Jednog dana Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosađivali, tražeći od Njega sve i svašta. Zato je rešio da se sakrije na neko vreme. Okupio je sve svoje savjetnike i upitao ih: „Gdje da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?" Jedan mu je odgovorio: „Na vrh najviše planine na svetu", drugi: „Na dno oceana, tamo te niko neće pronaći", treći: „Najbolje da se sakriješ na tamnu stranu Meseca; to je najbolje mesto, ko bi te tu pronašao?" Na kraju, Bog se obratio svom najpametnijem anđelu sa istim pitanjem: „Gde da se sakrijem?"

Anđeo se nasmešio i odgovorio mu: „Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikad ne zalaze".

Ova drevna indijska priča sačuvala je svoju aktualnost. Podsjetite se jednostavne vježbe pažnje koju sam vam predložio. Ona vas vodi do vašeg srca. Vodi vas vašoj kući. To je značenje onog „vraćanja sopstvenom srcu".

Vratite se svojoj osnovi, vratite se sebi, i to na jedan veoma jednostavan način. Sve što treba da učinite je da stupite u dodir sa sopstvenim tijelom. Ali to morate sami da učinite. Ako budete istrajni, vremenom ćete otkriti neizrecive stvari, i to će vam doneti duševni mir. Vaše srce biće ispunjeno mirom i svi strahovi će iščeznuti. Ali za to je potrebno vreme. Za unutrašnji mir ne postoji magična formula. Do njega se stiže sporo, uz puno strpljenja.

Možda ćete mi reći da je baš vrijeme ono što vam nedostaje. Međutim, ako nešto zaista hoćete, uvek ćete naći vremena za to. Na primer, kada vozite. Osjetite volan koji držite, osjetite sjedište pod vama, stopala u obući, postanite svesni svoga tijela, stupite u dodir sa čitavim svojim tijelom. Nemojte samo zatvarati oči! To će vas smiriti i pomoći vam da otkrijete šta sve ove vežbe mogu da vam pruže.

Dozvolite da nabrojim neke od efekata takvih vježbi, iako se gotovo nikada ne može umovati o njima. „Učini i videćeš!" kaže se na Istoku. Ali šta uopćte treba da se dogodi osobi koja izvodi ovu vežbu? Ona pre svega vraća vitalnost, živi sopstvenu sadašnjost. A to je nešto izuzetno, kada zaista živimo sopstvenu sadašnjost.

Često vam se desi da ne znate gde ste ostavili neku stvar? Stalno ste napeti, na ivici iscrpljenosti? Niste u stanju da se usredotočite? Ne sećate se ni onog što vam se juče desilo? Sve su to simptomi koji ukazuju na vašu potrebu da živite svoju sadašnjost. Jedan veliki indijski guru razgovarao je s grupom menadžera, rekavši im: „Kao što riba umire kad je izbačena na suvo, tako ćete i vi umreti ako ostanete ulovljeni u svjetovna zbivanja. Riba mora da skoči u vodu, tamo je njen život. Vi morate da se vratite svome srcu!" Jedan od menadžera ga je pitao: „Hoćete li da kažete kako treba da se okanemo svojih poslova i odemo u manastir?"

„Ne, ne", odgovorio je guru. „Nisam vam rekao da odete u manastir; nastavite i dalje sa svojim poslom, ali vratite se svome srcu."

Shvaćate li? Vratiti se srcu ne znači posvetiti se nekom tajanstvenom planu mističke fantazije. To samo znači povratak kući, sebi samima, da ponovo živimo sadašnjost. Tek od tog trenutka ćete početi da živite.

Osim toga, ove vježbe će vam donijeti duševni mir, spokojstvo, navešće vas da razmišljate. Brzina je čudesna stvar; nemam apsolutno ništa protiv nje. Ali kada se brzina pretvori u užurbanost, tada postaje otrov.

Japanci imaju poslovicu o kojoj treba ozbiljno razmisliti: „Onog dana kada prestaneš da putuješ, konačno ćeš stići". Ja bih to rekao ovako: „Onog dana kad prestaneš da trčiš, konačno ćeš stići".

To me podsetilo na priču o ocu koji je sa djecom bio u muzeju i neprestano govorio: „Brže, brže, jer ako se tako zadržavate pored svake stvari, ništa nećete videti!" To je ono što je užasno u životu. To je ono što svi mi radimo.

Provodimo život u napornim pokušajima da uštedimo vreme i, u međuvremenu, mi potrošimo taj isti život.

To je ono o čemu je govorio Isus: „Osvojio si svijet i usput izgubio dušu".

Postoji priča o mladom čoveku koji se vozio sa svojom ženom. Volio je da vozi velikom brzinom. Jednog dana, dok je jurio autoputem, žena je otvorila auto-kartu i rekla mu: „Dragi, prošli smo izlaz sa autoputa!" da bi on, sav ponosan, uzvratio: „Nije bitno, potukao sam sopstveni rekord!" Eto užasa modernog života.

Svi mi prolazimo kroz to. Ali znate li šta će vam pomoći da izvedete vježbu koju sam vam predložio? Evo šta: potrebno je samo da usporite.

Koliko vam vremena treba da biste stigli na posao? Dvadeset minuta?

Probajte da utrošite dvadeset i pet. Znam da će neko pomisliti da nisam normalan, ali samo me poslušajte. Koliko vam treba da doručkujete. Pet minuta? Doručkujte deset minuta! Čestitajte sebi za svakih nekoliko trenutaka koje dodajete svakoj stvari koju činite. Za nedelju dana počećete da živite u sadašnjosti.