II

METOD TUMAČENJA SNA

Analiza  jednog  uzorka sna

Iz naslova koji sam dao svojoj raspravi može se videti koju bih tradiciju u shvatanju sna želeo da sle­ dim. Postavio sam sebi za zadatak da pokažem da se snovi mogu tumačiti, i doprinosi osvetljavanju proble­ ma sna o kojima sam baš pretresao moći će mi se eventualno pokazati samo kao jedan sporedan dobi­ tak pri rešavanju prvog zadatka. Sa pretpostavkom da se snovi mogu tumačiti, ja odmah ulazim u sukob sa vladajućom teorijom o snovima, štaviše sa svima teo­ rijama o snovima izuzev Sernerove; jer „tumačiti san" znači dati njegov „smisao", zameniti ga nečim, što se u povezanost naših duševnih akcija uklapa kao pot­ puno važan, istovredan član. Ali, kao što smo saznali, naučne teorije o snu ne ostavljaju mesta za problem tumačenja sna, jer san za njih uopšte nije nikakav duševni akt, nego somatski proces koji se signalizira pomoću znakova na duševnom aparatu. Drukčije se ponašalo mišljenje laika u svima vremenima. Ono se služi svojim  pravom  da postupa neđosledno, i  mada priznaje da je san nerazumljiv i apsurdan, ipak  ne može da se odluči na to da snu ospori svako značenje. Vođeno tamnom slutnjom, laičko mišljenje izgleda da ipak prihvata to da san ima neki smisao, premda skriven, da je san određen kao zamena za neki drugi proces mišljenja, i da je pitanje samo to da se ova zamena na pravilan način otkrije da bi se dospelo do njegovog   skrivenog   smisla.

Laici su se zato odvajkada trudili da san „tuma­

uputstvo. Da li  će ono uspeti, to ostaje stvar  jedne duhovite dosetke, neposredovane intuicije i zato se tumačenje snova pomoću simbolike moglo  razviti do neke umetničke izvežbanosti koja je izgledala kao ve­

1

če", i pri tom su oprobavali dva u suštini različita me­

zana za naročiti  talent.

Druga vrsta popularnih me­toda. Prvi od  ovih postupaka uočava sadržinu sna kao celinu i pokušava da tu sadržinu zameni  nekom  dru­ gom,  razumljivom  i  u  izvesnom  smislu   analognom. To je  simboličko  tumačenje  sna;  ono  propada,  razu­ me se, već u samom početku kod onih snova koji nam izgledaju ne samo nerazumljivi, nego i  zbrkani.  Pri- mer za njihov postupak  daje  nam  na  primer  tumače­ nje koje je biblijski Josif dao  faraonovom  snu.  Se­ dam debelih krava, posle kojih dolazi sedam mršavih krava koje  one  prve  pojedu,  to  je  simbolička  zamena za predskazivanje sedam gladnih  godina  u  zemlji Egiptu, koje progutaju sve izobilje stvoreno od sedam plodnih godina. Većina artificijalnih snova koje su stvorili pesnici određena je za takvo simbolično tuma­ čenje, jer oni misao koju je pesnik dao daju u onom prerušenju za koje nalaze da odgovara karakteristi­ kama  naših  snova  poznatim  iz  iskustva.1   Mišljenje  da se san pretežno bavi sa budnošću čije oblikovanje on unapred naslućuje — to  je  ostatak  profetskog  znače­ nja koje je nekad snovima pripisivano — to mišljenje postaje motivom da se smisao sna  dobijen  simbolič­ kim tumačenjem stavlja u budućnost sa jednim „biće, desiće  se".

Kako ćemo naći put ka jednom takvom simbolič­ kom tumačenju? Za to se, naravno, ne može dati neko

1 U jednoj noveli pesnika V. Jensena (W. Jensen) s na ­ slovom ,,Gradifa" otkrio  sam  slučajno  više  artifici  jalnih  sno­ va koji su bili  oblikovani  sasvim  korektno  i  koji  su  se  mo ­ gli tumačiti kao da nisu izmišljeni nego da su ih sanjale stvarne ličnosti. Na moje pitanje pesnik je potvrdio  da  nije ništa znao o mom učenju o snovima.  Ovo  slaganje  između mog istraživanja i pesnikovog stvaranja iskoristio sam kao dokaz za pravilnost moje analize snova. „Der Wahn und die Trfiume    in   W.   Jensens   ,Gradiva'",   u   prvoj    svesci    spisa

„Schriften zur angewandten Seelenkunde",  1907,  treće  izda­ nje  1924,  Sakupljena  dela,  sveska  VII,  koje  ja  izdajem.

toda  tumačenja  sna  sasvim  je  daleko  od  polaganja

jednog takvog prava  na  tumačenje  snova.  Mogli bi­

smo je označiti   kao    „metodu   šifriranja",   pošto   sa

snom postupa kao  sa  nekom vrstom tajnog pisma,  u

kojoj  se  svaki  znak  prema  utvrđenom  ključu  menja

u neki drugi znak sa poznatim značenjem. Ja sam na

primer sanjao o jednom pismu, ali i o jednoj sahrani

i slično; ja sad bacam pogled u „sanovnik" i vidim da

„pismo" treba prevesti sa „neugodnost", a „sahranu"

sa „veridbom". Ostaje mi na volju da od glavnih reci

koje  sam  odgonetnuo  stvorim  neku  sadržajnu  vezu,

koju ću ubuduće opet primiti kao takvu. Jedna inte­

resantna  izmena  ovog  postupka  šifriranja,  kojom  se

njegov karakter donekle koriguje kao čisto mehanič­

ko  prenošenje,  pojavljuje  se  u  spisu  o  tumačenju snova koji je sastavio Artemidor iz Daldisa.2   Ovde se

1    Aristotel se izjasnio u tom smislu da je najbolji tumač snova onaj koji najbolje shvati sličnosti; jer slike snova bi­ vaju kao slike u vodi pokretom  iskrivljene,  i  najbolje  pogađa onaj koji u iskrivljenoj slici može da prepozna istinu  (Biksen- šic,   Biichsenschutz).

2    Artemidor  iz  Daldisa,  rođen  verovatno   početkom   dru ­ gog  veka  naše  ere,  ostavio  nam  je   najpotpuniju   i   najbrižlji- viju obradu tumačenja snova u grčko-rimskom svetu. Kao  što ističe Teodor Gomperc (Gomperz), Artemidor je polagao va­ žnost na to da tumačenje snova zasniva na posmatranju i is­ kustvu i on je svoju umetnost strogo odvajao od  ostalih var­ ljivih veština. Prema Gompercovom opisu princip njegove umetnosti tumačenja identičan je sa magijom, princip asoci­ jacije. Stvar u snu predstavlja ono na što podseća. Da se pra ­ vilno shvati, ono na šta tumača sna podseća! Iz samovolje i nesigurnosti koja se ne može savladati rezultira zatim iz okol­ nosti što element sna tumača podseća na razne  stvari  i  da može svakoga podsetiti  na nešto drugo. Tehnika, koju na  sle- dećim stranama izlažem, razlikuje se od antičke tehnike u jednoj bitnoj tački: što snevaču samom nalaže da sam izvrši posao oko tumačenja. Ova tehnika  ne  želi  da  uzima  u  obzir ono   što   tumaču  snova   pada   na   pamet  u  vezi   sa   odgovarajune vodi računa samo o sadržini sna nego i o ličnosti i o životnim prilikama snevačevoj, tako da isti element sna za bogataša, oženjenog čoveka, govornika ima drugo značenje nego za siromaha, neoženjenog čove­ ka ili eventualno trgovca. Bitno u tom postupku je to što se rad na tumačenju snova ne upravlja ka celini sna, nego na svaki deo sadržine sna za sebe, kao da je san jedan konglomerat u kome svaki komadić kamena zahteva da se naročito odredi. Sigurno su to nepove­ zani i zbrkani snovi, od kojih je potekao podsticaj za stvaranje metode šif rovan ja.1

ćim elementom sna, nego ono što padn e na pamet samom sne- vaču. Ali prema novijim izvestajima misionara  Tfinkdzita (Tfinkdjit) (u časopisu Anthropos 1913) uzimaju i moderni tu ­ mači snova na Istoku u velikoj meri u obzir saradnju samoga snevača. Ovaj svedok priča sledeće o tumačima snova kod mesopotamskih Arabljana:  „Pour  interpreter  exactement  un songe, les oniromanciens les plus habiles s'informent de ceux qui les consultent de toutes les circonstances qu'ils regardent necessaires pour la bonne explication .. . En un mot, nos oniromanciens  ne  laissent  aucune  circonstance  leur  echapper et ne donnent l'interpretations  desiree  avant,  d'avoir  par - faitement saisi et recu  toutes  les  interrogations  desirables" (Da bi tačno protumačili san, najsposobniji  tumači  snova  in- formišu se kod onih koji ih  pitaju  za  savet  o  svim  okolnosti­ ma koje oni smatraju potrebnim za  dobro  objašnjenje  .. .  Jed ­ nom   rečju,   naši  tumači   snova   ne   propuštaju   nijednu   okolnost i  ne  daju  željeno  tumačenje  pre   nego   što  su  potpuno   shvatili i primili sva željena pitanja). Među ovim pitanjima nalaze se redovno pitanja o tačnim  podacima  u  vezi  sa  najbližim  čla­ novima porodice (roditeljima, ženi, deci), kao i tipična for­ mula: habuistine in hec nocte copulam  coniugalem  ante  vel post somnium? — (Jesi li, ove noći imao polni snošaj  pre sna ili posle njega?) —  „L'idee  dominante  dans  l'interpretation des songes consiste a expliquer le reve par son oppose" (Do­ minantna misao u tumačenju snova sastoji se u tome da san objasni  njegovom  suprotnošću).

1  Dr  Alfred   Robicek   (Robitsek)   skreće   mi   pažnju  na   to da  orijentalski  sanovnici,  čiju  jadn u  i  bledu   sliku  predstavlja­ ju naši sanovnici,  objašnjenje  elemenata  sna  većinom  predu- zimaju na  osnovu  istozvučnosti  i  sličnosti  reci.  Pošto  ovakve srodne veze prilikom  prevođenja  na  naš  jezik  moraju  da  se izgube, mogla  bi  odatle poteći  nerazumljiva zamena  elemena­ ta snova u našim popularnim „sanovnicima". — O ovom iz­ vanrednom značenju igre reci i igranja recima u starim ori- jcntalskim   kulturama   možemo   nešto   naučiti   iz   dela   Huga

Nijednog trenutka ne smemo posumnjati u to da su oba popularna postupka pri tumačenju snova ne­ upotrebljiva za naučno raspravljanje o snu. Simbo­ lički metod je ograničen u svojoj primeni i ne može se na neki opšti način izložili. Kod metoda šif rova­ nja, međutim, sve bi zavisilo  od  toga  da  „ključ",  to jest sanovnik, bude pouzdan, a za to nedostaje svaka garantija. Covek bi bio u iskušenju da da za  pravo filozofima i psihijatrima i da zajedno s njima izbriše problem tumačenja snova kao neki imaginarni za­ datak.1

Ali ja sam stekao jedno bolje  saznanje.  Morao sam uvideti da je ovde opet u pitanju jedan od onih ne tako retkih slučajeva u kojima izgleda da se jedno prastaro, tvrdoglavo održavano narodno verovanje više približilo istini nego što je to uradio sud nauke koja danas važi. Moram da tvrdim da san zaista ima neko značenje i da je moguć naučni postupak tuma-

Vinklera (Winckler). Najlepši primer jednog  objašnjenja  sna koji na m je došao iz staroga veka zasniva se  na  jednoj  igri recima. Artemidor priča: „Meni izgleda da je i Aristandar dao sasvim  srećno  tumačenje  Aleksandru  Makedonskom  kada   je ovaj opsedao grad Tir (Tyros) i kada je zbog velikog gubitka vremena, bezvoljan i tužan, imao osećaj da vidi jednog satira (Satvros) kako igra na njegovom štitu; slučajno se tada u bli­ zini Tira (Tyros) nalazio Aristandar, u pratnji kralja koji je ratovao protiv Sirijaca. Time što je Aristandar reč Satyros razdvojio na ff& i Tupoi;, postigao je da je kralj energičnije preduzeo opsađivanje grada,  tako da  ga je osvojio"  (

= Tiros je tvoj). — San je, uostalom, tako tesno povezan sa izražavanjem recima da Ferenci (Ferenzi) s  pravom može tvr­ diti da svaki jezik ima  svoj  sopstveni  jezik  snova  .. .  Jeda n san se po pravilu ne može prevesti na strane jezike pa prema tome, kako ja mislim, i jedna knjiga kao što je ova. Dr. A. A. Brilu (Brill), u Njujorku, a posle njega i drugima, uprkos sve­ mu tome pošlo je za  rukom  da  izvrše  prevod  dela  „Tumače­ nje  snova".

1 Pošto sam završio svoj rukopis došla mi je  do  ruk u jedna rasprava Stumpfova (Stumpf) koji se slaže sa mojim radom u želji da dokaže da san ima smisla i da se  može  tu ­ mačiti. Ali tumačenje se vrši pomoću jedne alegorizirajuće simbolike bez garantije za to da takav postupak ima opštu važnost.

                                 ,

čenja  snova.  Do  saznanja  ovog  postupka  došao  sam na  sledeći  način.

Već godinama se bavim u terapeutskoj nameri rešavanjem izvesnih psihopatoloških struktura, tvore­ vina, histeričnih fobija, prinudnih predstava i drugih, otkako naime znam iz jednog značajnog saopštenja Jozeja Brojera (Joseph Breuer) da za ove  strukture koje se osećaju kao simptomi bolesti, i analiza i re- šenje predstavljaju isto.1 Ako se  ovakva patološka predstava može svesti na elemente iz kojih je nastala u duševnom životu bolesnika, onda se ona i raspala, i bolesnik je od nje oslobođen. Kod slabosti naših osta­ lih terapeutskih nastojanja i zbog zagonetnosti ovih stanja izgledalo mi je primamljivo da, uprkos svima poteškoćama, nastavim putem kojim  je  krenuo  Bro- jer sve do potpunog objašnjenja. Kako se naposletku razvila tehnika postupka i kakvi su bili rezultati tih napora o tome ću jednom, kasnije, morati podneti op­ širan izveštaj. U toku tih psihoanalitičkih proučava­ nja naišao sam na tumačenje snova.  Bolesnici  koje sam obavezao da mi saopštavaju sve dosetke i misli koje im se nameću u vezi sa jednom određenom te ­ mom pričali su mi svoje snove i tako me učili da se jedan san može ugurati u psihički splet, koji se počev od patološke ideje može pratiti unatrag u sećanju. T tad je bilo sasvim pri ruci da i sa samim snom postu­ pam kao sa simptomom i da na njega primenim metod tumačenja koji sam za taj simptom bio izradio.

Za tu svrhu je sad potrebna izvesna psihička pri­ prema bolesnika. Kod njega težimo  da  postignemo dve stvari: intenzifikaciju njegove pažnje za njegova psihička zapažanja i isključivanje kritike kojom ina­ če obično prečišćava misli koje se u njemu porađaju. U cilju njegovog samoposmatranja sa pribranom pa­ žnjom je od kori*ti da bolesnik zauzme miran položaj i  da  zatvori  oči,  izričito  mu  moramo  narediti  da  se

•odrekne svake kritike  zapaženih misaonih tvorevina.

1 Brojer i Frojd, Studije o histeriji (Studien uber Hyste- ric), Beč 1895. 4. izd. 1922 (Sabrana dela sv. I).

Kaže mu se, dakle, da uspeh psihoanalize zavisi od toga da on sve posmatra i o svemu javlja što mu pad­ ne na pamet i da ne dozvoli da bude eventualno za­ veden da neku misao — dosetku potisne pošto mu iz­ gleda da nije važna ili da ne spada u zadatak, i neku drugu misao opet zato što mu izgleda da je besmisle­ na. On mora da bude potpuno nepristrasan prema svojim dosetkama; jer baš od kritike zavisi,  ako mu to inače ne polazi za rukom, da se pronađe traženo re- šenje sna, prinudne predstave i si.

Kod psihoanalitičkih radova primetio sam da je psihičko stanje čoveka koji razmišlja sasvim  drukči­ je nego kod onoga koji svoja psihička zbivanja posma­ tra. Kod razmišljanja psihička akcija stupa  više  u igru nego kod najpažljivijeg samoposmatranja, kao što to pokazuju i zategnuti izraz lica i naborano čelo čoveka koji razmišlja, nasuprot mimičkog spokojstva samoposmatrača. U oba slučaja mora postojati pri­ branost pažnje, ali čovek koji razmišlja u isto vreme vrši i kritiku zbog koje jedan deo misli što se u nje­ mu porađaju odbacuje, pošto ih je zapazio; druge opet jednostavno prekida tako da ne prati puteve  misli koje bi one otvorile, a prema ostalim mislima  ume tako da se ponaša  da one uopšte ne postanu svesne, nego ih potisne još pre nego što ih je zapazio. Napro­ tiv, samoposmatrač se trudi samo da potisne kritiku; ako mu to pođe za rukom,  onda se u njegovoj svesti pojavi velik broj dosetaka koje bi inače ostale neu­ hvatljive. Pomoću ovog novostečenog materijala za samozapažanje može se izvršiti tumačenje patoloških ideja, kao i struktura sna. Kao što vidimo, radi se o tome da stvorimo jedno psihičko stanje koje ima iz- vesnu zajedničku analogiju i sa stanjem pre nego što se zaspi (a sigurno i sa hipnotičkim stanjem) u podeli psihičke energije (pokretljive pažnje). Prilikom usnu- ća pojavljuju se „neželjene predstave" popuštanjem izvesne samovoljne (a sigurno i kritičke) akcije koju ostavljamo da deluje na razvoj naših predstava; kao razlog za ovo popuštanje obično navodimo „zamor"; neželjene predstave koje se javljaju pretvaraju se u vizuelne i akustične slike.  (Uporedi primedbe Šlajermaherove.)1 Kod stanja koje koristimo za analizu sno­ va i patoloških ideja odričemo se namerno i samovolj­ no one aktivnosti da ušteđenu psihičku energiju (ili jedan deo te energije) upotrebimo za to da pažljivo pratimo neželjene misli koje se sada porađaju, koje zadržavaju svoj karakter kao predstave (a to za ra­ zliku od stanja pre nego što se zaspi). Tako dakle od „neželjenih"   predstava   činimo  „željene".

Zauzimanje stava, koji ovde zahtevamo, prema prividno „slobodnim" dosetkama, sa odricanjem kri­ tike koja se inače vrši prema ovim mislima, izgleda da mnogim osobama nije lako. „Neželjene misli" obič­ no izazivaju najžešći otpor koji želi da ih  spreči  u tome da se pojave. Ali ako hoćemo da poklonimo veru našem velikom filozofu-pesniku Fridrihu Sileru (Schiller), mora i uslov za pesničko stvaranje sadrža­ vati isti takav stav. Na jednom mestu u njegovoj ko­ respondenciji sa Kernerom (Korner), za čije pronala­ ženje imamo da zahvalimo  Otonu  Ranku  (Rank),  Si- ler odgovara svome prijatelju koji se žali da je nje­ gova produktivnost nedovoljna: „Razlog tvojoj žalbi leži, kako mi izgleda, u primoravanju koje tvoj razum nameće tvojoj fantaziji. Ja moram ovde da nabacim jednu misao i načiniti je opipljivom jednim poređe- njem. Izgleda da za stvaralačko delo duše nije dobro, i da mu škodi, ako razum sve ideje koje se u njega ulivaju, tako reći još na samoj kapiji, suviše oštro ispituje. Jedna ideja, posmatrana izolovano, može biti veoma neznatna i veoma neobična, ali ona možda po­ staje važna kroz neku drugu koja dolazi posle nje; možda može u izvesnoj vezi sa drugim idejama, koje možda izgledaju isto tako neukusne, da stvori veoma zgodnu celinu: — Sve to razum ne može da proceni ako ih ne zadrži sve dotle dok ih nije osmotrio u vezi sa ovim drugima. Naprotiv, izgleda mi da je kod jed-< ne stvaralačke  glave   razum  povukao  svoju  stražu

1 H. Zilberer je iz direktnog posmatranja ovog pretva­ ranja predstava u vizuelne  slike učinio je važne doprinose tumačenju snova (Jahrbuch fiir  psychoanalytische  For - schungen  I  i  II,  1909.

ispred kapije, ideje ulaze u snu pele-mele, i  on  tek onda tu veliku gomilu  može  da pregleda i da oceni.

—    Vi, gospodo kritičari, ili kako se već nazivate, sti­ dite se ili bojte se trenutnih, prolaznih ekstravaganci­ ja koje se nalaze u svih pravih stvaralaca i čije duže ili kraće trajanje misaonog umetnika razlikuje od sa­ njara. Otuda vaše žalbe na neplodnost, jer suviše rano odbacujete i suviše strogo izdvajate" (Pismo od 1. de­ cembra  1788.)

Pa ipak, ovakvo „povlačenje straže sa kapije ra­ zuma", kao što to naziva Siler, ovakvo premeštanje u stanje nekritičkog samoposmatranja nipošto nije teško.

Većina mojih pacijenata u tome uspeva već posle prvog uputstva; ja lično mogu to veoma savršeno ako pri tom sebi pomognem zabeležavanjem pojedinih svojih dosetaka. Iznos psihičke energije, za koju uma­ njujemo kritičku delatnost, i sa kojim možemo pove­ ćati intenzitet samoposmatranja, koleba se znatno uvek prema tome koja od pažnje treba da bude fiksi­ rana.

Prvi korak kod primene ovoga postupka pokazuje nam da predmetom pažnje ne smemo učiniti san kao celinu nego samo pojedine delove njegove sadržine. Ako još nenaviknutog bolesnika upitam: Sta vam u vezi s ovim snom pada na pamet? — on redovno ne ume ništa da obuhvati u svom duhovnom vidiku. Ja moram da pred njega stavim san odvojen na delove, i onda će mi on za svaki deo dati čitav niz dosetaka (misli), koje možemo označiti kao „zadnje misli" ovo­ ga dela sna. U ovom prvom važnom uslovu odvaja se dakle moj metod tumačenja sna od popularnog, isto- rijskog i iz priče poznatog metoda objašnjavanja sna pomoću simbolike  i  približava   se   drugom   metodu,

„metodu  šifrovanja".  On,  kao  i  ovaj,  su  tumačenja

„en  detail",  ne  ,,en  masse",  kao  i  ovaj  metod,  i  onaj

san od samog početka shvata kao nešto složeno, kao

konglomerat psihičkih tvorevina.

U toku svojih psihoanaliza kod neurotičara obja­ snio sam svakako  više od hiljadu  snova, ali ja ovde ne bih želeo  da taj  materijal  upotrebim kao uvod  u tehnik u  i  učenje  o  tumačenj u  snova.  Sasvim  bez  ob ­ zira na  to  da  bi h  se  izložio  prigovoru,  da  su  to  snovi neuropat a  koji  ne  dozvoljavaju  izvlačenje  zaključaka n a  snove zdravi h ljudi,  primorav a m e jeda n  drug i  ra ­ zlog  na  njihovo   odbacivanje.   Tem a   na   koju  su  ovi snovi  uperen i  jeste,   naravno ,   uve k   istorija   bolesti koja se nalaz i u  osnovi neuroze .  Tim e bi  za svaki san bio  neophoda n  jeda n  prekomern o  dugača k  izveštaj  i prodiranj e  u  suštin u  i  etiološke  uslove  psihoneuroza, stvar i koje su sam e po sebi nov e i u najvećoj  mer i ne ­ obične, i tak o bi one skrenul e pažnj u sa problem a sna. Moja  namera ,  naprotiv ,  teži  u  to m  pravc u  da u  reša- vanj u  sna  stvori m  prethodn u  radnj u  za  otkrivanj e  i rešenje  teški h  problem a  psihologije  neuroza .  A  ak o se  odrekne m  snova  neurotičara ,  svoga  glavnog  mate ­ rijala,  ond a  sa  ostatko m  ne  sme m  bit i  suviše  velik probirač .  Ostaju  samo  još  oni  snovi  koje  su  mi  zgod­ no m priliko m ispričale  nek e  osobe iz krug a mojih po ­ znanika,  ili  na  koje  nailazim  zabeležene  ka o  primer e u  literatur i  o  snovima.  Na  žalost  kod  svih  ovih  snova ne  raspolažem  analizom,  a bez ove ne mog u nać i  smi ­ sao  sna.  Moj  postupa k  nije  tak o  udoba n  ka o  što  je postupa k popularno g metod a šif rova n ja koji dat u sa- držin u  sna  prevodi  prem a  utvrđeno m  ključu;  j a  sa m naproti v sprema n na to da ista sadržin a sna kod razli ­ čitih  osoba  i  u  različitoj  vezi  može  krit i  i  nek i  drug i smisao.  Tak o  sa m  upuće n  n a  svoje  sopstvene  snove kao na obilan i pogodan materija l koji dolazi od jedn e otprilike normaln e  osobe i  koji  se  odnosi  na  raznovr ­ sne  povode  svakodnevnog  života.  Sigurn o  će  mi  ka o prigovor  iznositi  sumnj e  u  pouzdanost  ovakvih   ,,sa- moanaliza" .  Pr i  to m  samovolja  nipošto  n e  treb a  d a bud e  isključena.   P o  mom e  mišljenju  prilik e  kod  sa- moposmatranj a  su  pr.e  povoljnije  nego  kod  posmatra - nja  drugih;  u  svakom  slučaju  možemo  pokušat i  utvr ­ diti  dokle  se  samoanalizom  može  dospeti  u  tumače ­ nju  snova.  Ostale  teškoće  mora m  savladat i  ja  u  svom sopstvenom  interesu .  Čovek  oseća  razumlji v  zazor  da iznese  na  videlo  toliko  intimnost i  iz  svoga  duševnog života,  a  pr i  to m  nije  ni  sigura n  od  pogrešnog  tuma ­ čenja   strani h  ljudi.   Ali   čovek  prek o   toga  mor a   da pređe . „Tout  psychologiste,  veli  Delbef,  est  oblige  de faire  l'aveu  metne  de  ses  faiblesses  s'il  croit   par   la jeter   du   jour   sur   quelque   probleme   obscur."1

Potražić u  dakle jeda n od svojih  sopstvenih snov a i na njem u  objasniti  svoj  nači n  tumačenja .  Svaki  ta ­ ka v san zahtev a jeda n uvod. A sad mora m da zamolim svoje čitaoce da moje interes e za dugo vrem e način e svojim interesim a i da se sa mno m zajedno udub e u najsitnije pojedinosti moga života, je r ovakvo preno ­ šenje imperativn o zahtev a interesovanje za skriven o značenje   snova.

Uvod

U leto 1895. godine lečio sa m psihoanalitički jed ­ nu  mlad u  dam u  koja  je  i  sa  mno m  i  sa  mojima  bila u veom a bliskom prijateljstvu. Razumljivo je da  ova­ kva mešavin a odnosa može za lekar a značiti izvor ra ­ znovrsni h uzbuđenja, pogotovo  za  psihoterapeuta . Lično interesovanje lekar a je veće, a njegov autorite t manji. Svaki neuspe h pret i d a oslabi star o  prijatelj ­ stvo sa bolesnikovim rođacima. Lečenje se završilo delimičnim uspehom, pacijentkinja je izgubila  svoj histerični strah, ali ne i  sve  svoje  somatičke  simpto ­ me . U to vrem e još nisam bio sasvim sigura n  u  kri ­ terije koji određuj u definitivno rešenje jedn e histe ­ ričn e istorije bolesti i očekivao sa m od  bolesnice jed ­ no rešenje koje joj nije izgledalo prihvatljivo.  I  u  ta ­ kvoj  nesaglasnosti mi smo zbog leta prekinul i lečenje.

— Jedno g dan a posetio me jeda n mlađ i kolega,  jeda n od mojih najbližih prijatelja koji je bio posetio bole­ snicu — Irm u — i njen u porodicu za vrem e njihovog boravk a na  selu.  Pita o sa m  ga u  kakvo m  ju  je  stanj u

1 Svaki psiholog mora da prizna svoje slabosti  ako ve- ruje da time može baciti svetlost na neki taman problem.

Nipošto ne želim da propustim da u ograničenje gore na­ vedenoga iznesem da gotovo nikad nisam saopštio potpuno, meni pristupačno tumačenje jednog svog sna. Verovatno sam bio u pravu da ne verujem suviše u diskreciju čitaoca.

video  i  dobio  sam  odgovor:  Bolje  je,  ali  ne  sasvim dobro. Ja znam da su me ljutile reci moga prijatelja Otona, ili ton kojim su one bile izgovorene. Činilo mi se da iz njih čujem prebacivanje kao da sam pacijent- kinji isuviše mnogo obećao i tobožnji Otonov stav pro­ tiv mene svodio sam — s pravom ili ne — na uticaj rođaka  bolesnice  koji,  kao  što  pretpostavljah,  moje lečenje nisu baš rado gledali.  Uostalom,  moje nepri­ jatno osećanje mi  nije  bilo jasno i ja  ga uopšte ni­ sam  ni  izrazio.   Još  iste  večeri  napisao  sam  Irminu istoriju bolesti da bih je predao,  kao  da se pravdam doktoru M.,  jednom zajedničkom prijatelju  koji  je  u ono vreme vodio glavnu reč u našem krugu.  U noći posle  toga  večera  (bolje  rečeno  ujutru)  sanjao  sam sledeći san,  koji  sam  odmah posle buđenja zapisao.1