8

Don Huan me iznenada upita da li ću se o vikendu vratiti kući. Rekoh mu da sam naumio da pođem u po- nedeljak  ujutro.  Sedeli  smo  pod  njegovom   ramadom oko podne, u subotu, 18. januara 1969, i odmarali  se posle duge šetnje  po  okolnim  brdima.  Don  Huan  usta­ de i  ode u kuću.  Ubrzo potom  pozva me unutra .  Sedeo je nasred sobe i stavio moju asuru na pod nasuprot svojoj. Pokretom ruke ponudi me da sednem pa bez ijedne reči izvadi lulu iz krpe u koju je bila  zavijena, izvuče je iz navlake, napuni glavu lule  svojom  mešavi- nom  za  pušenje  pa  je  zapali.  Doneo  je  već  bio  u  sobu i  zemljanu  posudu  punu  užarenog  ugljevlja.

Nije me pitao želim li  da  pušim.  Samo  mi  je  pru­ žio lulu i rekao da uvlačim dim. Nisam oklevao.  Don Huan je, izgleda,  tačno  ocenio  moje  raspoloženje;  mo­ ra da mu je bilo jasno kolika je moja radoznalost u po­ gledu čuvara. Nije mu bilo potrebno da me nagovara; žudno  sam  popušio  ćelu  lulu.

Moje  reakcije  bile  su  sasvim  iste  kao  i  prvi  put. I don Huan se ponašao gotovo  isto kao onda. Međutim, ovog puta  mi  nije  pomogao  da  namestim  ruku  već  mi je samo rekao da to sam učinim, da se desnom rukom naslonim na  asuru  i  da  legnem  na  levu  stranu.  Dodao je da će mi oslonac za dizanje biti  bolji  ako  šaku  sti­ snem u  pesnicu.

Stisnuo sam šaku desne ruke u pesnicu, zato što mi je to bilo lakše nego da ležim pritiskujući dlanom  pod svom svojom težinom. Nisam bio pospan; bilo mi je veoma toplo neko vreme, a  onda  nisam  više  ništa osećao.

Don Huan leže na bok, licem prema meni; desnom rukom podupro je  glavu  naslanjajući  se  na  lakat.  Sve je bilo savršeno mirno, čak i moje telo koje je tada već izgubilo  osećaj   dodira.  Bio  sam  veoma  zadovoljan.

»Lepo  je«,  rekoh.

Don Huan hitro ustade.

»Ne počinji s tim glupostima«, reče energično. »Ne govori. Izgubićeš svu energiju  ako  budeš  govorio  i  on­ da  će  te  čuvar  smrviti  kao  što  bi  ti  zgazio  komarca.«

To poredenje mu se sigurno učinilo smešno, jer je počeo  da  se  smeje,  a  onda  je  naglo  prestao.

»Ne govori, molim te, ne govori«, reče s ozbiljnim izrazom  lica.

»Nisam hteo ništa ni da kažem«, rekoh, i zaista nisam  ni  to hteo  da  kažem.

Don Huan ustade. Video sam da se uputio u zadnji deo kuće. Ubrzo zatim primetih da je na moju asuru sleteo komarac i to  me  ispuni  strepnjom  kakvu  do  ta­ da još nisam doživeo. Razdraganost, bol i strah bili su izmešani u meni. Bio sam potpuno svestan da  će  se pred mojim očima ukazati  nešto  vanzemaljsko;  koma­ rac koji čuva drugi  svet.  Smešna misao;  htedoh  glasno da se nasmejem, ah onda shvatih da mi ta razdraganost odvlači pažnju i da ću zato propustiti onu fazu preobra­ žaja koju sam želeo sebi  da  razjasnim.  Kad  sam  prošli put hteo da vidim tog komarca, gledao sam ga prvo  le- vim okom, a zatim sam osetio da sam ustao i da ga gle­ dam  s  oba oka,  ali  ne znam  kako  je  do  toga  došlo.

Video sam komarca kako leti po asuri pred mojim očima i shvatio da ga gledam s oba oka. Prišao mi je sasvim blizu. U jednom trenutku nisam ga više mogao videti s oba oka pa sam ga  gledao  samo  levim  okom koje je  bilo u položaju paralelnom sa podom. Čim sam promenio  fokus,  osetio  sam  da  sam  promenio  i  položaj

tela i da sad stojim sasvim uspravno i da gledam u ne- verovatno veliku životinju. Bila je blistavo crna. Spreda je bila pokrivena dugom, crnom, nekako sumnjivom dlakom, koja je ličila na bodlje što se probijaju kroz pukotine između glatke, sjajne krljušti. Ta dlaka je u stvari bila raspoređena u pramenje. Telo  te  životinje bilo je masivno, debelo i okruglo. Njena krila bila su široka i kratka u poređenju s dužinom njenog tela. Ima­ la je  dva  bela,  izbuljena  oka  i  dugu  njušku.  Ovog  puta je ličila više na aligatora. Činilo  mi  se da ima duge uši, ili  možda  rogove,  i  da balavi.

Napregnuo sam se da je  gledam  netremice,  a  onda mi je postalo sasvim  jasno  da  ja  ne  gledam  u  nju  ona­ ko kako obično gledam u predmete oko sebe.  Kroz gla­ vu mi prođe čudna misao; dok sam  gledao  u  čuvarevo telo, učinilo mi se  da  svaki  njegov  deo  živi  nezavisno od ostalih, onako kao što žive  oči  ljudi.  Tada  sam prvi put u životu shvatio da su oči onaj deo čoveka po kome vidim da li je neko živ ili nije. Čuvar je, međutim, imao

»milion  očiju«.

Učini mi se da sam se toga dobro setio. Pre tog doživljaja  razmišljao  sam  o   poređenjima  pomoću   ko­ jih bi se mogle opisati deformacije zahvaljujući kojima jedan komarac postaje džinovska  zver;  u jedan  mah mi se učinilo  da bi  se  to moglo prilično tačno uporediti  sa

»gledanjem u insekta kroz uveličavajuće mikroskopsko sočivo«. Ali nije tako. Izgleda da je gledanje u  čuvara nešto mnogo  složenije  od  gledanja u uveličanog  insekta.

Čuvar poče da leprša preda mnom. U jednom tre­ nutku zastade i ja osetih da gleda  u  mene.  Primetih tada da  ne  proizvodi  nikakav  šum.  Čuvareva  igra  bila je bešumna. Ono što je bilo zastrašujuće bio je njegov izgled: njegove izbuljene oči, grozna usta, njegovo ba- lavljenje, ona sumnjiva dlaka i, više od svega ostalog, njegova neverovatna veličina. Posmatrao sam veoma pažljivo kako pokreće krila, kako njima sasvim nečujno treperi. Posmatrao sam ga kako se kliza po podu kao kakav  monumentalni  klizač  na  ledu.

Dok sam gledao u tog košmarnog stvora pred  so­ bom, bilo mi je u  stvari prijatno.  Zaista sam poverovao

da sam otkrio  tajnu  kako  ću  ga  savladati.  Pomislih  da je čuvar samo pokretna slika na nemom ekranu;  ne može mi naneti nikakvo zlo, nego on samo izgleda za­ strašujuće.

Čuvar je mirno stajao, licem okrenut meni;  odjed­ nom zaleprša krilima i okrenu se.  Njegova su leđa ličila na oklop sjajnih boja; taj oklop mi je svojim sjajem zasenio oči, ali od njegove boje mi  se  smučilo  —  to  je bila boja koju ja ne podnosim. Čuvar ostade još neko vreme tako, leđima okrenut prema meni, a  onda  zale­ prša  krilima  pa  se  opet  izgubi  otklizavši  u  daljinu.

Našao sam se pred  veoma  čudnom  dilemom.  Iskre­ no sam verovao da  sam  ga  savladao  tim  što  sam  shva­ tio da on  samo  predstavlja  sliku  gneva.  To  moje  uve- renje poteklo je možda otuda što je don Huan uporno ponavljao da ja znam više nego što sam voljan  da  pri­ znam. U svakom slučaju, smatrao sam da sam savladao čuvara i da mi  više  ništa  ne  stoji  na  putu.  Ali  nisam znao šta  sad  treba  dalje  da  činim.  Don  Huan  mi  nije rekao šta  treba  da  radim  u  ovakvom  slučaju.  Htedoh  da se okrenem i pogledam iza sebe, ali nisam mogao da se pokrenem. S druge strane,  video  sam  vrlo  dobro  goto­ vo  celo  polje  koje  se  preda  mnom  pružalo  u  obimu  od

180 stepeni. A to što  sam video bio je magličast, bledo- žut horizont; izgledalo je kao da je to neko gasovi to sta­ nje. Boja limuna je jednolično pokrivala sve što sam mogao da vidim. Činilo mi se da se nalazim na nekoj visoravni  punoj  sumpornih  isparenja.

Odjednom se čuvar opet pojavi na  jednoj tački ho­ rizonta. Načinio je širok krug pre nego što je stao pred mene; njegova gubica bila je  širom  otvorena,  kao  ka­ kva ogromna špilja; u njoj nije bilo zuba. Čudovište je jedan časak treperilo krilima, a onda je nasrnulo na mene. Jurnulo je na mene kao bik,  i  njegova  ogromna krila zamahnula su prema mojim očima. Vrisnuh  od bola, a onda poleteh uvis, ili bolje reći sam se izbacih naviše,  i  poleteh  iznad  čuvara,  iznad  žućkastog  platoa, u jedan drugi svet, u svet ljudi, i tada videh da sam se odjednom  obreo  nasred  don  Huanove  sobe.

19.  januar  1969.

»Zaista  sam mislio da sam  savladao čuvara«, rekoh don Huanu.

»Šališ  se,  sigurno«,  odgovori  on.

Don  Huan  mi  nije  rekao  ni  reči  od  jučerašnjeg  da­

na, a meni to nije  smetalo.  Bio  sam se zaneo  nečim na­

lik na  sanjarenje  i opet  sam osetio  da bih video kad bih

intenzivno gledao. Ali nisam video ništa što bi bilo druk­

čije  od  već  poznatog.  Međutim,  zahvaljujući  tome  što

nisam  govorio,  ja  sam  se  sasvim  opustio.

Don Huan je zahtevao da mu po redu  ispričam  sve što sam doživeo, naročito ga  je  zanimala  boja  čuvare- vih leđa. Kad sam mu na to odgovorio, uzdahnuo je i izgledao  ozbiljno  zabrinut.

»Imaš sreće što su čuvareva leđa  bila  obojena«,  re­ če s ozbiljnim izrazom lica. »Da se boja nalazila na prednjem delu njegovog tela  ili,  što  bi  bilo  još  gore, na njegovoj glavi,  ti  bi  sad  već  bio  mrtav.  Više  nikada ne smeš pokušavati da vidiš čuvara. Tvojoj prirodi ne odgovara da pređeš onu visoravan, mada  sam  bio  ube- đen da ćeš ti to moći. Ali ne govorimo sad više o tome. To  je  bio  samo  jedan  od  mnogih  puteva.«

Zapazio sam da je u don  Huanovom glasu  bilo  ne­ što  neuobičajeno  teško.

»Šta  će  mi  se  desiti  ako  opet  pokušam  da  vidim

čuvara?«

»Čuvar  će  te  odneti«,  odgovori on.  »Zgrabiće  te gu­

bicom  pa  će  te  odneti  na  onu  visoravan  i  tam o  će  te

zauvek  ostaviti.  Očito  je  čuvar  znao  da  to  ne  odgovara

tvojoj  prirodi  i  upozorio  te  da  se  više  ne  mešaš  u  to.«

»Šta  misliš,   kako  je   to  čuvar  znao?«

Don  Huan  me  sad  dugo  gledao,  ne  skrećući  pogle­

da. Pokušao je nešto da kaže, ali je odustao kao da nije

mogao  da  nađe  prave  reči.

»Uvek nasednem  kad me  nešto pitaš«,  reče  s  osme- hom.  »Nisi  ozbiljno  mislio  kad  si  me  to  pitao,  je  li?«

Negodovao sam i  opet  rekao  da  se  čudim  otkuda je  čuvar  znao  kakva  je  moja  priroda.

Don  Huanove  oči  čudno  su  blesnule  kad  je  kazao:

»A ti čuvaru nisi baš ništa rekao o svojoj prirodi, je li?«

Njegov ton bio je tako komično ozbiljan da smo se obojica nasmejali. Ali ubrzo potom je rekao da čuvar, budući da pazi na svet i stražari nad  njim,  zna  mnoge tajne  koje  brujo  može  da  deli  s  njim.

»To je jedan od  načina  na  koje  brujo  dospe  do  to­ ga da vidi, reče on.  »Ali  to  neće  biti  tvoj  domen  pa zato  o  tome  nema  smisla  ni  razgovarati.«

»Može li se čuvar videti samo ako se puši ona meša- vina?«   upitah.

»Ne. Možeš ga videti i bez  pušenja.  Ima  na  dese­ tine ljudi koji ga tako mogu  videti.  Ali  ja  više  volim dim zato što je on eifkasan  i  manje  opasan  za  čoveka. Ako pokušaš  da  čuvara  vidiš  bez  pomoći  dima,  može ti biti teško da se posle otrgneš od  njega.  U  tvom  slu­ čaju, na  primer,  jasno  je  da  te  čuvar  upozoravao  kad ti je  okrenuo  leđa  da  bi  mogao  da  vidiš  boju  koja  ti je neprijatelj. Onda je  otišao,  ali  kada  se  vratio,  ti  si još bio tu i on je nasrnuo na tebe. Međutim, bio si spre­ man pa si skočio. Dimčić ti je obezbedio potrebnu  za­ štitu; da si  u  taj  svet  otišao  bez  njegove pomoći,  ne bi se  mogao  istrgnuti  iz  čuvarevih  kandža.«

»A  zašto?«

»Tvoji bi pokreti bili  suviše  spori.  Da bi u tom  sve­

tu  ostao  živ,  moraš  biti  brz  kao  munja.  Ja  sam  pogre-

šio  što  sam izišao iz sobe, ali nisam želeo da i dalje go­

voriš.  Mnogo  si  pričljiv  pa  brbljaš  čak  i  kad  sam  to  ne

želiš.  Da  sam  bio  pored  tebe,  ja  bih  ti  podigao  glavu.

Ali  ti  si  sam  skočio  i  to  je  bolje,  no  ja  se  ipak  ne  bih

više  izlagao  takvoj  opasnosti;  sa  čuvarom  se  nije  šaliti.«