3. Filimon mu je govorio: Potrebno ti je da putem molitvenog ćutanja savršeno očistiš um i da mu daš neprestano duhovno delanje. Kao što se telesne oči, usmerene na čulne predmete, dive onome što su videle, isto tako i čisti um, kad se usmeri na duhovne stvari, ushićuje se onim što duhovno sazercava, do te mere da ga je nemoguće od njega odvojiti. Ukoliko se on putem molitvenog tihovanja oslobodi i očisti od strasti, utoliko se više udostojava i viđenja (tih duhovnih stvari). Savršenim um postaje onda kada okusi suštastvenog bogoviđenja i sjedini se sa s Bogom. Tada on, imajući carsko dostojanstvo, ne oseća više siromaštva i ne privlače ga niže želje, makar mu ti ponudio i sva carstva. I tako, ako želiš da stekneš takva dobra, što brže možeš beži od sveta i sa usrđem hodi putevima Svetih; prestani da se brineš o svom spoljašnjem izgledu, odelo neka ti je siromašno i skromno. Zavoli život u oskudici i bezbrižnosti. Ponašanje neka ti bude jednostavno, reč bezazlena, hod bez sujete, glas bez pretvaranja. Iznad svega brini se o čuvanju uma i trezvljenju, imaj trpljenje u svim nevoljama, i na svaki način trudi se da sačuvaš već stečena duhovna dobra, nepovređenim i nepomerivim. Pažljivo bdi i straži nad sobom i ne primaj ni jednu slast koja ti se tajno prikrada. Jer, iako molitveno samovanje ukroćuje duševne strasti, ipak,

ako im se dozvoli da se raspale i izoštre, one obično postaju još svirepije, i one koji to dopuste vuku još jače i silnije u greh. Isto to biva i sa telesnim ranama: ako se povređuju, postaju neisceljive. Čak i jedna reč je u stanju da udalji um od osećanja Božjeg, kad demoni na to primoravaju a čula se sa njima saglašavaju. Veliki je podvig i teret - uspeti sačuvati dušu. Zato, potrebno ti je da se potpuno udaljiš od sveta, i otrgnuvši dušu od svakog sažaljenja prema telu, da postaneš beskućnik, bez grada i bez imanja nesrebroljubiv i bez želje za sticanjem, bezbrižan i usamljen, nevešt za ljudske poslove, smiren, sastradalan, dobar, krotak, tihe naravi, uvek spreman da primiš od božanskog sazercanja i gledanja, u srce, urazumljujući odsjaj. Jer ni na vosku se ne može pisati, ako se prethodno ne izbrišu slova ranije na njemu napisana, kako nas uči Vasilije Veliki. Takvi su bili Sveti, koji su se, udaljivši se od svih svetovnih običaja i čuvajući u sebi nepomućenu nebesku mudrost, prosvetili božanskim zakonima i zablistali pobožnim delima i rečima, umrtvivši udove koji su na zemlji uzdržanjem, Božijim strahom i ljubavlju. Neprestana molitva i poučavanje u božanskim Pismima otvaraju umne oči srca tako da one vide Cara sila, i biva radost velika, i silno se zapaljuje u duši božanska nezadrživa žudnja. Pri tome, i telo postaje zajedničar toga ushićenja, dejstvom Duha Svetoga, tako da sav čovek postaje duhovan. Eto čega se udostojavaju delatelji blaženog molitvenog tihovanja i uskog podvižničkog živoga, koji, udaljivši se od svake ljudske utehe, samo sa jednim nebeskim Gospodom razgovaraju neprestano. 4. Čuvši sve ovo taj bogoljubivi brat, i božanskom ljubavlju ranjen u duši, napusti svoje mesto boravka i zajedno sa Filimonom otputova u skit, gde su najveći među Ocima okončali svoj put blagočešća. Nastanili su se oni u Lavri prepodobnog Jovana Kolova, prepustivši brigu o sebi ekonomu Lavre, pošto su sami želeli da borave u molitvenom tihovanju. I boravili su tu blagodaću Božjom u savršenoj molitvenoj usamljenosti. Subotom i nedeljom su dolazili na zajedničke crkvene službe, a ostale dane su provodili u usamljenosti. Pri tome, svaki od njih je vršio molitvu i službe zasebno. Sveti starac Filimon je imao ovako pravilo služenja: Noću je pevao ceo Psaltir i pesme (devet pesama koje se nalaze u Psaltiru), bez žurbe i sujete. Onda je čitao jedno začalo iz Evanđelja, potom je sedao i govorio u sebi: Gospode pomiluj! sa punom pažnjom i prilično dugo, sve dok bi se umorio od prizivanja. Onda bi dopustio sebi da zaspi. Potom bi opet u zoru otpevao prvi čas, pa bi onda seo na svoju stolicu, licem okrenut prema istoku i naizmenično pevao (psalme) ili čitao po izboru iz Apostola i Evanđelja. Tako je provodio ceo dan neprestano pevajući, moleći se i naslađujući se sazercanjem nebeskih stvari. Njegov um je često bio plenjen sazercanjem, tako da nije znao, da li se nalazi na zemlji. 6. Brat, videvši kako se on sveusrdno trudi u molitvenom služenju i kako se ponekad potpuno menja od božanskih pomisli, upita ga: Zar ti, oče, nije teško u takvoj starosti toliko umrtvljavanje i pokoravanje svoga tela? On mu na to odgovori: "Veruj mi, Bog je takvu usrdnost i takvu ljubav zapalio u mojoj duši prema molitvenom služenju, da ja čak nisam u stanju da udovoljim potpuno njenom stremljenju k tome; telesnu pak nemoć pobeđuje ljubav prema Bogu i nada na buduća dobra." Tako je sva njegova želja bila umno okriljena nebesima, i to čak i za vreme jela, ne samo u druga vremena.

7. Jednom ga upita neki brat koji je živeo zajedno sa njim. Kakvih sve ima tajni sazercanja? A on, videvši njegovu upornost i to da iskreno traži pouke, reče mu: Kažem ti, čedo, da onome čiji je um postao savršeno čist, Bog otkriva viđenje samih anđelskih činova i sila. 8. Upitao ga je on i o sledećem: Zašto ti se, oče, od svih božanskih Pisama najviše dopada Psaltir, i radi čega, kad ti pevaš ličiš na čoveka koji razgovara s nekim? Na to mu on odgovori: Tako je Bog urezao u dušu moju silu psalama, kao u dušu samoga Davida, i prosto se ne mogu odvojiti od sladosti skrivene u njegovoj neiscrpnoj mudrosti. jer oni sadrže u sebi svo božansko Pismo. Ovo je on priznao onome koji ga je pitao, sa velikim smirenjem, njegove koristi radi, i posle dugog njegovog navaljivanja. 9. Neki brat po imenu Jovan, dođe od primorja svetome ovom i velikom ocu Filimonu, i zagrlivši mu noge, reče mu: Šta da radim, oče, da bih se spasao? Um mi luta ovamo onamo, gde mu ne priliči. A on, poćutavši kratko, reče: Ova duševna bolest pripada onima koji su spoljašnji i u njima prebiva. Ona se i kod tebe nalazi zato što još uvek nisi stekao savršenu ljubav prema Bogu, još nisi zadobio toplinu ljubavi i bogopoznanja. Tada mu brat reče: Pa šta da radim, oče? On mu odgovori: Idi, stekni skrivenu pouku u srcu svom, i ona će ti očistiti um od toga. Brat, pošto nije bio posvećen u to o čemu mu je govorio, reče starcu: Kakva je to skrivena pouka, oče? I on mu reče: Idi, stekni trezvenost u srcu svome, i u misli svojoj govori trezveno sa strahom i trepetom: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! Tako savetuje početnicima i blaženi Dijadoh. 10. Brat je otišao, i pomoću Božjom po molitvama oca uspokojivši se, donekle se usladio tim delanjem i poukom. Ali ga je potom ta sladost ostavila, tako da više nije bio u stanju da upražnjava to delanje trezveno i da se moli. To ga je nateralo da ponovo ode kod starca i da mu ispriča šta mu se dogodilo. Starac mu reče: Ti si sada upoznao put molitvenog tihovanja i umnog delanja i okusio sladosti koja se od njega rađa. Imaj to uvek u srcu svom, jeo ili pio, razgovarao sa nekim ili se na putu nalazio, ili sedeo u keliji: ne prestaj da se trezvenom mišlju i sabranim umom moliš takvom molitvom, da pevaš i da se poučavaš u molitvama i psalmima. Čak ni pri obavljanju najneophodnijih svojih potreba ne dozvoli umu svome da bude prazan, nego ga primoravaj da se tajno moli i poučava. Tako ćeš uspeti da shvatiš dubinu božanskih Pisama i u njima skrivenu silu, i da daš umu neprestano delanje, kako bi ispunio apostolsku reč koja zapoveda: Molite se neprestano. Brižljivo pazi na sebe i čuvaj srce svoje od primanja rđavih pomisli, ili bilo kakvih nekorisnih i sujetnih. Svagda, i kada spavaš, i kada ustaješ, i kada jedeš, i kada piješ, i kada razgovaraš, neka srce tvoje u tajnosti misleno ili se poučava u psalmima ili se moli: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! Takođe, kada pevaš psalme jezikom, pazi da ti ne govore usta jedno a pomisao da se bavi drugim.

11. Brat ga je još i ovo upitao: Mnogo praznih maštanja vidim za vreme sna. Starac mu reče: Ne budi lenj i malodušan; nego, pre no zaspiš, mnogo se pomoli u srcu svom i suprostavi se pomislima i pokušajima demona da te vodi kud on hoće, da bi te primio Bog. Potrudi se koliko je u tvojoj moći da zaspiš uvek sa psalmima na usnama i umnim delanjem, i nikad ne dozvoli umu da zbog svoje nemarnosti primi tuđe pomisli, nego sa

pomislima kojima si se molio, sa njima se i na odar spusti, da bi i u toku sna one bile prisutne u tebi, i kad se probudiš da bi razgovarale s tobom. Izgovaraj takođe i sveti Simvol pravoslavne vere pre nego zaspiš, jer pravoslavstvovati o Bogu, izvor je i zaštita svih dobara. 12. Upitao ga je brat i ovo: Učini mi ljubav, oče, i reci mi, čim se bavi i kako delanje ima tvoj um? Nauči i mene, da bih se i ja spasao. On mu odgovori: Zašto si tako radoznao? - Onda ovaj ustade, zagrli mu noge i celivajući ih, molio je svetoga da mu to kaže. Starac, poćutavši dugo vremena, najzad reče: Nisi ti još u stanju da to poneseš. Davati svakom osećanju odgovarajuće delo i posao u stanju je samo onaj koji je navikao da se neprestano kreće u dobrima pravde. Onaj koji nije postao potpuno čist od sujetnih pomisli sveta, ne može se udostojiti ovoga dara. Ako zaista želiš da to stekneš, drži skriveno delanje u čistom srcu. Jer, ako se budeš neprestano molio i poučavao u Pismima, otvoriće ti se oči duše tvoje, i rodiće se u njoj radost velika, i osećanje neko neopisivo i silno, zagrevano Duhom i telom, od koga ceo čovek postaje duhovan. I tako, bilo da te Bog udostojio noću ili danju da se nerasejano pomoliš čistim umom, ostavi svoje molitveno pravilo, i usmeri se, koliko ti je god više moguće, da se prilepiš uz Boga. I On će prosvetiti srce tvoje za duhovno delanje, koga si se prihvatio. Ovome je starac dodao i sledeće: Došao mi je jednom neki starac i kada sam ga upitao o nastrojenju i stanju njegovog uma, rekao mi je: dve godine sam stajao pred Bogom, usrdno ga moleći svim srcem da mi daruje, da se neprestana i sabrana molitva ureže u moje srce, onakva kakvu je On predao svojim učenicima. A Gospod, izobilni u darovima, videći moj trud i trpljenje podario mi je ono što sam tražio.

I evo šta mu je još govorio: Pomisli o sujetnim stvarima, koje nastaju u duši; to je bolest duše zaljubljene u ono što je ništavno i koja se prepustila neradu i lenjosti. Zato je potrebno, kao što kaže Sveto Pismo, sa svakom budnošću i pažnjom čuvati um svoj, pevati razumno bez rasejanosti i moliti se čistim umom. I tako, brate, Bog traži od nas našu usrdnost prema Njemu ,i to prvo u podvizima i vrlinama, a potom u ljubavi i neprestanoj molitvi. Samo tako će nam On otkriti put spasenja. Očevidno je da nema drugog puta koji uzvodi na nebo, osim potpunog udaljenja od svega što je zlo, sticanja svega što je dobro, savršene ljubavi prema Bogu i obitavanja s Njim u svetosti i pravdi. Onaj koji ovo stekne, brzo će se pribrojati nebesnome zboru (Svetih). Ali pri tome, svaki onaj koji želi da se uspne na visinu, treba obavezno da umrtvi udove koji su na zemlji. Jer kada se naša duša usladi sazercanjem istinskog dobra, ona se više ne vraća ni jednoj strasti, koju podstiče grehovna slast; nego, omrznuvši svako telesno sladostrašće, sa čistom i neuprljanom mišlju prima javljanje Boga. Potrebna nam je, dakle, velika budnost i straženje nad sobom, mnogo telesnih podviga i očišćenje duše, da bi se Bog uselio u srca naša, i da bi ubuduće bezgrešno ispunjavali Njegove božanske zapovesti; i da bi nas sam On naučio da se čvrsto držimo Njegovih zakona, izlivajući na nas, kao sunčane zrake, svoje sile i dejstva, zapretane u nama blagodaću Duha. Podvizima i iskušenjima mi treba da očistimo obraz, sliku, po kojoj smo bili stvoreni kao razumna bića, sposobna da primaju svako znanje i upodobljenje Bogu, noseći osećanja, očišćena od svake prljavštine kroz kaljenje u ognju iskušenja, zadobijajući kroz to carsko dostojanstvo. Bog je i ljudsku prirodu stvorio pričasnom

svakog dobra, sposobnom da duhovno sazercava likovanje Anđela slave, Gospodstava, Sila, Načala, Vlasti, svetlost nepristupnu, slavu presvetlu. Ali kada ti postigneš neku vrlinu, pazi da se tvoja pomisao ne pogordi nad bratom, zato što si je ti stekao a on se nije potrudio. To bi bio početak gordosti. Kada se boriš protiv neke strasti, pazi da ne padneš u očajanje ili malodušnost, zato što napad ne prestaje. Nego, ustani, padni pred lice Božije, i zavapi svim srcem zajedno sa prorokom: Gospode, udri one koji udaraju na me! (Ps. 35,1), jer sam nemoćan da ih pobedim. A On, kada vidi smirenje tvoje, brzo će ti poslati pomoć svoju. Kada putuješ sa nekim, ne vodi prazne razgovore, nego daj umu duhovno delanje koje je imao, kako bi se u njemu sačuvala ova dobra navika i zaborav svetskih slasti, i da ne bi izašao iz pristaništa bestrašća. Poučivši brata takvim i mnogim drugim poukama, starac ga otpusti. 13. No nije prošlo mnogo vremena, on opet dođe, i započevši razgovor, upita ga: Šta da radim, oče? Prilikom mog noćnog služenja pritiska me san i ne dozvoljava mi da se trezveno molim i da duže vremena bdim. I dolazi mi da se prihvatim rukodelja, dok pevam. Na to mu starac reče: Kad možeš da se moliš trezveno, onda ostavi rukodelje; kad te spopadne dremež, onda, pobunivši se protiv te pomisli, preteći joj, prihvati se rukodelja. On ga opet upita. Zar tebi samome, oče, ne dosađuje san za vreme služenja noćnog? Starac mu odgovori: Nije to baš lako. Ipak, kad me ponekad napadne dremež, malo se podignem i počnem da čitam od početka Evanđelje po Jovanu, uzdižući oko uma k Bogu, i tog momenta on iščezava. Na sličan način se odnosim i prema pomislima. Naime, kad naiđe neka od njih, sretam je kao oganj - sa suzama, i ona iščezava. Ti još nisi spreman da se na taj način boriš sa njima, nego se što više drži skrivenog delanja i revnosno vrši ono što su ustanovili Sveti Oci, kao dnevne jutarnje molitve i časove - treći, šesti, deveti i večernju, tako i noćne službe. I trudi se svim silama da ništa ne radiš iz čovekougađanja, uz to se čuvaj da nisi u zavadi ni sa kim od braće, da ne bi sebe odvojio od Boga svojega. Takođe se postaraj da sačuvaš svoju misao sabranom, i sverevnosnom u straženju nad unutarnjim pomislima. Kad dođeš u hram s namerom da se pričestiš svetih Hristovih tajni, ne izlazi iz njega sve dok ne zadobiješ potpuni mir. Stani na jednom mestu i ne pomeraj se sa njega sve do otpusta. Misli sam u sebi da se nalaziš na nebu i da stojiš pred Bogom zajedno sa svetim Anđelima, kao onaj koji ima da ga primi u srce svoje. Pripremaj se za to sa strahom i trepetom, da ne bi bio nedostojni sapričasnik svetih Sila. Pošto je na taj način dobro naoružao brata, i pošto ga je predao Gospodu i Duhu blagodati Njegove, starac ga otpusti u miru.

14. O avi Filimonu je još pričao brat koji je živeo sa njim i sledeće: Sedeći jednom pored njega upitao ga je: da li su ga napadali demoni iskušenjima dok je živeo u pustinji? On na to reče: Oprosti, brate, - kada bi Bog popustio da na tebe dođu iskušenja, kakva sam ja pretrpeo, ne verujem da bi ti mogao izdržati njihovu gorčinu. Imam sedamdeset godina, ili nešto malo više, mnogo sam podneo iskušenja, živeći u raznim pustinjama u punom molitvenom tihovanju. Šta sam pretrpeo i doživeo od demona, beskorisno je i

govoriti o gorčini toga onima koji još ne znaju šta je to molitvena samoća. Za vreme takvih iskušenja, ja sam uvek ovako postupao: polagao sam svu svoju nadu na Boga, kojemu sam davao i zavete odrečenja, pa me je On odmah izbavljao od svake napasti. To je razlog, brate, što se ja više uopšte ne brinem o sebi: znajući da se on brine o meni, veoma lako podnosim iskušenja koja nailaze na mene. A jedino što mu od sebe prinosim jeste - neprestana molitva. Pri tome, od ne male pomoći je i nada da što su veće tegobe i nevolje, to se veći venci pripremaju onome koji ih trpi. Jer kod pravednog Sudije postoji ravnoteža između toga dvoga. Znajući to, brate, ne padaj u malodušnost. Ušao si u sredinu bitke, pa se bori, i nadahnjuj se saznanjem da je mnogo više onih koji se bore za nas protiv neprijatelja Božjih, nego što ima demonskih pukova. Uostalom, zar bi smeli mi da se suprostavimo takvom strašnom protivniku roda našega, kad nas ne bi moćna desnica Boga Slova držala, i ograđivala, i pokrivala? Zar bi bila u stanju ljudska priroda da izdrži njegove napade? Jer, kao što kaže Jov: "Ko je otkrio spreda odeću njegovu? K čeljustima njegovim ko će pristupiti? Iz usta mu izlaze lučevi, i iskre ognjene skaču. Srce mu je tvrdo kao kamen, tvrdo kao donji žrvanj. Čini, te vri dubina kao lonac, i more se muti kao u stupi. Što je god visoko prezire, car je nad svijem zvijerjem" (Jov. 41, 4. 10. 15. 22. 25). Eto, protiv koga ratujemo, brate! Evo kakvim i kolikim je naslikala Reč Božja toga tiranina! I pored svega toga, njega lako pobeđuju oni koji kao što treba provode usamljenički život, s obzirom da u sebi nemaju ničega što bi njemu pripadalo: zbog njihovog odricanja od sveta, zbog njihovih obilnih vrlina i zbog toga što mi imamo nekoga koji se bori za nas. Jer, reci mi, ko je taj čija se priroda nije preobrazila, kad je pristupio Gospodu i strah Njegov primio u um svoj ? I koji nije učinio dušu svoju svetlom i sposobnom da sija božanskim znanjem i mislima, obasjavši sebe božanskim zakonima i delima? Takav nikad ne dozvoljava da mu duša bude prazna, imajući u sebi Boga, koji zapaljuje um da stremi nezasitivo k svetlosti. I dok je duša pod takvim neprestanim dejstvom, duh joj ne dozvoljava da se raznežuje strastima, nego ih kao neki car, koji diše strašnim gnjevom i pretnjom, nepoštedno saseca. Takav se nikad više ne vraća snu i dremežu, nego s podvigom, i rukama uzdignutim prema nebu i umnom molitvom, odnosi pobedu u ratu. 15. Još je taj isti brat pripovedao, da je ava Filimon pored drugih vrlina imao i ovu: nije mogao podneti da sluša prazne razgovore. A ako bi se desilo da se neko zaboravi pa da priča bilo šta što se ne tiče duhovne koristi, uopšte na to nije obraćao pažnju. Isto tako, kad bih odlazio po nekom poslu, nikad nije pitao: zašto ideš? A kad sam se vraćao, nije pitao: gde si bio? ili šta si i kako radio? Tako, kad sam jednom otplovio u Aleksandriju po potrebi, a otuda otputovao radi jednog crkvenog posla u Carigrad, ne obavestivši o tome slugu Božjega; potom, pošto sam tamo proveo dosta vremena, posetivši tamošnju pobožnu braću, na kraju sam se vratio k njemu u skit. Kad me starac video, veoma se obradovao, i posle uobičajenog pozdrava, pomolio se i seo. Međutim, savršeno ni o čem me nije upitao, nego je ostao zauzet svojim uobičajenim molitvenim umnim delanjem.

16. Jednom, želeći da ga isprobam, nekoliko dana mu nisam davao hranu da jede. On, niti je hranu tražio, niti je bilo šta rekao. Tada, poklonivši se, upitah ga: Učini mi, oče, ljubav i reci mi, zar se nisi uvredio što ti nisam doneo po običaju da jedeš? On reče: Oprosti, brate! Ako mi i dvadeset dana ne doneseš hleba da pojedem neću ti zatražiti.

Jer sve dok budem trpeo dušom, trpeću i telom. Toliko je on bio zauzet sazercavanjem istinskog dobra. 17. On je govorio: Od kad sam došao u skit, nisam dozvolio svojoj pomisli da izađe van zidova ćelije; a ni u svoj um nisam primio nikakve druge pomisli osim straha Božjega i Suda budućeg veka, držeći u sećanju Sud koji preti grešnicima, i oganj večni i krajnju tamu, kao i to kako žive duše grešnika i pravednika, i kakva su dobra pripravljena pravednicima, i kako svaki dobija svoju nagradu po trudu svome: jedan za podvižničke trudove, drugi - za milostinju i nelicemernu ljubav, treći za neimanje i puno molitveno samovanje, neki za krajnje poslušanje, neki opet za tuđinovanje. Imajući sve ovo u svojim mislima, ja ne dozvoljavam nikakvoj drugoj pomisli da dejstvuje u meni i ne mogu više biti s ljudima i njima okupirati um svoj, da se ne bih udaljio od božanskog razmišljanja. 18. Ovome je on dodao i kazivanje o nekom usamljeniku, govoreći za njega da je već i bestrašće bio postigao, i iz anđelske ruke primao hranu i hleb, ali da je zbog oslabele budnosti i pažnje, lišio se te časti. Jer kad u duši oslabi razborita i sabrana pažnja uma, tada tu dušu obuzima noć. Tamo gde ne sjaji Bog, tamo se sve gubi i razliva kao u mraku. Tada duša više nije u stanju da pogleda na Boga jednoga niti da zadrhti od reči Njegovih. "Bog sam ja koji se približuje, govori Gospod, a ne Bog izdaleka. Može li se ko sakriti na tajno mesto da ga ja ne vidim? govori Gospod,- ne ispunjam li ja nebo i zemlju? govori Gospod". (Jer 23, 23. 24). Starac je napominjao i o mnogim drugima, koji su na sličan način nastradali. Naveo je i Solomonov pad, koji je, govorio je, stekao takvu premudrost, da su ga svi slavili, zato što je kao jutarnja zornjača sve obasjavao svetlošću premudrosti, pa je ipak za malu slast izgubio toliku slavu. I tako, strašno je ugađati lenjosti, nego se treba neprestano moliti, da ne bi naišla neka druga pomisao i odvojila nas od Boga, i da nam ne bi bilo podmetnuto na mesto Njega nešto drugo. Samo čisto srce, postavši obitalištem Duha Svetoga, čisto vidi u sebi, kao u ogledalu, samoga Boga svoga.

19. Slušajući sve ovo, pričao je brat koji je živeo s avom Filimonom, i gledajući na njegova dela, shvatio sam da su u njemu već sasvim prestale da dejstvuju telesne strasti, i da je on bio revnosni ljubitelj svakog savršenstva. Tako se svagda moglo videti da se on preobražava božanskim Duhom iz slave u slavu, i da uzdiše neopisivim uzdasima, strogo na sebe pazeći i sebe vagajući, i na sve načine se trudeći, da ništa ne dođe i ne pomuti čistotu uma njegovog, ili da se bilo kakva prljavština neprimetno ne prilepi za njega. Gledajući, govorio je, ovo i podstican time da revnosno podražavam njegov način života, usrdno sam mu se obraćao s molbom: kako da steknem slično tebi čistotu uma? A on bi mi govorio: Idi, potrudi se, jer za to je nužan trud i razgorenost srca. Duhovna dobra, dostojna revnosnog iskanja i truda, ne zadobijaju se ležanjem na odru i spavanjem. Bez znoja ne može niko steći ni zemaljska blaga. Onaj koji želi da postigne duhovni napredak, treba pre svega da se oslobodi od svojih prohteva i da zadobije neprestani pokajni plač i neimanje; da ne obraća pažnju na pogreške drugih, nego samo na svoje, oplakujući ih dan i noć, i da ne gaji sujetnu družbu ni sa kim od ljudi. Jer duša koja tuguje nad svojim bednim stanjem i koja je ranjena sećanjem na pređašnja sagrešenja, postaje mrtva za svet, kao što i svet umire za nju. To znači da

tada telesne strasti postaju neaktivne i da čovek prestaje da bude njihov rob. Uz to, onaj koji se odrekao sveta i sjedinio s Hristom, i koji boravi u molitvenom tihovanju, taj voli Boga, čuva njegovu sliku, obraz i bogati se njegovim podobijem. Jer on prima od Njega sviše darove Duha i postaje dom Božji, a ne dom demona, i prinosi Bogu dela pravedna. Tako će duša postavši čista po životu, slobodna od prljavštine tela i bez ikakve mrlje i poroka, uvenčati se na kraju vencem pravde i zasjati lepotom vrline. Onaj u čije se srce na samom početku odricanja (od sveta) nije uselio plač, ni duhovne suze, ni sećanje na večne muke, ni istinsko molitveno tihovanje, ni neprestana molitva, ni pevanje psalama i učenje božanskih Pisama; onaj kod koga sve ovo nije postala navika, kako bi zbog stalnog opštenja sa njim, bio primoravan na to čak i onda kad um ne želi da to radi; onaj u čijoj duši ne gospodari strah Božji. - taj još uvek živi u društvu sa svetom i nije u stanju da ima um čist u molitvi. Jer samo pobožnost i strah Božji čiste dušu od strasti i čine um slobodnim, uvode ga u njegovo prirodno stanje sazercanja, i daju mu mogućnost da se dodirne Bogoslovlja, koje on prima u vidu blaženstva ("Blaženi čisti srcem jer će Boga videti"). Onaj koji se toga udostoji, ono mu još od sada služi kao predukus (budućih dobara) i čini dušu nepokolebivom. Zato se svim silama potrudimo u delatnom tvorenju vrlina, kojim se stiče pobožnost, tj. duhovna čistota, čiji je plod - bogoslovsko sazercanje prirodno umu. Jer delanje (praksa) je uzlaženje k sazercanju (teoriji), kao što kaže pronicljivi i bogomudri um Grigorija Bogoslova. Ako zanemarimo delanje (praksu )onda ćemo ostati otuđeni od svake prave mudrosti. Jer makar čovek postigao i vrhunac vrline, ipak mu je potreban podvižnički trud koji obuzdava nemirne nagone tela, kao i strogo čuvanje pomisli. Samo na taj način ćemo postići da se Hristos nastani u nama. Jer što se više umnožava naša pravednost, tim više uzrasta duhovna muškost. I na kraju, kad um postigne savršenstvo, sav se pripija uz Boga i biva obasjan božanskom svetlošću, i otkrivaju mu se neizrecive tajne. Tek tada on istinski saznaje gde je mudrost, gde sila, gde poznanje svega, gde dug život, gde svetlost očiju i mir. Jer dok god je zauzet borbom sa strastima, dotle nije u mogućnosti da se naslađuje svim ovim, tako da i vrline i strasti čine um slepim: strasti ga oslepljuju za vrline, a vrline ga čine slepim za poroke. Ali kad borba utihne u njemu, i kad se udostoji duhovnih darova, tada, budući pod neprestanim dejstvom blagodati, sav postaje svetlozaran i nepomerivo ukotvljen u sazercanju duhovnih stvari. Takav nije privezan nizašta ovdašnje, nego je prešao iz smrti u život.

Onaj koji se prihvati ovog života, dostojnog podražavanja i koji želi da se približi Bogu, treba da poseduje neporočno srce i usta čista, da bi reč, izlazeći čistom iz čistih usta, mogla dostojno proslavljati Boga, pošto duša koja se pripila uz Boga, neprestano sa Njim razgovara. Čeznimo, braćo, za takvom visinom vrline i prestanimo gmizati po zemlji, prilepljivanjem za strasti. Onaj koji se podvizava i postiže bliskost s Bogom, koji se pričešćuje svete svetlosti Njegove i ranjava ljubavlju k Njemu, taj se naslađuje nekim Gospodnjim i nepostiživim duhovnim radovanjem, kao što kaže božanski psalam: "Naslađuj se Gospodom, i učiniće ti što ti srce želi. I izvešće kao svetlost pravdu tvoju, i pravednost tvoju kao podne" (ps. 37, 4. 6). I zar ima ljubavi silnije i nezadrživije od te koju Bog uliva u dušu koja se očistila od svakoga zla? Takva duša sa punom iskrenošću srca govori: "Ljubavlju sam ranjena ja" (Pesma nad pes. 2, 5). Neizreciv je neopisiv sjaj

božanske lepote! Blistanje zvezde danice, svetlost meseca ili sjaj sunca, - sve je to beznačajno u poređenju sa slavom onom, i siromašnije u odnosu na istinitu svetlost od najdublje noći ili najmračnije magle u odnosu na sunčano podne. To nam je predao i Vasilije Veliki, divni među učiteljima, koji je sve ovo naučio i saznao iz ličnog opita. 20. Ovo i mnogo više od ovoga pričao je brat koji je živeo sa Avom. No ko se ne bi divio kod njega i sledećem, kao dokazu njegovog velikog smirenja? Veoma rano se udostojio prezviterskog čina, pa pošto se tako istinski dotakao nebeskoga i životom i znanjem, na sve načine je izbegavao služenje božanstvene Liturgije, kao neko breme. Tako se desilo da je on u toku mnogih godina svog podvižništva veoma retko pristajao na služenje za svetom Trpezom. Čak se ni božanskih Tajni nije pričešćivao, bez obzira na tako strogi život, kad god bi se desilo da dođe u opštenje i u razgovore sa ljudima, iako nikada nije razgovarao o zemaljskim stvarima, nego samo o onome što je bilo od duhovne koristi za njegove sagovornike. A kada je imao nameru da se pričesti božanskih Tajni, uvek je pre toga dugo dosađivao Bogu, umilostivljujući ga molitvama, pevanjem psalama i ispovedanjem. Strah i trepet ga je obuzimao od sveštenikovih reči: "Svetinje svetima"!. Jer u tom momentu, govorio je on, hram se ispunjava svetih Anđela, a sam Car Sila, izvršivši tajanstveno sveštenodejstvo, i pretvorivši hleb i vino u svoje Telo i Krv, naseljava se preko svetog Pričešća u srca naša. Zato, govorio je on treba da se osmelimo na primanje svetog pričešća prečistih Hristovih Tajni samo onda kada smo čisti i neporočni, i kao van tela. Samo tako ćemo moći postati zajedničari prosvećenja koje se njima daruje. Mnogi od Svetih Otaca su se udostojili viđenja svetih Anđela koji su ih opominjali. Zato su se i sami oni držali dubokog molitvenog ćutanja, ni sa kim ne razgovarajući. 21. Evo šta je još govorio taj brat: Kad bi se desila neka potreba da sam starac prodaje svoje rukodelje, da ne bi došao do neke laži, ili zaklinjanja, ili suvišne reči, ili neke druge vrste greha koji je vezan za trgovačke razgovore, on je stajao praveći se suludim. Tako je svaki koji je hteo da kupi njegovo rukodelje, uzimao od njega i davao mu onoliko koliko je hteo. A on se bavio pletenjem malih korpica. Ono što su mu davali za njih primao je sa blagodarnošću, ništa ne govoreći, ovaj muž pun mudrosti.

ZBIR OTAČKIH POUKA

Na kraju dajemo kratak zbir otačkih pouka izloženih u ovoj knjizi. Evo šta su nam preporučili Oci kao način sticanja molitve i kao uslove za uspeh u njoj: Učestalost, tj. često ponavljanje Isusove molitve. Pažnju (budnost), ili pogružavanje uma u Isusu Hristu uz odgonjenje drugih pomisli. Promenu molitvenih reči, tj. izgovaranje Isusove molitve, nekad cele, nekad skraćene. Naizmeničnost, tj. upražnjavanje nekad molitve, nekad čitanja psalama, nekad sedenja, nekad stojanja sa ispruženim rukama, nekad opet molitve Isusove i čitanja Otaca posle obeda. Hođenje pred Bogom, tj. da svagda osećamo prisustvo Božje i pri svakom delu da se sećamo Boga. Odricanje od sveta, uz sećanje na smrt i na sladost molitve. Neprestano prizivanje Imena Isusa Hrista, u svakoj prilici i vremenu, nasamo glasno, a u prisustvu ljudi samo umom. Zaspivanje na odru sa Isusovom molitvom. Spoljašnju molitvu o sticanju unutarnje, tj. traženje pomoći od Gospoda za sticanje revnosti i zadobijanje u srcu unutarnje molitve. I tako, dušo, ti koja si željna da stekneš unutarnju molitvu i žedna neprekidnog jedinstva i sladosnog opštenja sa Isusom Hristom, dođi, odluči se i na sledeći način ispunjavaj pouke Svetih Otaca: 1. Sedi ili bolje stani u tamni i tihi ugao u molitvenom položaju. 2. Pred početak napravi nekoliko poklona i ne opuštaj udove. 3. Pronađi mišlju mesto srca ispod leve sise i tu saberi pažnju. 4. Svedi um iz glave u srce i govori: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!" tiho, ustima ili samo umom, kako ti bude udobnije, govori lagano bez žurbe, sa strahom i trepetom. 5. Trudi se da za to vreme, koliko je mogućno, čuvaš pažnju i da ne primaš u um nikakve pomisli, ni rđave, ni dobre. 6. Imaj spokojno trpljenje, spremivši se na dugo stajanje sa zaboravom na sve.

7. Drži se umerenog uzdržavanja i tvori kolenopreklonjenje po sili. 8. Drži se ćutanja. 9. Posle obeda čitaj pomalo Evanđelje i one od Otaca koji govore o unutarnjem delanju i molitvi. 10. Spavaj 5 ili 6 časova. 11. Nekad spoljašnjom molitvom traži dejstvo unutarnje. 12. Ne bavi se rukodeljem koje rasejava. 13. Često proveravaj svoje iskustvo otačkim poukama. "Gospode, podari dobroti mojoj silu", - klicao je nekad sveti prorok David. Klikni i ti dušo moja: Gospode podari tvrdu odlučnost mome raspoloženju za pažnju! Jer od Tebe dolazi i hteti i delati. Da bi Tvojom pomoći očistio um i srce pažnjom i pripremio ih za obitalište Tebi Trojednome Bogu!