6

Množenje granica

UTROŠILI  smo  dobar  deo  vremena  baveći  se  prirodom  bez- vremene jedinstvene svesti, jer kada se bezgranična svest jednom

shvati,  pa  makar  i  u  najopštijim  crtama,  onda  priroda  ostatka

spektra svesti postaje mnogo jasnija. Ortodoksna psihologija, de-finišući

čovekovo stvarno sopstvo kao ego, jedinstvenu svest opisuje kao duševno rastrojstvo, odstupanje od svesti ili izmenjeno stanje svesti. Ali kada se jedinstvena svest jednom sagleda kao čovekovo prirodno sopstvo, jedino stvarno sopstvo, onda se i ego može shvatiti kao neprirodno ograničenje i suženje jedinstvene svesti. Svaki nivo spektra može se shvatiti kao postupno ograničavanje, ogra|ivanje ili sužavanje čovekovog stvarnog sopstva, jedinstvene svesti i bezgranične svesnosti.

U ovom poglavlju pozabavićemo se neobičnom pričom o množenju granica. Priroda, kao što smo videli, ne zna za ovaj ludi svet granica - u njoj ne postoje zidovi i ograde. A ipak, čini se da mi živimo samo unutar sveta granica, tog sveta zidova i zabrana, me|a i ratova. Pošto je naše jedino stvarno sopstvo uvek jedinstvena svest, zašto izgleda da postoje drugi nivoi svesti? Usled čega dolazi do pojave  svih  ovih  različitih nivoa identiteta?

Pošto sa svakim novim nivoom spektra dolazi do postupnog ogra|ivanja i ograničavanja jedinstvene svesti, istraživanje množenja granica valja  započeti od  prvog  uzroka, od  prve granice.  O  ovoj prvoj granici već smo govorili. Nazvali smo je primarna granica: to je rascep izme|u vidioca i vi|enog, znalca i znanog, subjekta i objekta. A kada se ova prvobitna granica jednom pojavi, za njom usledi niz neizbežnih posledica. Dolazi do nastanka mnogih drugih granica, od kojih se svaka sledeća nadovezuje na onu prethodnu; otvaraju se različiti nivoi spektra; nastaje ovaj, svima nama dobro poznati svet; i mi smo najednom izgubljeni, zatečeni i opčinjeni, uznemireni i zbunjeni, zaljubljeni u naš univerzum suprotnosti i ujedno zga|eni njime.

Religija, filozofija, mitologija, čak i nauka, ponudili su objašnjenje ovog početka, ovog prauzroka, ovog stvaralačkog zamaha. Astronomi tvrde da pre otprilike 15 milijardi godina nije bilo ničega, apsolutno ničega, a onda...Beng! Iz ničega, najednom veličanstveni prasak koji je označio

početak postojanja kosmosa. Hriščanska mitologija kaže da je prc više hiljada godina postojao samo Bog, a onda je, u  roku  od  šest  dana, nizom manjih prasaka nastao poznati svet. Od nauke sa njenim Velikim Praskom, do religije sa njenim Velikim Ocem, svi su pokušali da objasne taj početni zamah  stvaranja  i  ispoljavanja.  Me|utim,  to kopanje po prošlosti  nikada nije dovelo do  zadovoljavajućeg objašnjenja prauzroka, iz prostog razloga što prošlost ne postoji. Prauzrok  ne  leži  u  juče.  To  je  jedno  sadašnje  zbivanje,  sadašnja

činjenica, sadašnja aktivnost. Nadalje, ovaj prauzrok ne bi valjalo pripisati nekom Bogu izvan našeg bića, jer je Bog stvarno sopstvo svega

što postoji. Prvobitna granica, taj uvek aktivni prauzrok, je naše delanje u ovom trenutku.

Ono što najviše zbunjuje u svemu ovome je pitanje zašto se prvobitna granica uopšte javlja. Da se izrazimo malo drugačije, zašto prvobitni grch? Zbog čega samsara, maja, bedan svet granica? Ovo pitanje se prirodno nameće, a ono je ujedno i zamka. Jer kada pitamo," Zašto primarna granica?", mi se zapravo pitamo šta je bilo pre primarne granice. Me|utim, ništa nije prethodilo primarnoj granici. To jest, ništa je nije uzrokovalo, ništa je nije stvorilo, ništa je nije rodilo. Ako bi primarna granica imala uzrok, onda bi taj uzrok bio nova primarna granica. Teološki rečeno, da je prauzrok imao uzrok, onda ne bi bio prauzrok. I tako, ma kako isprva manjkavo zvučalo, jedini mogući odgovor na pitanje, "Zašto prvobitna gra- nica?", jeste da ne postoji zašto. To jest, primarna granica se pojavljuje sama od sebe, kao trenutna čovekova radnja, ali kao radnja koja je neuzrokovana. To je aktivnost unutar čovekove jedinstvene svesti, koja donosi  mnogo rezultata, a sama nije rezultat ničega.

Na ovu početnu aktivnost vratićemo se u završnom poglavlju, da vidimo možemo li proniknuti u njeno  tajnovito  dejstvo,  ali  sve  što  na ovoj tački možemo reći jeste da se primarna granica pojavljuje u ovom trenutku, i u ovom trenutku, i ponovo u ovom trenutku. Videli smo - kao u primeru konkavno-konveksnog - da svaki put kada stvarnosti nametnemo granicu, ona razgraničava stvarnost na dve protivurečne suprotnosti. A ista stvar se doga|a i sa primarnom granicom. Jer, prva granica deli samu jedinstvenu svest cepajući je po sredini, stvarajući suprotnosti: subjekat i objekat, znalac i znano, vidilac i vi|eno, ili da se izrazimo malo prizemnije, organizam i okruženje. Prirodna linija (linija kože koju nemamo nameru da poreknemo)  izme|u  organizma  i okruženja  postaje  jedna  iluzorna  granica,  ograda,  razdvajanje  nečega

što je zapravo nerazdvojno. Krišnamurti kaže: "I u tom udaljavanju, u podvojenosti  izme|u  vidioca i vi|enog, u toj podeli je izvor sukoba u

čoveku."

Zapazite da se u trenutku kada se prvobitna granica pojavi (a ona se pojavljuje sada, iz časa u čas) čovek više ne poistovećuje sa svojim organizmom i svojom okolinom, on više nije jedno sa  svetom  koji opaža,  zbog  toga  što  mu  ove  dve  "suprotnosti"  sada  izgledaju  ne-

pomirljive. Umesto toga on se poistovećuje samo  sa  svojim  or- ganizmom koji sada stoji nasuprot njegovom okruženju. Organizam je "sopstvo", ali je celokupno okruženje "ne-sopstvo". On zauzima busiju sa ove strane granice kože, i uplašeno zuri u tu|i  svet  oko  sebe.  "Ja, tu|inac, sam, uplašen, u svetu koji nikad nisam stvorio." Sa nastankom prve granice čovek zaboravlja na svoju prethodnu is-tovetnost sa Svim i usredsre|uje se isključivo na svoje telo-i-um.

Tako se doga|a da čovek počinje da se pretvara kao da je napustio svoje stvarno ja i nivo jedinstvene svesti, zamišljajući da živi samo kao zaseban i izdvojen organizam. Upravo na taj način dolazi do stvaranja sledećeg osnovnog nivoa spektra - koji smo nazvali nivo sveukupnog organizma. Primarna granica je razorila jedinstvo  or- ganizam/okruženje, i stvorila prividno sukobljene oprečnosti, pri čemu organizam odjednom biva suprotstavljen okruženju, a "ja ovde" suprotstavljeno "svetu tamo". Sve naredne granice počivaće na ovoj početnoj osnovi, jer, kao što je objasnio čuang Ce: "Ako nema drugog, nema ni sopstva. Ako nema sopstva, onda nema ni ko da pravi razlike."

Sa nastankom prve granice, naše, sada zasebno sopstvo, stoji izolovano, zauvek otu|eno, nepremostivim jazom  odvojeno  od  "o- kolnog" sveta. Više nismo svet, sada se gledamo sa svetom licem u lice. Jedinstvena svest postaje individualna  svest,  naš  Vrhovni  Identitet postaje lični identitet, Sopstvo postaje sopstvo. Dve glavne suprotnosti, subjekat-vidilae i objekat-vi|eno, bivaju otrgnute iz njihovog večnog zagrljaja i sučeljene poput smrtnih neprijatelja. Tako počinje borba izme|u mene i sveta. Spoljašnje okruženje dobija preteći  izgled,  jer može ozbiljno da ugrozi ono što sada osećam kao svoje "stvarno" sopstvo, to jest, moj organizam, moje telo-i-um. I tako se pojavljuje, po prvi put, jedan sasvim novi činilac, činilac kome je su|eno da bude od ogromnog značaja: pojavljuje se svestan strah od smrti.

Jedan stari taoistički mudrac je  rekao:  "Istinski  ljudi  drevnih vremena nisu poznavali ljubav prema životu ili mržnju prema  smrti. Ulazili su u život bez radosti; izlazili su iz života bez otpora. Spokojno su dolazili i odlazili. Nije im padalo na pamet da se odupiru Tao-u niti da se, poput običnih ljudi, opiru Nebu." Ali, kakva vrsta osobe je "Istinski

čovek"? Na drugom mestu isti mudrac o Istinskom čoveku govori ovako: "Nisam vezan za telo i odbacio sam želju za prikupljanjem znanja. Osloba|ajući se tela i uma (to jest, zasebnog organizma ili tela-i- uma) postajem jedno sa beskonačnim." Drugim recima, umiranje organizma je problem samo za sopstvo koje se poistovećuje isključivo sa tim organizmom.

Jer u času kada se neka jedinka, kao "sopstvo", otrgne od okruženja, tada, i samo tada, ona postaje svesna straha od smrti. Istinski  ljudi drevnih vremena nisu se bojali smrti, ne zato što su bili previše glupi da bi znali za nešto bolje, već zato što su," nadilazeći telo i um", postali zanavek jedno sa beskrajem. A Istinski čovek je, kao što je pokazao

Rinzai, zapravo Istinsko Sopstvo, jedinstvena svest. Kada osoba spozna da je njeno suštinsko sopstvo - sopstvo kosmosa, tada prividna smrt individualnih formi ne samo da postaje prihvatljiva već i poželjna.

I ja se voljno prepustih smrti.

Sa smrću se suočavaju samo delovi, ne i Celina.  Ali  čim  neka osoba uobrazi da je njeno stvarno sopstvo vezano isključivo za pojedini organizam, tada taj organizam postaje posve zaokupljen brigom zbog smrti. Problem smrti, strah od ništavila, uvlači se u samu srž sopstva koje zamišlja daje samo deo.

Ovo iskonsko osec'anje straha za zasebno sopstvo predstavlja skoro nepremostivu prepreku da se razume i prihvati jednost života  i  smrti. Poput svih drugih suprotnosti koje smo ispitali, biće i nebiće čine neraskidivo jedinstvo. Iza njihove prividne različitosti, oni se  sadrže jedno u drugom. življenje i umiranje, ro|enje i smrt,  predstavljaju prosto dva načina gledanja na ovo/bezvremeni trenutak.

Možemo to posmatrati na sledeći način - šta god  da  se  upravo rodilo, nastalo, za sobom nema prošlosti. Ro|enje je, drugim  recima, stanje bez prošlosti. Isto tako, šta god da upravo umire, prestaje  da postoji, pred sobom nema budućnosti. Smrt je stanje bez budućnosti. No, već smo videli kako sadašnji trenutak nema ni prošlost ni budućnost. To jest, ro|enje i smrt su jedno u sadašnjem trenutku. Ovaj trenutak se upravo sada ra|a - nikada ne možete pronaći prošlost sadašnjeg trenutka. Uz to, ovaj trenutak upravo sada umire - nikada ne  možete pronaći budućnost ovoga trenutka. Kao stoje rekao Ipen, "Svaki trenutak je poslednji i svaki trenutak je preporod."

Ali čovek, u svom poistovećenju isključivo sa organizmom (primarna granica), prihvata samo polovinu ro|enja-i-smrti. Polovinu, a to je smrt, odbija. Smrt je, u stvari, bas ono čega se  sada  iznad  svega  plaši.  A pošto je smrt stanje bez budućnosti, kada čovek odbija da prihvati smrt, to zapravo znači da se on ne miri da živi bez budućnosti. U stvari, čoveku je potrebna budućnost kao nada da neće osećati miris smrti koji tako snažno oseća u sadašnjem trenutku. Njegov strah od smrti,  bilo  da deluje otvoreno ili prikriveno, nagoni ga da misli, snuje i čezne o sutrašnjici, ili bar da je priželjkuje. Strah od smrti tera ga da se zada u potragu za budućnošću, da prema njoj širi i pruža ruke i stremi samo ka njoj. Ukratko, strah od smrti u njemu izaziva snažno osećanje prolaznosti vremena. Da ironija bude veća, pošto je zasebno sopstvo uobrazilja, i smrt zasebnog sopstva je tako|c uobrazilja. što kaže sufijski mistik Hazrat Inajat Kan: "Ne postoji nešto kao smrt,  izuzev iluzije, i utiska koji ona čini, a pred kojim čovek čitavogživotapremire od straha." Na ovom nivou čovek stvara iluziju vremena da bi ublažio svoj strah od iluzorne smrti.

U tom smislu, vreme je iluzija stvorena da bi se  porekla  druga iluzija. Postoji priča o čoveku koji je putovao u društvu nekog oronulog starca. Starac je u ruci držao sme|u papirnu kesu u koju je s

vremena na vreme ubacivao komadiće hrane. Na kraju putnik više nije mogao da se suzdrži pa je upitao starca šta ima u vreći. "To je mungos", odvratio je starac, "znate ona životinja što uništava zmije." "Ali zašto ga nosite sa sobom?" "Pa," odgovorio je starac,  "ja  sam alkoholičar, i potreban mi je mungos da bih rasterao zmije koje vi|am u stanju |elirijuma." " Ali zar ne znate da su zmije nestvarne?" "Ma, naravno", odgovori starac, "ali ni mungos nije stvaran." Na isti način, mi se služimo iluzijom vremena da bismo odagnali iluziju smrti.

Večno i bezvremeno sada je svest koja ne poznaje prošlost niti budućnost. Večno sada nema budućnosti, nema granica, nema su- trašnjice - ništa pred sobom, ništa za sobom. Ali  takvo  je  i  stanje smrti, jer smrt je isto tako stanje bez budućnosti, bez sutrašnjice, bez vremena  koje  dolazi.  Prihvatiti  smrt  znači  živeti  krajnje  lagodnim

životom bez budućnosti, to jest, živeti u sadašnjem trenutku iznad vremena, kao što navodi Emerson.

Me|utim, sa ra|anjem prvobitne granice čovek odbija da  prihvati smrt, odnosno odbija da živi bez budućnosti. Ukratko, čovek odbija da

živi bez vremena. On potražuje vreme, stvara vreme, živi u vremenu.

Opstanak postaje njegova nada, vreme najdragoceniji posed, a budućnost jedini cilj. Vreme, krajnji izvor svih njegovih problema, tako postaje zamišljeni izvor njegovog spasenja. On hrli u vreme... dok ne do|e njegovo vreme, kada se suočava, kao i na samom početku, sa suštinom svog zasebnog sopstva - a to je smrt.

Sutra, i sutra, i sutra,  Gamiže lagano iz dana u dan

Do poslednjeg retka pisanog vremena, I sva naša juče osvctljavahu budalama Stazu do prašnjave smrti.

Zbog toga što potražujemo budućnost, mi svakoga trena živimo u iščekivanju, neostvareni i neispunjeni. Svakoga trena živimo u prolazu. Upravo na taj način se prava nunc stans, bezvremena sadašnjost, svodi na nunefluens, prolaznu sadašnjost koja traje samo jednu ili dve sekunde. Mi očekujemo da svaki trenutak pre|e u budući trenutak, jer se na taj način pretvaramo da izbegavamo smrt, uvek hrleći prema zamišljenoj budućnosti. Mi želimo da na|emo sebe u budućnosti. Nije nam dosta ovo sada - mi želimo još jedno sada, i još jedno, i još jedno, sutra i sutra i sutra. I tako nam, protivno očekivanju, naša uboga sadašnjost izmiče baš zato što priželjkujemo da se završi! Mi želimo da se završi kako bi prešla na sledeći trenutak, budući trenutak, koji će opet

živeti samo da bi prošao.

Ipak ovo  je samo  polovina  priče o  vremenu.  Kako je  čovek sada poistovećen samo sa svojim organizmom,  tragovi  sećanja  koji  su prirodno prisutni tom organizmu dobijaju značaj koji premašuje njihove stvarne razmere, postajući čovekova glavna preokupacija. On pristaje uz

svoja sećanja kao da su stvarna - kao da odslikavaju stvarnu prošlost stvarnog sopstva. On tako lagano počinje da biva opsednut svojom "prošlošću"-  u  stvari  bezuslovno  se  poistovećuje  sa  njom.  Pošto  bi

želeo da pred sobom ima stvarnu dubućnost, dopada mu se i da vidi stvarnu prošlost za sobom, a to uspeva da izvede tako što se pretvara da mu sećanje pruža znanje o stvarnim prošlim doga|ajima, kao da zapravo nije deo njegovog sadašnjeg iskustva.  On  pristaje  uz  sećanja koja mu služe kao zalog da je nekada, u nekom juče, postojao, i da će verovatno postojati sutra. Tako on živi samo u sećanjima i iščekivanjima,   ogra|ujući   i   ograničavajući   sadašnjost   gorko-slatkim

žalom nad prohujalim vremenima i opas- nim nadama u budućnost. On hoće da oko sadašnjice izgradi nešto što će ga zaštititi od smrti, pa je zato ograničava uz pomoć prošlosti i budućnosti.

Ako pogledate sliku 1 (str. 20), uočićetc da je čovek sada  pois- tovećen sa svojim sveukupnim organizmom koji postoji u vremenu i prostoru. (Valja naglasiti da podebljana dijagonalna linija predstavlja granicu sopstvo/ne-sopstvo, čije promene pratimo. Upravo smo  videli kako prelazi iz univerzuma do individualnog organizma.) Do sada se, me|utim, nismo upuštali u bilo kakvu raspravu o me|u-nivoima transpersonalnih slojeva. Ovi slojevi su previše tanani i složeni da bi na ovoj tački o njima raspravljali. Na njih ćemo se vratiti u devetom poglavlju, pošto ćemo do tada već biti dovoljno teoretski potkovani da bi o njima mogli steći nekakvu predstavu. Za sada je dovoljno reći (kao

što pokazuje dijagram na slici 1) da se radi o pojasevima spektra nastalim kada se pojedinac ne poistovećuje u potpunosti sa Svim (što bi bio nivo jedinstvene svesti), ali nije vezan ni za izolovano telo-i-um (što bi bio nivo sveukupnog organizma). Kod ovih pojaseva, granica sopstvo/ne-sopstvo širi se na pozitivan način, tako da ovde imamo nivo svesti koji očigledno nadilazi nivo zasebnog organizma.

Vratimo se sada nivou sveukupnog organizma i nastavimo priču o rastu spektra. Na ovom nivou, pojedinac se poistovećuje samo sa svojim organizmom, postojeći u vremenu, bežeći od smrti. Uprkos tome, on je još uvek u dodiru sa celokupnim psihofizičkim bićem. Iz  tog  razloga nivou sveukupnog organizma možemo dati kraći naziv: kentaur. Kentaur je legendarna životinja, pola čovek pola konj, koja veoma dobro opisuje savršeno jedinstvo i sklad mentalnog i fizičkog. Kentaur nije jahač koji upravlja svojim konjem, to je jahač koji je jedno sa svojim konjem. To nije psiha odvojena od somatskih procesa, i koja nastoji da ih stavi pod kontrolu, već samo-kontrolišuće, samo-upravljaj uče psihosomatsko jedinstvo.

No sada se već primičemo glavnom doga|aju. Sa pojavom sle-dećeg nivoa spektra - nivoa ega - kentaur doslovno doživljava slom. Jer osoba odbija da ostane u dodiru sa svojim sveukupnim organizmom; ona odbija da proširi svoj identitet na sve organske aktivnosti; ona odbija da ima celovit osećaj sebe. Umesto toga, sužava svoj identitet samo  na  površinski  sloj  sveukupnog  organizma.  Ona  se  poistovećujc

isključivo sa svojim egom, sa slikom-o-sebi, sa mentalnom ličnošću, apstraktnim delom kentaura. A to znači da poriče telo i suštinski ga odbacuje, pretvarajući ga u svoje vlasništvo. Ona je jahač, upravljač - a telo je svedeno na ulogu glupe životinje, na osedlanog  i  ukroćenog konja.

Zašto se ovo dešava? čemu dodavanje još jedne granice? šta je to

što odvraća čoveka od kentaura, od njegovog sveukupnog organizma? Kao što se moglo očekivati, postoji nekoliko razloga koji dovode do uspostavljanja nove granice izme|u uma i tela, ali  najvažniji  je taj  da osoba još  uvek  beži od  smrti. Ona se kloni  svega što je podseća na smrt, što oličava smrt ili je pak nagoveštava. Posto svoju realnost gradi bežeći od smrti, prva i najproblematičnija stvar na koju nailazi jeste - telo. čini se da je telo krajnja destinacija smrti. Osoba zna da je njeno telo smrtno; ona zna da će telo uvenuti i istruliti. Telo je nestalno i tu nema nikakvog pogovora. A osoba, bežeći od smrti, traži samo ono što

će joj pružiti nadu u sutra - drugim recima, besmrtnost sutrašnjice. I to

je dovoljan razlog da se telo napusti.

I tako čovek počinje potajno da gaji želju da njegovo sopstvo bude trajno, nepomično, nepromenljivo, nedodirljivo, postojano. A u-pravo takvi su simboli, koncepti i ideje. Oni su trajni, nepomični, nedodirljivi, nepromenljivi i postojani. Reč "drvo", na primer, ostaje uvek ista reč iako se svako stvarno drvo menja, raste, doživljava preobražaj, i umire. U traganju za ovom statičnom besmrtnošću, čovek počinje da utvr|uje svoj identitet oko ideje o sebi - a  to  je  umna  apstrakcija  po imenu "ego". On neće da živi sa svojim telom, jer je ono propadljivo, i pristaje da živi samo kao ego, kao slika-o-sebi, slika koja odbacuje ma kakav nagoveštaj smrti.

Tako se ra|a nivo ega (vidi sl.l). Prirodna linija izme|u  uma  i  tela postaje iluzorna granica, bedem, odbrambeni zid koji razdvaja ono što je zapravo nerazdvojno. A pošto svaka granica donosi sa sobom i nove bitke, rasplamsava se novi sukob suprotnosti. Dolazi do sukoba izme|u želja tela i želja duše, što se najčešće završava time da " duh hode, ali telo je slabo". Organizam doživljava podelu i dolazi u sukob sa samim sobom, gubeći svoju najdublju celovitost. čovek gubi dodir sa sveukupnim organizmom, i najviše što sebi dopušta jeste da ima umnu predstavu o njemu. Reći da čovek gubi dodir sa svojim telom nije najpreciznije. On upravo gubi dodir sa jedinstvom tela i uma, sa jedinstvom osećanja i pažnje koji odlikuju nivo kentaura. Jasnost koja je odlikovala prethodno stanje jedinstva sada je pomućena, a umesto nje imamo prisilno mišljenje na jednoj, i otce-pljeno telo na drugoj strani.

Tako smo došli do nivoa ega - gde je čovek poistovećen sa mentalnim odrazom sveukupnog organizma, sa slikom-o-sebi. Ali, manje-više tačna slika-o-sebi je rastegljiva stvar. U njoj ima  dovoljno mesta za čitavu konvencionalnu istoriju organizma. Ona uključuje detinjaste aspekte organizma, njegove emocionalne aspekte,  racionalno kao  i  neracionalno.  U  njoj  su  sadržane  sve  snage  i  slabosti  čitavog

organizma. Ona poseduje savest (ili "superego"), taj gorko-slatki poklon od roditelja, kao i filozofski pogled na svet, koji je lični matriks granica. Zdrav egoprisajedinjuje i uskla|uje sve ove različite aspekte.

Ponekad, me|utim, nije sve u redu sa egom. U odre|enim okol- nostima osoba može odbiti kontakt sa različitim vidovima  svog  ega. Neke od želja ega su čudne, preteće, ili zabranjene, pa osoba odbija da ih prihvati. Ona se pribojava da imati želju znači isto što i raditi na njenom ostvarenju, što bi izazvalo tako strašne posledice da ona naprosto mora da porekne da je uopšte imala želju.

Nekome bi, na primer, mogla proleteti kroz um želja, puki hir ega, da nekoga fizički napadne. Malo ko  može izbeći  ovakve  trenutne  želje. Ali u strahu da bi mogao delovati u skladu sa tom željom, on jednostavno poriče da ju je imao - a onda zaboravlja i da ju  je porekao. "Ja? Ne bih nikad ni pomislio takvu stvar. I pošto ne bih ni pomislio, nema potrebe ni da je poričem." Ali, avaj, želja ostaje njegova, i on samo može da se pretvara kako je nije  ni  imao.  Po ugledu na granicu sopstvo/ne-sopstvo, zabranjena želja prelazi na drugu stranu, ili se barem čini tako. Na sličan način, svi vidovi ega koji nisu omiljeni, shvaćeni ni prihvaćeni, na tajanstven način do- spevaju na drugu stranu ograde. A tamo se pridružuju neprijateljskim snagama.

Da bismo dočarali ovaj rascep unutar ega, uzmimo za primer spomenutu ličnost koja želi da napadne nekog (na primer svog šefa), ali umesto da izvrši napad poriče postojanje takve želje. Ipak, želja ne iščezava. Ona još uvek postoji, ali se čini kao da postoji izvan ega. U psihološkom  žargonu,  želja  se  projektuje.  Momak  zna  da  se  neko

žestoko ljuti, ali pošto je jasno da  to nije on, potrebno je da izabere pogodnu osobu. Drugim recima, poriv za ispoljavanjem besa još uvek je prisutan i na delu, ali pošto on poriče da je  njegov,  mora  da  ga prona|e na jedinom mogućem mestu - u drugim ljudima. Iznenada, počinje da mu se  pričinjava  kako  su drugi  ljudi u  okruženju  ljuti  na njega bez vidnog razloga. Njegova želja da se pobije sada izgleda kao da dolazi od drugih ljudi, kao da cilja na njega. Misao "Ja sam besan na svet", kada se projektuje postaje misao "Svet je besan na mene". Razume se da on tako razvija simptome depresije.

Ali doga|a se i nešto još važnije. Osoba sada više nije u dodiru sa svim svojim ego sklonostima. Osim što nije u dodiru sa svojim celokupnim organizmom (što je po definiciji sudbina svih ega), ona vise nije u stanju čak ni da misli o svim potencijalima svog organizma, zbog toga što je neke misli odbacila. Drugim recima, ne može pronaći preciznu i prihvatljivu sliku-o-sebi. U nastojanju da je  učini prihvatljivijom, iskrivila je sliku-o-sebi i na kraju porekla delove sebe. Ona je razvila varljivu sliku-o-sebi, netačnu sliku-o-sebi. Ukratko, razvila jzpersonu, a svi neprihvatljivi aspekti njenog ega sada su spoljnji, tu|i, ne-sopstvo. Oni se projektuju kao senka. Sada unutar ega imamo granicu, što dovodi do daljeg sužavanja osecaja sopstva- dok se osećaj pretećeg nc-sopstva naglo širi. Tako se obrazuje nivo persone (vidi sl.l).

Sada smo videli kako se kroz sukcesivno nizanje granica razvija spektar svesti. Svaki put kada se povuče nova granica, osećaj sopstva se smanjuje, gubi, postaje sve uži i  ograničeniji.  Prvo  okruženje,  zatim telo, a na kraju senka, pojavljuju se kao  ne-sopstvo, kao nešto izvan, kao tu|i i neprijateljski elementi, jer svaka granična  linija  je  borbena linija.

No ipak su svi ti "spoljašnji objekti" samo projekcije čovekovog bic'a, i svi mogu biti ponovo otkriveni kao aspekti sopstva. Tom procesu otkrivanja posvetićemo se u sledećim delovima knjige. Svako otkriće, a neka od njih su bolna, na kraju donosi radost, jer svako novo otkriće da je neki spoljašnji objekat jedan aspekt sopstva. pretvara neprijatelje u prijatelje, ratove u plesove, bitke u igre. Senka, telo, i čitavo okruženje postali su deo našeg nesvesnog, što je posledica naših maštarija u svetu mapa i granica, Adamov amanet svojim usnulim sinovima i ćerkama. Podignimo ograde i uputimo nov pogled na realni svet. Podignimo ograde da ponovo dotaknemo naše senovite delove, naša tela, naš svet, imajući na umu da je ono što dodirujemo u suštini iskonsko lice našeg istinskog sopstva.