Po  izlasku sa predstave, jedna gospođa zamoli punačku

pevačicu:

- Tako bih volela da imam fotografiju čitave vaše figure!

- Odmah ću vam je dati! - odgovori, polaskanapevačica.

- Da li želite da je stavite u neki album?

- Ne — odgovori gospođa. — Želim da je stavim na vrata

frižidera, tako ću se naterati da držim dijetu.

Ovde vidimo susret dve oprečne tačke gledišta. Izvjesno

je da, u osnovi, svi živimo u istoj stvarnosti, ali ne i u

istom mentalnom svetu. Svako od nas projektuje spolja

svoje unutrašnje deformacije. Često, ne znajući ko smo, da

bismo živeli među ostalima, sebi stavljamo masku koja odgovara

onome što oni misle da jesmo. Imamo ograničene

mere ličnosti, koje primenjujemo kao da su normalne; ono

što liči na to što mislimo da jesmo nam uliva sigurnost,

ono što je drugačije, budi naše nepoverenje i agresivnost.

Nismo svesni da na istom jeziku pričamo različite jezike.

Živimo dajući stvarima i činjenicama značaj često suprotan

onome koji im daju drugi.

Devojčica kaže majci:

- Mama, molim te, daj mi dva evra za onog sirotana što

viče na ulici...

- Naravno - odgovori mati. - Šta viče taj siroti gospodin?

- Viče: Sladoled! Dva ukusa, dva evra!

 

Svako živo biće ima, u stvari, različit ugao posmatranja.

Biti sličan, ne znači biti isti. Put Svesti zahteva da shvatimo

našu suštinsku različitost. ’Svi su jednaki i pokorni

samo jednom gospodaru’ je tiranija. ’Svi su različiti sarađujući

na zajedničkom cilju’ je demokratija.

Sretnu se dva Afrikanca na seoskom trgu. Jedan kaže

drugome:

- Juče sam bio u prašumi i sreo sam lava koji mi je učinio

fssssssssssss...

- Lažljivče, lavovi ne čine fssssssss. Oni urlaju grooooaaaar!

- E, bio sam mu okrenut leđima.

Šta je dobro, a šta loše? Jedna sufi priča govori kako

mudrac, kada njegov lepi konj razvali vrata štale i pobegne,

i kada susedi dođu da ga teše, sa blagim osmehom na

licu odgovori: ’Ko zna zašto je to dobro.

’ Šest meseci kasnije,

konj se vrati sa deset divljih konja koji su ga posmatrali

kao vođu krda. Kada susedi dođu da mu čestitaju, mudrac

im kaže: ’Možda nije zarad dobrog.’ Mudračev sin poželi

da ukroti jednog od konja. A ovaj ga, divlji, pri prvom pokušaju

baci na zemiju. Mladić polomi nogu i osta šepav zauvek.

Mudrac reče susedima koji su došli da ga teše: ’Ko

zna zašto je to dobro.’ Izbije rat i svi momci iz sela budu

primorani da odu u vojsku, osim mudračevog sina, koji je

šepao... I tako, od dobrog ka lošem, od lošeg ka dobrom,

uspostavlja se lanac, u kom se ni uzroci, ni posledice ne

mogtf definisati kao pozitivni ili negativni. Pogled, koji vidi

samo sadašnjost, je ograničen. Mudrac posmatra stvari iz

vremena večnosti.

 

Vozač automobila, Ijut što je morao da zakoči u prazno,

da bi izbegao sudar sa automobilom ispred sebe, poviče:

- Ne vredi ni da se upitam da li je to šena za volanom!

Na njegovo veliko iznenađenje, čovek je. Zatim poviče:

- Sigurno vas je vaša majka naučila da vozite!

 

Može se reći da je vozač ženomrzac. Za njega su uvek

žene te koje loše voze... Ali, produbljujući malo smisao šale,

možemo zaključiti da pokušavamo da uskladimo stvamost

sa našim mišijenjima. Tokom dana, tumačimo sve što nam

se dešava tako da se ne menjamo ni u čemu: krivica nikad

nije naša, uvek su drugi krivi. Lično Ja sve pretvara u sopstvenu

korist. Neprestano izobličavamo stvarnost kako bismo

pronašli izgovore koji nas opravdavaju.

 

Razmišljanje komarca: ’Ne razumem kakvo zadovoljštvo

pronalaze Ijudi u tome što sami sebe šamaraju noću. ‘

Zatvoreni u sebe, ne shvatamo da smo sami uzrok svojih

problema. Ponašamo se kao paraziti u svetu, stalno tražeći

i nikada ne dajući, sa stavom zadovoljnog cinika, dok

nas, iznenada, svet ne odbaci, naši planovi se rasprše i optužimo

lošu sreću za sve te neuspehe. Ne može se živeti

proždirući tuđe plodove, nikada ne posadivši ništa.

Dva monaha meditiraju na poljani. Oko jednog se okupi

mnogo zečeva. Drugom se nijedan ne približi. Drugi pita

prvog:

 

- Kaži mi, obojica sa žarom meditiramo, jednako sati,

zašto tebi priiaze zečevi, a meni ne?

- Odgovorje prost - odgovori prvi - zato što ja ne jedem

zečeve, a ti ih jedeš.

Pitaju Ramakrišnu: >

-A k o bacite kamen u beskrajno, dokle će stići?

Mistik odgovori:

- U moju ruku.

 

Vozač kamiona se zaustavi na granici. Carinik ga pita:

- Imate li nešto da prijavite?

- Apsolutno ništa!

Carinik otvori kamion ipoviče:

- A ovo? - ugledavši slona, zarobljenog između dva par-

 četa hleba uvezana užetom.

- Kuda ide ovaj svet, ako čovek ne može u svoj sendvič

da stavi šta želi? ~ odgovori kamiondžija, van sebe.

 

Izvesne osobe umišljaju da imaju pravo da rade šta hoće,

makar se radilo i o slonu u sendviču. Umanjuju ono što je

u tim stvarima loše, misleći da to nikoga ne vređa i da nije

za prekor.

Čovek kaže dobrom prijatelju:

- Zašto me je ostavila žena posle dvanaest godina zajedničkog

života? Zašto je odvela decu? Zašto je prestala

dame voli? Ovo stanje je nepodnošljivo.

Dobar prijatelj mu odgovori:

- Msliš da ona nije u jednako nepodnošljivom stanju kao

ti? Koliko je bolno kada moraš da kažeš, nekom sa kim

si proveo mladost: ’Ne volim te više! Vodim decu sa

sobom!’ Ona je takođe u ogromnom problemu.

Da li je zajsta tako nevin ovaj čovek u datoj situaciji?

U suštini, da bi rešio problem, mora da se postavi u ulogu

svoje žene i razume njen boL Šta joj je učinio? Zašto ona

reaguje na taj način? Pre nego što pomisli na sebe, trebalo

bi da se zapita u čemu je zaista njen problem. Ne treba da

postavlja pitanja sebi sa ciljem da sve reši, nego da sazna i

zaista razume. S druge strane, bez sumnje, on igra ulogu

nevinog. A, jasno je da je sučesnik u drami. U svakom konfliktu,

odgovornost dele svi glumci. On je odgovoran za pedeset

posto nedostatka ženine ljubavi. Kao što je i ona odgovoma

za pedeset posto činjenice da je on često odsutan.

Dokaz je to što ga dobar prijatelj savetuje da se svake noći

vrati kući. On prati njegov savet i, ubrzo, žena mu se razboli.

Ona ga ne podnosi. Žalila se na njegovo odsustvo ali,

čim je on tu, ona se razboli.

Koliko dugo ćemo igrati uloge nevinih, pravdajući se

za ono što radimo i prebacujući odgovornost na bližnjeg

svog? Umirimo se kada umanjimo stvari. Kažemo da nije

strašno. Zašto, onda, mislimo da je ono što drugi radi, nešto

strašno? Vidimo sendvič sa šunkom u tuđem oku, ali ne i

sendvič sa slonom u sopstvenom... Ono što činimo drugima,

činimo sami sebi.

Predavač na konferenciji pokušava da pokaže učenicima

kako su muškarci, danas, postali veliki egoisti:

- Baš juče idem sa prijateljicom u restoran, kad ugledasmo,

nasred puta, čoveka kako leži bez svesti, jer su ga

udarila kola. Od svih koji su ga gledali, nikom nije palo

na pamet da mu pomogne. I čak, posle jela, kada smo

izašli iz restorana, jadničak je ležao na istom mestu!

On sudi svetu, projektujući u njega to što je on sam.

Bik) bi zanimljivo kad bismo, kada se posvađamo sa nekim,

snimili na magnetofonu sve uvrede koje nam taj kaže. Te

uvrede definišu osobu koja ih izgovara, jer se, u svađi, mi

pretvaramo u njegovo ogledalo i, istovremeno, on u naše.

Ako nismo sposobni da cenimo tuđu lepotu, znači da

nismo svesni naše, a ako vidimo samo tuđe mane, znači da

u njima pronalazimo naše.

Tokom krstarenja, putnica, uzbuđena zbog sočne jagnjeće

šnicle, odlazi kod šefa kuhmje da pita za recept.

- Ništa lakše - kaže joj kuvar - treba izdinstati dvanaest

hiljada glavica crnog luka na đvadeset četiri kile putera.

U životu postoje različite tačke gledišta. Verujemo da

stvarnost odgovara našem pogledu, ne sumnjajući da je pogled

ličan i da ga ne dele i ostali. Kada se kaže da je izvesna

stvar jeftina ili skupa, pitamo se za koga? Ono što je

skupo za siromašnog može biti jeftino za bogatog.

Budin rođak, Davadata, mu je zavideo. Jednom prilikom,

videvši da mu se svetac približava, on uze luk i odapne

strelu na njega. U vazduhu, strela se pretvori u cvet i

padne Budi pred noge.

 

Nevernik baci

trulu smokvu. Ovaj je, misleći

da mu je siromašni vernik baca na poklon, pokupi i,

da ga ne bi razočarao, pojede.