Biti noću napolju, pod nemim nebom, pored reke koja mirno protiče, uvek je vrlo tajanstveno i dodiruje najdublja osećanja u duši. Tada smo bliži onom iskonskom, osećamo srodstvo sa životinjama i rastinjem, i kao da se sećamo praistorijskog života kad se još nisu gradili kuće i gradovi, kada je čovek bez stalnog mesta boravka mogao šumu, reku, planinu, vuka i jastreba da smatra sebi ravnim, mogao je kao prijatelja ili smrtnog neprijatelja da ih voli ili da ih mrzi. Noć odbacuje i uobičajeni osećaj zajedničkog života; jer kada više nema svetlosti i kada se ne čuju ljudski glasovi, oseća se probuđena usamljenost i odvojenost i prepuštenost samom sebi. Onaj strašan ljudski osećaj da ne može izmaći samoći, da živi sam i da sam iskusi i podnosi bol, strah i smrt, tiho odjekuje u svakoj misli, zdravima i mladima kao senka i opomena, a slabima i starima kao jeza.
Nešto malo od toga sam i ja osećao, ali je barem zaćutala moja zlovolja i razbudile su se prijatne misli. Bolelo me je kada bih pomislio da lepa i dostojna žudnje Helena verovatno nikada neće s istim osećanjem pomisliti na mene kao što ja mislim na nju; ali znao sam da neću propasti zbog bola neuzvraćene ljubavi i imao sam neodređeno predosećanje o tome da tajanstveni život skriva mračnije ponore i ozbiljnije sudbine od patnji jednog mladića na odmoru.
Ipak, moja krv je ostala vrela i donosila mi je, protiv moje volje, iz mlakog vetra ruke koje miluju smeđu kosu, tako da ova kasna šetnja nije doprinela niti da se umorim niti da postanem pospan. Spustio sam se preko izbledele livade do reke, skinuo odeću i skočio u hladnu vodu, a moćna rečna struja me je odmah primorala da pružim snažan otpor. Čitavih četvrt sata sam plivao uz reku, a sveža voda je odagnala potištenost i setu, i kada sam rashlađen, pomalo umoran i mokar, navukao odeću, povratak kući je bio lak i prijatan. Posle uzbuđenja koje su doneli prvi dani, postepeno sam ulazio u mirnu svakodnevicu rodne kuće. Tamo, napolju, kretao sam se od grada do grada, među mnogobrojnim ljudima, između poslova i snova, između studija i noćnih terevenki, neko vreme živeo od hleba i mleka, a zatim od knjiga i cigareta, svaki mesec mi je bio drugačiji. A ovde je sve bilo kao pre deset i kao pre dvadeset godina, ovde su dani i nedelje prolazili vedro, mirno i u istom ritmu. I ja, koji sam postao stranac, naviknut na nestalne i raznovrsne doživljaje, ponovo sam se u sve uklopio kao da nisam nikada ni otišao, interesovao sam se za ljude i stvari koje sam potpuno zaboravio i nisam opazio ništa što bi mi bilo strano.
Časovi i dani su mi tekli lagano i bez traga, kao letnji oblaci, svaki je bio slika prepuna boja, svaki je izazivao različita osećanja. Zalivao sam baštu, pevao s Lote, pucao s Fricom, ćaskao s majkom o nepoznatim gradovima a s ocem o novim svetskim događanjima, čitao sam Getea i Jakobsena.
Tada mi se činilo da je glavna stvar Helena Kurc i moja zadivljenost njome. Ali i to je bilo kao i sve ostalo. Satima sam bio uzbuđen, a onda bih satima bio ravnodušan, postojan je bio
samo moj osećaj života koji je odisao radošću, osećaj plivača koji pliva po mirnoj vodi, bez žurbe, bez cilja, bez napora i briga. U šumi su kreštale kreje, dozrevale borovnice, u bašti su cvetale ruže i dragoljubi, a ja sam učestvovao u tome, smatrao sam svet veličanstvenim i čudesnim, kao što i jeste, i pitao sam se kako će biti kada jednom budem pravi muškarac, star i mudar.
Jednog popodneva do grada je doplovio veliki splav, ja sam skočio na njega, seo na gomilu trupaca i plovio par sati niz reku pored sela i imanja i ispod mostova, a iznad mene je podrhtavao topao vazduh i kovitlali se teški oblaci uz laku grmljavinu; ispod mene je udarala, šumela i penušala sveza i hladna voda. Zamišljao sam kako bi bilo da je Helena sa mnom, da sedimo s rukom u ruci, pokazujemo jedno drugom lepote sveta, odavde pa sve do Holandije.
Kada sam daleko dole u dolini napuštao splav, nisam skočio dovoljno i upao sam do grudi u vodu. Ali, u povratku kući, nakvašena odeća se na meni osušila. Kada sam konačno posle dugog hodanja umoran i prašnjav stigao do grada, kod prvih kuća sam sreo Helenu Kurc u crvenoj bluzi. Skinuo sam šešir, ona mi je uzvratila pozdrav, a ja sam odmah počeo da maštam. Te večeri mi se ponovo činilo da je sve beznadežno, a sebi sam ličio na nekoga ko sastavlja budalaste planove i zuri u zvezde. Pre spavanja sam pušio moju divnu lulu na čijoj su glavi bila nacrtana dva srndaća, a onda do jedanaest sati čitao Vilhelma Majstera.
Sledeće večeri smo se oko pola devet Fric i ja peli uz kamenito brdo. Imali smo težak paket koji smo nosili na smenu, a u njemu se nalazilo tuce teških žabica, šest raketa i tri velike eksplozivne sprave, uz mnogobrojnu sitnu opremu.
Bilo je mlako, a plavičasto nebo je bilo okićeno finim, tiho plovećim oblačićima, koji su prelazili preko crkvenog tornja i vrhova brda i prilično sakrivali svetlost prvih zvezda. S vrha brda gde smo najpre seli da se odmorimo gledao sam kako naša uska rečna dolina sija na bledom večernjem svetlu. Dok sam pogledom prelazio preko grada do sledećeg sela, mosta i vodenice i uske žbunjem stisnute reke, moje večernje raspoloženje su opet obuzele misli na lepu devojku i najradije bih sam sanjario i čekao da se pojavi mesec. Ali to nije bilo moguće, moj brat je već sve raspakovao i iza mojih leđa me iznenadio praskom dve žabice, koje je spojio kanapom i uvezao na šipku.
Malo sam se naljutio. Ali Fric se od srca grohotom smejao i bio tako zadovoljan da sam mu odmah oprostio i smejao se zajedno s njim. Brzo smo jedan za drugim zapalili tri posebno snažne eksplozivne naprave i osluškivali gromoglasnu pucnjavu kako se proteže uz i niz dolinu, višestruko i dugo odjekuje i gubi se negde u daljini. Onda su na red došle žabice, pa lepršavi rojevi, onda veliki vatreni točak, a za kraj smo ispaljivali polako, jednu za drugom, naše divne rakete u crno noćno nebo.
„Prava raketa je u stvari skoro kao božja služba”, rekao je moj brat, koji se u poslednje vreme rado slikovito izražavao, „ili kao kad neko peva umilnu pesmu, zar ne? To je tako svečano.”
Poslednje žabice smo bacili na povratku kući, među opasne dvorišne pse koji su prestravljeno zavijali, a zatim još čitavih četvrt sata ljutito lajali. Opušteno i crnih prstiju vratili smo se kući kao dva momka posle vesele lumperajke. Roditeljima smo se hvalili lepom večernjom šetnjom, pogledom na dolinu i zvezdanim nebom.
Jednoga jutra, dok sam na prozoru hodnika pušio lulu, dotrčala je Lote vičući: „U jedanaest sati stiže moja prijateljica.”
„Ona Ana Amberg?”
„Naravno, hoćemo li je dočekati?”
„Možemo.”
Dolazak očekivanog gosta koga se do sada uopšte i nisam setio, nije me posebno
obradovao. Ali nije bilo druge, pre jedanaest krenuo sam sa sestrom na stanicu. Došli smo dosta rano i šetkali tamo-amo po peronu.
„Možda se vozi drugom klasom” rekla je Lote.
Pogledao sam je ne verujući joj.
„Može biti. Ona je iz imućne kuće, ali ako je jednostavno...”
Zaprepastio sam se. Zamislio sam razmaženu damu s pozamašnim prtljagom koja izlazi iz druge klase i koja udobnu očevu kuću i mene samog ne smatra dovoljno pristojnim.
„Ako se doveze drugom klasom, neka radije nastavi da se vozi dalje.”
Lote je bila ljuta, želela je da me ukori, ali je u tom stigao voz i ona je brzo potrčala napred. Pošao sam za njom bez žurbe i ugledao njenu prijateljicu kako izlazi iz vagona treće klase, opremljena sivim svilenim kišobranom, velikom maramom i skromnim ručnim koferom.
„Ana, ovo je moj brat.”
Rekao sam „pomozi Bože” i uprkos trećoj klasi nisam znao šta da mislim o njoj. Uzeo sam joj kofer iz ruke; bio je veoma lak, ali nisam ga nosio sam već sam pozvao nosača i predao mu ga. Koračao sam između dve gospođice ka gradu i čudio se koliko toga jedna drugoj imaju da ispričaju. Ali gospođica Amber mi se dopala. Doduše, malo sam se razočarao, jer nije bila posebno lepa, ali je zato imala nečeg prijatnog u licu i glasu što budi blagorodnost i poverenje.
Posmatrao sam majku koja ih je čekala pred staklenim vratima. Ona je umela dobro da oceni ljudska lica i koga bi posle prvih ispitivačkih pogleda prihvatila s osmehom dobrodošlice, taj je kod nje mogao da računa na dobar prijem. Video sam kako je gospođicu Amber gledala u oči, klimnula je glavom, pružila joj obe ruke i bez reči je prihvatila kao domaću i od poverenja. Tako je nestala moja nepoverljivost prema stranom biću, gošća je prihvatila ponuđene ruke i prijateljstvo, srdačno i bez mnogo uobičajenih fraza, i od prvog trenutka je postala domaća.
U svojoj mladoj pameti i poznavanju života, istog dana sam sa sigurnošću zaključio da prijatna mlada dama poseduje bezazlenu prirodnu vedrinu pa, iako bez životnog iskustva, može da postane veoma dragoceni drugar.
Devojaka s kojima se moglo drugarski ophoditi i pričati o životu i literaturi, u mom dotadašnjem okruženju je bilo veoma malo. Prijateljice moje sestre su mi do tada uvek bile ili predmet zaljubljenosti ili sam prema njima bio ravnodušan. Tako da mi je bilo novo i drago da joj se bez ustručavanja obraćam i da s njom kao sa sebi ravnim pričam o raznim stvarima. Ali, uprkos jednoličnosti njenog glasa, govoru i načinu razmišljanja, osećao sam ženstvenost koja me je toplo i umilno dodirivala.
Pored toga, malo postiđen primetio sam kako Ana mirno, prikladno i bez uzbuđenja deli naš zajednički život i nalazi svoje mesto u takvom načinu življenja. Jer, svi moji prijatelji koji su već ovde bili gosti za vreme raspusta, prilično su se ustručavali i sa sobom su donosili mnogo neobičnih navika; i ja sam uvek u prvim danima posle povratka kući bio bučniji i zahtevniji više nego što je to bilo potrebno.
Ponekad sam bio iznenađen kako je Ana malo pažnje zahtevala od mene; u razgovoru sam mogao da budem skoro neuljudan, a ona se ne bi uvredila, dok sam i u najvatrenijem razgovoru s Helenom Kurc upotrebljavao samo obazrive reči pune poštovanja.
Tih dana je Helena više puta dolazila kod nas i činilo se da joj se prijateljica moje sestre dopada. Jednom smo svi zajedno bili pozvani u baštu kod teče Mateusa. Služeni su kafa i kolači, a iza toga vino od ogrozda, igrali smo bezopasne dečje igre ili raspoloženo i pristojno tumarali po bašti, čija je brižljiva čistoća sama po sebi tražila uljudno ponašanje.
Posebno mi je bilo prijatno da Anu i Helenu posmatram zajedno i da razgovaram s obe u isto vreme. S Helenom Kurc, koja je ponovo čudesno lepo izgledala, mogao sam da pričam samo o površnim stvarima, i to sam radio jednim odmerenim tonom, dok sam s Anom i o
najinteresantnijem ćaskao bez uzbuđenja i ustezanja. I dok sam joj zbog toga bio zahvalan i osećao se sigurnim, ipak sam stalno gledao prema lepotici čiji me je izgled usrećivao, ali i uvek ostavljao nezasićenim.
Moj brat Fric se mučno dosađivao. Kada je pojeo dovoljno kolača, predložio je nekoliko grubih igara, od kojih su neke bile zabranjene, a neke brzo napuštene. U jednom momentu me je pozvao na stranu i gorko mi se požalio na popodnevni provod. Kada sam slegnuo ramenima, prepao me je priznanjem da ima barut u džepovima i da mu je namera da ga pri uobičajeno dugom opraštanju devojaka, upali. Tek uz najusrdnije molbe sam ga odgovorio od te zamisli. Iza toga je otišao u najudaljeniji kutak bašte i zavukao se pod žbunje ogrozda. Odao sam društvu njegove namere i nakon toga se s ostalima smejao njegovoj dečačkoj zlovolji, iako sam ga dobro razumeo i bilo mi ga je žao.
S obe rođake je bilo lako izaći na kraj. Nisu bile razmažene. Teča se povukao odmah posle kafe. Tetka Berta se uglavnom držala Lote, a ja sam ispunio svoju obavezu, vodeći s njom kratak razgovor o pripremi bobičastog voća za zimu. Tako sam ostao u blizini obe devojke i u pauzi razgovora se bavio razmišljanjem o tome zašto se s devojkom u koju si zaljubljen mnogo teže razgovara nego s nekom drugom. Veoma sam želeo da Heleni dam bilo kakav znak blagonaklonosti, ali ništa mi nije padalo na pamet. Konačno sam od mnoštva ruža ubrao dve i jednu dao Heleni, a drugu Ani.
To je bio poslednji bezbrižni dan moga raspusta. Sledećeg dana sam u gradu od jednog uzgrednog poznanika čuo da Helena odlazi u tu i tu kuću i da će uskoro doći do veridbe. On je to ispričao uzgred, između ostalih novosti, a ja sam se čuvao da se ne odam. Iako je to bilo samo govorkanje i mada sam od Helene i tako malo očekivao, sada sam se uverio da je za mene izgubljena. Unezveren sam se vratio kući i uleteo u sobu.
Po svoj prilici, moja prilagodljiva mladost ne bi mogla dugo da tuguje. Ipak me je više dana bilo nemoguće oraspoložiti, lutao sam potpuno sam šumskim stazama, rastrojen i tužan tumarao po kući i maštao, a uveče zatvarao prozore u sobi i svirao violinu.
„Nešto nije u redu, mladiću moj?”, upitao me je otac i položio mi ruku na rame.
„Loše sam spavao”, odgovorio sam i nisam slagao. Više ništa nije izvukao od mene. Tada mi je rekao nešto što mi je kasnije često padalo na pamet.
„Neprospavana noć”, rekao je, „uvek je neprijatna stvar. Ali je podnošljiva ako čovek razmišlja o dobru. Kada legne i ne zaspi, naljuti se i razmišlja o mučnim stvarima. Ali uz malo volje može se razmišljati i o lepom.”
„Može li?”, upitao sam ga. „Onda sam ja poslednjih godina bez ikakve sumnje upotrebljavao svoju slobodnu volju.”
„Da, može biti”, odgovorio mi je otac energično.
Čas kada sam posle više ćutljivih i gorkih dana prvi put zaboravio sebe i svoju patnju, živeo s drugima i bio srećan, još uvek mi je jasno u sećanju. Sedeli smo uz popodnevnu katu u dnevnoj sobi; nedostajao nam je Fric. Ostali su bili čili i razgovorljivi, a ja nisam otvarao usta niti učestvovao u tome iako sam potajno već osećao potrebu za razgovorom i druženjem. Kako to ide kod mladih ljudi, svoj bol sam ogradio zidom ćutanja i branio ga prkosom, a ostali su me po dobrom običaju naše kuće ostavljali na miru i poštovali moje neraspoloženje. Ja sam smatrao da još nije vreme da porušim zidove, i dalje sam ozbiljno igrao onu ulogu koja je neophodna, iako mi je postala već dosadna, a i stideo sam se tako kratkotrajnog mučenja.
A onda je naše mirno ispijanje kafe prekinulo treštanje trube, odvažno i agresivno duvanje, red gromoglasnih drskih zvukova, koji nas je u trenutku sve podigao sa stolica.
„Nešto gori!”, uzviknula je užasnuto moja sestra.
„To je vrlo komičan signal za požar!”
„Pa onda je to razmeštanje vojnika po kućama.”
Uto smo se svi već nagnuli kroz prozore. Na ulici, upravo pred našom kućom, ugledali smo buljuk dece, a u sredini jednu veliku belu bedeviju i na njoj u vatrenocrveno obučenog svirača, čiji su se truba i odeća razmetljivo caklili na suncu. Dok je duvao u trubu, čudnovati čovek je gledao gore ka svim prozorima i pri tome otkrivao svoje tamno lice s ogromnom ugarskom bradom. I dalje je fanatično duvao, svirajući signale za uzbunu i čitav niz veselih melodija, sve dok svi prozori u susedstvu nisu bili popunjeni radoznalcima. Onda je odložio instrument, pogladio bradu, levu ruku stavio na bok, desnom zauzdavao nemirnog konja i počeo da priča. Na proputovanju i samo ovoga dana, njegova svetski poznata trupa će se zadržati u ovom gradiću, odazivajući se mnogobrojnim i usrdnim molbama, večeras će prikazati gala predstavu s dresiranim konjima, ekvilibristikom i velikim pantomimičarem. Odrasli ulaz plaćaju dvadeset pfeniga, a deca polovinu te sume. Tek što smo sve čuli i primetili, konjanik je zgrabio svoju blistavu trubu i odjahao praćen istim buljukom dece i prašinom.
To smešno i radosno uzbuđenje koje je konjanik sa svojom najavom probudio u nama dobro mi je došlo, te sam ga u istom trenutku prihvatio da prekinem svoje turobno čutanje i budem radostan među radosnima. Odmah sam pozvao obe devojke na večernju predstavu. Otac je posle malo opiranja odobrio, i nas troje smo se odmah spustili do Brila, da ovaj spektakl pogledamo i spolja. Zatekli smo dva čoveka zaposlena oko postavljanja okrugle arene koju su ogradili debelim konopcem. Zatim su započeli izgradnju tribina, a za to vreme, pored njih je na stepenicama zelene prikolice sedela strašno debela stara žena i štrikala. Slatka bela pudlica joj je ležala kraj nogu. Dok smo to posmatrali, crveni konjanik se vratio iz grada, vezao belca za kola, svukao svoju bleštavu odeću i u košulji prišao da pomogne kolegama.
„Siroti momci”, reče Ana. Međutim, ja sam odbio njeno sažaljenje, bio sam na strani umetnika i hvalio njihovu druželjubivost i lutalački život. „Najradije bih”, objasnio sam, „i sam išao s njima, penjao se na visoko uže i posle predstave išao unaokolo s tanjirom, skupljajući novac.”
„To bih volela da vidim”, raspoloženo se nasmejala ona.
Umesto tanjira uzeo sam šešir, imitirao pokrete skupljača priloga i pokorno molio za dodatak za klovna. Zavukla je ruku u džep, nekoliko trenutaka neodlučno tražila i ubacila mi novčić u šešir, a ja sam ga uzeo, zahvalio se i stavio ga u džep prsluka.
Talas potiskivanog veselja me je preplavio i opio, svakog dana sam bio neobuzdan kao dete, pri čemu je možda bila u igri i spoznaja sopstvene promene.
Uveče smo na predstavu poveli i Frica, koji je usput, uzbuđen i veseo, palio Žabice. U Brilu se masa ljudi kretala u mraku, deca su stajala iščekujući širom otvorenih očiju, mirna i blažena, nevaljala su zadirkivali svakoga i vrzmali se ljudima oko nogu, gledaoci koji nisu kupili kartu smeštali su se na okolno drveće kestenova, a policijski službenik je imao šlem na glavi. Oko arene su bili oformljeni redovi za sedenje, unutra u krugu se nalazila vešalica sa četiri kraka i na svakom je visila kanta s uljem. Upalili su ih, svetina se približavala, redovi za sedenje su se lagano popunjavali, a iznad mnogobrojnih glava titralo je crveno i čađavo svetio uljanih buktinja.
Našli smo mesto na jednoj dasci za sedenje. Oglasio se vergl, u areni se pojavio upravnik s malim crnim konjem. Stigao je i klovn i započeo razgovor s upravnikom, prekidan brojnim šamarima, što je naišlo na opšte odobravanje. Odvijalo se tako da klovn postavi neko bezobrazno pitanje, a upravnik mu uz šamar odgovori: „Smatraš li da sam ja kamila?”
A onda će klovn: „Ne, gospodine upravniče. Ja znam tačno u čemu je razlika između vas i kamile.”
„Je li? A u čemu je razlika?”
„Gospodine upravniče, kamila može da radi osam dana i da ne pije vodu. A vi možete
osam dana da pijete, a da pri tome ne radite ništa.”
Novi šamar, novi aplauz. I tako se to nastavilo. I dok sam se naivnosti viceva i prostodušnosti zahvalnih slušalaca s podsmevanjem čudio, i sam sam se pri tome smejao.
Konjić je skakutao, sedeo na klupi, brojao do dvanaest i pravio se mrtav. Onda je došla pudlica, skakala kroz obruč, igrala na dve noge i marširala kao vojnik. Između toga, uvek, klovn. Onda je nastupala koza, jedna prelepa životinja koja je balansirala na stolici.
Konačno su upitali klovna zna li išta drugo da radi osim da se vrzma unaokolo i da priča viceve. Brzo je odbacio svoju klovnovsku odeću, ostao u crvenom trikou i uspuzao se uz visoko postavljeno uže. Bio je to zgodan momak, koji je svoju tačku dobro izvodio. I bez toga, bilo je lepo gledati sjajem plamena obasjanu crvenu priliku kako lebdi visoko gore na tamnoplavom noćnom nebu.
Vreme za predstavu je isteklo, a pantomimičari se nisu ni pojavili. I mi smo ostali duže od uobičajenog vremena, pa smo istog časa krenuli kući.
Za vreme predstave smo se neprekidno živo zabavljali. Ja sam sedeo pored Ane Amberg, pa iako ništa drugo nismo razgovarali nego samo ono prigodno, dogodilo se da mi je već sada pri povratku kući malo nedostajala njena topla blizina.
Dugo nisam mogao da zaspim, pa sam o tome razmišljao. Vrlo neprijatno i sramotno je bilo moje saznanje o izdajstvu. Kako sam tako brzo mogao da se odreknem lepe Helene Kurc? Ipak sam upotrebio malo sofistike te večeri i ušao u sledeći dan prečišćen, u dobrom stanju i resio sve prividne protivurečnosti na zadovoljavajući način.
Još iste noći sam upalio svetio, u džepu od prsluka potražio novčić koji mi je Ana u šali poklonila i nežno ga posmatrao. Na njemu je bila utisnuta 1877. godina, bio je star koliko i ja. Uvio sam ga u beli papir, napisao početna slova A. A., dodao današnji datum i spakovao ga u unutrašnju pregradu kese za novac, kao srećni pfenig. Polovina mog raspusta je odavno prošla, a kod raspusta je prva polovina uvek duža. Sunce je posle nekoliko dana žestokog nevremena postalo nekako starije i zamišljenije. A ja sam ipak, kao da ne postoji ništa važnije na ovom svetu, zaljubljen, s lepršavom zastavom krmanio kroz jedva primetno skraćene dane, svaki natovaren nadom, i obesno gledao svaki od njih kako dolazi, svetli i odlazi, ne želeći da ih zadržim i ne žaleći za njima.
U toj neobuzdanosti razdraganosti bilo je pre svega te neobjašnjive mladalačke bezbrižnosti, ali jednim malim delom je bilo i krivice moje majke. Jer, iako o tome nije izgovorila nijednu reč, primećivalo se da joj se moje prijateljstvo s Anom ne sviđa. Druženje s razboritom i lepo vaspitanom devojkom mi je pričinjavalo zadovoljstvo, i činilo mi se da će dublji i bliži odnos s Anom naići na odobravanje moje majke. Nisam ni o čemu brinuo, niti sam išta iz potaje radio, jer sam se stvarno odnosio prema Ani kao prema voljenoj sestri.
U stvari, iako to nije bila moja konačna želja, ovaj nepromenjeni drugarski odnos je posle nekog vremena postao skoro bolan za mene, jer sam iz čiste i ograđene bašte prijateljstva zašao u daleku, slobodnu zemlju ljubavi, a nisam znao način kako da neprimećen privučem svoju bezazlenu prijateljicu. Ali, odatle je u poslednjim danima mog odmora nastalo jedno divno, slobodno lebdeće stanje između zadovoljstva i zahteva za više, koje mi je ostalo u sećanju kao velika sreća.
Tako smo u našoj srećnoj kući provodili lepe letnje dane. U međuvremenu sam s majkom ponovo uspostavio onaj stari odnos iz dečjih dana i bez predrasuda joj pričao o svom životu, ispovedao prošlost i raspravljao o kasnijim planovima. Sećam se kako smo jedno prepodne sedeli na tremu i namotavali pamučni konac. Ja sam objašnjavao kakav je moj odnos prema Bogu i veri i na kraju zaključio da bih ponovo postao vernik ukoliko bi se pojavio neko kome bi uspelo da me ubedi u to.
Majka se tada nasmejala, gledala me i rekla mi posle kraćeg razmišljanja: „Verovatno niko neće doći da ti to dokaže. Ali postepeno ćeš sam iskusiti da se bez vere ne može živeti. Znanje ne vredi mnogo. Svakoga dana se događa da neko za koga misliš da ga dobro poznaješ učini nešto što ti ukazuje da to s poznavanjem i pouzdanim znanjem nema veze. Ljudima je ipak potrebno poverenje i sigurnost. Ali je uvek bolje obratiti se Spasitelju, nego otići kod nekog profesora ili Bizmarka ili nekog takvog.”
„Zašto?”, upitao sam je. „O Spasitelju se ne zna baš mnogo.”
„O, zna se sasvim dovoljno. A zatim, u proteklom vremenu tek tu i tamo je bilo pojedinih ljudi koji su umrli bez straha i puni samopouzdanja. Priča se o Sokratu i nekoliko drugih; ali nije ih mnogo. Čak ih ima veoma malo, i ako su umrli mirno i spokojno, to nije bilo zbog njihove pameti već zato što su im bili čisti srca i savest. Dobro, tih par ljudi, svako za sebe, mogu da budu u pravu. Ali ko je od nas kao oni? Nasuprot ovom malom broju, na drugoj strani vidiš hiljade i hiljade siromašnih i običnih ljudi, koji uprkos tome mogu spokojno i mirno da umru, jer veruju u Svevišnjeg. Tvoj deda je četrnaest meseci ležao u bolovima i patnji, i pre nego što je umro nije se žalio i jadikovao već je bol i smrt radosno prihvatio, jer je u Svevišnjem našao utehu.”
Na kraju je dodala: „Znam dobro da te ne mogu ubediti. Vera ne dolazi kao moć rasuđivanja, isto kao ni ljubav. Već ćeš iskusiti da razumevanje nije uvek dovoljno, i kada budeš toliko daleko, u nevolji ćeš se mašiti za ono što ti izgleda kao uteha. Možda ćeš se onda setiti ovoga o čemu danas govorim.”
Pomagao sam ocu oko bašte i često sam mu iz šetnje donosio džakčić sa šumskom zemljom za njegovo saksijsko cveće. Sa Fricom sam eksperimentisao oko spravica za vatromet i pri tome izgoreo prste. S Lote i Anom sam provodio po pola dana u šumi i pomagao kod branja bobica i traganja za cvećem, čitao knjige i otkrivao nove staze za šetnju.
Divni letnji dani su prolazili jedan za drugim. Navikao sam da uvek budem blizu Ane i kada bih pomislio da će tome uskoro doći kraj, teški oblaci bi se navukli na moje plavo nebo raspusta.
I kako je sve što je lepo i dragoceno vremenski ograničeno i ima svoju zakonitost, tako je projurio dan za danom i čitavo leto. Uskoro je počelo da se priča o mom skorom odlasku. Majka je još jednom pregledala moj veš i odeću, zakrpila još ponešto i na dan kada sam pakovao stvari poklonila mi dva para dobrih vunenih čarapa koje je sama isplela, a ni jedno ni drugo nismo znali da je to poslednji poklon koji sam od nje primio.
Ipak, iznenada je došao taj poslednji dan, od koga sam dugo strepeo, svetloplavi dan kasnoga leta, s ljupkim lepršavim špicastim oblačićima i blagim jugoistočnim vetrom koji se u bašti igrao s još uvek brojnim cvetovima ruža, a onda u podne, prepunjen mirisima, postajao umoran i padao u san. Kako sam odlučio da iskoristim ceo taj poslednji dan i tek kasno uveče otputujem, mi mladi smo se dogovorili da popodne provedemo na izletu. Tako sam celog jutra bio roditeljima na raspolaganju, pa sam sedeo između njih na sofi u očevoj radnoj sobi. Otac mi je pripremio nekoliko oproštajnih darova, koje mi je predao u veselom i šaljivom tonu, kako bi sakrio svoje uzbuđenje. Bila je to mala staromodna kesica za novac s par talira, pera za pisanje u torbici i jedna lepo uvezana sveščica, koju je sam opremio i u kojoj je pravilnim latinskim svojim preciznim rukopisom ispisao tuce životnih poruka. Savetovao me je da štedim talire, ali da ne škrtarim, da perima često pišem kući i kada čujem neku dobru izreku da je pridružim onim mudrostima u sveščići koje je on u svom životu pronalazio i koristio.
Više od dva sata smo proveli zajedno, a roditelji su mi pričali pojedinosti iz mog detinjstva, iz njihovog života i života njihovih roditelja, i sve mi je to bilo novo i važno. Mnogo toga sam zaboravio, jer su moje misli u međuvremenu skrenule ponovo ka Ani, pa je moguće da sam nešto ozbiljno i važno samo upola čuo i obraćao pažnju. Ali ostalo mi je jako sećanje na to
jutro u radnoj sobi i zadržao sam duboku zahvalnost i poštovanje za oba moja roditelja, koje i danas vidim u čistom i blaženom svetlu koje u mojim očima nijedno drugo ljudsko biće ne okružuje.
Tada mi je rastanak, koji je trebalo da se dogodi kasno popodne, bio još daleko.
Odmah posle ručka sam se s obe devojke uputio preko brda do divne klisure u šumi, jednog krševitog bočnog dela naše reke.
Moja potištenost je uticala i na njih, pa su u početku bile ćutljive i zamišljene. Tek gore, gde se između stabala borova videla uska krivudava dolina i zeleno pošumljeni obronci, usklikom sam se otrgnuo iz tog stanja. Devojke su se nasmejale i odmah započele pesmu koja se peva na izletima; bila je to pesma „O, daleke doline, o, visine”, stara, omiljena pesma naše majke i dok sam pevao s njima setio sam se mnogih šumskih izleta iz dečačkih dana i prošlih ferija. O tome i o majci smo odmah kao po dogovoru počeli da pričamo čim smo završili sa zadnjim stihom. O tim vremenima smo pričali sa zahvalnošću i ponosom, jer smo imali prekrasnu mladost i dom. S rukom u ruci sam išao s Lote, dok nam se s osmehom na licu nije pridružila i Ana. Ceo put nizbrdo nas troje smo klatili rukama i izvodili jednu vrstu plesa koji nam je pričinjavao radost.
Popeli smo se na strmi pešački put usečen u stranu jednog mračnog rečnog klanca iz koga se još iz daljine čuo potok koji je grgotao preko šljunka i stena. Nešto dalje gore uz potok, nalazila se letnja gostionica, u koju sam obe devojke pozvao na kafu, sladoled i kolače. Nizbrdo, pored potoka, morali smo ići jedno iza drugog, a ja sam koračao iza Ane, posmatrao je i tražio mogućnost da s njom razgovaram nasamo.
Konačno sam se setio lukavstva. Bili smo nadomak cilja, na travnatoj obali prepunoj karanfila. Zamolio sam Lote da ode ispred nas do gostionice, poruči kafu i naloži da nam se pripremi i sto u bašti, a Ana i ja ćemo napraviti veliki buket od poljskog cveća, koje je na ovom mestu bilo lepo i šareno. Predlog joj se dopao i otišla je prema gostionici. Ana je sela na mahovinom obraslu stenu i počela da bere paprat.
„Pa eto, ovo je moj poslednji dan”, započeo sam razgovor.
„Da, baš šteta. Ali sigurno ćete ponovo doći kući, zar ne?”
„Ko zna? U svakom slučaju, sledeće godine ne, ali kada budem ponovo došao, ništa neće biti isto kao sada.”
„A zašto ne?”
„Zato što ste sada vi ovde!”
„Ali to je nemoguće. Vi se niste vratili kući zbog mene.”
„Zato što vas još nisam poznavao, gospođice Ana.”
„Naravno. Ali vi mi uopšte ne pomažete! Dodajte mi par karanfila odande.”
Pribrano sam nastavio dalje.
„Kasnije ću vam ubrati koliko god želite. U ovom trenutku mi je nešto drugo važnije. Vidite, čekao sam celoga dana da budem s vama nasamo par minuta. I zato, pošto danas moram da otputujem, kao što znate, ukratko, želim nešto da vas pitam, Ana...”
Gledala me je, bila je ozbiljna i delovala je zabrinuto.
„Sačekajte!”, prekinula me je. „Ja verujem, u stvari znam šta želite da mi kažete. Ali od srca vas molim, nemojte to reći!”
„Ne?”
„Ne, Hermane. Ja vam sada ne mogu ispričati zašto to ne sme da se dogodi, ali vi zaslužujete da znate. Pitajte kasnije svoju sestru, ona zna sve. Sada nemamo vremena za tužnu priču, a ovo jeste tužna priča, danas nam ne treba seta. Napravimo sada naš buket, pre nego što se Lote vrati. Ostaćemo dobri prijatelji i radovati se jedno drugom. Hoćete li?”
„Hteo bih, kada bih mogao.”
„Pa onda, saslušajte me. Meni se događa isto što i vama; ja nekoga volim, ali ga ne mogu dobiti. I kada je već tako, sva prijateljstva, sve dobro i veselo što možemo dobiti, moramo duplo više čuvati, zar ne? Zato vam kažem, treba da ostanemo dobri prijatelji i da ovog poslednjeg dana jedno drugom pokažemo radosna lica. Hoćemo li?”
Tiho sam potvrdio i jedno drugom smo pružili ruke. Potok je razdragano hučao i prskao nas sićušnim kapljicama, buket nam je postao veliki i šaren i nije potrajalo dugo a začuli smo pesmu i dozivanje moje sestre. Kada je stigla do nas, klekao sam na ivicu potoka kao da želim da pijem i zaronio čelo i oči u brzu i hladnu vodu. Tek onda sam uzeo buket i sve troje smo krenuli ka gostionici.
Ispod javorovog drveta je bio postavljen sto za nas, gostioničarka nam je poželela dobrodošlicu i donela sladoled, kafu i biskvite, a na sopstveno čuđenje, ja sam mogao da odgovaram, razgovaram i jedem kao da je sve u najboljem redu. Bio sam skoro veseo, ispričao priču i smejao se kada je nešto bilo smešno.
Ne mogu Ani zaboraviti kako mi je tog dana tako jednostavno, milo i utešno pomogla da prevaziđem poniženje i tugu. Ne dozvolivši da se primeti da se između mene i nje nešto događalo, postupala je sa mnom prijateljski, što mi je pomoglo da sačuvam svoj ugled i primoravalo me da njenu stariju i dublju patnju i način na koji ju je vedro nosila veoma poštujem.
Kada smo zašli u usku šumsku dolinu, ona je bila prepuna ranih večernjih senki. Na vrhu do koga smo se brzo popeli ponovo nas je dočekalo sunce na zalasku i čitav sat smo koračali pod njegovim toplim svetlom dok ga s druge strane, kad smo silazili ka gradu, nismo izgubili iz vida. Posmatrao sam kako lepo, veliko i okruglo stoji između crnih vrhova jela i pomislio da ću ga sutra ujutru, daleko odavde, na nekom drugom mestu, ponovo ugledati.
Uveče, pošto sam se oprostio od svih u kući, Lote i Ana su pošle sa mnom na železničku stanicu i mahale mi kada je voz pošao, sve dok se nije izgubio u mračnoj noći.
Stajao sam na prozoru vagona i gledao ulične svetiljke i svetla na prozorima grada. U blizini naše bašte pojavila se snažna, krvavocrvena svetlost. Tu je stajao moj brat Fric i u svakoj ruci držao po jednu bengalsku baklju, a u momentu kada sam mahao i prolazio pored njega, ispalio je uvis raketu. Nagnut kroz prozor gledao sam je kako se uzdiže, zaustavlja, opisuje blagi luk i nestaje kao kiša crvenih iskrica.
(1907)