PREPODOBNI NIL SINAJSKI

ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG V

MISLI SLIĈNE PRETHODNIM, IZVUĈENE IZ DRUGIH DELA PREPODOBNOG NILA

 

1.  Hrabrost vrlina je pohvalna i u vreme mira, ali je još više za pohvalu u vreme borbe.

2. Vrlina se javlja ne samo na delu, nego i u nevoljama koje joj se suprotstavljaju.

3. Bestrasan je onaj ko je odneo pobedu, podnoseći stradanja u mnogim borbama.

Ko, pak, govori da je stekao vrlinu bez borbe, još je strastan.

4.  Srce u kome nema borbe ostaje bez mogućnosti da pokaţe vrlinu. Jer, vrlina je dobila ime od vrlinskih podviga koji se delom projavljuju u borbi.

5.  Odluĉno odbijajmo da se naslaĊujemo pomislima i obraćajmo se na njih sa gnevom kako, inaĉe, ne bismo postali saosećajni i ka predmetima [koje predstavljaju].

6.  Duša ĉoveka koji ne Žvi u bezmolviju vodi borbu sa utiscima ĉula, a ljubitelj bezmolvija, koji ĉuva ĉula, vodi borbu sa pomislima.

7.  Oni koji su od blagodati primili silu za podviţniĉke napore neka se ĉuvaju od misli da je imaju po prirodi. Vinovnik svega dobrog u nama jeste Onaj koji je dao reĉ o zapovestima, kao što je vinovnik svega rĊavog lukavi podmetaĉ prelesti. Stoga, ma kakvo dobro uĉinio, prinesi blagodarnost Vinovniku dobra. Zlo, pak, koje ti dosaĊuje prizivima, pripisuj rodonaĉelniku svega rĊavog.

8.    Na kraju svakog truda (teškoće, skorbi) prinesi blagodarnost Bogu - Dobroĉinitelju kako bi tvojim iskrenim blagodarenjem bila posramljena zloba neprijatelja. Onaj ko delu pripoji blagodarnost imaće nekradivu skrivnicu srca, sazidavši protiv greha dvostruki zid sa puškarnicama.

9. Dostojan je pohvale ĉovek koji je sa delatnim Žvotom spojio umni, kako bi duša, orošavana iz oba istoĉnika, obilnije raĊala vrline. Jer, umozrenje okriljuje umnu suštinu ka sagledavanju savršenih stvari, a vrlina umrtvljuje udove ... koji su na zemlji: blud, neĉistotu, strast, zlu pohotu (Kol.3,5). Stoga, onaj ko se opaše sa oklopom delanja i umozrenja već uspešno nastupa na demonsko lukavstvo.

10. Demoni sa dušom ratuju pomislima. Njima se, pak, suprotstavlja trpljenje, koje oni osećaju vrlo snaţno. Videći tog moćnog predvodnika bitke, oni već sa strašljivošću stupaju u borbu.

11. Ako hoćeš uspešno da vodiš borbu sa vojskom demona vrata svoje duše (ĉula) zatvaraj usamljeniĉkim bezmolvijem i svoje uvo okreći ka otaĉkim reĉima. Tada ćeš ih, nauĉivši se da lakše prepoznaješ trnje pomisli, spaljivati gnevom i odbijanjem.

12.  Pazeći na savete otaca, nemoj biti sudija njihovih dela, već shvataj i izuĉavaj njihove izreke.

13.  Neprijatelji imaju obiĉaj da paţnju onoga ko pita skreću na dela onoga koji savetuje kako bi ga, naĉinivši ga strogim sudijom, lišili korisnog saveta.

14. Nemoj odbacivati savet koji ti se nudi, ĉak i ako ti je već poznat.

15. Ko ne sluša otaĉku zapovest, preslušaće i zapovest zakona.

16.  O uspesima otaca nemoj razgovarati samo radi svog zadovoljstva, već se potrudi da i sam poĊeš njihovim stopama.

17. Onaj ko se marljivo stara da pozna kome se podvigu koja pomisao suprotstavlja postaće iskusan u borbi sa neprijateljskom prelešću.

18.  Znaj da se na mesto podviga koji nedostaje u celini tvojih trudova potkrala pomisao koja ga je potkrala i koja mu se obiĉno protivi.

19.  Sa blagorazumnošću se u svojim podviţniĉkim naporima sećaj da ĉuvaš srce kako te zaborav na staranje o dobrim stvarima ne bi predao u ropstvo pomislima. Jer, zaborav na ropstvo se dogovara sa zlobom (neprijateljem) da lopovski uĊe u um i opustoši ga kako hoće ĉim ga on pokrade.

20.  [Dešava se] da jedan voli da sluša kako drugi ogovara nekog trećeg. Tada obojica sluţe kao oruĊa dva duha koji potpomaţu jedan drugog. Jer, slušanje uvreda raspaljuje ogovaranje, a ogovaranje izaziva slušanje zla. Oni, na pogibao svog srca, vole jedan drugog.

21.  Zatvaraj sluh svoj pred osuĊivanjima da ne bi dvojako grešio: i time što se navikavaš na pogubnu strast, i time što druge ne opominješ zbog brbljivosti.

22.  Onaj ko voli da se podsmehuje razbojniĉki potkrada dušu boljih (od sebe), klevetama prokopavajući slabi sluh.

23.   Onaj ko beŽ od jezika koji zloslovi bliţnjega, progoni i svoje sopstveno ogovaranje.

24. Onaj ko sa zadovoljstvom sluša klevetnika ušima usisava otrov zveri.

25.  Neka tvoje uvo ne okuša od tog otrova da i ti drugome ne bi prineo takvu splaĉinu.

26. Ne opterećuj svoj sluh osuĊivanjem da ne bi, prodavši se toj strasti, postao rob mnogih strasti. Jer, našavši u tebi mesto, jedna strast će u isto gnezdo uvesti i druge. Vladalaĉki um postaje rob mnogih strasti kada se spregne sa nekom strašću i sasvim odbaci podviţniĉke napore.

27. Ono što moţe da izazove zavist marljivo sakrivaj od onoga koji moţe da padne u zavist.

28. Ako se tvoj prijatelj, smatrajući dobru slavu tvojih dela za svoje poniţenje, rani zavišću i ĉak umisli da je nekim prekorom pomraĉi, budi na oprezu da se i sam ne raniš, pustivši da se u tvoju dušu ulije gorak otrov ogorĉenja. Jer, satana se baš o tome brine da njega raspali zavišću, a tebe izjede ogorĉenjem.

29.  Bolje je da se smiriš i da ĉašću takve uĉiniš većim od sebe (Rim.12,10), postaravši se da i trpezom ukrotiš njihov duh koji je postao zverolik zbog zavisti.

30.   Jednog trpeljivog pustinoŽteljnog starca neko je pokušavao da izvede iz pustinje zbog njegove duboke starosti. MeĊutim, starac mu je rekao: "Prestani da me prinuĊavaš na to stoga što za mene, zloĉinca, još nije prestao rok izgnanstva".

31.  Kada sam ga zamolio da mi kaţe pouĉnu reĉ, on je odgovorio: "Trudoljubivo najpre išti da se u tvoje srce ukoreni strah BoŽji. Tada ćeš već u sebi uvek naći potrebnu reĉ koja ĉoveka uĉi razumu".

32.  Upitan o sticanju straha, taj starac je rekao: "Ko briţljivo pazi na sećanje na smrt, biće rukovoĊen i ka strahu od suda".

33.  PobuĊivan strahom, bićeš svakodnevni sabesednik Boţanstvenih Pisama. Kroz razgovor sa njima ti ćeš isterati besedu za tuĊim pomislima.

34. Onaj ko iz Boţanstvenih Pisama u srce sabira riznicu duhovnog poznanja biće u stanju da iz njega lako izagna pomisli.

35.  Pri noćnom ĉitanju na bdenju, slušajući Boţanstvena Pisma, nemojmo snom opterećivati sluh, niti dušu predavati u ropstvo pomislima. Naprotiv, ţaokom Pisma ranjavajmo srca kako bismo, došavši u skrušenost, stekli revnost za spasenje i presekli neprijateljsku lenjost.

36.  Onaj ko gori ljubavlju prema Bogu sećanjem na nebesko iz misli izgoni svako ĉovekougaĊanje.

37. Svedoka tvojih dela, tj. svoju savest, nemoj slati pomisli koja prezire pad i koja o njemu govori slatkoreĉivo.

38.  Telesne strasti nećeš  ugasiti ukoliko svom telu ne pruŽš  lek podviţniĉkih trudova. Ni duševne strasti nećeš ugasiti ukoliko prethodno svoje srce ne napuniš plodovima ljubavi.

39.  Telesne strasti svoj zaĉetak imaju u prirodnim potrebama tela. Protiv njih je neophodno uzdrţanje. Duševne, pak, strasti se raĊaju od duševnih potreba i protiv njih je neophodna molitva.

40. Ljubav je punota bestrašća - potiranje strasti: ona donosi dugotrpeljivost, hladi gnev koji kipti, savetuje smirenje, smiruje gordost.

41. Ljubav u stvari nema ništa osim Boga, budući da je Bog ljubav.

42.  Strahom BoŽjim se obuci preko straha od veĉnih muka, kako bi strahom od geenskog ognja u sebi zapalio neugasivi plamen (za delo bogougaĊanja) i brţe se umudrio protiv zlobe pomisli. Jer, strah je poĉetak premudrosti.

43. Onoga koji iz iskustva objašnjava varke pomisli neće svi poznati, već samo oni koji su i sami iskusni. Jer, postoji samo jedan put (zajedniĉki za sve) za njihovo poznanje - iskustvo.

44.  Škola opitnog poznanja jeste delatni Žvot. Prihvativši ga marljivo, mi ćemo i sebe upoznati, i pomisli poĉeti da razlikujemo, i Boga poznati.

45. Neka dela budu sila kojom ćeš umirivati svoje pomisli. Jer, delatnost je mudrija od poznanja i izgovaranja, kao što je i teţa. Pri delatnosti reĉi sevaju kao munje, a bez dela one ne sevaju silom dejstvenosti.

46.  Bodući duševno oko, pomisli nas oslepljuju kako bismo mi i najbolje zapovesti koristili na najgori naĉin.

47. Demoni se ljute na one (od bratije) koji se odlikuju povinovanjem svom avi i na njih škrguću zubima, budući da su oni sa potĉinjavanjem spojili i bezbriţno odricanje od sveta.

48.  Kod onih koji su poslušni svom ocu demoni na svaki naĉin pokušavaju da izazovu ogorĉenje prema njemu, pronalazeći razne povode. U sluĉaju da ih pokrenu na gnev, oni u njima izazivaju i srditost, da bi, zatim, malo po malo, izrodili i mrţnju prema njemu zbog toga što, navodno, nepravedno kaţnjava i što je licemer. Demoni to ĉine stoga da bi na razne naĉine pokolebali dušu i oteli je iz otaĉkog naruĉja.

49.   Ponekad demoni veliĉaju podviţniĉke napore u pomislima, a ponekad ih omalovaţavaju kao ništavne kako bi negde poloŽli visokoumlje, a negde posejali oĉajanje.

Oni veliĉaju napore onih koje ne mogu dovesti do lenjosti kako bi ih bacili u visokoumlje, a onima koji se ne saglašavaju sa visokoumljem nagoveštavaju da su im podvizi ništavni, kako bi ih, dovevši ih do lenjosti, vrgli u oĉajanje.

50. Kada nam pomisli budu veliĉale naše podviţniĉke napore, ponizimo svoju dušu, odbacivši ih sa prezirom, a kada budu podcenjivale naš trud kao ništavan pohvalimo koliko god moţemo Hristovo milosrĊe.

51.  Po meri zlopaćenja tela ispituj i svoju savest. Upoznavaj samog sebe prateći tajnu kraĊu pomisli kako ne bi, ostajući neosetljiv prema tajnom potkradanju, doŽveo pomraĉenje od misli da se vrline ţanju samo surovošću Žvota.

52.  Kao što se zlato slabe kakvote proĉišćava kada se stavi u topionicu, tako monah poĉetnik, pretapajući svoju narav u obitelji, postaje svetliji posredstvom iskustva trpljenja. Naredbama bratije on se vaspitava u poslušanju, a kaznama onoga koji kaţnjava (ave ili starca) stiĉe osnovu dugotrpljenja. Ukoliko on bude sa radošću primao uvrede i ukoliko bude zavoleo smirenje u poniţenjima, po meri sve veće sile koju mu daje blagodat poĉeće da umnoţava vrline, postavši viši od suprotnih strasti.

53.  Um će osetiti spokojstvo kada, odsekavši uzroke strasti, stupi u sagledavanje. Do odsecanja strasti on će osećati i napor i opasnost, neutvrĊenom nogom stupajući u borbu sa suparnicima.

54. Starci veoma odobravaju otšelništvo koje biva u svoje vreme, tj. kada mu neko pristupa pošto se usavršio u vrlinama u opšteŽću. Pa ipak, i ĉovek neka se u poĉetku ispita da li sa uspehom moţe da Žvi u otšelništvu. Ako, pak, naĊe da to nije u stanju usled nedostatka snage, neka se vrati u opšteŽće kako se, inaĉe, nemajući sile da odoli lukavim pomislima, ne bi lišio uma.

55. Kao što udovici koja plaĉe sinovi sluţe kao uteha, tako i podviţniĉki napori koji rasejavaju pomisli oĉajanja, produbljuju verujuće pokajanje, obznanjuju Hristovo milosrĊe i izglaĊuju uĉinjene grehe utehu predstavljaju paloj duši.

56.  Kao što mladi pas pokušava da uzme hleb od deteta, tako lukava pomisao pokušava da srcu oduzme razum. Stoga nemojmo kao deca gledati na lukavstvo neprijateljskih sila kako im ne bismo predali dušu na razgrabljenje.

57. Kao što svetleća skupina zvezda osvetljava nebo, tako i istina Boţanstvenih reĉi prosvećuje ĉoveka i kao da u njega unosi svetiljku. Stoga svi nosimo jedan isti obraz istine, budući da Gospod jednomislene useljava u dom (Ps.67,7).

58.   Kao što se sunce svetlozarnim luĉama osmehuje svoj zemlji, tako ljubav svetlozarnim delima pozdravlja svaku dušu. Ukoliko je steknemo ugasićemo strasti i zasijaćemo do nebesa. Ostvarićeš svaki trud ĉim stekneš svetu ljubav. A kad nje nema, izostaje svaki uspeh. Onda i gnev besni, i narav ogrubljuje, i uz trud se, zbog visokoumlja, prilepljuje taština.

59. Najpre treba da se uhvatimo u koštac sa strastima i da sa velikim trezvoumljem predamo sećanju ono što je bilo za vreme borbe. Zatim, po ispitanome na sebi, treba i drugima da saopštimo pravila borbe kako bi njihovu pobedu uĉinili lakšom, ukazujući im unapred na naĉin kako da vode borbu. Poneki su u sebi i savladali strasti dugovremenim strogim Žvotom ali ne znaju naĉin pobede stoga što su, kao u noćnoj bitki, zanemarili da prate svoje dejstvovanje, usled ĉega njihov um nije poznao neprijateljsku podmuklost.

60.  Onaj ko je okusio bezmolvije i ko je koliko toliko zapoĉeo da upraţnjava sagledavanje, neće se saglasiti da svoj um veţe za brige o telesnom, niti da ga, odvojivši

ga od duhovnog poznanja, obrati ka zemaljskim delima, budući da većim delom hodi po visinama.

61.  Kada su strasti pokorene neprijatelji nas više ne uznemiravaju i više nema potrebe da se upotrebljava odbrambeno oruţje. Tada se već moţe pristupiti negovanju i drugih duša. MeĊutim, dok još vladaju strasti, i dok se borba sa mudrovanjem tela produţuje, ne treba odvajati ruke od oruţja, već ga neprestano imati pod rukama, kako zlobni neprijatelji naše spokojstvo ne bi obratili u priliku za napad i kako nas ne bi zarobili bez prolivanja krvi.

62.  Sveti Mojsije Izrailju daje savet da, po ulasku u obećanu zemlju i savlaĊivanju tamošnjih naroda, pazi na sebe i da ne sleduje za njima pošto ih savlada (Pon.Zak.12,30). Taj savet veoma priliĉi i onima koji, po odsecanju strasti, ne obraćaju marljivu paţnju na svoje srce. Jer, u tom sluĉaju u njima poĉinju da, kao neki izdanci, niĉu likovi iz prošlosti. Onaj ko im bude dao slobodu da ĉesto zapadaju u vladalaĉki um, ne braneći im ulaz, ponovo otkriva u sebi gnezdo za strasti iako ih je već pobedio, pri ĉemu njegov Žvot opet dolazi u opasnost od borbe. Jer, strastima koje su već ukroćene je svojstveno da, sliĉno volovima koji su priuĉeni da jedu seno, usled nemarnosti ukrotitelja ponovo postanu divlje i da dospeju do zverske svireposti.

63. Neka je proklet onaj koji poloŽ idola u tajnosti (Pon.Zak.27,15). Nije jedno isto nešto za svagda skriti u zemlju i poloŽti u tajnosti. Ono što se sakrije u zemlju i više se ne pojavljuje ĉulima sa vremenom se izglaĊuje iz sećanja. Poloţeno, pak, u tajnosti se sakriva od drugih, ali ga onaj ko ga je poloŽo ĉesto viĊa i obnavlja sećanje na njega. Takav idol koji se polaţe u tajnosti predstavlja svaka sramna pomisao koja se obrazuje u misli i ne izbacuje, već tajno zadrţava. Ko tako ĉini, podvrgava se kazni koja je propisana u zakonu, budući da je negovanje sramne pomisli isto što i poklonjenje idolu.

64. Ne treba da dozvolimo da srcu pristupaju predstave koje oštećuju pomisao. Jer, srce koje padne u pomraĉenje neĉistim pomislima već nasilno i protiv volje zapada u strasno delo.

65.  Duh Sveti je napisao Žtija svetih kako bi svako koji provodi neki [podviţniĉki] naĉin Žvota istinskim primerima mogao da bude uzveden ka istini.

66. Oni koji su se tek nedavno oslobodili od svetskog meteţa treba da prebivaju u bezmolviju (unutar zidova obitelji ili doma) kako ĉestim izlascima i ĉulnim utiscima ne bi povredili rane srca, te starim grehovnim kumirima dodali nove kipove. To bezmolvije je teško za one koji su se nedavno odrekli od sveta. Jer, tada sećanje privodi u pokret sve što se ĉuva u njemu. Ranije to nije stizalo usled mnoštva dela koja su se neprekidno reĊala jedno za drugim. MeĊutim, tako biva samo u poĉetku. Vremenom će bezmolvije, naoruţavši se trpljenjem, potpuno osloboditi um od smućenja skvernim pomislima.

67.  Um onoga koji se tek odvojio od greha liĉi na telo koje je poĉelo da obnavlja snage posle dugotrajne bolesti. Za njega, koji se još nije potpuno ukrepio, i najmanji povod biva uzrok povratka bolesti. Njegove sile su još slabe. Stoga postoji bojazan da se strast vrati ukoliko joj neko da povod da se razdraŽ i ukoliko se ne izbegava lutanje u narodnoj gomili. Ukrepljeni i sazreli podviţnici mogu i tu da smelo stupe u borbu. Ko, pak, još nije u  stanju da se bori neka u bezmolviju, ostajući kod kuće, nalazi bezbedno pribeŽšte.

68.  Kada je u unutrašnjosti istinska tišina zamiru ne samo strasni pokreti, nego i sećanje na njih. Tada duša, mirno prebivajući u sebi, ima mogućnost da unapred primeti predstavu i likove koji se kriju u njoj, da stupi u borbu sa svakim od njih i da ih istrgne iz

srca. Kada likovi dolaze jedan za drugim nije moguće da se izglade prethodni utisci stoga što je misao zauzeta novim obrazima koji, pri neprestanom privlaĉenju, pomraĉuju duševni pogled. Oni koji ţele da vide suvo korito reke nemaju nikakve koristi ukoliko vade vodu sa mesta na kome, po njihovom mnjenju, leŽ ono što traţe, budući da odmah dolazi druga voda i zauzima mesto prethodne. Ukoliko, pak, zagrade tok vode odozgo, bez truda se odmah otkriva dno, budući da preostala voda sama otiĉe i ostavlja suvu zemlju koja se moţe po ţelji istraŽti. Isto tako je lako izbaciti zapeĉaćene utiske strasti ukoliko ĉula više ništa ne dostavljaju spolja. A ukoliko, pak, sliĉno potoku, daju sve nove i nove utiske, biće ne samo teško, već i nemoguće da se duša oĉisti od strasnih likova i pokreta.

69. Prorok nareĊuje: Istrebite sejaĉa iz Vavilona (Jer.50,16). Za nas se savet sastoji u tome da istrebljujemo obraze još dok se nalaze u ĉulima, pre nego što padnu na zemlju srca i daju izdanke, napajani kišom ĉestog razgovora sa njima i pre nego što donesu plodove zla. Drugi prorok ublaţava one koji ne ĉekaju da strasti sazru, već ih istrebljuju dok još liĉe na mladence koji se hrane iz dojki, govoreći: Blaţen je onaj koji šĉepa i smrska o stenu tvoju deĉicu (Ps.136,9). Nešto sliĉno znaĉi i ono što je rekao Jov: Mravolav gine nemajući lova (Jov 4,11). Oĉigledno je da je veliki Jov, ţeleći da izobrazi podmuklost strasti, izabrao sloţenicu (mrav i lav), sastavivši je iz imena najsilnijeg lava i najnemoćnijeg od svih stvorenja - mrava. Prilozi strasti, naime, zapoĉinju tananim pomislima, neprimetno se prokradajući sliĉno mravima, da bi se zatim razrasli i za onoga ko se podvrgava njihovom uticaju postali jednako opasni kao napad lava. Stoga podviţnik treba da se bori sa strastima još dok one pristupaju kao mravi, kao podsticaj imajući njihovu ništavnost. Jer, ukoliko uspeju da dostignu silu lava već postaju nepobedive i silno uznemiravaju. Stoga im i ne treba davati hrane. A njihova hrana su, kao što je već više puta bilo reĉeno, obrazi strasti koji ulaze posredstvom ĉula. Oni hrane strasti, pri ĉemu svaki protiv duše naoruţava svog kumira.

70.  I na hramu je Zakonodavac ustrojio okna sa rešetkama (Jez.41,16). Time se istiĉe da onaj ko namerava da svoje srce saĉuva ĉistim kao hram treba, sliĉno hramu na kome se rešetkama na oknima spreĉava ulazak bilo ĉega neĉistog, svoja ĉula da ogradi strahom Budućeg suda kao rešetkom koja bi spreĉavala ulaz neĉistih likova koji se iznova raĊaju i guraju unutra.

71.  Onaj ko je za vreme borbe sa prizorom koji razdraţuje (strasne pokrete) u stanju da, strahom od budućih kazni koje prete, sebe dovede u napregnutu borbu, sliĉno onome koji se u moru bori sa talasima, bez napora će savladati one koji ga napadaju, ne osećajući udarce koje mu nanose i reći će: Tukli su me i ne odbolovah, rugali su mi se i ja ne razumeh (Priĉ.23,35), tj. oni su me tukli, misleći da mi se narugaju, a ja nisam osećao udarce zato što su njihove rane postale od strela nejakih (Ps.63,8). Ja nisam obratio paţnju na njihovu prevaru i nisam pokazao da uopšte primećujem njihovo prisustvo.

72.  Oni koji ne ostaju pri svojoj rešenosti nemaju koristi od odricanja od svetskih dela, budući da se ponovo zavode i popuštaju pomisli i budući da se ĉesto vraćaju ka ostavljenome, pokazujući svoje pristrašće, sliĉno Lotovoj ţeni koja je, pogledavši nazad, postala slani stub, na urazumljenje ljudi sa sliĉnim [raspoloţenjem]. Ĉesta naklonost prema onome od ĉega smo se udaljili bez sumnje će povući nazad od još neutvrĊene navike u dobru. Slabeći stremljenje napred, ono će opet u potpunosti privući k sebi i primorati nas da se vratimo ranijim rĊavim delima. Stara rĊava navika će se od toga još više uĉvrstiti, spreĉavajući da se ponovo vratimo ka zapoĉetom navikavanju na dobru narav. Jer, od obiĉaja dolazi navika, koja, opet, prelazi u prirodu. Izmeniti, meĊutim, i preokrenuti prirodu

uopšte nije lako. Pogledaj na dušu koja ide za svojim navikama: ona zaseda na svoje idole kao da je okovana za njih - Ne mogu, govori, ustati jer me je zadesilo ono što biva kod ţena (Post.31,35). Dugo vremena umirivana na Žtejskim delima, duša već zaseda na njih kao na idole. Ona se prikiva za njih, pri ĉemu više ne moţe i neće da se rastavi od njih.

73.  Svetitelji BoŽji su beţali od gradova znajući da je opštenje sa razvratnim ljudima mnogo štetnije od zarazne bolesti. Ostavivši Judeju, Ilija je obitavao u pustoj Karmilskoj gori, punoj zverinja. U pustinoljublju je svog uĉitelja podraţavao i Jelisej. I Jovan je Žveo u Jordanskoj pustinji, hraneći se biljem i divljim medom, pokazujući da nije teško zadovoljiti potrebe telesnog Žvota. Moţe biti da je i Mojsije nešto sliĉno provozglašavao dajući Izrailjcima zakon da manu saberu samo za jedan dan. Time je nagoveštavao da brigu o ljudskom izdrţavanju treba ograniĉiti samo na jedan dan. Ta, i svi sveti, kojih svet ne bijaše dostojan, ostavivši naseljenu vaseljenu, potucahu se po pustinjama (Jev.11,37-38), beţeći od lepolikih ljudskih poroka, kako silom njihovog stremljenja, kao potokom, ne bi bili uvuĉeni u tok pogubnog svetskog Žvota.

74.  Mi smo stvoreni po obrazu BoŽjem da bismo saĉuvali njegove crte i da bismo onima koji gledaju na nas izuzetnim Žvotom predstavili jasne odlike bogopodobija. Ja sam, govori Bog, štedar i milostiv, dugotrpeljiv i mnogomilostiv (Ps.102,8; Joil 2,13) i drŽm se pravde. Eto crta Boţanskog obraza. Po njima će se prepoznati i duša koja se priĉestila bogopodobijem i koja se orodila sa Boţanstvom. Iz ljubavi prema Bogu porevnovavši za punotu bogopodobnog savršenstva i ometana uzama tela koje vezuje, duša preduzima trud u stremljenju da se oĉisti i da stekne ono ĉime se odlikuje Boţanska priroda, tj. blagost, dugotrpljenje, dobrota i ĉovekoljublje. I tada ona postaje nešto malo manja od anĊela (Ps.8,6).

75.  Onaj ko beŽ od svetskog meteţa ne dozvoljava da mu se pribliţe nemiri Žtejske sujete. On se udaljuje od opštenja sa lakomislenim i neutvrĊenim ljudima, i veći deo vremena provodi u kući u bezmolvnim molitvama, u izuĉavanju Reĉi BoŽjih. Pri retkim izlascima iz doma njega vide kao umerenog, krotkog, nerazdraţljivog, saosećajnog, bratoljubivog. Ko takvog neće nazvati pravim BoŽjim revniteljem, istinskim obrazom i podobijem BoŽjim, ozarenim Boţanstvenim luĉama BoŽje blagosti. On svoje upodobljenje Bogu projavljuje vrlinama kao nekim najprivlaĉnijim cvetovima.

76.  Osobene crte Boga i ĉoveka koji revnuje za upodobljenje Bogu su: tihost, nezlobivost, negnevljivost, nezavistljivost, blagotvornost, saosećajnost, nezlopamćenje, dobroljublje, dobrota, ukazivanje ĉasti, briga o koristi drugih, druţeljublje, usluţnost, neĉastoljubivost, kratko reĉeno, sve u ĉemu javlja obilje blagosti Bog koji svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje daţd pravednima i nepravednima (Mt.5,45). Po tim crtama će se prepoznati onaj ko se stara da podraţava Boga.

77.  I ovo ukazanje je dovoljno da se blagoposlušni nauĉe savršenom Žvotu. Znajući, meĊutim, kako se poneki sa trudom privode ka tome, sveti Pavle se stara da nas mnogim savetima iskusno odvoji od sujete, pobuĊujući našu revnost raznim pohvalnim imenovanjima. On ĉas govori: Vi ste hram BoŽji (1.Kor.Z,16), ĉas: Vladajte se kao deca svetlosti (Ef.5,8), ĉas: Žvite dostojno jevanĊelja Hristova (Fil.1,27), ĉas: Telesa vaša su udovi Hristovi (1.Kor.6,15). Na jednom mestu nas naziva svetim i neporoĉnim (Ef.1,4), a na drugom - besprekornim i ĉestitim, decom BoŽjom neporoĉnom (Fil.2,15). On o svemu tome govori kao o prisutnom kod nas, premda toga kod nas još nema, sa ciljem da bismo se mi, uţasnuvši se pred mogućnošću da nam se takve pohvale ne preokrenu u prekor i podsmeh ukoliko se ne pokaţemo takvi, uzrevnovali svom usrdnošću da postanemo i

ostanemo takvi. Stoga se sveti apostol ne ograniĉava samo na te pohvale, već navodi i razne naĉine i mere pomoću kojih se moţe doći do stepena ĉoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef.4,13).

78. On, pre svega, zahteva da umremo i da se razapnemo svetu, kako ni malo ne bismo osećali ni svetske naslade ni skorbi. Umreste, govori, i vaš je Žvot sakriven sa Hristom u Bogu (Kol.3,3), ţeleći da pokaţe kako Žve oni koji ustaju sa Hristom, koji traţe ono što je gore i koji misle o onome što je gore, koji su umrli za stihije sveta i više ne Žve po njima. On još govori: Nego predajte sebe Bogu, kao oŽvljeni iz mrtvih (Rim.6,13), ţeleći da, sa jedne strane, mi umremo upravo za ono ĉime se telesne strasti, ratujući protiv duha, privode u dejstvo, i sa druge strane, da Žvimo onime ĉime se vrše dela vrlina kojima se ugaĊa Bogu. Stoga on i naziva Žvom ţrtvom one koji su umrtvili udove koji su na zemlji (Rim.12,1; Kol.3,5), i koji hode u novom Žvotu (Rim.6,4), koji se ne kreću ka rĊavom nakon ţrtvenog umrtvljenja, i koji ne ostaju besplodni u dobrim delima. Kao Žva ţrtva, oni nisu izgubili silu, već je, kao rascvetalu i mladu, koriste protiv izdavna neprijateljskog mudrovanja tela, ostajući neulovljeni nerazumnim ţeljama, budući da su savršeno prešli iz telesnog Žvota u duhovni, i budući da ne Žve telom, nego duhom.

79.  O onima koji su, iako obloţeni telom, prestali da budu uznemiravani njegovim neurednim zahtevima, apostol govori: Vi niste po telu, nego po Duhu (Rim.8,9). Naime, u njihovom umrtvljenom  telu više ne caruje greh, niti ih nasilno  prinuĊava da slušaju njegove naredbe, protiveći se zakonu uma i zarobljavajući ih nekim zakonom koji se nalazi u udovima. Naprotiv, u njima se zacario zakon duha Žvota u Hristu Isusu, koji ih podstiĉe na potpunu poslušnost Hristovim zapovestima. U tom nastrojenju oni ne samo da se naslaĊuju dobrom po unutrašnjem ĉoveku, već se sa gotovošću naporima oko vrline svete telu za svaku raniju neposlušnost koju su dopustili ugaĊajući mu. O toj osveti i naĉinu njenog ostvarivanja apostol uĉi: Kao što davaste ude svoje da robuju neĉistoti i bezakonju za bezakonje, tako sada dajte ude svoje da sluţe pravdi za osvećenje (Rim.6,19). Kako je to veliki trud znaju oni koji su, pobeĊivani obiĉajem, prinuĊeni da rĊavu naviku preobraze u dobru. Veliki je to trud u kome uspevaju oni koji, blagodaću BoŽjom, ne ţale sebe. Posle mnogih odstupanja i mnogobrojnih ustremljenja napred, oni najzad uspevaju da sasvim odstupe od rĊavih stremljenja kojima su bili predani, te da sve raspoloţenje u potpunosti okrenu od rĊavog ka dobrom, kako bi sve udove upotrebljavali protiv neprijateljskih strasti, od oruĊa nepravde uĉinivši ih oruĊima pravde.

80. Pobrinite se o pokretima misli, prateći kako proizvode sećanja o stvarima i kako pristrasno ili bespristrasno u sebe primaju njihove predstave. Mnogi popuštaju strastima više u pomislima, negoli u dejstvima, nevidljivo se sa njima saglašavajući i naslaĊujući. Oni su u unutrašnjosti pali, premda se spolja ne vidi njihov pad. Tako se dešava da je neko po spoljašnjosti besprekoran, iako sam zna za sakrivenu unutrašnju pokvarenost i stidi se zbog toga što je nevidljivo suprotno sa vidljivim. Tako istina protivreĉi poštovanoj spoljašnjosti, primoravajući pravedno savest da se stidi. Ĉime se takav razlikuje od groba kada mu duša pomišlja o nepriliĉnom i kada je puna sramnih osećanja? Grobovi na kratko u sebi sadrţe smrad, tj. sve dok u telu ostaje vlaga. MeĊutim, ĉim se sokovi istroše, prekraćuje se i smrad. Srce, pak, ispunjeno sramnim pomislima svagda izaziva gnušanje, budući da je smradnije od tela koje se raspada. Jedino se ono samo naslaĊuje svojom sramotom.

81.   Zadovoljstvo i tuga idu za ţeljom (jedno po ispunjenju, a drugo po neispunjenju), a ţelja se budi osećanjem (utiscima od spoljašnjih stvari, ili pomislima o

njima). Onaj, pak, ko ne dopušta poslednje (utisak, pomisao), ne daje mesta ni prvima (ţelji i zadovoljstvu ili tuzi). Onaj ko zgnjeĉi glavu zmije koju je priklještio vratima ostavlja iza vrata ĉitavo njeno telo koje bi, svakako, ušlo u sobu da je glava koja prethodi našla slobodan prolaz. Takav je zakon paţnje ili trezvoumlja.

82.  Za onoga ko ţeli nešto rĊavo podjednako je štetno i da ga stekne i da ga ne stekne, tj. štetna je i radost u prvom sluĉaju, i tuga u drugom. Jer, ta tuga nije ţalost po Bogu koja, po reĉima svetog Pavla, donosi pokajanje za spasenje (2.Kor.7,10), i ta radost nije radost u Gospodu, kojom se raduju oni koji su dobre savesti (Fil.4,4). Ta radost je izvesna duševna prevara koju podmeće demon: ona ne zavisi od okušanja prirodnog dobra, nego od zavedenosti njegovim prizrakom.

83.  [Navešćemo] osobene crte naĉina na koji vrlina onoga koji joj je privrţen umudruje da ide ka napretku. Napredak se ne predstavlja kao suviše udaljen kako se ne bi pokazalo kao da vrlina hoće da zaplaši velikom udaljenošću, ali ne stoji ni nepokretan da ne bi bio lako ulovljen goniocem kako on do smrti ne bi prekidao svoje usrĊe, već kako bi ĉitav svoj Žvot uvećavao usrdnost, rasprostirući je na sve.

84.   Ni vreme celog Žvota nije dovoljno za staranje o vrlini. Onima koji se podvizavaju potrebno je veliko trezvoumlje zbog udova koji se protive. Ukoliko smo, pak, rasejani i promenjivih misli, kako ćemo uspešno proći tako dugi i teški put i saĉuvati se od zamki protivnika koji su mnogobrojni i nevidljivi, i koji kao oruţje protiv nas upotrebljavaju naše strasti i ĉula, obarajući nas baš onim ĉime nas je BoŽja blagost naoruţala za borbu protiv njih? Zbog toga treba da smo paţljivi i da se ne zavaravamo onim što našim protivnicima pomaţe u borbi protiv nas. Oĉigledno je: ono što nam ne pomaţe  da steknemo uspeh u podvigu, sluŽ na korist našim neprijateljima.

85.  Kakvim pomislima treba da se rukovode oni koji nameravaju da daju pravilan hod svojim mislima? Pazi. David je na jednom mestu rekao: Misao moga srca [govoriće] razumno (Ps.48,4), na drugom: Baviću se tvojim odredbama (Ps.118,16), i opet: I pouĉiću se svim delima tvojim i govoriću o postupcima tvojim (Ps.76,13). Ĉini tako i veĉno pokretni um tvoj neće imati vremena da se zanosi ka nepriliĉnom, već će se neodstupno zanimati onim što donosi sladost i veliku korist, što veseli ĉula viĊenjem i dušu sagledavanjem.