MOJSIJE I PASTIR

 

 

Mojsije je čuo nekog pastira kako se moli na drumu:

                                                                         »Bože,

gde si? Želim da ti pomažem, da ti opravljam cipele

i češljam kosu. Želim da ti perem odeću

i trebim vaške. Želim da ti donosim mleko

i da ti ljubim ručice i nožice kad dođe vreme

da pođeš na spavanje. Želim da ti čistim sobu

i održavam je urednom. Bože, moje ovce i koze

su tvoje. Sve što mogu da izustim kada na tebe mislim

je ajjjj i ahhhhhhhhh.«

                                 Mojsije više nije mogao da izdrži:

»Kome se ti to obraćaš?«

                                     »Onome koji nas je stvorio,

i koji je stvorio zemlju i nebo.«

                                           »Ne razgovaraj sa Bogom

o cipelama i čarapama! I šta ti znači to tvoje ručice

i nožice?  Takva bogohulna familijarnost zvuči kao da

ćaskaš sa svojim tečama.

                                     Samo onome ko raste

treba mleko. Samo nekome sa nogama trebaju čarape.

Ne Bogu! Čak i ako si mislio na Božje ljudske izaslanike,

kao kad Bog reče: ''Bolovao sam, i niste me posetili'',

čak i tada bi taj način govora bio budalast i nepristojan.

Koristi podesne izraze. Fatima je lepo ime za ženu,

ali ako muškarca nazoveš Fatima,

to je uvreda. Govorenje o telu i porodici

u redu je za nas s ove strane reke,

ali ne i za obraćanje ishodištu,

                                             ne za Alaha.«

Pastir se pokajao i iscepao svoju odeću i uzdisao

i lutao pustinjom.

                          A onda Mojsiju dođe

neočekivano otkrovenje. Božji glas:

                                                    Razdvojio si me

od jednog od mojih ljubljenih. Jesi li došao kao Prorok

da sjedinjuješ ili da razdvajaš?

                                              Svakom biću sam dao

poseban i jedinstven način viđenja i znanja i kazivanja

tog znanja.

 

Ono što tebi deluje pogrešno za njega je ispravno.

Što je za jednog otrov za nekog drugog je med.

 

Vrlina i grešnost, lenjost i marljivost u bogosluženju,

to meni ne znači ništa.

                                 Ne obazirem se na sve to.

Ne treba smatrati da su neki načini bogosluženja bolji

ili lošiji od drugih.

                           Hindusi rade hinduističke radnje.

Dravidski muslimani u Indiji rade šta već rade.

Sve je to slavljenje, i sve je u redu.

 

U činovima bogosluženja vernici ne slave mene,

već sami sebe! Ja ne čujem reči koje

oni izgovaraju. Ja posmatram poniznost u srcu.

 

Ta iskrena smernost je stvarnost,

a ne jezik! Zanemari način izražavanja.

Ja tražim izgaranje, izgaranje.

                                           Budite prijatelji

svoga izgaranja. Spalite umovanje

i forme izražavanja!

                             Mojsije,

oni koji obraćaju pažnju na načine ponašanja

i govorenja su jedna sorta.

                                       Zaljubljenici koji izgaraju

su druga.

               Nemoj spaljenom selu da namećeš

porez na imovinu. Ne prigovaraj Zaljubljeniku.

''Pogrešan'' način na koji on govori bolji je od stotinu

''pravilnih'' načina ostalih.

                                     Kada se nalaziš u Kabi,

nije bitno u kojem pravcu širiš

svoj molitveni ćilim!

                              Roniocu u okeanu ne trebaju krplje!

Religija ljubavi nema pravilnik ni doktrinu.

                                                             Samo Boga.

Tako ni rubin nema ništa uklesano na sebi!

Ne trebaju mu oznake.

                                  Bog poče da odaje

dublje tajne Mojsiju. Vizija i reči,

koje se ovde ne mogu zapisati, potekoše u

i kroz njega. Napustio je sebe i vratio se.

Odlazio je u večnost i vraćao se ovamo.

Mnogo puta se to dogodilo.

                                         Nerazumno je od mene

što pokušavam to da izrazim. Da mi je kojim slučajem uspelo,

to bi iz korena iščupalo naše umove.

Smrvilo bi sva pera za pisanje.

Mojsije je pojurio za pastirom.

Sledio je smetene otiske stopala koji se

na jednom mestu kreću pravo kao top

preko šahovske table, a na drugom postrance,

poput lovca.

                     Čas se podižu kao grive talasa,

čas klize poput riba,

pri čemu mu stopala neprestano

oblikuju zagonetne simbole u pesku,

verno beležeći njegovo lutajuće stanje.

                                                Mojsije ga konačno sustiže.

»Bio sam u zabludi. Bog mi je otkrio

da ne postoje pravila bogosluženja i obožavanja.

                                                                     Govori ma šta

i ma kako ti tvoja ljubav naloži. Tvoje umilno huljenje

je najistinskija pobožnost. Preko tebe je ceo svet

oslobođen.

                 Odreši svoj jezik i ne brini šta izlazi.

Sve je to svetlost duha.«

                                   Pastir odgovori:

»Mojsije, Mojsije,

                          ja sam otišao i od toga dalje.

Upotrebio si bič i moj konj se trže i iskoči

iz sebe. Božanska priroda i moja ljudska priroda

postadoše jedno. Blagoslovi svoju ruku što me ukorila.

Ne mogu da kažem šta se dogodilo.

                                                   Ovo što sada govorim

nije moje pravo stanje. Ono se ne može dočarati.«

Pastir je zaćutao.

                           Kada pogledaš u ogledalo,

vidiš sebe, a ne oblik ni sastav ogledala.

Frulaš unosi dah u frulu,

i ko proizvodi muziku? Ne frula.

Frulaš!

          Kad god slaviš Boga

ili mu zahvaljuješ, to uvek liči na

ovu milu pastirovu bezazlenost.

                                             Kad najzad budeš video

kroz zavese pravo stanje stvari,

samo ćeš ponavljati:

                              »Ovo nimalo ne liči

na ono što sam očekivao!«