MLADOST JE LEPA
Letnja idila

Čak se i teča Mateus, doduše na svoj način, radovao što me ponovo vidi. Kada neki mladi čovek godinama boravi u tuđini, jednoga dana se vrati, a pri tome i sasvim pristojno izgleda, tada se i najoprezniji rođaci osmehuju i radosno mu protresaju ruku.
Mali smeđi kofer u kome sam držao svoj imetak bio je potpuno nov, s dobrom bravom i blistavim kaiševima. U njega sam smestio dva čista odela, dovoljno veša, par novih čizama, knjigu i fotografije, dve divne lule i džepni pištolj. Osim toga, nosio sam kutiju s violinom i ranac prepun sitnica, dva šešira, jedan štap, kišobran, lagani mantil, par gumenih cipela, sve novo i kvalitetno, a preko toga u unutrašnjem džepu sam nosio ušivene dve stotine ušteđenih maraka i pismo u kome mi je najesen obećano dobro mesto u inostranstvu. Tako opremljen, vratio sam se posle dugog lutanja u domovinu koju sam napustio kao stidljivo dete koje je svima zadavalo brige.
Oprezno i polako, u velikim zavijucima oko brda, spuštao se voz, a sa svakom okukom su kuće, uličice, rečica i bašte grada koji se prostirao u dolini, bile sve bliže i jasnije. Uskoro sam mogao da razlikujem krovove i da tražim one poznate, uskoro sam mogao da brojim prozore i prepoznajem rodina gnezda i dok su mi iz doline navirala sećanja na detinjstvo i dečaštvo, istopili su se moj razuzdani osećaj povratka kući i moja želja da impresioniram tamošnje ljude, i ustupili mesto toploj zahvalnosti. Nostalgija, koja me je s protokom godina napustila, u poslednjih četvrt sata me je moćno pritisla i svaki žbun na peronu i svaka prepoznata baštenska aleja bili su mi čudesno skupoceni, i molio sam ih za izvinjenje što sam ih tako dugo zaboravio i mogao bez njih.
Dok je voz prolazio pored naše bašte, na gornjem prozoru stare kuće stajao je neko i mahao velikom maramom; mora da je to bio moj otac. Na verandi je stajala majka i sluškinja s maramicom, iz najvišeg odžaka se protezao lagani plavičasti dim u topao vazduh prema gradiću. Sve to ponovo pripada meni, čekalo je na mene i pozdravlja me dobrodošlicom.
Na stanici je stari brkati otpravnik sa istim uzbuđenjem trčao tamo-amo i odvraćao ljude od šina, a među masom sam ugledao sestru i mlađeg brata kako me s mnogo iščekivanja traže pogledom. Brat je za moje stvari dovukao ručna kolica, koja su tokom svih dečačkih godina bila naš ponos. Na njih smo natovarili moj kofer i ruksak, Fric ih je vukao, a sestra i ja smo išli iza njega. Prekorevala me je što sam toliko skratio kosu, smatrala je da mi brkovi stoje veoma dobro i da je moj novi kofer vrlo lep. Smejali smo se, zagledali jedno drugom u oči, s vremena na vreme se držali za ruke, mahali Fricu, koji je ispred nas vukao kolica i često se osvrtao. On je bio visok kao ja, ali je postao širi od mene. Dok je tako išao ispred nas, iznenada sam se setio da sam ga, dok smo bili dečaci, posle svađe više puta izudarao, setio sam se i njegovih uvređenih i tužnih očiju i osetio nešto od tog istog bolnog kajanja koje sam i onda osećao kada bi me prošao bes. Sada je Fric krupan i odrastao i već mu se pojavljuje prva plava brada na licu.
Prošli smo alejom od trešanja i oskoruša, pa gornjim putem pored nove prodavnice i mnogih starih, nepromenjenih kuća. A onda smo stigli do mosta, gde se kao i uvek nalazila očeva kuća s otvorenim prozorima kroz koje se čulo kreštanje našeg papagaja, i srce mi je od uspomena i sreće počelo da kuca kao ludo. Ušao sam kroz hladovinu i tamu ulaznih vrata, pa kroz veliki kameni hodnik, ustrčao uz stepenice i ugledao oca kako mi dolazi u susret. Poljubio me je, smejao se i lupkao me po ramenu, a onda me je bez reči uhvatio za ruku i odveo do gornjih vrata
u hodniku, gde je stajala moja majka i zagrlila me.
Utom je dotrčala i sluškinja Kristina i pružila mi ruku, a u dnevnoj sobi, gde se nalazila pripremljena kafa, pozdravio sam papagaja Polija. Prepoznao me je odmah i iz kaveza se spustio na moj prst i savio svoju lepu sivu glavicu da bih ga češkao. U sobi su bile nove tapete, a sve drugo je ostalo isto, od slike babe i dede i staklenog ormara, do staromodnog u lila obojenog zidnog sata; šoljice su stajale na prekrivenom stolu, a u mojoj je bio buketić rezeda, koji sam gurnuo u rupicu na reveru.
Preko puta mene je sedela majka, gledala me i dodala mi mlečni hlepčić; opomenula me je da ne govorim dok jedem, a postavljala je jedno pitanje za drugim, na koje sam morao da odgovaram. Otac je ćuteći slušao i gladio svoju već osedelu bradu, i ispitivački i prijateljski me zagledao kroz stakla naočara. I dok sam ih bez preterane skromnosti izveštavao o svojim doživljajima, delima i rezultatima, sa zadovoljstvom sam osetio da za sve dobro što mi se dešava moram njima da zahvalim.
Tog prvog dana nisam želeo ništa drugo da vidim osim stare očeve kuće, za sve ostalo bilo je sutra ili kasnije sasvim dovoljno vremena. Posle kafe smo obišli sve sobe, kuhinju, hodnike i ostave, i skoro sve je bilo isto kao nekada, a i kada bih otkrio ponešto novo, ostalima bi to bilo staro i raspravljali bismo da li je to bilo tako i u moje vreme.
U maloj bašti koja je ležala između zidova obraslih bršljanom, na padini brega, obasjavalo je popodnevno sunce čiste staze i oluke za kišu, poluprazno bure za vodu i veličanstvene raznobojne leje; sve se osmehivalo. Seli smo na verandu u udobne stolice, gde je kroz veliko providno lišće žbunja prolazilo prodorno sunčevo svetio, prigušeno i toplo. Nekoliko pčela je jako zujalo i činilo se kao da su izgubile put.
Otac je gologlav čitao Očenaš povodom mog povratka kući, a mi smo stajali mirni, držeći se za ruke. Iako me je taj neobični čin malo kosnuo, radosno sam slušao te stare svete reči i sa zahvalnošću sa ostalima izgovorio amin.
Onda je otac otišao u radnu sobu, brat i sestra su izašli, sve je bilo mirno i za stolom smo sedeli samo majka i ja. To je bio trenutak kome sam se dugo radovao i od koga sam strahovao. Iako je moj povratak bio radostan i dobrodošao, moj život poslednjih godina nije bio nimalo lak i idiličan.
Majka me je gledala svojim lepim i toplim očima, zadržala pogled na mome licu i možda razmišljala o tome šta treba da kaže i šta treba da pita. Ostao sam miran, prepletenih prstiju, spreman za ispit koji doduše neće proći potpuno neslavno, ali ću se u pojedinostima baš postideti.
Gledala me je neko vreme mirno u oči, a onda je u svoje nežne male ruke uzela moju.
„Moliš li se ponekad?”, pitala je tiho.
„U poslednje vreme više ne”, morao sam da joj kažem, a ona me je pogledala malo uznemireno.
„Navići ćeš se ponovo”, rekla je. A ja sam odgovorio: „Možda.”
Opet smo ćutali neko vreme, a onda je upitala: „Ali ipak, postaćeš častan čovek, zar ne?”
Mogao sam potvrdno da odgovorim, ali me je ona, umesto da nastavi s brižnim pitanjima, mazila po ruci, klimala glavom na način koji je značio da ima u mene poverenja i bez ispovedanja. A onda je pitala o mojoj odeći i vešu o kojima sam poslednje dve godine sam brinuo i nisam ih slao kući na pranje i krpljenje.
„Sutra ćemo sve da pregledamo”, rekla je kad sam je o tome izvestio i time je ceo ispit doveden do kraja.
Malo iza toga, sestra me je uvukla u kuću.
U sobi za „razvedravanje” sela je za klavir, donela note iz onog doba, koje nisam dugo slušao niti pevao, ali ni zaboravio. Pevali smo Šubertove i Šumanove pesme, a onda i Sliherove,
nemačke i strane narodne pesme, sve dok nije došlo vreme za večeru. Sestra je postavljala sto dok sam se ja zabavljao s papagajem, koga smo tretirali kao čoveka. On je ponešto govorio, imitirao naše glasove i smeh i odnosio se prema svakome od nas pojedinačno s tačno određenim stepenom prisnosti. Najprivrženiji je bio mom ocu, koji mu je sve dopuštao, sledeći po rangu je bio moj brat, onda majka, a kao poslednja, sestra, u koju nije imao poverenja.
Poli je bio jedina životinja u našoj kući, pripadao nam je već dvadeset godina i tretiran je kao dete. Voleo je razgovore, smeh i muziku, ali ne iz neposredne okoline. Kada bi bio sam i u susednoj sobi čuo živ razgovor, pažljivo je osluškivao, razgovarao i smejao se na svoj dobrodušan ironičan način. Ponekada, kada je potpuno neopažen i sam sedeo na ljuljašci u kavezu, kada bi sve utihnulo a toplo sunce osvetljavalo sobu, počeo bi dubokim prijatnim tonovima da slavi život i zahvaljuje Bogu zvukovima sličnim flauti; glasovi su bili svečani, topli i intimni kao samozaboravno pevanje deteta koje se samo igra.
Posle večere, proveo sam pola sata zalivajući baštu, i kada sam mokar i prljav ušao u kuću, čuo sam u hodniku polupoznat ženski glas. Brzo sam oprao ruke i ušao, a u sobi je u ljubičastoj haljini i sa širokim slamnatim šeširom na glavi sedela krupna, lepa devojka. Kada je ustala, pogledala me i ispružila ruku, prepoznao sam Helenu Kurc, prijateljicu moje sestre, u koju sam ranije bio zaljubljen.
„Još uvek me prepoznajete?”, upitao sam zadovoljno.
„Lote mi je rekla da ste došli kući”, odgovorila mi je prijateljski. Ali više bi me radovalo da je jednostavno odgovorila sa „da”. Porasla je, bila je visoka i lepa, a ja nisam znao šta još da kažem, pa sam otišao do prozora kod cveća, a ona je nastavila razgovor s majkom i Lote.
Moje oči su gledale na ulicu, moji prsti su se igrali listovima geranijuma, ali moje misli nisu bile prisutne. Gledao sam sebe u plavo hladno zimsko veče, kako vozim klizaljke na zaleđenoj rečici i provlačim se između visokog šiblja i iz daljine u opreznim polukrugovima pratim žensku priliku koja još ne zna dobro da kliza i dopušta da joj prijateljica pomaže.
Njen glas je sada postao puniji i dublji nego ranije, zvučao mi je blisko, ali skoro i strano; ona je postala mlada dama, a ja sam se sebi činio kao da još uvek imam petnaest godina. Kada je odlazila, ponovo sam joj pružio ruku, naklonio se duboko, ali preterano i ironično, i rekao: „Laku noć, gospođice Kurc.”
„Je li ona ponovo kod kuće?”, upitao sam iza toga.
„Šta bi to trebalo da znači?”, odgovorila mi je Lote, a ja nisam više želeo o tome da pričam.
Tačno u deset sati kuća je zatvorena i roditelji su pošli u krevet. Otac mi je poželeo laku noć, stavio ruku na rame i tiho rekao: „Dobro je što si ponovo kod kuće. Raduješ li se i ti?”
Svi su otišli u svoje sobe. I služavka je poželela laku noć. Čulo se još otvaranje i zatvaranje ponekih vrata, a onda je kuća utonula u duboku noćnu tišinu.
Ja sam pre toga doneo bokalčić piva i držao ga na hladnom. Sada sam ga stavio na sto u svojoj sobi, a kako je u dnevnoj sobi bilo zabranjeno pušenje, napunio sam lulu duvanom i zapalio je. Oba prozora moje sobe gledala su na mračno, mirno dvorište, iz koga su široke stepenice vodile gore do bašte. Tamo iza, gledao sam u jele koje su dodirivale crno nebo, a iznad njih su svetlucale zvezde. Bio sam budan duže od jednog sata, gledao sam noćne leptiriće kako obleću oko moje lampe i lagano duvao dim iz lule kroz otvoreni prozor. U dugim tihim povorkama preda mnom su prolazile bezbrojne slike moga vremena u domovini i doba dečaštva, duge tihe povorke koje su se dizale, sijale i ponovo nestajale kao talasi na morskoj površini.
Ujutru sam obukao najbolje odelo, da bih se dopao rodnom gradu i mnogobrojnim poznanicima i da bih im pružio očigledan dokaz da mi ide dobro i da se nisam vratio kao puki sirotan. Iznad naše uzane doline nebo je bilo sunčano i blistavoplavo, bele ulice su bile pomalo
prašnjave, pred poštom u blizini stajala su poštanska kola iz Valdorfa, a po sokacima su se deca igrala klikerima i krpenim loptama.
Moj prvi izlazak je bio preko starog kamenog mosta, najstarije građevine u gradiću. Ušao sam u malu gotsku kapelu na mostu, kraj koje sam ranije prošao hiljadu puta, naslonio se na ogradu i gledao u zeleni tok brze rečice niz i uz vodu. Dopadljiva stara vodenica na čijem je bočnom zidu bio nacrtan beli točak nestala je, a na njenom mestu se nalazila velika građevina od opeke. Od ostalog se ništa nije promenilo i kao i ranije po vodi i obali su tumarale nebrojene guske i patke.
S one strane mosta susreo sam se s prvim prolaznikom, mojim školskim drugom koji je postao mašinista. Nosio je narandžastožutu kecelju i gledao me sumnjičavo i ispitivački, ali me nije prepoznao. Zadovoljno sam ga pozdravio i polako se odgegao dalje, dok je on gledao za mnom i još uvek razmišljao. Na prozoru njegove radionice pozdravio sam kazandžiju s njegovom raskošnom bradom i odmah pogledao ka strugaru, koji je pustio svoju mašinu da prede i ponudio mi malo burmuta. Stigao sam do trga, gde se nalazio veliki izvor i prijatna gradska većnica. Tu je bila i knjižara i, mada me je stari gospodin pre mnogo godina izneo na loš glas zato što sam kod njega naručio Hajneova dela, ipak sam ušao unutra i kupio olovku i jednu razglednicu. Odatle nije bila daleko školska zgrada, u prolazu sam razgledao stare udžerice, a na ulaznoj kapiji sam osetio poznati uznemirujući školski miris i uzdahnuvši žurno se udaljio ka crkvi i parohovoj kući.
Dok sam obišao još neke ulice i obrijao se kod berberina, već je bilo deset sati i vreme da posetim teču Mateusa. Kroz krasno dvorište uputio sam se ka njegovoj lepoj kući, otresao u hodniku prašinu s pantalona i pokucao na vrata. Zatekao sam tetku i obe njene ćerke kako šiju, a teča je već bio na poslu. Sve je u toj kući odisalo čistim staromodnim vrednim duhom, pomalo krutim i suviše orijentisanim ka praktičnom, ali vedrim i pouzdanim. Ne može se iskazati šta se sve tamo stalno čistilo, premeštalo, pralo, šilo, prelo i štrikalo, a ćerke su još nalazile vremena da se bave muzikom. Obe su svirale klavir i pevale, doduše dela novih kompozitora nisu znale, ali su im Hendl, Bah, Hajdn i Mocart bili veoma bliski.
Tetka je skočila i pošla mi u susret, ćerke su odložile vez i pružile mi ruke. Na moje iznenađenje, ophodile su se sa mnom kao s počasnim gostom i uvele me u najbolju sobu. Tetka Berta nije dozvolila nikakav izgovor i stavila je pred mene čašu vina i pecivo, a onda je sela preko puta mene u jednu velelepnu stolicu. Ćerke su ostale tamo gde sam ih zatekao i nastavile s radom.
Juče sam bio pošteđen ispovedanja pred mojom dobrom majkom, ali to je bio samo jedan deo onoga što me je još čekalo. Nisam želeo da tokom pripovedanja išta ulepšavam. Tetka je pokazala živahan interes za crkve i propovedaonice svih gradova u kojima sam živeo. Pošto smo dobrom voljom prevazišli nekoliko malih neprijatnosti, zajednički smo ožalili odlazak jednog slavnog prelata, koga sam ja mogao, da je bio u životu, da slušam u Štutgartu.
Onda je došao red da se priča o mojoj sudbini, doživljajima i izgledima, i zaključili smo da smo imali sreće i da sam na dobrom putu.
„Ko bi na to pomislio pre šest godina!”, razmišljala je naglas.
„Zar sam onda bio toliko loš?”, morao sam da je upitam.
„Ne baš tako, ne to. Ali su tvoji roditelji tada imali mnogo briga.”
Hteo sam da kažem ,,i ja takođe”, ali u osnovi, bila je u pravu i nisam želeo da ondašnju raspravu ponovo podgrevam.
„To je već prošlo”, samo sam odgovorio i ozbiljno klimnuo glavom.
„Probao si sva moguća zanimanja.”
„Istina je, tetka. I nijedno mi se nije dopalo. Ali i u ovom u kome sam sada, neću zauvek ostati.”
„Ali ne! Govoriš li to ozbiljno? Sada kada imaš tako dobro nameštenje? Skoro dvesta maraka mesečno, to je izvrsno za jednog mladog čoveka.”
„Ko zna koliko dugo će to trajati, tetka.”
„Ko to kaže! Trajaće ako se stvarno potrudiš.”
„Pa, nadajmo se. Ali sada moram tamo gore, da posetim tetka Lidiju, a posle toga i teču u kancelariji. Onda, doviđenja, tetka Berta.”
„Dobro, zbogom. Baš si me obradovao. Svrati još neki put!”
„Naravno, rado.”
U dnevnoj sobi sam se pozdravio s obe devojke, a kod izlaznih vrata još jednom s tetkom. Sišao sam svetlim, širokim stepenicama i, ako sam do tada imao utisak da udišem starinski vazduh, sada sam išao ka jednom još starijem.
Gore u kući, u dvema sobicama stanovala je osamdesetogodišnja dedina sestra, koja me je dočekala s finoćom i elegancijom prošlih vremena. Tu su se nalazili portreti pradedova, prekrivači i torbice izvezeni staklenim perlama, preko njih buketi cveća, pejzaži, ovalni ramovi sa slikama i miris sandalovog drveta i nežnog parfema. Tetka Lidija je nosila violet tamnu haljinu veoma jednostavnog kroja i osim kratkovidosti i laganog podrhtavanja glave, bila je iznenađujuće sveža i mladolika. Smestila me je na uzani divan i nije počela da priča o starim vremenima već se raspitivala o mom životu i idejama i sve pratila s pažnjom i interesovanjem. Bila je tako stara, a kod nje je tako malo mirisalo i osećalo se na pretke. Još do pre dve godine je često putovala i imala je o današnjem svetu, iako ga nije sasvim odobravala, jasnu i nezlonamernu predstavu, koju je držala uvek svezu i dopunjavala je. Pri tome je posedovala veštinu ljubazne konverzacije - kada se kod nje sedi, razgovor teče bez pauze i uvek je nekako prijatan.
Kada sam odlazio, poljubila me je i oprostila se sa mnom blagosiljajućim pokretom koji kod nje nisam nikada primetio.
Teču Mateusa sam našao u njegovoj kancelariji nagnutog nad novinama i katalozima. Olakšao mi je odluku da ne prihvatim ponuđenu stolicu i da što pre odem.
„Tako, opet si kod kuće?”, rekao je.
„Da, dugo me nije bilo.”
„I sada ti dobro ide, priča se?”
„Veoma dobro, hvala.”
„Morao bi da pozdraviš moju suprugu.”
„Već sam bio kod nje.”
„Veoma lepo. Pa, onda je sve u redu.”
Ponovo je zaronio glavu u knjige, pružio mi ruku i pošto je približno pogodio pravac, brzo sam je prihvatio i zadovoljno izašao.
Gradske posete su bile obavljene, krenuo sam kući na ručak, gde je u moju čast spreman pirinač i teleće pečenje. Posle jela, moj brat Fric me je pozvao u svoj sobičak, gde je mola stara zbirka leptira pod staklom stajala okačena o zid. I sestra je htela da proćaska s nama, provukla je glavu kroz oškrinuta vrata, ali je Fric važno odmahnuo rukom i rekao: „Ne može, mi imamo jednu tajnu.”
Gledao me je ispitivački i kada je na mom licu otkrio zadovoljavajući stepen napetosti, izvukao je ispod kreveta kutiju prekrivenu plehom i pritisnutu popriličnim komadima kamenja.
„Pogodi šta je unutra”, rekao je tiho i raspoloženo. Prisećao sam se naših ranijih zadovoljstava i poduhvata i uzviknuo: „Gušteri.”
„Ne.”
„Belouška?”
„Nije.”
„Gusenice?”
„Ne, ništa živo.”
„Ništa živo? Zašto je kutija onda tako dobro zatvorena?”
„Postoje i opasnije stvari od gusenica.”
„Opasnije? Aha, barut?”
Umesto odgovora, skinuo je poklopac i ja sam ugledao u kutiji značajan arsenal paketića baruta, različitih zrna, ćumura, upaljača fitilja, komada sumpora, kutijica sa šalitrom i gvozdenim opiljcima.
„Pa, šta kažeš?”
Bio sam siguran da otac više ne bi mogao da spava kada bi znao da je u dečakovoj sobi kutija s ovakvim sadržajem. Ali Fric je toliko blistao od uzbuđenja i radovao se iznenađenju da sam svoje mišljenje obazrivo nagoveštavao i kod njegovog moljakanja se potpuno umirio. Moralno sam i ja već postao saučesnik, ali sam se vatrometu radovao kao učenik raspustu.
„Hoćeš li da učestvuješ sa mnom?”
„Hoću. Uveče ćemo ovo izneti odavde i napraviti vatromet u bašti, zar ne?”
„Naravno. Nedavno sam napolju na utrini napravio bombu od četvrt kilograma baruta. Pukla je kao da je zemljotres. Ali sada više nemam novca, a trebaju nam raznorazne stvarčice.”
„Ja ću dati jedan talir.”
„Odlično! Imaćemo rakete i velike žabe.”
„Ali obazrivo, u redu?”
„Obazrivo! Meni se još nikada ništa nije dogodilo.”
To je bila aluzija na nesrećan događaj koji sam kao četrnaestogodišnjak doživeo prilikom vatrometa i koji me je za dlaku mogao koštati života.
Pokazao mi je zalihe i skrivene komade, uputio me u svoje novije pokušaje i pronalaske, probudio u meni radoznalost za ostalo, što će mi kasnije otkriti, ali će ga privremeno držati u tajnosti.
U tome je prošla njegova pauza i morao je da se vrati na posao. Tek što sam nakon njegovog odlaska sklonio tajanstvenu kutiju ispod kreveta, ušla je Lote i pozvala me u šetnju s ocem.
„Šta misliš o Fricu?”, pitao je otac. „Odrastao je, zar ne?”
„Da, jeste.”
,,I prilično je ozbiljan, zar ne? Počinje da se izvlači iz detinjarija. Sada imam stvarno odraslu decu.”
Samo tako izgleda, pomislio sam i malo se postideo. Popodne je bilo veličanstveno u kukuruznom polju, plamteo je mak i smejale se bele rade, a mi smo lagano šetali i razgovarali o lepim i prijatnim stvarima. Poznate staze, šumarci i voćnjaci pozdravljali su me i mahali mi, a prošla vremena su mi se prikazivala tako ozareno i ljupko kao da je tada sve bilo dobro i potaman.
„Sada moram nešto da te pitam”, počela je Lote. „Mislila sam da na par nedelja pozovem svoju prijateljicu u goste.”
„Tako, a odakle je ona?”
„Iz Ulma. Starija je dve godine od mene. Šta misliš? Sada kada si tu, naravno da je to najvažnije, pa mi reci ako bi ti njena poseta smetala.”
„A kakva ti je ta prijateljica?”
„Završila je ispit za učiteljicu.”
„Ma nemoj!”
„Stvarno. Ona je vrlo prijatna i ne pravi se da je učena glava, stvarno ne. Uostalom, i nije
postala učiteljica.”
„A zašto ne?”
„Moraćeš sam da je pitaš.”
„Pa onda, da li dolazi?”
„To zavisi od tebe. Ako želiš da budemo sami, doći će neki drugi put. Zato te i pitam.”
„Moram s dugmadi da odigram hoću-neću.”
„E onda odmah reci da.”
„Dobro, da.”
„Fino, već danas ću joj pisati.”
„Pozdravi je i s moje strane.”
„To je baš i neće obradovati.”
„A kako se zove?”
„Ana Amberg.”
„Amberg je lepo. Ana je sveto ime, ali malo dosadno, pogotovo ako ne može da se skrati.”
„Da li je Anastasija lepše?”
„Da, i od toga može da se napravi Stasi ili Stasel.”
U međuvremenu smo stigli na poslednju uzvišicu, koja je od jednog odmorišta ka drugom izgledala prilično blizu, ali se odužila. Sada smo s jedne stene, preko čudno skraćenih polja s kojih smo se popeli, ugledali kako u dubokoj uskoj dolini leži grad. Iza nas, dokle god dopire pogled, prostirala se talasasta crna borova šuma, tu i tamo prekinuta uzanom livadom ili pšeničnim poljem koje je u plavičastom crnilu svetlelo svom žestinom.
„Nigde nije tako lepo kao ovde”, rekao sam zamišljeno.
„To ti je zavičaj, dete. I lep je, to je istina.”
„Da li je tvoj zavičaj lepši, tata?”
„Ne, ali tamo gde si bio, dete, sve je lepše i svetije. Zar nikada nisi osetio nostalgiju?”
„Da, tu i tamo.”
U blizini se nalazilo mesto u šumi gde sam kao dečkić lovio crvendaće. A nešto dalje morale su da stoje ruševine kamene kule koju smo mi deca nekada sagradili. Ali otac se umorio, pa smo posle kraće pauze počeli da se spuštamo drugim putem.
Rado sam hteo da doznam još nešto o Heleni Kurc, ali se nisam usudio da bilo šta počnem, da me ne bi otkrili. U besposlenom miru kod kuće, s radosnim izgledima na više besposlenih nedelja odmora, moja mladalačka narav je počela da čezne i pravi ljubavne planove za koje je bila potrebna samo povoljna polazna tačka. Ali to mi je upravo nedostajalo. Što god sam se više u sebi bavio slikom lepe devojke, to sam manje hladnokrvno mogao da se raspitujem o njoj i njenim prilikama.
U laganoj šetnji ka kući, na obodu livada smo skupljali cveće i pravili velike bukete, što je bila veština koju dugo nisam upražnjavao. U našoj kući je majka stvorila naviku da u sobama ne držimo samo cveće u saksijama, već su i na svim stolovima i komodama uvek stajali buketi svežeg cveća. Mnogobrojne jednostavne vaze, staklene posude i bokale sakupljala je godinama i niko od nas se iz šetnje nije vraćao bez cveća, paprati ili procvetale grančice.
A meni se činilo da godinama nisam video poljsko cveće. Jer ono izgleda sasvim drugačije kad se posmatra očima slikara kao ostrvo boje u zelenoj zemlji nego kad se klečeći vidi i bira najlepši cvet za branje. Otkrio sam male skrivene biljke čiji su me cvetovi podsećali na dane školskih izleta, i druge, koje su se mojoj majci posebno sviđale ili ih je nazivala posebnim imenima koja je sama izmišljala. Bilo ih je još mnogo, i sa svakim od njih mi se vraćao delić sećanja i iz svake plave ili žute čašice radosno me je posmatralo moje detinjstvo, neobično milo i
pravo u oči. U takozvanoj sali u našoj kući, stajale su mnoge visoke kutije od borovog drveta u kojima je u neredu ležalo blago od knjiga još iz dedinog doba, nabacano i na neki način zanemareno. Tu sam kao dečak među požutelim knjigama pronašao i pročitao Robinsona i Gulivera u reljefnim koricama, a osim toga stare priče o moreplovcima i istraživačima, a kasnije i mnoge knjige lepe književnosti kao što su Čuvar pobede, jedna priča iz manastira, Novi Amadis, Reporterove patnje i Osijana, onda mnogo knjiga od Žan Pola, Stilinga, Valtera Skota, Platena, Balzaka i Viktora Igoa, kao i malo Lavatersovo izdanje fiziognomije, mnogobrojne ljupke godišnjake, džepne knjige i narodne kalendare, stare ilustrovane bakroreze od Hodovika i kasnije od Ludviga Rihtera, kao i švajcarske ilustracije u duborezu od Distelija.
Uveče, kad nismo muzicirali, ili kad se sa Fricom nisam bavio pripremanjem baruta, iz kutije s blagom sam uzimao bilo koju knjigu i puštao dimove iz lule u požutele stranice o kojima su moji preci uzbuđeno pričali, uzdišući i razmišljajući. Jednu knjigu, Titana od Žan Pola, moj brat je upotrebio za potrebe vatrometa. Kada sam prve dve knjige pročitao i potražio treću, priznao je, ali je dodao da je ionako već bila oštećena.
Uopšte, večeri smo provodili veoma lepo i zabavno. Pevali smo, Lote je svirala na klaviru, Fric na violini, mama nam je pričala priče iz njenog detinjstva, Poli je zviždukao u kavezu i pripremao se za spavanje. Otac je mirovao kraj prozora ili lepio slike u slikovnicu za male nećake.
Uopšte mi nije smetalo kada je jedne večeri svratila Helena Kurc. Ponovo sam je gledao iznenađeno, kako je postala lepa i potpuna. Kada je stigla, još su gorele sveće na klaviru, pa je otpevala sa mnom jednu pesmu za dva glasa. Ja sam pevao potpuno tiho da bih čuo svaki ton njenog dubokog glasa. Stajao sam iza nje i kroz njenu smeđu kosu sam video zlatne plamičke sveća i ramena koja se pri pevanju lagano pokreću i pomislio kako bi bilo divno pomilovati je po kosi.
Neopravdano sam imao osećaj da sam s njom odranije bio povezan kroz određena sećanja, zato što sam još u vreme prve pričesti bio u nju zaljubljen, pa je njeno ravnodušno prijateljstvo za mene bilo razočaranje. A nisam znao da je taj odnos postojao samo s moje strane i da je za nju bio potpuno nepoznat.
Kasnije, kada je krenula kući, uzeo sam šešir i krenuo s njom do staklenih vrata.
„Laku noć”, rekla je, ali ja nisam prihvatio njenu ruku već sam rekao: „Želeo bih da vas otpratim do kuće.”
Nasmejala se.
,,Oh, to nije potrebno, hvala lepo. To ovde nije u modi.”
„Tako?”, rekao sam i propustio je ispred sebe. Ali tada je moja sestra uzela slamni šešir s plavom trakom i doviknula: „Idem i ja s vama.”
Sve troje smo sišli niz stepenice. Usrdno sam otvorio teška dvorišna vrata, izašli smo u mlaki sumrak i lagano krenuli kroz grad, preko mosta i gradskog trga, oko zgrade uprave do kuće Heleninih roditelja. Devojke su brbljale kao dva čvorka, a ja sam se radovao što sam prisutan i što sam deo te deteline s tri lista. Povremeno bih usporio i činilo se kao da posmatram kakvo je vreme, zaostajao par koraka da bih mogao da vidim kako ona ponosno i uspravno drži glavu na svetlom vratu i kako korača snažnim, ujednačenim i kratkim koracima.
Pred njenom kućom, pružila nam je ruku i ušla. Pre nego što je zatvorila vrata, u tamnom hodniku sam video odblesak njenog šešira.
„Ona je baš lepa devojka, zar ne? I veoma je mila”, rekla je Lote.
,,U pravu si. A kako stoji s tvojom prijateljicom, dolazi li uskoro?”
„Tek juče sam joj pisala.”
„Ah tako. Hoćemo li istim putem kući?”
„Mogli bismo da idemo i pored bašta?”
Išli smo uzanim stepenicama pored baštenskih ograda. Već je bilo mračno, trebalo je biti oprezan, mnoge stepenice su propale, a trule daščice ograda su ležale po stazi.
Već smo bili blizu naše bašte i videla se svetlost lampe u dnevnoj sobi.
A onda smo čuli šaputavo: „Pst! Pst!” Sestra se uplašila. Pojavio se Fric, koji se tu prikrio i očekivao nas.
„Ostanite tu i pazite!”, doviknuo je. Sumporovim drvcetom je upalio fitilj i prišao nam.
„Ponovo vatromet?”, dobacila je Lote.
„Neće biti nikakve pucnjave”, sigurno je obećao Fric. „Gledajte samo pažljivo, ovo je moj pronalazak.”
Čekali smo da izgori fitilj. Tada je počelo nešto da pucketa i da izleću nevoljne, slabašne varnice, kao kod mokrog baruta. Fric je goreo od zadovoljstva.
„Sada će da počne, evo odmah, prvo bela vatra, onda prasak, zatim crveni plamen, a onda divna plava vatra.”
Međutim, nije se dogodilo to što je zamislio. Posle pojedinačnog sevanja i praskanja, sva ta divotarija odlete s jednim snažnim prigušenim praskom kao beli oblak, u vazduh.
Lote se smejala, a Fric se rastužio. Dok sam ga tešio, debeli oblaci barutnog dima su svečano i polako plovili preko tamne bašte.
„Plava vatra se ipak malo videla”, započeo je Fric, a ja sam to potvrdio. A onda mi je skoro uz plač izložio čitavu konstrukciju njegove veličanstvene vatre i kako je to sve trebalo da izgleda.
„Uradićemo to ponovo”, rekao sam.
„Sutra?”
„Ne, Fric. Sledeće nedelje.”
Mogao sam da pristanem i za sutradan. Ali glava mi je bila puna misli o Heleni Kurc i upustio sam se u lude maštarije da sutra lako može nešto lepo da se dogodi, možda da nas uveče opet poseti ili da ču joj se odjednom dopasti. Ukratko, sada sam se bavio stvarima koje su mi bile važnije i uzbudljivije nego svi vatrometi sveta.
Ušli smo kroz baštu u kuću i u dnevnoj sobi zatekli roditelje kako igraju „dame”. Sve je bilo jednostavno, sve se podrazumevalo i drugačije nije moglo biti. Ali je ipak bilo drugačije, kako mi se čini danas, kada sam beskrajno daleko. Jer danas onog zavičaja više nema. Stara kuća, bašta i veranda, sobice, nameštaj i slike, papagaj u njegovom velikom kavezu, onaj dragi stari grad i cela dolina su mi postali strani i ne pripadaju mi više. Majka i otac su umrli, mesto rođenja je ostalo samo u sećanju i tugovanju za njim; mene tamo više ne vodi nijedan put.
Oko jedanaest sati uveče, dok sam sedeo nad debelom knjigom Žan Pola, moja mala uljana lampa je počela da se gasi. Trzala se, ispuštala slabašne plašljive zvuke, plamen je postao crven, a onda čađav, i kada sam je pogledao i odvrnuo fitilj, primetio sam da više nema ulja. Bilo mije žao zanimljivog romana koji sam čitao, ali nije išlo da u mračnoj kući tumaram unaokolo i tražim ulje.
Dunuo sam u lampu koja se dimila i zlovoljan legao u krevet. Napolju se podigao topli vetar i blago duvao kroz jele i jorgovan. U žbunju u dvorištu pevao je cvrčak. Nisam mogao da zaspim i ponovo sam mislio na Helenu. Činilo mi se potpuno beznadežno od te nežne i drage devojke dobiti nešto drugo osim da je čežnjivo gledam, što me je u isto vreme bolelo i pričinjavalo mi zadovoljstvo. Obuzela me je vrelina i patnja kada sam zamislio njeno lice, zvuk njenog dubokog glasa i njen hod, sigurni i energični ritam koraka od one večeri kada smo išli ulicama i preko gradskog trga.
Ustao sam iz kreveta, bilo je isuviše vruće, a ja uznemiren da bih mogao da spavam.
Došao sam do prozora i gledao. Između isprepletanih dremljivih oblaka plovio je bled okrnjen mesec i cvrčak je još cvrčao u dvorištu. Najradije bih još neko vreme proveo napolju, ali kućna vrata su se kod nas zatvarala u deset sati, i kada bi se nešto dogodilo da bi posle tog vremena morala da budu otvorena i upotrebljena, to je u našoj kući uvek bilo neobičan, avanturistički i neprijatan događaj. A ja čak nisam ni znao gde se ključ nalazi.
Setio sam se prethodnih godina, kada sam kao poluodrastao momak život u roditeljskoj kući doživljavao kao ropstvo i noću se nečiste savesti ali avanturistički raspoložen potajno iskradao iz kuće da bih u jednoj staroj krčmi popio flašu piva. Pri tome sam koristio zadnja vrata, iza bašte, koja su se zatvarala samo rezom, onda bih preskočio ogradu i uzanim stepenicama pored susedne bašte izašao na ulicu.
Navukao sam pantalone, uzeo cipele u ruku i bos se odšunjao iz kuće, prešao preko baštenske ograde i lagano šetao kroz uspavani grad dolinom duž reke koja je prigušeno šumela i igrala se sa drhtavim odsjajem meseca.