Mistika i religija
|
| |||
|
Po čemu se mistika razlikuje od religije? Mistika predstavlja iskustvo dodira s | |||
|
večnošću, osećanje najviše realnosti, osećanje onoga što jeste tajanstveno Biće, Koje stoji nad tekućom bujicom vremena, van granica materijalnog sveta i istovremeno proniče u ovu materijalnost i obasjava je. Mistika je doživljaj tajanstvenog susreta s Onim Ko je neuhvatljiv za ljudsku misao, nedostupan za telesna osećanja, neizreciv rečju; s Onim Ko je istovremeno u našoj blizini i beskonačno dalek, Ko je u trenutku susreta najveća očiglednost i istovremeno uvek ostaje nepojaman; Ko nas traži, ali želi da mi NJega tražimo; Ko je za čoveka najveća sreća, radi posedovanja Kojeg se treba odreći sebe i pokoriti svoj duh NJemu. Ako se mističar upita za ime Boga, on će reći: "Prvo ime je | |||
|
Sušti (Onaj Koji jeste), a drugo je - Nepojamni." |
|||
|
Religija je neodvojiva od mistike, međutim, obraća se čitavoj celoj ličnosti | |||
|
otvarajući put i dajući sredstva za večno bogoopštenje. Osnova religije je otkrovenje, koje se prima kroz veru. Vera daje znanja, koja se potvrđuju mističkim iskustvom. Vera otkriva Boga kao Ličnost i određuje uslove u kojima konačno može da se sjedini s Beskonačnim kroz ozarenje Božanskom svetlošću. Otkrovenje je usmereno na tri sile | |||
duše: na razum - dogmatika, na volju - zapovesti i pravila Crkve, na osećanja - bogosluženje i molitva. Mistika je jezgro ili srce religije. Bez nje se religija raspada: dogmatika postaje filosofija, moral (zapovesti) - norme društvenog morala, a bogosluženje - estetika. Van mistike Crkva predstavlja socijalno-istorijsku instituciju.
Sa svoje strane, bez religije (ovde imamo u vidu Pravoslavlje) mistika postaje nešto subjektivno, amorfno. A pošto duhovni svet sadrži u sebi i duhovno zlo, koncentrisano u palim anđeoskim bićima mistika je van religije sjedinjena s lažnim religijama i dovodi čoveka do demonizma. Zato je za nas tako važna pripadnost Pravoslavnoj Crkvi, ovom najvišem kriterijumu duhovne istine. Zbog toga nam teozofija i ekumenizam izgledaju kao dobrovoljno razoružanje pred silama kosmičkog zla i demonskom lažju. Pravoslavna mistika se zasniva na osećaju tajne, osećanju sveštenog straha pred Sazdateljem sveta i u izvesnom smislu pred NJegovim stvorenjima u kojima mističar kao da vidi senku Božanstva.
Mistika je neraskidivo povezana s asketizmom. Prvorodni greh koji je pogodio čitavo čovečanstvo ispoljava se u demonskim impulsima i strastima. Čovek je spoj dobra i zla, uzvišenog i niskog, anđeoskog i demonskog. On se stalno nalazi u stanju unutrašnje borbe sa samim sobom; on je raskrsnica mračnih i svetlih sila koje deluju na njegovu dušu. NJegova volja liči na klatno koje se koleba između dva pola - vrline i greha. NJegovo srce je dragi kamen koji može da pokloni Bogu ili da ga da satani. Zato su mističaru neophodni asketizam i poslušanje Crkvi. Bez asketizma, koji ukroćuje strasti i bez poslušanja Crkvi kao izvoru osvećenja, on se lišava pomoći blagodati - jedinstvene sile koja je u stanju da obuzda demonske impulse u čovekovoj duši.
Katolicizam je izvrnuo pojam o prvorodnom grehu i time "uspavljuje" čoveka. On je asketizam sveo na minimum ostavivši ga u nasleđe samo malobrojnim monaškim ordenima. Protestantizam obično na asketizam gleda kao na patologiju. Slikovito govoreći, katolicizam je srušio zidine asketike, a protestantizam je odneo njihovo poslednje kamenje za izgradnju svetskih kuća. On je asketizam zamenio drugim pojmovima: umerenost, štedljivost i poredak. I u katoličkoj i u protestantskoj religiji mistika je uništena ili deformisana. U jednom slučaju nju će zameniti moralizam, a u drugom ona često stiče okultni karakter (zbog čega u naše vreme postoje i postaju popularni različiti okultni tokovi i škole).
Prirodno je da čovek koji je izgubio ili deformisao svoje mističko osećanje, za kojeg je religija svedena na moral nikako ne može da shvati kakva je razlika između Pravoslavlja, katolicizma i protestantizma. On ih je svestan kao razlika u istorijskoj tradiciji i negoduje zbog čega se hrišćanske konfesije, a zatim i sve religije uopšte ne ujedine na osnovu opštih moralnih principa. Veru u Pravoslavlje kao jedinu mogućnost istinskog, blagodatnog bogoopštenja on smatra deficitom ljubavi prema ljudima, verskom gordošću, opskurantizmom, a u nekim slučajevima - zlonamernošću protiv čovečanstva.
Međutim, kad juvelir ne bi video razliku između vrsta dragocenih metala i kamenja, već bi tvrdio da su svi jednaki, ljudi bi ga nazvali profanom. NJegovo najviše znanje trebalo je da se pokaže upravo u umeću razlikovanja njihovih svojstava i određivanju njihove vrednosti. Ako čoveku svi predmeti izgledaju kao da su obojeni jednom bojom, ovo ne govori o širini pogleda, o oštrini vida, već o bolesti očiju. Kad bi neko izjavio da između filosofskih sistema nema razlike i da se svi podudaraju u glavnom ljudi bi ga nazvali neznalicom, čovekom koji nije upoznat s različitim filosofskim postulatima. A ovde mi tvrdimo samo jedno: bez mistike se ne može shvatiti i oceniti pravoslavna vera, čovek koji je lišen mistike neće biti pravoslavac, čak i ako bi sebe takvim smatrao, već samo racionalista "pravoslavnog obreda". Bez mistike i asketizma nije moguće osetiti realnost pravoslavnih dogmi, a bez ispovedanja dogmi i učestvovanja u crkvenim Tajnama ne može se steći bogatstvo mistike, Tavorska svetlost, a ne lažna mistika koja zaslepljuje čoveka odbljescima paklenog plamena i zatim pogružava dušu u neprobojnu tamu. Zato je za nas Bog najviša od svih vrednosti, a Pravoslavlje onaj tajanstveni Sinaj na kojem se Božanstvo javlja čoveku.
bglavac
irida
