Mit našeg vremena

s Na kraju pisma od 14. septembra 1960. Jung mi je napisao: „Čuva m svoju svetlost i svoje blago, uveren da niko od njih ne bi dobio, a ja bih bio tešk o ranjen kada bih ih izgubio. On i su dragoceni ne samo za mene, već i za tamu Stvoritelja, kome je  čovek potreban da osvetli njegovo stvaranje."

Ov a misao je obrađen a u Jungovim memoarima koji su objavljeni posle njegove smrti i ilustrovana pričo m o poglavici Pueblo Indijanaca, Očviaj Bija- nou, koji je verovao da pomaž e suncu da se rodi svakog jutra. Jung je pokuša o da za modernog čovek a pronađ e isto tako transcendentan i neu- ništiv mit kao ovaj. Na kraju, posle dugogodišnjeg rada, otkrio ga je u stavu koji sadrži sve njegove napore: čovek je potrebanda osvetli tamu Stvoritel- ja. Njegova željaje bila da projektuje svetlost svesti u beskrajno more nesvesnog, odnosno, u samog Bo - ga. Taj živi mit Jung je preneo modernom čoveku, iako, naravno, taj mit nije za sve ljude.

U jungovskom smislu, projekcija svesti nije ekvivalent razuma, već pre projekcija unutrašnje svetlosti koja zrači iz tajanstvenog „središta " ličnosti i kreće se prema kraljevstvu senki na dinamičan način . Jung je u očima životinja dok rađaju mla- dunce   primetio   izuzetnu   patnju   koja,   izgleda,

predstavlja strah od tame nepoznatog. Verovao je da smo potrebni ovim životinjama, da one čekaju da im otkrijemo prirodu sveta i tajnu njihovog bol- nog postojanja. Potrebni smo im, je r samo mi možem o d a i m damo svetlost. M i ćem o postati ogledalo svega stvorenog - životinja, drveća, reka, kamenja, a možd a i samog Gospoda, jer, na kraju, mi smo svest sveta i odraz cveta. Prirod a nas je stvorila posle miliona godina da bismo mogli da je posmatramo u svekolikoj njenoj nepostojanosti i otkrijemo je u njenoj celovitosti. Svi elementi pri- rodnog stvaranja su sveti predmeti koji čekaju da im se približimo.

Ipak, većin a nas kreć e se u neznanju. Prolazimo kroz život a da ne vidimo i negledamo, u smislu koji Krišnamurt i daje ovim rečima - ne uspevamo da gledamo i vidimo svojim svesnim i nesvesnim. Pro- lazimo ne znajući da cvet bolno viče od želje da ga pogledamo, da tiganj ček a naš jutarnji pozdrav, da smo suncu potrebni da bi ostalo na nebu, i da nas je zemlja zamolil a da joj pomognemo u njenom kruženju . Ali , kada stvarno pogledamo  cvet, on nam uzvraća pozdrav i vraća nam oblik ljubavi - možd a ne odmah, ali bar onda kada se rastočim o u zemlji. Rilk e je u „Devinskim elegijama" napisao nešt o što bi mogli da potpiš u i Jung i Hese:

No zato što mnogo znači prisustvo na ovom svetu, i zato što smo prividno nužni svemu ovdašnjem, ovom nepostojanom što se nas čudn o doima, Nas na j nepo st o j an iji h . /edan/ ш / svako, samo jedanput. Jedanput zauvek. P a i m i takođ e

jedanput.  Nika d više. Al i ovo:

jedanput da si bio - to izgleda neopozivo.

I ove stvari, što žive

od umiranja, shvataju da ih ti slaviš; prolazne, one se uzdaju u nas da ih spasemo, u nas najprolaznije. Hoć e da ih potpuno mi

u nevidljivom srcu preobrazimo u - oh, beskonačn o - u sebe! ma ko m i konačn o bili.

Zemljo,  zar nije to što hoće š ti : nevidljivo

da nastane š u nama? - Nije li san tvoj da jednom nevidljiva budeš ? - Zemljo! nevidljiva!

Šta je, ako ne mena, tvoj neodovljivi nalog?*

Čove k je deoprirode.  Ipak, on se buni protiv nje, jer ona  kao da ga ne prihvata.  Ovo je nesumnjivo posledica druge snage koja takođ e postoji u prirodi, a  koja  nas  gura prema žrtvovanju i  pobuni.  Ipak, ova  snaga je  samo  faza  il i  aspekt  osnovne  snage koja nas usmerava  prema ljubavi.  Znam o da je to istinska  snaga prirode, jer,  kada sam bio  dete, bio sam   u   skladu   sa   svetom   prirode   koji   me  je okružavao . Pored radosnog, možd a postoji tuža n Bo g   koji   ček a   da   otkrijemo   dubine   njegovih radovanja i tugovanja. Ka o što bi alhemičar i rekli:

„Čove k mora da dovrši posao  koji jepriroda  ostavi- la nedovršen. "

Tejard de Šarden je pisao:

„Onog a ko pronađ e Isusa skrivenog u stvara- lačkim silama Zemlje, podić i će materinske ruke same Zemlje da vidi lice Gospoda. Onoga ko pronađ e Isusa skrivenog u stvaralački m silama Zemlje koje vode u smrt, kada umre podić i će materinske ruke same Zemlje i probudić e se u naručj u Gospo- da.

Prema Rilkeu , svako od nas će odneti sa zemlje nekoliko reči, il i možd a samo jednu re č kao što je

„most" , „kladenac" , „amofora " il i „voćka". Svako od nas će sa sobom poneti re č koju je najviše voleo, i stručak plavih il i žutih ljubičica. Ovo mi izgleda kao mit za modernog čoveka koji je Jung izustio na kraju života, a izlagao ga je u celom svom delu.

Ipak, za mene postoji još nešto , večiti cvet, cvet čistog stvaranja, koji možd a uopšt e nije prirodan, ali je potpuno mitski. To je cvet koji je Jung smestio u magijsku tradiciju vekova. Taj nepostojeć i cvet je ono što je Jungnazivaosop-sTvo, krug kojije neogra- ničen, a čije središte se ne nalazi nigde. To središte u čoveku mora da se otkrije, jer, iako je tu, nikada nije ostvareno, postoji samo kao mogućnost . Da to nije nemoguć e razumeti, shvatićem o kada razmo- trimo svoje ideje o večnosti i besmrtnosti, ono što smo sami izmislili. Ča k je i duša nešt o što je čovek stvorio. Treba da verujemo da središte i cvet posto- je, čak i ako ne postoje i nikada ih nije ni bilo. „В1а- gosloveni su on i koji nisu v ide li, a ipak veruju."

O vaj čin čistog stvaranja, čistog nepostojanja, tako je značajan da mu cela priroda uzvraća, kla- njajući se pred njegovom silinom. Tada zrak svetlo- sti padne na drvo, pokazujući dajepriroda dirnuta u samo središte svoje duše .

 

Zaključak

Jednog jutra u Almori , visoko u Himalajima , slušao sam svog prijatelja Bok i Sena, koji mi je, se- deć i prekršteni h nogu, uvijen u špansk i ogrtač , priča o o svom iskustvu na Maslinovoj gori u Svetoj zemlji. Bi o je tako dirnut svojim sećanjim a da su mu se suze slivale niz tamne obraze. Priča o mi je i o dr Jungu koga je posetio u Cirih u pre mnogo go- dina. Razgovarali su o reinkarnaciji, i Jung mu je rekao: kada bi mogao da bira svoj buduć i život, iza- brao bi isti onaj koji je već živeo.

I Jung i Hese su imali ispunjene živote. Obojica su pronašl a zadovoljstvo u radu koji je bio izraz nji- hovog pravog bića. Ak o bi trebalo da napravim razli- ku između njih, rekao bih da sam više mirnoć e i spo- kojstva otkrio kod Hesea nego kod Junga. Jung je tra- gao do poslednjeg trenutka svog života. Možd a je on bio čarobnjak koji, za razliku od sveca, nije žude o da se sjedini sa Bogom, niti da dostigne njegovo spokojstvo, već se opredelio za večn o putovanje, sa svom nesrećo m koju ono nosi. U to, naravno, ne mogu da budem siguran.

Ak o je Jung bio naučni k koji je svoja otkrić a mo- gao da izrazi običnim jezikom, bio je on i čudesno biće koje je pričal o svoja neverovatna iskustva jezi- ko m tuđi m zvaničnoj nauci. Da o je nove nazive taj- nama koje zrač e iz večno g ljudskog iskustva. Tu stranu Jungovog lik a pokuša o sam da prikaže m u

ovoj knjizi - njegovo mesto u zlatnom lancu i her- metičkom krugu.

Sebe bih mogao smatrati delom kruga u kojem su bil i Hese i Jung samo utoliko što sam pokuša o da razumem njihove poruke i kaže m šta sam video u njima. Naš a je obaveza da osvetlimo ne samo stvari, ve ć i ljude, a poruka treba da se prenosi s pokolenja na pokolenje.