5

Don Huan se povremeno, više kao uzgred, raspitivao kako je moja biljka Datura. Za tu godinu koja je protekla od dana kad sam posadio mladicu, biljka je izrasla u veliki žbun. Usemenila se, i čaure pune semena su se osušile. I don Huan je smatrao da je došlo vreme da nešto više naučim o tatuli.

Nedelja,  27. januar  1963.

Danas mi je don Huan dao prethodna obave- štenja o „drugom delu" korena Daturae, o drugom koraku u učenju predanja. Rekao je da je drugi deo korena pravi početak učenja; u poređenju s njim, prvi deo je kao dečija igra. Drugim delom se mora ovladati; treba ga uzeti bar dvadeset puta, reče, pre nego što se može preći na treći korak.

Upitah ga: ,,Šta čini drugi deo?"

„Drugi  deo  tatule  koristi  se  za  gledanje.  S  njim

čovek može da se vine u vazduh da vidi šta se dešava

gde  god  zaželi."

„Može li čovek zaista da leti kroz vazduh, don Huane?"

„Zašto da ne? Kao što sam ti već rekao, đavolja trava —  tatula — je za one koji traže moć. Čovek koji ovlada drugim delom može se poslužiti đa­ voljom travom da  izvrši  nezamisljiva  dela  da  bi stekao  više  moći."

„Kakva to dela, don Huane?"

„To  ti  ne  mogu  reći.  Svaki  čovek  je  drukčiji."

Ponedeljak, 28. januar 1963.

Don Huan je rekao: „Ako uspešno savladaš drugi korak, ja mogu da ti pokažem samo još jedan. Tokom učenja o tatuli  uvideo sam da ona nije za mene, pa nisam tim putem dalje ni išao."

„Šta te navelo da digneš ruke od nje?"

„Zamalo da me tatula nije ubila svaki put kad sam je uzimao. Jednom mi je bilo tako zlo da sam pomislio da sam gotov. A ipak, mogao sam izbeći svu tu muku."

„Kako? Postoji li neki naročit način da se izbegne bol?"

„Da, postoji."

„Je li to neka formula, postupak, ili šta je?"

„To je način na koji se prihvataš stvari. Na primer, kad sam učio o đavoljoj travi bio sam suviše revnostan. Grabio sam sve kao što dete grabi slatkiše. Tatula je samo jedan od milion drugih puteva. I sve ostalo je samo jedan među bezbrojnim putevima (un camino entre cantidades de caminos). Zato moraš uvek da imaš na umu to da je jedan put samo jedan put; ako osećaš da ne bi trebalo njim da podeš, onda nipošto ne smeš ostati na tom putu. Da bi ti stvari bile tako jasne, moraš disciplinovano živeti. Samo tada ćeš znati da je bilo koji put samo put, i nema uvrede ni za tebe ni za druge ako ga napustiš, pod uslovom da ti to tvoje srce nalaže. Ali na tvoju odluku da istraješ na jednom putu ili da ga napustiš ne srne da utiče ni strah ni ambicija. Upozoravam te.  Razmotri svaki put dobro i razu­ mno. Isprobaj ga koliko god puta misliš da treba. Onda postavi sebi, ali samo sebi, jedno pitanje. To pitanje je ono koje postavlja samo veoma star čovek. Moj dobrotvor mi je jednom o tome govorio

kad sam bio mlad, ali moja krv bila je tada suviše jaka da bih to razumeo. A sad razumem. Reći ću ti koje je to pitanje: ima li taj put srca? Svi su putevi isti: nikud ne vode. To su putevi koji te vode kroz šumu ili u šumu. Mogu reći da sam u životu prešao duge, duge pute, ali nigde nisam stigao. Pitanje mog dobrotvora sad ima smisla. Ima li ovaj  put srca? Ako ga ima, to je dobar put; ako ga nema, ne valja. Ni jedan ni drugi put nikuda ne vode, ali jedan ima srca, a drugi nema. Na jednom je putovanje rado­ sno, dok god se po njemu krećeš, dok god si s njim sje­ dinjen. Drugi put će te naterati da proklinješ svoj život. Jedan ti daje snagu, drugi ti je oduzima."

Nedelja,  21.  april 1963.

U utorak popodne, 16. aprila, don Huan i ja smo otišli u ona brda  gde  rastu njegove biljke Datura. Zamolio me da ga tu ostavim samog i da ga čekam u kolima. Vratio se pošto su prošla gotovo 3 sata noseći paket uvijen u neku crvenu krpu. Kad smo pošli nazad, njegovoj kući, pokazao je na paket i rekao da je  to njegov poslednji poklon za mene.

Pitao sam ga da li to znači da me on više neće učiti. Objasnio mi je da je mislio na to da ja već imam svoju, potpuno odraslu biljku i da mi njegova više neće biti potrebna.

Pred veče smo sedeli u njegovoj sobi; doneo je dobro uglačan avan i tučak. Zdela avana imala je oko 6  palaca u prečniku. Razvezao je oveći paket pun malih zavežljaja, izabrao 2 i stavio ih na asuru pored mene, a onda je tome  dodao  još 4 zavežljaja iste veličine iz onog paketa koji je doneo kući. Rekao je da je to semenje i da ja treba da ga tucam dok ga ne pretvorim u sitan prah. Otvorio je prvi zavežljaj pa je deo onoga što se  tu  nalazilo sasuo u avan. Seme je bilo sasušeno, okruglo i žute boje poput karamela.

Počeh da tucam ručkom, ali mi on posle nekog vremena reče da ne radim dobro. Kazao mi je da prvo gurnem tučak uz jednu stranu avana, da zatim skliznem po dnu, a onda opet naviše uz drugu stranu. Pitao sam  ga šta će raditi s prahom. Nije hteo o tome da govori.

Prvi deo semenja bilo je veoma  teško  istucati. Bila su mi potrebna   4   sata da to završim. Leđa su me bolela zbog položaja u kome sam sedeo. Legao sam i hteo tu da zaspim, ali don Huan otvori sledeću vrećicu pa odatle sasu jedan deo semena u avan. Semenje je ovog puta bilo  malo tamnije od prvog i zbijeno u gomilu. Ono što je ostalo u vrećici bila je neka vrsta praha načinjenog od sasvim malih, okruglih, tamnih zrnaca.

Želeo sam da jedem, ali don Huan reče da moram postupati po pravilima, ako hoću da učim, a pravilo je da smem samo da pijem malo vode dok učim tajne drugog dela.

U trećoj vrećici bila je pregršt živih,  crnih, zrnastih žižaka. A u poslednjoj vrećici nalazilo se neko sveže belo semenje, meko gotovo kao kaša, ali ono je bilo končavo i teško ga je bilo  stucati  u glatku masu kao što je on od mene očekivao. Kad sam istucao sve to iz 4 vrećice, don Huan odmeri dve šolje zelenkaste vode, nali je u zemljani lonac koji potom stavi na vatru. Kad je voda provrela, dodao je prvu gomilicu istucanog semena. Mešao je dugim, zašiljenim komadom drveta ili kosti koje je nosio u svojoj kožnoj torbici. Kad je voda opet proključala, dodao je i ostalo, jedno po jedno, postupajući uvek na isti način. Onda je dodao još jednu solju iste one vode i ostavio tu mešavinu da se krčka na tihoj vatri.

Onda mi reče da je vreme da se tuca koren. Pažljivo je izvukao dug komad Datura korena iz zavežljaja  koji  je  doneo   kući.   Koren  je   bio  dug

16  palaca.  Bio  je  debeo,  možda  palac  i  po  u prečniku.  Reče  da  je  to  drugi  deo,  i  opet  sam

izmeri drugi deo, jer je to još njegov koren. Reče mi tla ću sledeći put,  kad budem  probao tatulu, sam morati da merim svoj koren.

Gurnuo je veliki avan prema meni i ja uzeh da tucam koren u dlaku isto kako je on tucao prvi deo. Vodio me kroz iste faze i opet smo istucani koren ostavili potopljen u vodi, izložen noćnom vazduhu. Dotle se ona ključala mešavina zgusnula u zemlja­ nom loncu. Don Huan skide lonac s vatre, stavi ga u jednu viseću mrežu i okači o gredu nasred sobe.

Oko 8  sati ujutro 17. aprila don Huan i ja počesmo da močimo u vodi ekstrakt korena. Bio je vedar, sunčan dan, i don Huan reče da lepo vreme znači da sam drag tatuli, i dodade da sada kad sam ja pored njega, može samo da se seća koliko je ona bila zla prema njemu.

Postupak oko močenja korena bio je sasvim isti kao i onda za njegov prvi deo. Kasno popodne, kad smo već osmi put prosuli vodu koja je bila  iznad njega, na dnu posude ostalo je žućkaste mase koliko za jednu kašiku.

Vratili smo se u njegovu sobu gde su se još nalazile dve vrećice koje nije ni pipnuo. On otvori jednu od njih, gurnu ruku unutra pa drugom rukom omota otvor vreće oko  te ruke. Po tome  kako se njegova ruka kretala u vrećici, reklo bi se da je nešto držao. Odjednom naglim pokretom skinu vreću  s ruke kao rukavicu, izvukavši je naopako, i gurnu tu ruku meni u lice. Držao je guštera. Njegova glava bila je samo nekoliko palaca udaljena od mojih očiju. Bilo je nešto čudno oko gusterovih usta. Zurio sam u njih za trenutak, a onda nesvesno ustuknuh. Gušterova usta bila su zašivena grubim bodovima. Don Huan mi naredi da držim guštera levom rukom. Zgrabih ga, a on se vrpoljio po mom dlanu. Smučilo mi se. Ruke počeše da mi se znoje.

On uze drugu vreću, pa, ponovivši iste pokrete, izvuče  još jednog guštera.  I njega prinese mom licu.

Video sam da su mu očni kapci bili zašiveni. Naredio mi je  da  ovog guštera  držim  u desnoj  ruci.

Dok sam oba guštera držao u rukama, zamalo nisam povratio. Osećao sam neodoljivu želju da ih bacim i pobegnem odatle.

„Nemoj da ih stišćeš!" reče on, i od njegovog glasa mi je laknulo i pribrao sam se. Pitao me šta mi je. Upinjao se da bude ozbiljan, ali nije mogao da zadrži mirno lice i nasmejao se. Pokušao sam da malo olabavim stisnute ruke, ali one su se tako obilno znojile da su gušteri počeli da se migolje iz njih. Njihove oštre kandžice grebale su mi dlanove izazivajući u meni neverovatnu odvratnost i gađenje. Zažmurih i stisnuh zube. Jedan od guštera već mi se peo na ručni zglob; bilo je dovoljno da istrgne glavu iz mojih prstiju pa da se oslobodi. Obuze me čudan osećaj fizičkog očaja, krajnje nelagodnosti. Promu- mlah don Huanu kroz stisnute zube da uzme te prokletinje od mene. Glava mi se tresla sama od sebe. On me radoznalo gledao. Mumlao sam kao medved, dok mi je telo drhtalo. On spusti guštere u njihove vrećice i poče da se smeje. I. ja sam hteo da se smejem, ali bila mi je muka u stomaku. Legoh na zemlju.

Objasnih mu  da mi se smučilo kad sam na dlanovima osetio njihove kandže, on reče da ima mnogo toga što čoveka može oterati  u  ludilo, naročito kad u njemu nema odlučnosti, svesti o cilju, neophodnih za učenje; ali kad čovek ima jasnu, nepokolebljivu nameru, osećanja mu nimalo ne smetaju,  jer  je  u  stanju  da  ih  savlada.

Don Huan malo pričeka pa mi onda, postupajući isto kao maločas, opet dade guštere. Reče mi da ih držim tako da im glave budu gore i da njima blago trljam slepoočnice kad ih budem pitao što god zaželim.

Nisam odmah razumeo šta želi da činim. Reče mi da pitam guštere za sve za šta sam ne mogu da nađem odgovor. Dade mi veći broj primera: mogu ih pitati

za osobe koje obično ne viđam, za izgubljene pred­ mete, ili za mesta koja nikad nisam video. Tada shvatih da govori o vidovitosti. Bio sam veoma uzbuđen. Srce poče snažno da mi bije. Osećao sam da gubim dah.

Upozorio me da sad, prvi put, ne pitam ništa što bi bilo lične prirode; reče da bi bilo bolje da se se tim nečega što nije sa mnom u vezi. Morao sam da mislim brzo i jasno jer se moje misli nikako nisu mogle vratiti na početnu tačku.

Grozničavo sam pokušavao da se setim nečega što bih želeo da znam. Don Huan me požurivao zapovedničkim tonom, i ja sam bio zapanjen  kad sam uvideo da se ne mogu setiti ničega za šta bih želeo da „pitam" guštere.

Posle dužeg mučnog čekanja setio sam se nečega. Pre izvesnog vremena iz jedne čitaonice ukraden je veliki broj knjiga. To nije bila stvar lične prirode, ali ipak me zanimala. Nisam imao nikakve pretpostavke o tome ko bi mogla biti ta osoba, ili osobe, koja je uzela knjige. Protrljah slepoočnice gušterima pa ih upitah ko je lopov.

Posle nekog vremena don Huan vrati guštere u njihove vrećice i reče da nema velikih tajni u vezi s korenom i pastom. Pasta se spravlja da odredi pravac, a koren da bi stvari bile jasne. Ali prava tajna su gušteri. Oni su tajna celokupnih magija drugog dela, reče. Pitao sam ga da li je to neka naročita vrsta guštera. Reče da jeste. Moraju da potiču iz kraja iz koga je i biljka nekog čoveka; moraju ti biti prijatelji. A da ti  gušteri  budu prijatelji, moraš ih dugo negovati. Moraš s njima sklopiti čvrsto prijateljstvo time što ćeš ih hraniti i što ćeš im govoriti nežne reči.

Pitao sam ga zašto je njihovo prijateljstvo tako važno. Reče da gušteri dozvoljavaju da budu uh­ vaćeni samo ako poznaju čoveka, i svaki onaj ko ozbiljno uzima tatulu mora i s gušterima ozbiljno da postupa.   Reče   da   bi  guštere   po  pravilu   trebalo

hvatati tek pošto se spravi pasta i koren. Treba ih hvatati kasno popodne. Ako čovek nije s gušterima u bliskom prijateljstvu, može provesti dane i dane, reče, uzalud pokušavajući da ih ulovi, a pasta traje samo jedan dan. Zatim mi dade dug niz uputstava o tome šta sve treba činiti kad se gušteri ulove.

„Kad uhvatiš guštere, stavi ih u odvojene vrećice. Onda uzmi prvo jednoga pa mu govori. Izvini mu se što ćeš ga ozlediti, i moli ga da ti pomogne. Onda mu drvenom iglom zašij usta. Upotrebi vlakna agave i jedan trn choyae za šivenje. Dobro stisni bodove. Onda to isto kaži i drugom gušteru pa mu zašij očne kapke. Kad počne da pada mrak, ti ćeš biti spreman. Uzmi guštera sa zašivenim ustima i objasni mu to što želiš da saznaš. Zamoli ga da ode i vidi umesto tebe; kaži mu da si mu morao zašiti usta zato da bi se što pre vratio i da uz put ne bi ni sa kim razgovarao. Ostavi ga neka se koprca po pasti pošto si ga njom namazao po glavi, a onda ga pusti na zemlju. Ako pođe u pravcu tvoje sreće, onda je magija uspela i bila laka. Ako ode u suprotnom pravcu, magija neće uspeti. Ako gušter pođe prema tebi (na jug), možeš da očekuješ nešto više od obične sreće, ali ako pođe udaljavajući se od tebe (na sever), magija će biti veoma teška. Možda ćeš čak i umreti! Prema tome, ako počne da se udaljava od tebe, vreme je da digneš ruke od toga. U tom trenutku možeš odlučiti da se toga okaneš. Ako to učiniš, izgubićeš sposob­ nost zapovedanja gušterima, ali to je bolje nego da izgubiš život. S druge strane, možeš odlučiti da nastaviš s magijom uprkos mom upozorenju. Ako to učiniš, sledeći korak ti je da uzmeš drugog guštera i da mu kažeš da sluša šta mu njegov brat priča pa da ti to onda opiše."

„Ali kako može gušter sa zašivenim ustima da mi priča šta vidi? Zar mu usta nisu zašivena zato da ne bi mogao da govori?"

„Zašivanjem usta sprečavaš ga da svoju priču ispriča strancima. Kažu da su gušteri brbljivi; zastaće

gde bilo da pričaju. U svakom slučaju, sledeći korak ti je da mu potiljak namažeš pastom, a onda njegovom glavom protrljaj svoju desnu slepoočnicu, i pazi da pasta ne dođe u blizinu sredine tvog čela. Na početku učenja najbolje je da guštera vežeš kana- pom oko pasa pa za svoje desno rame. Onda ga nećeš izgubiti ni povrediti. Ali što više budeš napredovao i upoznavao moć tatule, gušteri će naučiti da te slušaju i sami će ti sedeti na ramenu. Pošto si desnu slepoočnicu namazao pastom pomoću guštera, zamoči prste obeju ruka u pastu; njom prvo namazi obe slepoočnice, a onda je razmazi na obe strane glave. Ta pasta se veoma brzo suši, i njom se možeš mazati koliko god je puta potrebno. Ali uvek počni tim što ćeš se mazati prvo gušterovom glavom, a onda svojim prstima. Gušter koji je otišao  da gleda vrati se pre ili posle i ispriča svom bratu sve o svom putu, a slepi gušter to onda tebi opisuje kao da si i ti isto što i oni. Kad se ta magija završi, pusti guštera na zemlju, ali ne gledaj kud ide. Iskopaj duboku rupu golim rukama i u nju zakopaj sve što si upotrebljavao."

Oko šest časova po podne don Huan izvadi iz zdele ekstrakt korena i stavi ga na ravan komad škriljca; tu je bilo manje žućkastog škroba no što bi stalo u malu  kašiku. Pola toga spusti u šoljicu pa dodade malo žućkaste vode. Okretao je solju u ruci da bi se ona masa u njoj rastopila. Dodade mi zatim solju i reče da popijem tu mešavinu. Bila je bez ukusa, ali mi je ostavila pomalo gorak ukus u ustima. Voda je bila suviše topla i to mi je smetalo. Srce poče ubrzano da mi bije, ali uskoro sam se opet smirio.

Don Huan uze drugi sud s pastom. Pasta je sad izgledala čvrsta i površina joj je bila sjajna.  Hteo sam prst da zabodem u tu skramu, ali don Huan skoči do mene i odgurnu mi ruku od posude. Bio je veoma ljut, reče da je s moje strane krajnje nepromi­ šljeno što sam  to hteo da učinim, i da, ako zaista

želim da  učim, ne  treba da  budem tako  nesmotren. To je moć, reče pokazujući na pastu, i niko ne zna kakva je to moć. Dovoljno je loše već to što s njom moramo da se petljamo radi svojih  ciljeva  —  a  to ipak moramo da činimo zato što smo ljudi — ali moramo bar s njom da se ponašamo s dužnim poštovanjem. Mešavina je ličila na ovseno brašno. Izgleda da je u njoj bilo dovoljno škroba koji joj je dao tu čvrstinu. On mi reče da donesem vreće s gušterima. Uze guštera  sa  zašivenim  ustima  i pažlji­ vo mi ga dodade. Natera me da ga uzmem  levom rukom i reče mi da uzmem na prst malo paste pa da njom namažem gušterovu glavu  i  da  ga  zatim spustim u lonac dok mu ćelo telo ne bude pokriveno pastom.

Onda mi reče da izvadim guštera iz lonca, a sam uze lonac pa me povede u kamenjar nedaleko od svoje kuće. Pokaza mi jedan veliki kamen i reče da sednem pred  njega, kao da je to moja  Datura,  da guštera držim pred svojim licem i da mu opet objasnim šta želim da saznam, pa da ga onda zamolim da ode i nađe mi odgovor na to. Posaveto- vao me da kažem gušteru kako mi je žao što sam morao da mu nanesem neprijatnosti, i  da mu obećam da ću zauzvrat biti dobar prema svim gušterima. Onda mi reče da ga držim između trećeg i četvrtog prsta svoje leve ruke, tu gde me je on ranije posekao, pa da igram oko kamena čineći u dlaku sve ono isto  što  sam činio  kad sam presađivao  koren ta tule; pitao me da li se sećam šta sam tada sve radio. Rekoh da se sećam. Naglasio je da sve mora biti sasvim isto, i, ako se ne sećam, treba da čekam dok mi u glavi sve ne bude jasno. Upozorio me veoma ozbiljno da ću se povrediti ako budem postupao brzopleto, nepromišljeno. Njegovo posle- dnje upozorenje bilo je da guštera sa zašivenim ustima spustim na zemlju i da gledam kuda će otići, tako da mogu da odredim ishod ovog poduhvata. Reče da nipošto ni za časak ne ispuštam guštera iz

vida, jer gušteri imaju običaj da ti zavaraju pažnju i onda pobegnu.

Još nije bilo sasvim mračno. Don Huan pogleda u nebo. „Ostaviću te samog", reče, pa ode.

Postupio sam po svim njegovim uputstvima i onda spustio guštera na zemlju. Gušter je nepomič­ no stajao tu gde sam ga spustio, onda me pogleda, pa otrča u kamenjar istočno od mene i nestade.

Sedeo sam na zemlji pred kamenom, kao da sedim pred svojom biljkom. Obuze me duboka tuga. Razmišljao sam o gušteru sa zašivenim  ustima. Mislio sam o njegovom neobičnom putovanju i  o tome kako me gledao pre nego što je pobegao. Bila je to čudna misao, neprijatna projekcija. I ja sam na svoj način bio gušter koji se takođe upustio u čudno putovanje. Moja je sudbina, možda, samo da gle­ dam; u tom trenutku osetio sam da nikad neću biti u stanju da kažem šta sam video. Sad se već bilo sasvim smrklo. Jedva sam nazirao kamenje pred sobom. Setih se don Huanovih reči: „Suton — to je pukotina između svetova!"

Posle dužeg oklevanja počeh da činim sve  po redu kako mi je don Huan rekao. Pasta nije imala ukus ovsenog brašna, iako je na njega ličila. Bila je veoma glatka i hladna. Imala je naročit, žestok miris. Kad sam je stavio na kožu, osetio sam hladnoću; brzo se sušila. Protrljao sam slepoočnice jedanaest puta, ne osetivši nikakvo dejstvo. Veoma budno sam pazio hoću li osetiti ikakvu promenu u percepciji ili raspoloženju, jer nisam znao čak ni šta treba da očekujem. U stvari, nisam imao nikakvu predstavu o prirodi tog doživljaja pa sam i dalje pokušavao da to nekako odgonetnem.

Pasta se osušila i ljuštila s mojih slepoočnica. Hteo sam opet da ih namažem kad primetih  da sedim na svojim petama kao Japanci. Ranije sam sedeo prekrštenih nogu i ne sećam se da sam promenio položaj. Trebalo je da prođe izvesno vreme pa da tek onda shvatim da sedim u nekakvom

manastiru s visokim lukovima. Pomislih prvo da su načinjeni od cigli, ali kad sam ih bolje  zagledao, videh da su od kamena.

Taj prelaz bio je veoma težak. Došao je tako naglo da još nisam bio spreman da ga pratim. Moja percepcija elemenata vizije  koju sam video bila je nejasna kao da sanjam. Ali komponente se nisu menjale. Ostale su iste i ja sam kraj svake mogao da zastanem i da je stvarno zagledam. Vizija nije bila tako jasna ni realna kao ona koju daje pejotl. Imala je neku zamagljenost, veoma prijatnu, i podsećala je na pastelnu sliku.

Pitao sam se da li mogu da ustanem ili ne mogu, i već sledećeg trenutka primetih da se krećem. Nala­ zio sam se na vrhu jednog stepeništa, a H-, moja prijateljica, stajala je na dnu. Njene su oči bile grozničave. Imale su neki sulud sjaj. Nasmejala se tako glasno da je to bilo stravično. Počela je da se penje uz stepenice. Hteo sam da pobegnem ih da se sakrijem, jer je ona „jednom već šenula umom". To mi je palo na um. Sakrih se iza jednog stuba i ona prođe ne pogledavši tu. „Ona sad ide na jedno dugo putovanje", bila je moja druga misao tada,  i poslednja misao koje se sećam bila je: ,,Ona se smeje uvek pre nego što           poludi."

Prizor preda mnom iznenada postade sasvim jasan; više nije ličio na san. Bio je kao na javi, samo mi se činilo kao da u njega gledam kroz prozorsko staklo. Pokušao sam da dodirnem jedan  stub,  ali ose tih da ne mogu da se krećem; znao sam ipak da mogu tu da ostanem koliko god želim i da gledam taj prizor. 1 sam sam bio u njemu, ali ipak nisam bio njegov sastavni deo.

Osetih žestok nalet racionalnih misli i argumena­ ta. Bio sam, koliko sam mogao da prosudim, u normalnom stanju trezvene svesti. Svi elementi pripadali su oblasti mojih uobičajenih procesa.  A ipak sam znao da nisam u običnom stanju.

Prizor se naglo promeni. Bila je noć. Nalazio sam

se u holu neke zgrade. Mrak u zgradi podsetio me da je onaj pređašnji prizor bio obasjan jasnom sunčanom svetlošću. Ali to je bilo tako obično da to onda nisam ni zapazio. Kad sam pogledao dalje tu viziju, videh jednog mladića kako izlazi iz jedne sobe noseći na leđima veliki ranac. Nisam znao ko je to, iako sam ga video jednom ili dvaput. Prošao je pored mene i sišao niz stepenice. Do tog trenutka već sam zaboravio na svoj strah, na svoje racionalne dileme. „Ko je taj momak?" pomislih. „Zašto sam ga video?"

Prizor se opet promeni i sad sam gledao mladića kako nagrđuje knjige; lepio je  neke  stranice  spaja­ jući ih, brisao oznake i tako dalje. Onda videh kako uredno slaže te knjige u jedan drveni sanduk. Tu je bila gomila  sanduka. Nisu bili u njegovoj sobi, nego u nekom skladištu. Kroz glavu mi prođoše i  druge slike, ali one nisu bile jasne. Prizor se zamagli. Osećao  sam  se  kao  da  se  vrtim.

Don Huan me drmao držeći me za ramena i ja se probudih. Pomogao mi je da ustanem i zajedno odosmo njegovoj kući. Prošla su 3 i po sata od trenutka kad sam počeo da trljam  slepoočnice pastom do mog buđenja, ali vizionarsko stanje nije moglo trajati duže  od  10  minuta.  Nije  bilo nikakvih mučnih posledica. Bio sam samo gladan i pospan.

Četvrtak, 18. april 1963.

Don Huan mi je sinoć tražio da mu ispričam svoj nedavni doživljaj, ali ja sam bio suviše pospan da bih mogao o tome da govorim. Nisam mogao da se koncentrišem. Danas, čim sam se probudio, opet me pitao.

,,Ko ti je rekao da je ta devojka H— bila luda?" upita  kad  sam  mu  sve ispričao.

„Niko. Ja sam to samo mislio."

„Misliš li da su to bile tvoje misli?"

Rekao sam mu da jesu, mada nisam imao razloga

da pretpostavljam da je H— bila duševno bolesna.

To su bile čudne misli. Kao da su mi se iz čista mira

javile u svesti. Gledao me radoznalo. Pitao sam ga

zar mi ne veruje; nasmejao se i odgovorio da sam ja

često nemaran u svojim postupcima.

„Šta sam pogrešio, don Huane?"

„Trebalo je da slušaš guštere."

„Kako je trebalo da ih slušam?"

„Mali gušter na tvom ramenu opisivao ti je sve što je njegov brat video. On ti je govorio. Pričao ti je sve, a ti nisi pazio. Mislio si umesto toga da su tvoje misli to što gušter govori."

„Ali to i jesu bile moje misli, don Huane."

„Nisu. To je priroda ove magije. U stvari,  tu viziju treba pre slušati nego gledati. Isto se i meni desilo. Upravo sam hteo da te upozorim kad sam se setio da ni moj dobrotvor nije mene upozorio."

„Je li tvoj doživljaj bio sličan mome, don Huane?"

„Nije. Ja sam doživeo pakleno putovanje. Zama­ lo nisam umro."

„Zašto je bilo pakleno?"

„Možda zato što me tatula nije volela, ili što nisam jasno pitao ono što sam želeo. Kao ni ti juče. Biće da si mislio na tu devojku kad si pitao ono za knjige."

„Ne sećam se."

„Gušteri nikad ne greše; svaku misao  primaju kao pitanje. Gušter se vratio i pričao ti o H—stvari koje niko neće nikada razumeti, zato što ni ti ne znaš šta si mislio."

„A  šta  je  s  onom  mojom  drugom  vizijom?"

„Mora da su se tvoje misli smirile kad si postavio to pitanje. A ova magija tako i treba da se sprovodi

—      jasno."

„Hoćeš da  kažeš da viziju devojke  ne  treba da shvatim ozbiljno?"

„Kako možeš da je shvatiš ozbiljno kad ne znaš na koja su pitanja gušteri    odgovarali?"

„Da li bi njima bilo jasnije kad bi im se postavilo samo jedno pitanje?"

„Da, bilo bi im jasnije. Ako bi mogao mirno da ostaneš pri jednoj misli."

,,Ali šta bi se desilo, don Huane, ako ta jedna misao ne bi bila prosta?"

„Dokle god ti je misao mirna i ne zalazi u nešto drugo, gušterićima je jasna, a onda je i tebi jasan njihov odgovor."

,,Može li čovek gušterima da postavlja još pitanja dok se  udubljuje  u viziju?"

,.Ne. Viziju treba gledati ma šta ti  gušteri govorili. Zato sam ti rekao da viziju treba više čuti nego videti. Zato sam ti rekao da se zainteresuješ za stvari koje nisu lične prirode. Kad su u pitanju osobe, onda je čovekova želja da ih dotakne ili da im nešto kaže obično tako jaka da gušteri prestanu da govore i magije nestaje. Trebalo bi da znaš mnogo više nego što sad znaš pre nego što pokušaš da vidiš nešto što se tiče tebe lično. Sledeći  put moraš pažljivo da slušaš. Siguran sam da ti je gušter rekao mnogo, mnogo štošta, ali ti nisi slušao."

Petak, 19. april 1963.

„Šta je sve ušlo u one sastojke koje sam tucao za pastu, don Huane?"

„Seme tatule i žižak koji živi od tog semena. Mera je — po pregršt i jednog i drugog." On savi desnu šaku da mi pokaže količinu.

Pitao sam ga šta bi se desilo kad bi se jedan elemenat upotrebio sam, bez drugih. Odgovorio je da bi takav postupak samo izazvao neprijateljstvo tatule i guštera. „Ne smeš od guštera da stvoriš svoje neprijatelje", reče, „jer se sutradan pred veče moraš vratiti  na  mesto  gde  raste  tvoja  biljka.  Obrati  se

svim gušterima i zamoli  da  ti  opet  dođu  ona  2 koja su ti pomogla u magiji. Traži ih svugde dok se sasvim ne smrkne. Ako ih ne nađeš, moraš pokušati još jednom sledećeg dana. Ako si jak,  naći ćeš  ih oba, i onda ih moraš pojesti, tu na licu mesta. I bićeš obdaren sposobnošću da vidiš ono što se ne zna. Nećeš više nikada morati da hvataš guštere za ovu magiju.  Oni će  od  tog časa  živeti  u  tebi."

„Šta treba da radim ako nađem samo jednog od njih?"

„Ako nadeš samo jednoga, moraš ga pustiti kad završiš traženje. Ako ga nadeš prvog dana, nemoj ga zadržati u nadi da ćeš sutra naći drugoga.  To  će samo  pokvariti  tvoje  prijateljstvo  s  njima."

„A šta ako ne budem mogao nikako da ih nađem?"

„Mislim da bi  to  bilo najbolje za tebe.  To znači da moraš svaki put  da  uhvatiš  2  guštera  kad  ti bude potrebna njihova  pomoć,  ali to isto  tako znači da  si  slobodan."

„Kako  to  misliš  —  slobodan?"

„Slobodan u tom smislu što nisi rob tatule. Ako

gušteri  treba  da  žive  u  tebi,  onda  te  đavolja  trava

neće nikad pustiti."

„Je  li to loše?"

„Razume  se  da  je  loše.  Ona će  te  odvojiti od

svega  drugog.  Moraćeš  ceo  život da provedeš negu-

jući  je.  Ona je  posesivna.  Kad  jednom  zagospodari

tobom, onda možeš da postupaš samo onako kako

ona  želi."

„Šta ako otkrijem da su gušteri mrtvi?"

„Ako nađeš jednog od njih mrtvog, ili oba, onda

neko vreme ne smeš pokušavati da opet izvedeš ovu

magiju.  Kloni je  se  izvesno  vreme.

Mislim da je to sve što treba da ti kažem; sve je

zakon što sam ti rekao. Kad god budeš sam izvodio

ovu magiju, moraš ići tačno onim redom koji sam ti

opisao dok si sedeo pred svojom biljkom. Još nešto.

Ne smeš ni jesti ni piti dok magija ne bude gotova."