Moć paradoksa

Poput zemlje trpeljiv, poput grada čvrst,

čist kao jezero bez mulja

– za takvog preporađanja nema

Dhammapada, strofa 95

Pitanje: Kako uspostavljate ravnotežu između društvene akcije i spokojstva, odnosno prihvatanja stvari kakve jesu? Osećaj nepravde je često pokretačka sila za delovanje i istrajavanje. S ob- zirom da je moj posao da proveravam ključne procedure u ra- zličitim kompanijama, kako da izbalansiram ove različite vidove moje prakse? Nedelovanje mi liči na namerno zabašurivanje, a

verovatno bih i izgubio posao.

Ađan Munindo: Tačno da se možemo osetiti uhvaćenim unutar konflikta između toga da, sa jedne strane, zaista nešto uči- nimo u vezi sa problemima društva u kojem živimo i, sa druge, načina na koji razumemo Budino učenje o negovanju spokojstva. To dvoje se čini kao paradoks – bolan paradoks – i izgleda nam kao da se tu krije nekakva kontradikcija. Čujemo da nam učenje kaže: “Stvari su takve kakve jesu”. Možda vas to ljuti ili frustrira. Možda kažete: “Ne, to nije dovoljno dobro.”

Svet u kojem živimo pun je nepravdi i događaju se stvari koje su jednostavno pogrešne. Većina nas ima jasan osećaj da po- stoji ispravno ponašanje i pogrešno ponašanje. I borimo se oko toga kako da održimo vrednosti do kojih nam je stalo i u isto vreme produbimo svoju kontemplaciju. Ono što meni pomaže u tome jeste razumevanje da se deljenje na dobro i loše u ovom svetu – svetu oko nas – odigrava u jednoj specifičnoj dimenzi- ji našeg uma. Međutim, postoje i druge dimenzije u kojima mi nužno ne mislimo na tako diskurzivan način. Možda ste osetili kako izgleda kada je um stišan, ali ipak funkcioniše jasno zna- nje. U toj dimenziji svog uma navedeni smo da razmatramo na drugačiji način. Tu možemo naučiti da, na primer, prepoznamo one skrivene stavove kojih se držimo – stavove koji u velikoj meri određuju i naše misli na površini. Moramo biti svesni tih dubljih dimenzija, tako da smo spremni da sa pouzdanjem reagujemo u svakoj situaciji u kojoj se nađemo. Dobar deo formalnog vežbanja okrenut je stvaranju pogodnih uslova da se suočimo sa tim skri- venim stavovima i tendencijama u svom umu.

Um opsednut kritikovanjem

Danas sam sa jednom osobom razgovarao o sklonosti koju sko- ro svako od nas poseduje – ja je zovem “um opsednut kritikova- njem”. Postoji tendencija u umu da uvek bira stranu ili se protivi činjenicama. Nalik je sportskom komentatoru koji stalno ponav- lja: “Ovo je dobro, ovo je loše; ovo je ispravno, ovo je pogrešno; dobro ti ide; praviš budalu od sebe; trebalo bi ovakav da budeš; nije trebalo to da kažeš, on nije trebalo to da kaže, nego ovo; ona treba da je ovde…” To je jedna beskrajna bujica raznih “treba” i “ne treba”, a sklonost da razmišljamo na ovaj način je tako dugo u nama da verovatno i ne znamo koliko u stvari sve prožima.

Kada smo na kursu meditacije, imamo sreće da vežbamo u apsolutno uprošćenoj situaciji. Skoro i da nema stvari koje nam odvlače pažnju. To je korisno fokusiranje pažnje ka unutra, te ona u tako tihoj sredini postaje sve suptilnija. Ukoliko razvijemo ose- ćajnu pažnju na pravi način i ako je primenimo u pravo vreme, možemo prepoznati ovu tendenciju da donosimo sud o svemu i onda početi objektivno da je posmatramo.

Na primer, recimo da se u umu javila želja za pohvalom i potvrđivanjem. Čini vam se da je krajnje vreme za potvrdu vaših talenata i kvaliteta i hteli biste da čujete nekoga ko ih hvali. Onda pomislite: “Jednostavno ću otići i nekome pokazati moje kvalitete i onda će me on pohvaliti”. Iako možda suviše grubo predstavljam stvari, činjenica je da naš um često deluje na ovaj način. Znači ja- vila se ova želja i kada je prepoznamo počinjemo da razmišljamo, “Oh kako je to grozno! Ovo ne bi trebalo da se događa; trebalo bi da sam iznad želje za uzbuđenjem i pohvalom. Vežbam svih ovih godina i još uvek posedujem ovakva stanja uma”.

Jednom sam se žalio ađan Čau koliko nemam sreće zbog svih zdravstvenih problema koje sam imao, nadajući se da će po- kazati malo simpatije, a on mi je strogo odgovorio: “Da ne treba da bude tako, ne bi ni bilo tako’’.

Sve što se događa u našim životima događa se kao rezultat nekog uzroka. Postoje uzroci za svaki fenomen koji se pojavlju- je, kako spolja, tako i unutra, pa stoga bez sumnje ti fenomeni treba da su tu. Postoji uzrok zašto se javljaju takve misli. Postoji uzrok zbog čega osećamo to što osećamo. Zanimljiva stvar kod nerazumevanja ovog problema nije to da se javljaju ovakve misli

–             njihovi uzroci leže u prošlosti i nad njima nemamo kontrolu

–             već to da sebe osuđujemo zato što imamo takve misli. Time što govorimo sebi “Ne bi trebalo da mislim ovo ili da osećam ono“, postavljamo prepreke na putu samospoznaje. U stvari, zagađuje- mo svoju svesnost.

Da bismo razumeli šta se događa u dubini uma možemo iskoristiti ovaj kurs meditacije da postanemo suptilniji i rafinira- niji u dovoljnoj meri da dopremo do te dimenzije i sagledamo je na drugačiji način od onoga na koji smo navikli. Ako smo dovolj- no pažljivi i spretni, možemo naučiti kako da zaustavimo sve one navike koje su uzroci naših nevolja.

Ovo je primer suočavanja sa našim osnovnim pogledom na život, sa načinom na koji prilazimo životu. Ukoliko kroz život prolazimo sa umom opsednutim kritikovanjem, to će nas držati u stanju podeljenosti. Osećaćemo se kao da smo stalno pred ne- kim izazovom; nećemo imati unutrašnjeg mira. Ova tendencija je toliko duboko ukorenjena u nama da mislimo da je prirodna. Ali nije; ona je nešto što smo navikli da činimo. Srećom, možemo naučiti kako da se od nje odviknemo, tako da više ne trošimo energiju na neproduktivan i štetan način.

Svesnost oslobođena osuđivanja

Na ulaznim vratima jedne crkve u centru Njukasla piše: “Mrzite zlo. Volite dobro”. Ukoliko ste odgajani sa takvom vrstom uslov- ljavanja, a većina nas jeste, neizbežno ste ovim dovedeni do unu- trašnjeg stanja podeljenosti. U skladu sa tim učenjem – za koje sam siguran da je u suprotnosti sa Isusovim – Bog voli dobro i mrzi zlo. Dobre on zagrljajem vodi u raj, gde će večno biti sreć- ni, a loše baca u pakao, gde će zauvek patiti. Sa ovakvom vrstom uslovljavanja, kada uprkos prepoznavanju svojih mana želimo da budemo moralni, počinjemo da glumimo Boga. Mi tada gradimo svemoćnog tiranina u našem umu, čiji je presto stalna osuda. Za- vršavamo tako što zauzimamo stranu za i protiv nas samih – a to je užasno i to je ono što nas kida.

Dobra vest je da zauzimanje strana nije obaveza – ne mo- ramo to da činimo. Ne moramo da pratimo ove nagone. Uz jed- nostavnu, pomnu, dobronamernu, strpljivu pažnju možemo ih prepoznati kao tendencije uma. One nisu um! One nisu ono što smo mi. I na taj način što ih uočavamo, malo-pomalo, prestajemo da bivamo zahvaćeni njima. Sve dotle dok ne počnemo da igramo njihovu igru, a to je osuđivanje uma koji osuđuje, recimo: ‘Ja ne bi trebalo da osuđujem’, sve dotle eliminišemo silu koja ovim tenden- cijama daje snagu. Tada upoznajemo um opsednut kritikovanjem kakav on zaista jeste. I on je baš takav. Nema ničeg lošeg u osuđu- jućem umu. Njegova sposobnost da procenjuje i bira je važan deo inteligencije koju mi kao ljudska bića koristimo radi bezbednosti i preživljavanja. Problem je što je njegov uticaj u svakodnevnom životu postao disproporcionalno velik i što nikada neće da se umiri! Pažljivim i osećajnim istraživanjem videćemo njegovu hi- peraktivnost u pravom svetlu i vratiti tu diskriminativnu funkciju tamo gde joj je mesto. Šta god da se događa, doživljavaćemo to sa punom pažnjom, ali smireno i sa dozom staloženosti. Svakog trenutka kada osuđujući um vidimo objektivno – onakav kakav jeste – pročišćujemo svoj osnovni pogled na život.

Ovakav posao treba obaviti u dubljim dimenzijama bića. Mogu da kažem da ako smo dovoljno sposobni da se krećemo u i van ovih različitih dimenzija, postaćemo vični u suočava- nju sa vrlo kompleksnim problemima. U svakodnevnom životu možemo odvojiti vreme, trideset minuta dnevno, za formalnu meditaciju i ova sposobnost će se razvijati. Čak i deset minuta kvalitetne meditacije, biti miran i povlačiti se do tog primarnog osećaja, koji je jedan apsolutno neosuđujući odnos prema životu, povlačenje do savršene receptivnosti trenutka, može nam doneti ogromnu korist. Nazovite to meditacijom, kontemplacijom, na- zovite to kako god hoćete! To je način odvajanja vremena da bi se vrednovao taj deo života, da se ta sposobnost održava vitalnom. Garantujem da ćete, kako budete uranjali u uobičajene radne ak- tivnosti tokom dana, u kojima se susrećete sa ljudima u različitim situacijama, donosite odluke i tako dalje, otkriti da su vaši temelji postali stabilniji. Odluke koje budete donosili biće plod pročišće- nosti osnovnog pogleda.

Otvaranje ka paradoksu

I tako, iako paradoks ili konflikt mogu da se jave, negde u sebi znamo da je to očigledan i vidljiv paradoks, i da uz svesnost i obuzdavanje možemo da mu dozvolimo da jednostavno bude, bez onog osećaja koji nas goni da reagujemo i pokušamo da ga rešimo. Zbog ovoga je izuzetno važno da pročistimo svesnost od tendencija ka osuđivanju. Sve dotle dok još uvek, zbog navike, budemo osuđivali sve što postane predmet svesnosti, već auto- matski govoreći: “Ne treba da se osećam ovako, nego drugačije“, sprečeni smo da jasno kontempliramo bilo šta. Čak i ako naše misli idu u suprotnom pravcu, ukoliko prolazimo kroz lepo isku- stvo i naš um uživa: “Ovo je predivno! Ovako treba uvek da bude. Osećam se odlično“, ukoliko ne vidimo šta ova bujica komentara stvarno jeste, onda je samo pitanje vremena kada ćemo krenuti drugim pravcem i pomisliti “Ne bi trebalo ovako da bude”. I tada smo ponovo izgubljeni.

Sve dotle dok smo gonjeni umom opsednutim kritikova- njem naš kapacitet za jasno sagledavanje paradoksa života vrlo je ograničen. Paradoksi se neizbežno jave u životu ljudskih bića i ako nismo pronašli kapacitet u srcu za svesnost oslobođenu osuđi- vanja, tada ćemo se okrenuti ka spoljašnjim formama, u potrazi za podrškom. Ostaćemo previše zavisni od konvencija i tehnika, pripadnosti i verovanja. Ali uz iskren interes za razvijanje svog srca i uma i oslobađanje od uslovljavanja koje sam opisao, ne- ćemo zazirati od onog što drugi mogu nazvati dilema. Pristupi- ćemo joj iz aspekta svesnosti koja može da primi iskustvo – to je sveprožimajuća, nereaktivna svesnost. Kada se susretnemo sa paradoksom, umesto da se automatski okrenemo ka nekoj ek- sternoj strukturi ili se priklanjamo određenom gledištu koje će nas zaštititi, mi se u stvari suočavamo sa paradoksom na način koji povećava kapacitet za prihvatanje frustracije. Frustracija vodi pronalaženju tog većeg kapaciteta. Frustracija je naš prijatelj u vežbanju. Ukoliko ovo shvatimo na vreme, to je prava sreća. Zato što će pre ili kasnije svako od nas, ne samo jednom već ko zna koliko puta, doći do tačke apsolutne nemogućnosti, kada će se činiti da ništa ne možemo da uradimo u vezi sa situacijom u kojoj smo. Stići ćemo do tačke kada će izgledati da su sve naše tehnike istrošene; ne možemo popraviti situaciju, a isto tako ne možemo da prestanemo sa pokušajima.

Ađan Ča je napisao pismo ađan Sumedu nakon što je ovaj u Velikoj Britaniji proveo godinu ili dve. U pismu je rekao: ‘’Budina Dhamma se ne može pronaći u kretanju napred, niti u kretanju nazad, niti u stajanju u mestu. Ovo, Sumedo, jeste tvoje mesto neboravka’’. To je stvarno vrlo korisno učenje. Brojne forme i teh- nike koje poznajemo imaju svoje mesto, ali sve one su ograničene. Ukoliko ne shvatimo relativnu funkciju formi i damo im previ- še vrednosti, izlažemo se riziku da nas sopstvena vežba izneveri. Možemo pomisliti: “Pridržavam se pravila i meditiram. Pose- ćujem manastir i učestvujem na kursevima, ali jednostavno ne mogu da prestanem da se osećam izdatim i napuštenim od svega. Budizam me je izneverio, ali ionako je to strana religija, nije tre- balo ni da se petljam u sve to!“ Čuo sam ovakve izjave mnogo puta. Istina je da budizam nije strana religija. Kada se susretne- te sa budizmom, nesumnjivo ćete ugledati konvencije i kulturne forme koje su azijskog karaktera, ali te spoljne karakteristike nisu suština. Suština je da je budizam istina. Ta istina nije ni iz Azije ni sa Zapada.

Kako se budemo upoznavali sa mogućnošću življenja života bez stalnog zauzimanja stava o svemu, time se javlja i osećaj slo- bode. Kako se svest oslobađa ranijih uslovljavanja, tako se učvrš- ćuje i osećaj da imamo više prostora za kretanje. I uz pomoć toga moći ćemo da razmišljamo jasnije i osećamo potpunije. Um se ne plaši mogućnosti da nije uvek u pravu, niti je opsednut time da uvek bude u pravu. Naučili smo da ovo dvoje uvek idu zajedno i da se međusobno pothranjuju. Ovaj delimično oslobođeni um može da se suoči sa teškoćama i frustracijama, da im priđe bez osuđivanja kao normalnoj pojavi u svetu u kojem živimo.

Neometana mudrost

U vezi sa specifičnim pitanjem kada delovati, kada se primiriti i okrenuti se ka unutra, ustanovićemo kako postepeno razvijamo sposobnost da dozvolimo konfliktima da budu u umu, da ih pot- puno upoznamo onakve kakvi jesu – sa svom snagom i strašću koja je u njima – čekajući dok se naše sopstveno, pročišćeno i pouzdano rešenje samo ne pojavi. Pri tome se nećemo osećati kao da činimo neke ustupke. Znaćemo da činimo ono što je u našoj moći. Nećemo osećati nikakav pritisak da popravljamo stvari. U srcu znamo da već želimo da stvari popravimo, tako da u to mo- žemo imati poverenje. Uz snažnu i razvijenu svesnost, možemo tenziji dopustiti da nastane. Štaviše, energija koja je akumulirana na taj način što smo dozvolili simultano pojavljivanje u svesnosti dveju očigledno sukobljenih mogućnosti jeste energija koja pola- ko ali sigurno izbacuje “ja” iz čitave te slike.

Stanovište koje smatram najkonstruktivnijim jeste da je mudrost kojom prepoznajemo pravi potez u svakoj situaciji već potencijalno u nama. Neometana mudrost nije nešto što treba da postignemo. Ta mudrost je prirodna aktivnost našeg srca kada su sve prepreke otklonjene. Ubeđen sam da u ovo možemo da polo- žimo svoje nade. Ono što u nama stvara prepreke jeste osećaj “ja” i “moje”, kao proizvod straha i konfuzije. Možda zvuči čudno, ali moramo da naučimo da iskreno poštujemo ono što nas izaziva. Strpljivo i potpuno dopuštanje frustrirajućim dilemama da budu prisutne ovde-i-sada, svesnost oslobođena osuđivanja – to je put pročišćenja. Ova vežba će nas voditi do potpuno drugačijeg, a ipak savršeno prirodnog gledanja na teškoće na koje nailazimo u životu.