne  ustručavaj   se«,  čuh  gde  mi  don  Huan  kaže.

»Udari  kola  slobodno.«

Zaori se njegov prirodni,  uobičajeni  smeh,  i  ja  se osetih   smešan   i  pokunjeno   se  i   sam   nasmejah.

Malo kasnije don Huan reče da je oslobodio kola. Motor  se  pokrenuo!