MISIJA

Knehtov prvi boravak u manastiru trajao je dve godine. U doba o kome je ovde reč on je imao trideset i sedmu godinu. Na kraju tog gostovanja u Marijafelsu, otprilike dva meseca posle njegovog dugačkog pisma šefu Diboa, pozvali su ga u opatovu sobu za prijem. Mislio je da prijatni gospodin želi malo da se pozabavi kineskim i bez ustezanja je pošao u posetu. Gervazijus mu je pošao u susret sa jednim pismom u ruci.
— Počastvovan sam jednim nalogom za vas, vrlo cenjeni — viknuo je zadovoljan na svoj ugodno pokroviteljski način i odmah pao u ironični zajedljivi ton, onakav kakav se bio stvorio kao izraz još ne potpuno rasvetljenog odnosa prijateljstva između duhovnjačkog i kastalijskog reda i koji je u stvari bio tvorevina patera Jakobusa. — Uostalom, svako poštovanje vašem magistru igre! Taj ume da piše pisma! Gospodin mi je pisao latinski, bogzna zašto. Kod vas Kastaljana, ma šta radili, nikad
se ne zna da li time smerate neku učtivost ili ruganje, čast ili pouku. Dakle, meni je taj dostojanstveni dominus pisao na latinskom i to na latinskom koji u čitavom našem redu niko ne bi znao, izuzimajući
najviše patera Jakobusa. To je latinski kao iz neposredne Ciceronove škole i ipak naparfimisan izvesnim odmerenim malim dodatkom crkvenolatinskog, o kome se, dabome, opet ne zna da li je naivno namenjen nama popovima kao mamac, ili je ironičan, ili je nastao jednostavno samo iz neobuzdanog nagona za igranjem, stilizovanjem i dekorisanjem. Dakle, dostojni poštovanja mi piše:
otuda smatraju poželjnim da vas opet vide i zagrle, takođe da konstatuju koliko je vaš dugi boravak među nama poluvarvarima uticao na vas da se moralno i stilistički pokvarite. Ukratko, ukoliko sam opširno književno umetničko delo pravilno razumeo i protumačio, odobrava vam se odsustvo i mole me da svoga gosta pošaljem kući u Valdcel na neodređeno vreme, ali ipak ne zauvek, već, ako našoj vlasti bude poželjan, vaš skori povratak potpuno leži u nameri tamošnje vlasti. Dakle, izvinite, ja dugo nisam mogao dostojno da protumačim sve finese pisma, magistar Tomas to nije ni mogao očekivati od mene. Ovo pisamce treba da predam vama, a sada idite i razmislite da li i kada hoćete da putujete. Nama ćete nedostajati, dragi moj, i ako bi dugo izostali, nećemo propustiti da vas ponovo tražimo od vaše vlasti.
U pismu koje je predao Knehtu, ovome vlast kratko saopštava da mu je radi oporavka i radi razgovora sa redom odobreno odsustvo i da ga uskoro očekuju u Valdcelu. Što se tiče završetka tekućeg tečaja igre za početnike, neka se na to ne obzire, ako opat to izrikom ne želi. Pozdravlja ga stari majstor muzike. Čitajući te redove Jozef se zgranuo, pa se zamislio: kako je pisac pisma, magistar igre, došao na to da dobije nalog za pozdrav, jer to inače ne spada u zvanično pismo. Mora da je održana konferencija cele vlasti na koju su bili pozvani i stari majstori. Međutim, njega se nisu ticale sednice i zaključci vaspitne vlasti, ali taj pozdrav ga se čudno kosnuo, zvučao mu je čudno kolegijalno. Svejedno kom pitanju je konferencija bila posvećena, pozdrav je dokazivao da su najviši tim povodom takođe razgovarali i o Jozefu Knehtu. Da li ga je očekivalo nešto novo? Da li je trebalo da bude opozvan? Ali pismo je govorilo samo o odsustvu. Da, on se iskreno radovao tome odsustvu,
najradije bi već sutra krenuo, ali ipak se morao oprostiti bar od svojih učenika i ostaviti im upute.
Anton će biti vrlo tužan zbog njegovog odlaska. A takođe je dužan da nekim patrima učini ličnu oproštajnu posetu. Sada je mislio na Jakobusa i, na svoje čuđenje, osetio je u duši neki nežni bol, neko uzbuđenje koje mu je govorilo da je tom Marijafelsu svojim srcem bio naklonjen više no što je znao. Tu mu je nedostajalo mnogo šta na šta je bio naviknut i što mu je bilo drago, a tokom dve godine Kastalija je u njegovoj predstavi, usled udaljenosti i odsustva, postajala još lepša. Ali u tom trenutku je jasno osećao: ono što je imao u pateru Jakobusu, bilo je nenaknadivo i moraće mu nedostajati u Kastaliji. Time mu je postalo još jasnije no do sada šta je ovde doživeo i naučio i prostrujala ga neka radost i pouzdanje kad je pomislio na put u Valdcel, ponovo viđenje, igru
staklenih perli, raspust. Radost bi bila manja kad ne bi bio siguran da će se vratiti.
Naglo je rešio da potraži patera, ispričao mu o svom opozivu na odsustvo i, što ga je i samog iznenadilo, iza radosti zbog odlaska u zavičaj i ponovnog viđenja nalazila se i radost zbog ponovnog povratka. Pošto je ta radost pre svega posvećena njemu, poštovanom pateru, stegao je srce i usuđuje se da mu iznese veliku molbu, naime da ga po povratku uzme malo u školu, makar samo jedan ili dva časa nedeljno. Jakobus se smejao, i braneći se, ponovo je formulisao najlepše podrugljive komplimente nenadmašnom svestranom kastalijskom obrazovanju pred kojim običan manastirski brat, kao što je on, može samo da zastane nemo zadivljen i da od čuđenja zavrti glavom. Ali Jozef je već zapazio da ta odbrana nije ozbiljna, i kada je pružio ruku radi oproštaja, pater mu je ljubazno rekao da se ne brine o svojoj molbi, on će mu rado učiniti sve što je moguće, i najsrdačnije se od njega oprostio.
Radosno je išao u zavičaj na raspust, siguran u duši da njegovo manastirsko doba nije bilo nekorisno. Pri polasku učinilo mu se kao da je dečak, ali je, razume se, odmah primetio da više nije dečak, ni mladić. To je zapazio po osećanju postiđenosti i unutrašnjeg otpora koji su u njemu nastajali čim je bilo kakvim izrazom, uzvikom, sitnom detinjarijom hteo da odgovori na raspoloženje oslobođenja i đačke ferijalne sreće. Ne, ono što bi nekad bilo po sebi razumljivo i spasonosno — uzvik ushićenja upućen pticama na drveću, glasno pevani marš, njišuće ritmičko igranje — to više nije išlo, izišlo bi kruto i glumljeno, bilo bi glupo i detinjasto. Osećao je da čovek, mlad u osećanju i mlad u snazi, ali odviknut za predavanje trenutku i raspoloženju, više neslobodan, držan budno, privezan i obavezan — čime? Nekom dužnošću? Zadatkom da kod ljudi u manastiru zastupa svoju zemlju i svoj red? Ne, to je bio sam red, hijerarhija u koje se pri tom naglom samoposmatranju našao neshvatljivo urastao i ugrađen. Odgovornost, obuhvaćenost opštim i višim, to je bilo ono što je činilo da neki mladić izgleda star, a neki starac mlad, što je nekog čvrsto držalo, nekog podupiralo i u isto vreme lišavalo slobode kao kolac za koji se vezuje mlado drvo, što je jednome oduzimalo nevinost dok je od drugoga ipak uvek tražilo sve jasniju čistotu. U Monteportu je pozdravio starog majstora muzike koji je nekada u mladosti i sam bio gost u
Marijafelsu i tamo proučavao benediktinsku muziku i koji ga je sada o mnogo čemu ispitivao. On je starog gospodina našao doduše nešto tišeg i odsutnijeg, ali po izgledu snažnijeg i veselijeg no poslednji put. S njegova lica je nestao umor, nije se podmladio, ali, otkad je napustio dužnost, prolepšao se i postao finiji. Knehtu je palo u oči da ga je pitao o orgulji, notnom ormanu i horskom pevanju u Marijafelsu, interesovao se takođe o drvetu u vrtu na raskrsnici — da li još stoji —, ali izgleda da nije bio nimalo radoznao u pogledu njegove tamošnje delatnosti, tečaja igre staklenih perli i svrhe njegovog odsustva. Međutim, starac mu je pre njegovog daljeg putovanja rekao jedinu reč koja mu je bila od vrednosti. „Čuo sam”, rekao je jednim kao šaljivim tonom, „da si postao tako nešto kao diplomata. To nije baš lep poziv, ali izgleda da su zadovoljni tobom. Misli o tome kako hoćeš! Ali, ako tvoja ambicija ne bi bila da zauvek ostaneš u tome pozivu, onda se čuvaj, Jozefe.
Verujem da hoće da te uhvate. Brani se, na to imaš pravo. Ne, nemoj pitati, neću više reći ni reći.
Videćeš.”
Uprkos toj opomeni koju je u sebi nosio kao bodlju, pri dolasku u Valdcel osetio je radost zavičaja i ponovnog viđenja kao još nikada. Činilo mu se da je taj Valdcel ne samo njegov zavičaj i najlepše mesto na svetu, već da je u međuvremenu postao još lepši i interesantniji. Kao da je on otuda doneo nove oči i povećano čulo vida. I to se nije odnosilo samo na kapije, kule, drveće i reku, dvorišta i dvorane, prilike i od ranije poznata lica. Za vreme svog odsustva on je osetio takođe onu povećanu sposobnost primanja za duh Valdcela, za red i igru staklenih perli, ono poraslo i zahvalno razumevanje povratnika, putnika koji je postao zreliji i pametniji. „Izgleda mi”, rekao je svom prijatelju Tegularijusu na kraju jedne slavopojke Valdcelu i Kastaliji, „kao da sam tu sve godine proveo u snu, istina srećno, ali kao bez svesti. Međutim, sada kao da sam se probudio i sve vidim oštro i jasno, potvrđeno kao stvarnost. Da, dve godine tuđine mogu tako da izoštre oči!” Odmor je uživao kao neki praznik; naročito u igrama i diskusijama sa drugovima, u krugu elite Vicus lusoruma, u ponovnom viđenju sa prijateljima, genius loci Valdcela. Ali to visoko raspoloženje svakako je došlo do vrhunca sreće i radosti tek posle njegovog prvog prijema kod majstora igre staklenih perli.
Dotle je njegova radost bila još pomešana sa nekim zaziranjem.
Magistar igre postavljao je manje pitanja no što je Kneht očekivao; početnički tečaj igre i Jozefove studije u muzičkom arhivu gotovo nije ni pomenuo. Samo o pateru Jakobusu nije mu bilo dovoljno da sluša; uvek se ponovo vraćao na razgovor o njemu, ništa mu nije bilo suvišno što mu je Jozef pričao o tom čoveku. Da su njime i njegovom misijom kod benediktinaca bili zadovoljni, štaviše vrlo zadovoljni, mogao je zaključiti ne samo po velikoj majstorovoj ljubaznosti, već gotovo još više po držanju gospodina Diboa, kome ga je magistar odmah dalje uputio. „Svoj zadatak si završio odlično”, rekao je ovaj i uz tihi osmeh dodao: „Onda kada sam odvraćao da te pošalju u manastir, zaista nisam imao dobar instinkt. To što si za sebe i Kastaliju zadobio sem opata još i velikog patera Jakobusa i što si stvorio povoljnije raspoloženje, mnogo je. To je više no što se ma ko smeo nadati.” Dva dana kasnije pozvao ga je na ručak majstor igre staklenih perli zajedno sa gospodinom Diboa i tadanjim rukovodiocem valdcelske škole elite, Cbindenovim naslednikom.
Prilikom prijema posle obeda našao se tu, ne slučajno, takođe novi majstor muzike, kao i arhivar reda, dakle druga dva člana najviše vlasti, a jedan od njih ga je još poveo sa sobom kući kao gosta na duži razgovor. Taj poziv je prvi put vidljivo za sve gurnuo Knehta u najuži krug kandidata za visoka zvanja i između njega i prošeka elite igrača uskoro podigao vidnu pregradu koju je probuđeni osetljivo primio. Uostalom, dali su mu privremeno odsustvo od četiri nedelje i legitimaciju koja se
davala činovnicima za gostinske kuće Provincije. Iako mu nisu dali nikakve obaveze, čak ni obavezu da se javi, ipak je mogao zapaziti da ga odozgo posmatraju. Jer kada je preduzeo neke posete i izlete, kao u Kojperhajm, u Hirsland i u istočno-azijsku kuću studija, uskoro je dobio pozive tamošnjih visokih službenih mesta. Za tih nekoliko nedelja se stvarno upoznao sa čitavom vlašću reda i sa većinom magistara i rukovodilaca studija. Da nije bilo tih službenih poziva i poznanstava, ti izleti bi za Knehta značili povratak u svet i slobodu iz njegovog vremena studija. On ih je ograničio, pre svega iz obzira prema Tegularijusu, koji je teško osećao svaki prekid njihovog ponovnog viđenja, takođe i zbog igre staklenih perli, jer mu je veoma bilo stalo do toga da u njima ponovo učestvuje i da se pokaže u najnovijim vežbama i postavljanju problema. I tu mu je Tegularijus učinio nenaknadive usluge. Njegov drugi bliski prijatelj, Feromonte, pripadao je štabu novog majstora muzike i u to vreme ga je mogao naći samo dva puta. Našao ga je radnog i srećnog u radu; otkrio mu se veliki muzičko- -istorijski zadatak koji se odnosio na grčku muziku i njen produžetak u igri i narodnoj pesmi balkanskih naroda. Pun želje da saopšti, pričao je prijateljima o svojim najnovijim
radovima i otkrićima. Oni su se odnosili na epohu postepenog opadanja barokne muzike negde krajem osamnaestog veka i prodiranja novih muzičkih supstanca iz slovenske narodne muzike.
Veliki deo tog svečanog vremena raspusta Kneht je proveo u Valdcelu i pri igri staklenih perli.
Ponavljao je sa Fricom Tegularijusom njegove beleške iz predavanja uskom krugu studenata, koje je magistar u dva poslednja semestra držao za najodmaklije. I posle dvogodišnjeg lišavan ja ponovo se svim silama uživeo u plemeniti svet igre čija mu je čar izgledala tako neodvojiva od njegovog života i tako neophodna kao i čar muzike.
Tek poslednjih dana odsustva magistar igre je ponovo govorio o Jozef ovoj misiji u Marijafelsu i o njegovoj najbližoj budućnosti i dužnosti. Prvo u zabavnom tonu, onda mu je ozbiljnije i upornije govorio o jednom planu vlasti do koga je vrlo mnogo stalo većini magistara, kao i gospodinu Diboa.
U pitanju je bio plan da se ubuduće ustanovi predstavništvo Kastalije kod Svete stolice u Rimu.
Došao je, izlagao je majstor Tomas svojim osvajajućim i po obliku savršenim načinom, — ili se približio istorijski trenutak da se premosti stari jaz između Rima i reda. Pri eventualnim budućim opasnostima oni bi sasvim bez sumnje imali zajedničkog neprijatelja, bili bi drugovi u sudbini i prirodni saveznici. A dosadanje stanje je neodrživo i upravo nedostojno: naime, da dve sile u svetu, čiji je istorijski zadatak održanje i negovanje duha i mira, i dalje tako žive jedna pored druge i jedna
drugoj gotovo strane. Rimska crkva je poslednje velike epohe rata, uprkos velikim gubicima, preživela potrese i krize i kroz njih se obnovila i očistila, dok su ondašnji svetski centri nege nauke i obrazovanja bili povučeni u propast zajedno sa kulturom. Red i kastalijska misija postali su tek na njihovim ruševinama. Već zbog toga i zbog njenog doba tako dostojnog poštovanja, crkvi treba dati prvenstvo; ona je starija, otmenija, sila oprobana u mnogim i većim olujama. Pre svega reč je o tome da se takođe kod ljudi iz Rima budi i gaji svest o srodnosti dveju sila i o njihovoj upućenosti jedne na drugu u svim mogućim budućim krizama.
(Kneht je na to mislio: „O, dakle, hoće da me pošalju u Rim i po mogućstvu zauvek”, pa je, setivši se opomene starog majstora muzike, seo, u duši odmah spreman na odbranu.)
Majstor Tomas je nastavio: Važan korak u tom razvitku kome se odavno teži odigrao se kroz Knehtovu misiju u Marijafelsu. Ta misija, po sebi samo jedan pokušaj, učtiv izgled koji ni na šta ne obavezuje, preduzet je na poziv tamošnjeg patera, bez uzgrednih namera, inače bi, razume se, za to upotrebili ne jednu političku neznalicu — igrača staklenih perli, već možda nekog mlađeg činovnika iz područja gospodina Diboa. Ali sada je taj pokušaj, ta mala bezazlena misija, dala iznenađujuće
dobar rezultat. Kroz nju se jedan vodeći duh današnjeg katoličanstva, pater Jakobus, pobliže upoznao sa duhom Kastalije i o tom duhu, koji je do sada skroz odbijao, dobio povoljniji utisak. Zahvalni su Jozefu Knehtu za ulogu koju je u tome igrao. Tu, naime, leži smisao i uspeh njegove misije i s te tačke se mora dalje posmatrati i voditi ne samo čitav pokušaj zbliženja, već naročito takođe Knehtova misija i rad. Dali su mu odsustvo, koje se takođe može malo produžiti, ako on to želi. S njim su se izrazgovarali i upoznali ga sa većinom članova najviših vlasti. Viši su izjavljivali svoje poverenje u Knehta, pa su njemu, majstoru igre staklenih perli, stavili u dužnost da Knehta ponovo pošalje u
Marijafels po naročitom poslu i sa proširenim kompetencijama, a siguran je da će ga tamo srećom prijateljski primiti.
Zastao je kao da bi svom slušaocu ostavio vremena za pitanje, ali ovaj je samo izrazom odanosti dao na znanje da pazi i da očekuje svoj zadatak.
— Nalog koji imam da ti predam — rekao je sada magistar — je, dakle, ovaj: Imamo u planu da, ranije ili docnije, osnujemo stalno predstavništvo našeg reda pri Vatikanu, po mogućstvu na osnovi
reciprociteta. Mi smo, kao mlađi, spremni prema Rimu na držanje istina ne servilno ali puno strahopoštovanja; rado hoćemo da prihvatimo drugo mesto, a da njemu prepustimo prvo. Možda bi —
ja to malo znam, kao što je poznato gospodinu Diboa — papa već danas prihvatio našu ponudu; ali ono što bezuslovno moramo izbegavati, to je negativan odgovor otuda. Ima jedan čovek koga poznajemo i kome možemo prići a čiji glas u Rimu ima najveći uticaj. To je pater Jakobus. Tvoj zadatak je da se vratiš u benediktinski zavod, da živiš tako kao i do sada, da se baviš studijama, da održiš neki bezazleni tečaj igre staklenih perli i da svu svoju pažnju i brižljivost upraviš na to da patera Jakobusa polako pridobiješ za nas i da ti on obeća svoju podršku u Rimu za našu nameru.
Dakle, ovog puta krajnji cilj tvoje misije je tačno ograničen. Sporedno je koliko će ti vremena biti potrebno dok to postigneš. Mi mislimo da će to trajati najmanje još jednu godinu, a možda dve pa i više godina. Tebi je poznat benediktinski tempo i naučio si da mu se prilagodiš. Ni pod kojim uslovom mi ne smemo praviti utisak nestrpljivosti i požude, stvar mora kao sama od sebe da uzri za odluku, zar ne? Nadam se da si saglasan sa zadatkom i molim te da otvoreno razgovaramo o svakom
prigovoru koji možda imaš da staviš. Ako želiš, imamo nekoliko dana na raspolaganju za razmišljanje.
Posle nekih ranijih razgovora Kneht nije bio iznenađen nalogom. Izjavio je da je vreme za razmišljanje nepotrebno, poslušno je prihvatio nalog, ali je dodao:
— Vi znate da misije te vrste najbolje uspevaju ako punomoćnik pri tom ne mora da suzbija sopstvene unutrašnje otpore i smetnje. Protiv samog naloga nemam otpora, shvatam njegovu važnost i nadam se da ću mu moći udovoljiti. Ali u pogledu moje budućnosti osećam izvestan strah i
potištenost. Budite dobri, magistre, i saslušajte moju sasvim ličnu, sebičnu stvar i priznanje. Ja sam igrač staklenih perli. Kao što znate, usled moje misije kod patera propustio sam pune dve godine u
svojim studijama, nisam ništa novo naučio, a svoju umetnost sam zapustio. Sada na to dolazi najmanje još jedna godina, verovatno više. Ne bih želeo da za to vreme nazadujem. Zato molim da mi se dozvoli češće kratko odsustvo u Valdcel i putem radija stalna veza s predavanjima i specijalnim vežbama vašeg tečaja za odmakle.
— Rado odobravam — viknuo je majstor, a u tonu je imao već nešto od rastanka. Tada je Kneht podigao glas i rekao još drugo, naime, da se boji da ga mogu poslati u Rim ako namera sa Marijafelsom uspe, ili da ga i dalje mogu upotrebljavati za diplomatske službe. A taj izgled —
zaključio je — delovao bi na mene i moj trud u manastiru kao potištenost i smetnja. Jer nikako ne bih želeo da trajno budem odgumut u diplomatsku službu.
Magistar je nabrao obrve i prekorno podigao prst:
— Ti govoriš o odbacivanju. Reč je zaista rđavo izabrana, nikada niko nije mislio na odbacivanje — naprotiv na odlikovanje, na unapređenje. Nisam ovlašćen da ti dam obaveštenje ili obećanje o tome kako će te docnije upotrebiti. Ali tvoje sumnje o nevolji mogu da razumem i
verovatno ću moći da ti pomognem ako bi zaista imao razloga za strah. A sad čuj: ti imaš izvestan dar da budeš prijatan i omiljen, neki zlonamernik bi te mogao nazvati gotovo šarmerom. Verovatno je i
taj dar uticao na vlast da te dva puta pošalje u manastir. Ali nemoj suviše upotrebljavati svoj dar, Jozefe, i nemoj težiti da podižeš cenu svojim uslugama. Ako ti stvar sa paterom Jakobusom uspe, to
će za tebe biti pravi trenutak da vlasti uputiš jednu ličnu molbu. Danas mi izgleda preuranjeno.
Obavesti me kada budeš spreman za put.
Jozef je ćutke saslušao te reči, više držeći do one blagonaklonosti koja se iza njih krila, no do prekora. Uskoro zatim je otputovao natrag u Marijafels.
Tamo je osetio kao vrlo blagotvornu sigurnost koju daje tačno ograničen zadatak. Povrh toga, taj zadatak je bio važan i pun časti i, u jednom pogledu, podudarao se sa najličnijim željama punomoćnika: da se, koliko god je mogućno, približi pateru Jakobusu i da stekne njegovo puno prijateljstvo. Da se njegova misija ovde u zavodu ozbiljno uzima i da je on sam podignut u rangu — dokazivalo mu je i nešto promenjeno držanje manastirskih dostojanstvenika, naročito opatovo. Ono je
bilo nesmanjeno ljubazno, ali za osetan stepen s više poštovanja no ranije. Jozef sada nije bio mladi gost bez ranga prema kome su bili učtivi zbog njegovog porekla i iz blagonaklonosti za njegovu ličnost, sada su ga primili i tretirali pre kao nekog višeg kastalijskog činovnika, kao nekog opunomoćenog poslanika. Više nije bio slep za te stvari, pa je iz toga izvukao zaključke.
Kod patera Jakobusa svakako nije mogao otkriti nikakve promene u držanju. Prijateljstvo i radost s kojom ga je pater pozdravio i, ne čekajući Knehtovu molbu ili opomenu, podsetio ga na zajednički rad — duboko su ga potresli. Njegov plan rada i dnevni raspored dobio je sada bitno drukčiji izgled no pre odsustva. U radnom planu i krugu obaveza, tečaj igre staklenih perli ovoga puta nije više ni blizu zauzimao prvo mesto, a o njegovim proučavanjima muzičkog arhiva, kao i o kolegijalnoj
saradnji sa orguljašem, sada više uopšte nije bilo ni reči. Sada je na vrhu stajala nastava kod patera Jakobusa, nastava iz više predmeta istorijske nauke istovremeno, jer je pater svog povlašćenog učenika uvodio ne samo u predistoriju i ranu istoriju benediktinskog reda, već takođe i u nauku o izvorima ranog srednjeg veka. Osim toga u posebnom času čitao je sa njim jednog starog hroničara u originalnom tekstu. Pateru se dopalo što ga je Kneht skovitlao molbom da pusti i mladog Antona da
učestvuje, ali mu nije bilo teško da ga ubedi da bi i najpoželjniji treći morao znatno ometati tu vrstu najprivatnije nastave. Tako je Anton, koji o Knehtovom zauzimanju nije ništa ni slutio, bio pozvan da učestvuje samo u lektiri hroničara i to ga je činilo veoma srećnim. Za mladog brata, o čijem životu dalje nismo obavešteni, ti časovi su bez sumnje bili neko odlikovanje, uživanje i podstrek najviše vlasti. To su bila dva najčistija duha i na j originalni je glave njegova vremena u čijem je radu i čijim razmenama smeo malo učestvovati kao slušalac i mladi rekrut. Knehtovo uzvraćanje pateru sastojalo se u stalnom uvođenju u istoriju i sastav Kastalije i ideje vodilje igre staklenih perli, s vremena na vreme nadovezano na lekcije iz epigrafije i nauke o izvorima. Tada je učenik postajao učitelj, a poštovani učitelj pažljivi slušalac i postavljač pitanja i kritičar koji se često vrlo teško može zadovoljiti. Njegovo nepoverenje prema čitavom kastalijskom mentalitetu uvek je ostalo budno. Zato
što u njemu nije video neko upravo religiozno držanje, sumnjao je u njegovu sposobnost i dostojnost da odgaji jedan zaista ozbiljan tip čoveka, mada je u Knehtovoj ličnosti imao pred sobom jedan tako
plemeniti rezultat tog vaspitanja. Takođe, iako je odavno, ukoliko je to bilo moguće, kroz Knehtovu nastavu i primer doživeo neku vrstu preobraćanja i odavno bio rešen da preporuči zbliženje Kastalije Rimu, ipak to nepoverenje nikada nije potpuno zaspalo. Knehtove zabeleške, povremeno u trenutku zapisane, pune su drastičnih primera od kojih navodimo jednu:
Pater: — Vi Kastaljani ste veliki naučnici i estetičari, merite težinu vokala u nekoj staroj pesmi i njegovu formulu dovodite u vezu sa formulom putanje planete. To je ushićujuće, ali to je igra. Jedna
igra je takođe vaša najviša tajna i simvol — igra staklenih perli. Ja takođe hoću da priznam da vi pokušavate da tu lepu igru uzdignete na nešto kao sveta tajna ili bar kao sredstvo okrepljenja duše.
Ali, svete tajne ne postaju iz takvih napora, igra ostaje igra.
Jozef: — Vi mislite, patre, da nam nedostaje osnov teologije?
Pater: — Ah, o teologiji nećemo uopšte govoriti, od toga ste isuviše udaljeni. Za vas bi nešto značili već i neki jednostavniji temelji, na primer antropologija — prava nauka i pravo znanje o čoveku. Vi ne poznajete čoveka, ni njegovu bestijalnost, ni božanski lik. Vi poznajete samo Kastaljanina, jednu specijalnost, kastu, jedan poseban pokušaj odgoja.
Za Knehta je to bio srećan slučaj naročite vrste što je za svoj zadatak da patera pridobije za Kastaliju i da ga ubedi u vrednost savezništva, u tim časovima dobio najpovoljnije i najšire polje što se može zamisliti. Time mu se pružila situacija koja je tako savršeno odgovarala svemu što se moglo poželeti i zamisliti, da je uskoro osetio nešto kao skrupul savesti. Izgledalo mu je postiđujuće i nedostojno što je prema njemu sedeo poštovani čovek koji se predavao u punom poverenju ili je sa njim krstario uzduž i popreko, dok je, međutim, bio objekat i cilj tajnih političkih namera i poslova.
Tu situaciju Kneht ne bi dugo ćutke trpeo i samo je razmišljao još o obliku koji bi imao da da svom razobličenju, kad ga je stari na njegovo iznenađenje preduhitrio.
— Dragi prijatelju — rekao je jednog dana kao uzgred — mi smo zaista našli jedan krajnje prijatan i, nadam se, takođe plodan način razmene. Obe delatnosti koje su mi celog veka bile najmilije, učenje i poučavanje, našle su u našim zajedničkim časovima rada lepu novu kombinaciju.
Za mene je to palo baš u pravo vreme, jer počinjem da starim i ne bih mogao izmisliti bolje lečenje i osveženje no što su naši časovi. Dakle, što se mene tiče, u našoj razmeni ja sam u svakom slučaju
dobitnik. Naprotiv, nisam tako siguran da li i vi takođe, prijatelju, a naročito da li ljudi čiji ste izaslanik i u čijoj ste službi u toj stvari dobijaju onoliko koliko se možda nadaju. Hteo bih da sprečim jedno kasnije razočaranje i ne bih hteo da pustim da među nama dvojicom nastane neki nejasan odnos. Zato dopustite starom praktičaru jedno pitanje: o vašem boravku u našem manastiru, ma koliko mi on bio prijatan, ja sam, prirodno, već sam češće razmišljao. Do nedavno, naime do vašeg skorašnjeg odsustva, verovao sam da mogu konstatovati da ni vama samom nisu potpuno jasni smisao i svrha vašeg prisustva kod nas. Jesam li pravilno zapazio?
A kad je Kneht potvrdio, nastavio je: — Dobro. Od vašeg povratka s odsustva to se promenilo.
Vi se više ne pitate i ne mučite svrhom svog boravka ovde, to već znate tačno. Je l’ tako? Dobro, nisam dakle pogrešio. Verovatno ne grešim takođe ni sa predstavom koju stvaram o svrsi vašeg prisustva ovde. Vi imate jedan diplomatski zadatak. On se ne odnosi ni na naš manastir, ni na našeg gospodina opata, već na mene. Vidite, od vaše tajne ne preostaje tako mnogo. Da bih situaciju sasvim razjasnio, činim poslednji korak i savetujem vam da mi ostatak takođe potpuno saopštite. Dakle, kako glasi vaš nalog?
Kneht je skočio i stajao je prema njemu iznenađen, zbunjen, gotovo preneražen.
— U pravu ste — uzviknuo je — ali dok mi olakšavate, takođe me posramljujete, jer me preduhitrujete. Već od izvesnog vremena sam razmišljao kako mogu da razjasnim naš odnos, a vi ste to tako brzo učinili. Sreća je samo što moja molba za vašu pouku i naš sporazum u pogledu mog uvođenja u vašu nauku padaju još u vreme pre mog odsustva, inače bi zaista izgledalo kao da je s moje strane sve to bila diplomatija, a naše studije samo izgovor!
Starac ga je prijateljski umirio. — Ja sam želeo samo da nama obojici pomognem da pođemo korak napred. Nije potrebno nikakvo uveravanje za čistotu vaših namera. Ako sam vas preduhitrio i nisam rekao ništa drugo do ono što ste i vi želeli, onda je sve dobro. — O sadržim Knehtova zadatka koji mu je ovaj sada saopštio, on je rekao: — Vaša gospoda u Kastaliji nisu baš genijalna, ali su ipak sasvim prihvatljivi diplomati, a takođe imaju i sreće. O vašem zadatku ja ću razmisliti u punom miru,
a moja odluka će delom zavisiti od toga koliko vam bude uspelo da me uputite u svoj kastalijski ustav i svet ideja i da ga učinite verovatnim. Za to ćemo ostaviti čitavo vreme. — I kada je video da je Kneht još uvek malo potišten, tvrdo se nasmejao i rekao: — Ako hoćete, moj postupak možete shvatiti takođe kao neku vrstu lekcije. Mi smo dva diplomata i biti jedan s drugim zajedno uvek je borba, čak i kada ona ima prijateljski oblik. U našoj borbi ja sam trenutno u gubitku, zakon
postupanja mi se izmakao. Vi ste znali više no ja. Sada je to, dakle, izjednačeno. Šahovski potez je uspeo, bio je, dakle, pravilan.
Koliko je Knehtu izgledalo vredno i važno da patera pridobije za namere kastalijske vlasti, toliko mu je još važnije izgledalo da kod njega uči koliko kod je mogućno i da učenom i moćnom čoveku, sa svoje strane, bude pouzdan vodič u kastalijski svet. Neki Knehtovi prijatelji i učenici su mu zbog mnogo čega zavideli, kao što se odličnim ljudima obično zavidi ne samo zbog njihove unutrašnje veličine i energije, već takođe zbog njihove prividne sreće, njihovog prividnog povlašćivanja od
sudbine. Manji vidi na većem ono što je on u stanju da vidi, a karijera i uspeh Jozefa Knehta ima u stvari za svakog posmatrača nečeg neobično sjajnog, brzog, prividno lakog. O onom dobu njegova života čovek može biti u iskušenju da kaže: imao je sreće. Mi nećemo pokušavati da tu „sreću” proglasimo racionalističkom ili moralističkom, bilo kao uzročnu posledicu spoljašnjih okolnosti, bilo kao neku vrstu nagrade za njegove naročite vrline. Sreća nema ničeg zajedničkog ni sa ratio ni sa
moralom, ona je po svojoj suštini nešto magično, što pripada nekom ranijem, mladićkom stupnju čovečanstva. Naivni srećnik, onaj koga su vile darovale, bogovi razmazili, nije predmet racionalnog posmatranja, a sa tim takođe ni biografskog. On je simbol i nalazi se s one strane ličnog i istorijskog.
Međutim, ima istaknutih ljudi iz čijih se života ni u mislima ne može istisnuti „sreća”, pa ma se ona sastojala samo u tome što se oni i njihov zadatak stvarno istorijski i biografski uzajamno nađu i pogode, što nisu rođeni ni suviše rano, ni suviše kasno. Izgleda da Kneht spada u te. Tako njegov život, bar za jednu stazu, pravi utisak kao da mu je sve vredno željenja samo palo u krilo. Taj aspekt nećemo ni poricati, ni brisati. Mogli bismo ga ipak po razumu objasniti samo biografskim metodom
koji nije naš i u Kastaliji nije poželjan ni dopušten, naime, sa jednim gotovo bezgraničnim ulaženjem u najličnije, naj privatni je, u zdravlje i bolest, kolebanja i krivulje u osećanju života i samoosećanju.
Uvereni smo da bi nas takva biografija, koja za nas ne dolazi u obzir, dovela do dokaza savršene ravnoteže između njegove „sreće” i njegovih patnji i da bi ipak falsifikovala sliku njegova lika i njegova života.
Dosta smo se udaljavali. Govorili smo o tome da su Knehtu zavideli mnogi koji su ga poznavali ili samo slušali o njemu. Ali sitnijima nije ništa izgledalo tako vredno zavisti u njegovom životu, kao njegov odnos prema starom benediktinskom pateru, koji je bio istovremeno učeništvo i učiteljstvo, primanje i davanje, osvojeni i osvajanje, istovremeno prijateljstvo i prisna radna zajednica. Isto tako sam Kneht ni jednim svojim osvajanjem, osim onoga iz vremena sa Starijim Bratom u Bambusovom šumarku, nije bio tako usrećen, ni jednim drugim nije se osećao istovremeno toliko odlikovan i postiđen, darovan i podstaknut, kao ovim. Nema gotovo nijednog njegovog kasnijeg povlašćenog
učenika koji ne bi potvrdio koliko ie često, koliko rado i radosno govorio o pateru Jakobusu. On je kod njega naučio nešto što u ondašnjoj Kastaliji gotovo ne bi mogao naučiti. On je ne samo stekao pregled metoda i sredstava istorijskog saznanja i istraživanja i svoje prve vežbe u njihovoj primeni, već daleko više dobio je i doživeo istoriju ne kao oblast znanja, već kao stvarnost, kao život, i tu spada kao odgovarajuća promena i podizanje sopstvenog, ličnog života u istoriji. To ne bi mogao naučiti od jednog čistog naučnika. Daleko iznad učenosti, Jakobus nije bio samo posmatrač i mudrac.
On je u isto vreme doživljavao i učestvovao u stvaranju. Mesto na koje ga je njegova sudbina postavila, on je iskoristio ne na to da se greje u ugodnosti posmatračkog života, već je pustio da kroz njegovu naučničku sobu duvaju svetski vetrovi i u svoje srce pustio je nevolje i slutnje svoga doba.
On je bio delatan u zbivanju svog vremena, postao sukrivac i saodgovoran i bavio se ne samo sagledanjem, uređivanjem i tumačenjem proteklih zbivanja i ne samo idejama, već ne manje i
upornošću materije i ljudi. Njega su zajedno sa njegovim saradnikom i partnerom, jednim odavno umrlim jezuitom, smatrali pravim osnivačem diplomatske i moralne snage Rimske crkve i visokog
političkog ugleda koji je ona posle vremena rezignacije i velike žeđi ponovo zadobila.
Iako u razgovorima između učitelja i učenika gotovo nije ni bilo govora o političkoj sadašnjosti — tome je smetalo ne samo vežbanje patera u ćutanju i uzdržavanju, već takođe bojazan mlađeg da ne bude uvučen u diplomatiju i politiku —, ipak su benediktinčevi politički položaj i delatnost tako proželi njegovo posmatranje svetske istorije da je iz svakog njegovog gledišta, iz svakog njegovog pogleda u zbrku svetskih zbivanja, takođe govorio i praktični političar. To svakako nije bio neki
ambiciozni, smutljivi političar, već savetodavac i posrednik, čovek čija je aktivnost bila ublažena mudrošću, a stremljenje dubokim saznanjem nedovoljnosti i teškoća ljudskog bića, ali kome su značajnu moć davali njegova slava, iskustvo, poznavanje ljudi i prilika, i ne na poslednjem mestu, njegova nesebičnost i potpunost ličnosti.
Kad je došao u Marijafels, Kneht o svemu tome nije ništa znao, nije mu bilo poznato čak ni ime paterovo. Većina kastalijskih stanovnika živela je u političkoj nevinosti i neznanju, kao što je to i u ranijim epohama neretko bilo svojstveno staležu naučnika. Nisu imali aktivna politička prava i dužnosti, novine su malo dobijali. I dok je to bilo držanje i navika prosečnih Kastaljana, dotle je kod igrača staklenih perli zaziranje od aktuelnog, politike, novina bilo još veće. Oni su se rado smatrali
pravom elitom i kremom Provincije i veoma su držali do toga da ne puste da ma šta remeti tananu sublimovanu atmosferu njihovog naučnog artističkog bića. Kada se prvi put pojavio u manastiru,
Kneht nije došao kao nosilac nekog diplomatskog zadatka, već samo kao učitelj igre staklenih perli i nije imao nikakva druga znanja političke vrste, do onih koja mu je za nekoliko nedelja dao monsieur Diboa. U poređenju sa onim onda, danas je bio mnogo upućeniji, ali kao Valdcelac nikako nije napustio odvratnost prema bavljenju aktuelnom politikom. Ako je usled opštenja sa paterom Jakobusom takođe i u političkom pogledu bio mnogostruko probuđen i vaspitan, to se nije dogodilo zato što je Kneht osetio potrebu za tim, kao što je na primer bio žudan u pogledu istorije — već se dogodilo zato što je neizbežno, i kao uzgredno.
Da bi upotpunio svoj pribor i da bi pre dorastao svom časnom zadatku da patera ima za učenika u svojim predavanjima de rebus castaliensibus, Kneht je iz Valdcela doneo literaturu o ustavu i istoriji
Provincije, o sistemu škole elite i istoriji razvitka igre staklenih perli. Neke od tih knjiga — on ih otada više nije imao pred pčima — služile su mu još pre dvadeset godina u njegovoj borbi sa Pliniom Desinjorijem. Druge, koje su mu onda morali uskratiti a bile su sastavljene specijalno za činovnike Kastalije, čitao je tek sada. Tako je, pošto su se njegova područja studija proširivala, došao do toga da je bio prinuđen da u isto vreme ponovo posmatra sopstvenu duhovnu i istorijsku osnovu, da je shvati i pojača. Pri svom pokušaju da pateru što jednostavnije i jasnije predstavi biće reda kastalijskog sistema, uskoro se spotakao — što nije ni moglo biti drukčije — o najslabiju tačku svog sopstvenog i čitavog kastalijskog vaspitanja. Pokazalo se da je stanja svetske istorije koja su
nekada omogućila i potpomogla postanak reda i svega što je iz toga proizišlo, on mogao sebi predstaviti samo u šematizovanoj i bledoj slici kojoj je nedostajala očevidnost i red. Tako je, pošto je pater bio samo pasivan učenik, došlo do pojačane saradnje, do najživlje razmene: dok je
pokušavao da iznese istoriju svog kastalijskog reda, Jakobus mu je pomogao da tu istoriju u nekom pogledu prvo pravilno vidi i doživi i da nađe njene korene u opštoj istoriji sveta i država. Mi ćemo videti kako te intenzivne rasprave, koje su se uz paterov temperament neretko pele do najžešće diskusije, još godinama posle donose svoj plod i kako deluju dalje sve do Knehtova kraja. Koliko je, s druge strane, pater pažljivo pratio Knehtova izlaganja i dokle je kroz njih upoznao i priznao
Kastaliju, pokazalo je celo njegovo kasnije držanje. Toj dvojici treba zahvaliti za sporazum između Rima i Kastalije koji i danas postoji, koji je počeo sa blagonaklonom neutralnošću i povremenom naučnom razmenom i koji je s vremena na vreme dospevao do stvarne saradnje i savezništva. Pater je konačno tražio — što je u početku s osmehom odbijao — da ga uvede čak i u teoriju igre staklenih perli, jer je osetio da se tu mora tražiti tajna reda i donekle njegova vera ili religija. A kada je
jednom bio voljan da prodre u taj svet koji je dotle poznavao samo po pričanju i koji mu je bio malo simpatičan, pošao je odlučno svojim koliko snažnim, toliko prepredenim načinom, u središte. Iako on
nije postao igrač staklenih perli — za to je već bio suviše star — ipak duhovi igre i reda nisu nikada zadobili ozbiljnijeg i vrednijeg prijatelja van Kastalije no što je bio veliki benediktinac.
Ponekad mu je pater, kad se Kneht posle izvesnog vremena rada od njega praštao, saopštavao da je večeras za njega kod kuće. Posle napornih lekcija i napregnutih diskusija, to su bili mirni časovi na
koje je Jozef često donosio svoj klavikord ili violinu. Tada je starac sedao za klavir, pri blagoj svetlosti sveće, čiji je sladak voštani miris ispunjavao malenu prostoriju kao muzika od Korelija, Skarlatija, Telemana ili Baha, koju su svirali na smenu ili zajedno. Stari gospodin je rano odlazio na spavanje, dok je Kneht, ojačan malom muzičkom večernjom molitvom, svoje radno vreme protegao u noć do granice koju je disciplina dopuštala.
Osim svog učenja i poučavanja kod patera, olakog vođenja tečaja igre u manastiru i eventualno ponekad kineskog kolokvijuma sa opatom Gervazijusom, Knehta nalazimo u ono vreme zaposlena još jednim vrlo obimnim radom. On je učestvovao u godišnjem takmičenju valdcelske elite, što je bio propustio oba poslednja puta. Pri tom takmičenju morali su se, na osnovu propisanih glavnih tema, izraditi nacrti za igre staklenih perli. Polagalo se na to da se daju smela i originalna povezivanja tema pri najvišoj čistoti i kaligrafiji. Jedino tim povodom takmičarima su bila dopuštena prekoračenja kanona, to jest imali su pravo da se posluže i novim znacima, još neprihvaćenim u zvanični kodeks i riznicu hijeroglifa. Time je to takmičenje, koje je pored javnih velikih svečanih igara i inače bilo najuzbudljiviji događaj u selu igrača, postalo takođe utakmica najfavoritnijih kandidata za nove znake igre. A najviše što se moglo zamisliti, vrlo retko dodeljivano odlikovanje pobedniku u takmičenju, sastojalo se u tome što je ne samo njegova igra bila svečano izvođena kao najbolja kandidatska igra godine, već i u tome što je prilog koji je on dao za gramatiku i jezičko blago igre bio priznat i primljen u arhiv igre i jezik igre. Jednom, pre nekih dvadeset i pet godina, te retke časti bio je udostojen Tomas fon der Trave, tadanji magistar igre, za svoje nove skraćenice za alhemijsko značenje znakova kruga životinja. Magistar Tomas docnije je takođe mnogo učinio za znanje i svrstavanje alhemije kao jednog tajnog jezika, bogatog objašnjenjima. Kneht se za ovaj put odrekao primene novih vrednosti igre, a on je, kao gotovo i svaki kandidat, morao imati neke. Takođe nije
koristio tu priliku da se ispoveda o psihološkoj metodi igre, što bi mu upravo bilo vrlo blisko. On je sagradio igru, doduše, modeme i lične strukture i tematike, ali pre svega providno jasne, klasične
kompozicije i strogo simetrične, samo sa umerenom ornamentikom, staromajstorski ljupkog izvođenja. Možda su ga udaljenost od Valdcela i arhiva igre prinudili na to, možda je to bila jaka zauzetost njegovih snaga i njegovog vremena istorijskim studijama, možda ga je takođe, više ili manje, svesno vodila želja da svoju igru stijizuje tako da bi mogla najvećma odgovoriti ukusu njegovog učitelja i prijatelja, patera Jakobusa. To ne znamo.
Upotrebili smo izraz „psihološka metoda igre” koji, možda, nije tako jednostavno razumljiv svakom našem čitaocu. U Knehtovo doba to je bila velika reč koja se često čula. U svim vremenima bilo je strujanja, moda, borbi i promenljivih pogleda i davanja smisla među posvećenicima igre staklenih perli, a u ono doba su se spor i diskusija kretali pre svega oko dva shvatanja igre.
Razlikovala su se dva tipa igre — formalni i psihološki i znamo da je Kneht, kao i Tegularijus, iako se držao daleko od prepirke rečima, spadao u pristalice i unapređivače poslednjeg. Samo što je Kneht, umesto da govori o „psihološkom načinu igre”, većinom radije govorio o „pedagoškom”.
Formalna igra je težila da iz stvarnih sadržaja svake igre, matematičkih, jezičkih, muzičkih i tako dalje, obrazuje što gušće, što nepropustljivije formalno savršeno jedinstvo i harmoniju. Psihološka igra, naprotiv, tražila je jedinstvo i harmoniju, kosmosnu zaokrugljenost i savršenstvo ne toliko u izboru, rasporedu, ograničavanju, povezivanju i stavljanju sadržaja jednih prema drugima, koliko u meditaciji koja prati svaku etapu igre, stavljajući na nju najveći naglasak. Takva psihološka ili, kako je Kneht radije nazivao, pedagoška igra nije spolja pružala prizor savršenoga, već je kroz niz svojih tačno propisanih meditacija vodila igrača savršenom i božanskom doživljaju. „Kako ja mislim”, pisao je Kneht jedanput starom majstoru muzike, „po završenoj meditaciji igra obuhvata igrača onako kao što površina lopte obuhvata svoje središte, i otpušta ga sa osećanjem da je iz slučajnog i zbrkanog oslobodio i u sebe primio jedan bez rezerve simetričan i harmoničan svet.”
Igra s kojom je Kneht učestvovao na velikom takmičenju bila je, dakle, formalno sagrađena igra, ne psihološki. Mogućno je da je na taj način želeo višima, a takođe i samom sebi, dokazati da time što je kao gost igrao u Marijafelsu i svojom diplomatskom misijom, kao igrač staklenih perli nije ništa izgubio u vežbanju, elastičnosti, eleganciji i virtuoznosti, i taj dokaz mu je uspeo. Poslednju konstrukciju i pisanje svog nacrta igre, pošto se to moglo svršiti samo u Valdcelskom arhivu igre,
poverio je svom prijatelju Tegularijusu, koji je uostalom i sam bio učesnik u takmičenju. On je takođe mogao lično predati prijatelju svoje hartije i sa njim porazgovarati o njima, kao što su zajedno pregledali njegov nacrt, jer mu je bilo pošlo za rukom da Frica dovede na tri dana k sebi u manastir.
Magistar Tomas je sada prvi put ispunio tu molbu koja mu je bila dva puta upućena. Koliko se Tegularijus mnogo radovao poseti i koliko je, kao kastalijski ostrvljanin, radoznalosti poneo, toliko se u manastiru osećao krajnje neugodno, štaviše, taj osetljivi čovek se gotovo razboleo od svih tih stranih utisaka i među tim ljubaznim, ali jednostavnim, zdravim, takođe nešto sirovim ljudima za koje njegove misli, brige i problemi ne bi značili ništa. „Ti ovde živiš u stranom sazvežđu”, rekao je svom prijatelju, „i ne shvatam i divim ti se što si izdržao već tri godine. Tvoji patri su prema meni vrlo pristojni, ali ovde se osećam odbijen i odgurnut od svega. Ništa mi nije predusretljivo, ništa se ne razume po sebi, ništa se ne može asimilovati bez otpora i bolova. Za mene bi bio pakao ako bih dve nedelje morao ovde živeti.” Kneht je imao muke s njim. Prvi put je sa nelagodnošću kao posmatrač video tuđinstvo između dva reda i sveta i osetio da njegov suviše osetljiv prijatelj, sa svojom
bojažljivom bespomoćnošću, ne pravi ovde dobar utisak. Ali oba svoja plana igre za takmičenje prešli su zajedno temeljno i kritički. A kada je posle jednog takvog časa prelazio pateru Jakobusu u drugo krilo na ručak, i Kneht je imao osećanje da je iz svoje zavičajne zemlje naglo premešten u jednu sasvim drugu, s drugom zemljom i vazduhom, s drugom klimom i drugim zvezdama. Kad je Fric otišao, naveo je patera da se izrazi o svom utisku.
— Nadam se — rekao je Jakobus — da je većina Kastaljana sličnija vama no vašem prijatelju.
To je jedan usiljen, suviše skroman, slabićki i pri tom, bojim se, takođe malo naduven soj ljudi koji ste mi u njemu pokazali. Ja ću se i dalje držati vas, inače bih bio nepravičan prema vašem načinu. Jer
taj siroti, osetljivi, suviše pametni, koprcavi čovek, mogao bi nekome celu vašu Provinciju opet ogaditi.
— Ali — rekao je Kneht — biće da je i među gospodom benediktincima tokom vekova postojao nekad možda neki bolešljivi, telesno slab, ali zato duhovno ipak vredan čovek, kao što je moj prijatelj. Možda je bilo nepametno pozivati ga ovamo, gde istina ima oštrih očiju za njegove slabosti, ali nema organa za njegova velika preimućstva. Svojim dolaskom on je meni učinio veliku prijateljsku uslugu. — I on je pričao pateru o svom učešću u takmičenju.
Ovome se dopalo što Kneht brani prijatelja. — Dobro dato! — smejao se ljubazno. — Ali, kako izgleda, vi zaista imate same prijatelje sa kojima se pomalo teško opšti. — On je uživao u Knehtovom nerazumevanju i povređenom licu, pa je zatim rekao:
— Ovog puta mislim na jednog drugog. Znate li što novo o svom prijatelju Pliniju Desinjoriju?
Jozefova zaprepašćenost bila je možda još veća. Sav smeten, molio je za objašnjenje. To se ovako povezivalo: Desinjori se u jednom političkom polemičkom napisu izjasnio za žestoko antiklerikalna ubeđenja i pri tom takođe vrlo odvažno napao patera Jakobusa. Ovaj je od svojih
prijatelja u katoličkoj štampi dobio obaveštenja o Desinjoriju. U njima se pominjalo i njegovo kastalijsko đakovanje i njegova poznata veza s Knehtom. Jozef je zamolio i dobio na čitanje Pliniov članak. Na tome se svršio prvi razgovor aktuelnog političkog sadržaja, koji je imao sa paterom, i njemu je sledovao još samo mali broj. „Čudno i gotovo zastrašujuće”, pisao je Feromontu, „bilo mi je videti ličnost našeg Plinija i, kao privesak, takođe svoju sopstvenu ličnost, odjednom stavljenu na
svetsku političku pozornicu — aspekt na čiju mogućnost dotle nisam pomišljao.” Uostalom, pater se o onom Pliniovom polemičkom spisu izrazio pre s priznanjem, svakako bez osetljivosti; pohvalio je
Desinjorijev stil i našao da se u njemu vrlo dobro primećuje elitna škola — inače se u dnevnoj politici zadovoljava sa mnogo manje duha i nivoa.
U to vreme Kneht je od svog prijatelja Feromonta dobio prepis prvog dela njegova rada, koji je kasnije postao čuven, sa naslovom: „Primanje i prerada slovenske narodne muzike od strane nemačke umetničke muzike počev od Jozefa Hajdna.” U Knehtovom odgovoru na tu vest čitamo između ostalog: „Ti si iz svojih studija, u kojima sam nekada izvesno vreme mogao učestvovati, izvukao jedan ubedljiv rezultat; ove glave o Šubertu, naročito o kvartetima, spadaju u ono najuspelije u
muzičkoj istoriji što ja poznajem iz novijeg vremena. Seti me se katkad; ja sam veoma udaljen od jedne takve berbe za kakvu si ti imao sreće. Ma koliko bio zadovoljan svojim ovdašnjim životom — jer moja marijafelska misija izgleda da nije bez uspeha —, ipak svoju dugu udaljenost iz Provincije i iz valdcelskog kruga kome pripadam povremeno osećam obespokojavajuće. Ovde učim mnogo, beskrajno mnogo, ali ne postižem priraštaj sigurnosti i stručne upotrebljivosti, već priraštaj problematike. Razume se — i horizonta. U pogledu nesigurnosti, tuđinstva, odsustva pouzdanja, naročito za vreme moje prve dve godine sada sam, razume se, smireniji. Nedavno je ovde bio
Tegularijus, samo tri dana, ali ako se radovao meni i bio radoznao na Marijafels, ipak gotovo već drugog dana nije više izdržao od potištenosti i osećanja tuđinstva. Pošto je i manastir isto tako pre jedan zaštićen, miran i duhu prijateljski svet, a nikako zatvor, kasarna ili fabrika, iz svog iskustva izvlačim zaključak da smo mi, ljudi iz naše mile Provincije, daleko razmaženiji i osetljiviji no što sami znamo.”
Baš u ono doba u kome je datirano Karlovo pismo, Kneht je naveo patera Jakobusa da u jednom kratkom pismu rukovodstvu kastalijskog reda da svoju potvrdnu reč o poznatom diplomatskom pitanju, ali je ipak dodao molbu da još izvesno vreme ostave tu, „u ovom mestu opšte omiljenog
igrača staklenih perli Jozefa Knehta” koji ga udostojava privatnih predavanja de rebus castaliensibus. Razume se, tamo su smatrali čašću da mu ispune želju. Ali Kneht, koji je verovao da je tako mnogo udaljen od svoje „berbe”, dobio je od rukovodstva reda i gospodina Diboa potpisano pismo priznanja o izvršenju naloga. Ono što je u tom visoko službenom pismu trenutno izgledalo najvažnije i pričinjavalo najveću radost (on je to javio Fricu u jednom pismu gotovo trijumfujući) bio
je kratak stav u sadržaju da je red preko majstora igre staklenih perli obavešten o njegovoj želji da se vrati u Vicus lusorum i da je sasvim sklon da, po završetku njegovog sadanjeg naloga, odgovori toj želji. On je to mesto pročitao takođe pateru Jakobusu i priznao mu koliko se zbog toga raduje. Sada je takođe priznao koliko se bojao da će možda trajno ostati prognan iz Kastalije i biti poslan u Rim.
Pater je rekao smejući se:
— Da, to redovi imaju u sebi, prijatelju, radije se živi u njihovom krilu, nego na periferiji ili čak u izgnanstvu. Vi možete mirno zaboraviti to malo politike u čiju ste neplemenitu blizinu ovde bili dospeli, jer vi niste političar. Ali ne bi trebalo da izneverite istoriju, iako ona za vas možda uvek ostaje predmet sporedan i kojim se bavite iz ljubavi. Jer vi biste imali građe za istoričara. A sada hoćemo obojica da iskoristimo jedan drugog — dok vas imam.
Izgleda da je Kneht malo koristio odobrenje za češće posete Valdcelu. Ipak je preko aparata slušao seminar vežbanja i neka predavanja i igre. Tako je i izdaleka, sedeći u otmenoj gostinskoj sobi u zavodu, učestvovao u onoj „svečanosti” na kojoj su, u svečanoj sali Vicus lusorum-a, bili saopšteni rezultati raspisivanja nagrada. On je bio predao jedan rad, ne vrlo ličan i nimalo revolucionaran, ali uspeo i u najvećem stepenu elegantan, koji je cenio i računao je sa pohvalom ili sa trećom ili drugom nagradom. Sada je, na svoje iznenađenje, čuo da mu je dodeljena prva nagrada. I još pre no što je iznenađenje pustilo da nadođe radost, govornik kancelarije majstora igre već je svojim lepim
dubokim glasom čitao dalje i kao nosioca druge nagrade označio
Tegularijusa. To je svakako bio uzbudljiv i ushićujući doživljaj, što su njih dvojica, ruku pod ruku, izišli iz tog takmičenja kao krunisani pobednici! Skočio je, ne slušajući dalje, strčao niz stepenice i, dok su prostorije za spavanje odjekivale, izleteo napolje. U jednom pismu starom majstoru muzike, napisanom onih dana, čitamo: „Vrlo sam srećan, poštovani, kao što možeš zamisliti.
Prvo, izvršenje moje misije i njegovo časno priznanje od strane rukovodstva reda, a onda za mene tako važan izgled na skori povratak u zavičaj, prijateljima i igri staklenih perli, umesto da dalje budem upotrebljen u diplomatskim službama. I sad, ta prva nagrada za igru u kojoj sam, istina, imao muke sa formalnim, ali koja iz opravdanih razloga ne iscrpljuje sve što bih imao da dam i uza sve još i radost što taj uspeh delim sa svojim prijateljem — to je u stvari bilo mnogo odjedanput. Srećan sam, zaista, ali ne bih mogao reći da sam veseo. U jednom kratkom vremenu, ili pak u jednom vremenu koje mi je tako izgledalo, ta ispunjenja dolaze nešto suviše naglo i suviše bogato za moja najdublja osećanja. S mojom zahvalnošću meša se izvesna zebnja; kao da je sudu punom do ivice potrebna samo još jedna nova kap, pa da sve ponovo postane sumnjivo. Ali smatraj to, molim te, kao
da nije rečeno, tu je već svaka reč suvišna.”
Videćemo da je sud pun do ivice uskoro bio određen da primi više no samo jednu kap.
Kratko vreme dotle Jozef Kneht je živeo u sreći po mešanoj sa zebnjom, sa predavanjem i intenzitetom kao da je bio predviđeo veliku promenu koja je uskoro nastupila. Za patera Jakobusa su tih nekoliko meseci takođe bili srećno i krilato vreme. Bilo mu je žao što uskoro treba da izgubi tog učenika i kolegu. Nastojao je da mu u radnom vremenu, a još u njihovim slobodnim razgovorima, da i ostavi u nasledstvo najviše moguće od onoga što je u svom životu, bogatom radom i mislima, bio
stekao u uvidu u visine i dubine života ljudi i naroda. On je sa njim takođe ponekad govorio o smislu i posledicama Knehtove misije, o mogućnosti i vrednosti sprijateljenja i političkog jedinstva između
Rima i Kastalije, Preporučio mu je studiranje vremena koje je urodilo plodom osnivanja kastalijskog reda i postepenog ponovnog uzdizanja Rima iz jednog ponižavajućeg doba iskušenja. Preporučio mu je još dva dela o Reformaciji i rascepu crkve u šesnaestom veku. A naročito mu je stavio na dušu da načelno uvek daje veći značaj neposrednom proučavanju izvora i svagdašnjem ograničavanju na sagledive delove oblasti, nego čitanju debelih knjižurina svetske istorije. Nije prećutao ni svoje duboko nepoverenje prema svim filozofijama istorije.