Drugo poglavlje

Misteriozni posetilac

B

io je to hitan sastanak svih članova firme. Kad smo se  nagurali  u  glavnu  salu  za sastanke, shvatio sam da postoji ozbiljan problem. Stari Harding je bio prvi koji se

obratio okupljenoj masi.

„Bojim se da imam veoma loše vesti. Džulijan Mentl je doživeo jak srčani napad juče u sudnici, dok je diskutovao o slučaju ,,Er Atlantik". Trenutno je na odelenju intenzivne nege, ali njegovi lekari su me obavestili da mu se stanje stabilizovalo i da će se oporaviti. Pa ipak, Džulijan je doneo odluku koju, mislim, da svi morate da znate. Odlučio je da napusti našu kuću i odustane od advokatske prakse. On se neće vratiti u firmu."

Bio sam šokiran. Znao sam da je imao svojih problema, ali nikad nisam mislio da će da da otkaz. Takođe sam, nakon svega sto smo zajedno prošli, smatrao da je trebalo da bude ljubazan da mi to kaže lično. Nije mi čak dozvolio ni da ga vidim u bolnici. Svaki put kad bih svratio, sestre su imale instrukcije da mi kažu da spava i da ne sme da se uznemirava. Odbijao je i moje telefonske pozive. Možda sam ga podsećao na život koji je želeo da zaboravi. Ko zna? Ipak, reći ću vam, to boli.

Cela ta epizoda desila se pre tri godine. Poslednje što sam čuo, bilo je da je Džulijan krenuo za Indiju,  na neku vrstu ekspedicije. Rekao je jednom od partnera da želi da pojednostavi svoj život, da su mu „potrebni neki odgovori" i nadao se da će ih pronaći u toj mističnoj zemlji. Prodao je svoj dvorac, avion i privat-no ostrvo. Prodao je čak i svoj ferari.

„Džulijan Mentl kao indijski Jogi", pomislio sam. „Pravo radi na najmisteriozniji način".

Prošle su tri godine, I ja sam se promenio — od prezaposlenog mladog advokata postao sam prezasićen, pomalo ciničan stariji advokat. Moja supruga Dženi i ja smo imali porodicu. Naposletku, počeo sam i ja da tragam za smislom. Mislim da su deca uticala na to. Oni su iz temelja promenili način na koji sam posmatrao svet i moju ulogu u njemu. Moj otac je to najbolje objasnio kad je rekao: „Džone, kad budeš na samrtnoj postelji neće ti biti žao što nisi provodio više vremena u kancelariji". Tako sam počeo da provodim malo više vremena kod kuće i da živim prilično dobrim svakodnevnim životom. Pridružio sam se Rotari klubu, igrao sam golf subotom da bih usrećio moje partnere i klijente. Ali moram da priznam, da sam u trenucima opuštenosti često mislio na Džulijana i pitao se u šta se on pretvorio tokom godina od kada smo neočekivano prekinuli da se družimo.

Možda se skrasio u Indiji, negde gde je toliko drugačije, da je čak i nemirna duša poput njegove mogla sebi da stvori dom. Ili možda planinari po Nepalu? Ili roni na Kajmanskim ostrvima? Jedno je sigurno: nije se vratio profesiji pravnika. Niko nije čak ni razglednicu primio od njega, od kada je otišao u svoj samonametnuti egzil i napustio pravo.

Kucanje na moja vrata, pre otprilike dva meseca, ponudilo mi je prve odgovore na neka od mojih pitanja. Upravo sam završio sastanak sa mojim poslednjim klijentom tog napornog dana, kada je Ženevjev, moja inteligentna asistentkinja, promolila glavu u

moju malu, elegantno nameštenu kancelariju.

„Tu je neko, ko želi da vas vidi Džone. Kaže da je hitno i da neće da ode dok ne porazgovara sa vama."

„Ja upravo izlazim, Ženevjev", odgovorio sam nestrpljivo. „Žurim da nešto pojedem, pre nego što završim kratak pregled slučaja Hamilton. Nemam vremena nikoga da vidim. Recite mu da zakaže sastanak kao i svi ostali i pozovite obezbeđenje ako vam bude pravio bilo kakav problem."

„Ali on kaže da zaista mora da vas vidi. Odbija da prihvati negativan odgovor."

Na trenutak sam pomislio da sam pozovem obezbeđenje, ali shvativši da sam nekome možda zaista potreban, pomirio sam se sa situacijom: „U redu, pošaljite ga unutra", popustio sam. „Sigurno ću moći da se opravdam poslom."

Vrata moje kancelarije polako su se otvarala. Konačno su se potpuno otvorila, otkrivajući nasmejanog čoveka u srednjim tridesetim godinama. Bio je visok, vitak i mišićav, zračio je velikom količinom vitalnosti i energije. Podsetio me je na one savršene klince sa kojima sam pohađao pravni fakultet, iz savršenih po-rodica, sa savršenim kućama, savršenim kolima i savršenom kožom. Ali kod mog posetioca, postojalo je nešto više od njegovog mladalački dobrog izgleda. Unutarnji mir davao mu je skoro božanski izgled. A tek njegove oči. Prodorne plave oči čiji me je pogled sekao, kao oštrica brijača meku put na svežem licu adolescenta, uplašenog prvim brijanjem.

'Još jedan maestralni advokat koji cilja na moj posao', pomislio sam u sebi. 'Pobogu, zašto samo stoji tamo i posmatra me? Nadam se da nisam zastupao njegovu ženu u onom velikom slučaju razvoda, koji sam dobio prošle nedelje. Pozvati obezbeđenje, na kraju krajeva, možda i nije bila tako loša ideja.' Mladi čovek je nastavio da me gleda na način na koji je nas-mejani Buda mogao da gleda omiljenog učenika. Posle dugog  trenutka neprijatne tišine, progovorio je iznenađujuće zapovednim tonom.

„Da li ti na ovaj način tretiraš sve svoje posetioce Džone, čak i one koji su te naučili svemu što znaš o umetnosti uspeha u sudnici? Trebalo je da moje pro-fesionalne tajne zadržim za sebe", rekao je, a njegove pune usne razvukle su se u širok osmeh. Čudno tre- perenje zagolicalo je moj stomak. Istog časa sam pre-poznao taj hrapav, medeno mekan glas. Srce je počelo da mi lupa.

„Džulijane? To si ti? Ne mogu da verujem! Da li si to zaista ti?"

Glasan smeh posetioca potvrdio je moje sumnje. Mladi čovek koji je stajao preda mnom nije bio niko drugi do davno izgubljeni indijski jogi: Džulijan Mentl. Bio sam zapanjen njegovom neverovatnom transfor-macijom. Bled ten kao u duha, bolesno iskašljavanje i beživotne oči mog bivšeg kolege nestali su. Iščezli su i ostareli izgled i morbidno izražavanje koje je bilo njegov lični zaštitni znak. Umesto toga, čovek ispred  mene izgledao je savršeno zdrav, njegovo lice bez bora bilo je rumeno i blistavo. Oči su mu bile svetle, a u njima se ogledala njegova izvanredna vitalnost. Ono što je možda još više fasciniralo bio je spokoj kojim je Džulijan zračio. Osečao sam se potpuno smireno samo sto sam sedeo tamo i posmatrao ga. On više nije bio zabrinut „tip A' stariji partner vodeće pravne firme. Umesto toga čovek ispred mene bio je mladolik, vitalan i nasmejan - model promene.