Poglavlje   34.

Materijalizacija  palate  u  Himalajima

“Babađijev  prvi  susret  sa  Lahirijem  Mahasayom  zvuči  kao   bajka,   i   to jedna od malobrojnih u kojoj možemo bolje videti besmrtnog gurua.” Ove  reči svamija Kebalanande bile su uvod u čudesnu priču. Kada  mi ju je prvi  put ispričao, bio sam  doslovno  opčinjen.  Često  sam  molio  svog  blagog  učitelja sanskrta da mi  ponovi  tu  priču  koju  mi  je  kasnije  gotovo  istim  rečima  ispričao Šri Juktešvar. Oba ova učenika Lahirija  Mahasaye  čuli  su  tu  neobičnu  priču  iz usta svog gurua.

“Prvi  put  sam  sreo  Babađija  u  svojoj  trideset   i   trećoj   godini”,   rekao   je Lahiri Mahasaya. “U jesen 1861. godine bio sam stacioniran u Danapuru kao knjigovođa u vladinom vojnotehničkom  odseku.  Jednog  jutra  pozvao  me  je upravnik  odseka.

“Lahiri,” rekao je,  “iz  glavnog  štaba  je  upravo  stigao  telegram.  Premešten si u Ranikhet gde se otvara vojna služba.”238

S jednim slugom krenuo  sam  na  put  dugačak  pet  stotina  milja.  Putujući konjskom zapregom, za trideset dana stigli smo  u  mesto  Ranikhet239  na Himalajima.

Moje  dužnosti  u  kancelariji  nisu  bile  teške.  Mogao  sam   provoditi   sate lutajući  po  veličanstvenim  planinama.  Čuo  sam  glas   da   su   veliki   sveci blagoslovili taj kraj svojom prisutnošću. Veoma sam želeo  da  ih  vidim.  Jednog ranog  popodneva  dok  sam  lutao,  zaprepašćeno  sam  čuo  glas  kako  me  iz  daljine

220      Sada vojni sanatorijum. Do 1861. britanska vlada je već uspostavila telegrafski saobraćaj.

221      Ranikhet  je  smešten  u  pokrajini  Allmora  u  podnožju  jednog  od  najviših  Himalajskih  vrhova.

zove po imenu. Nastavio  sam  hitro  da  se  penjem  uz  Drongiri  planinu.  Pomalo me je obuzimala nelagodnost pri pomisli da  možda  neću  znati  da  se  vratim  pre nego  što  džunglu  obavije  mrak.

Konačno sam stigao na zaravan okruženu pećinama. Na jednoj od stena stajao je mladić smešeći se i pružajući mi ruku u znak dobrodošlice. Bio sam zaprepašćen kada sam opazio da mi  je  vrlo  sličan  po  svemu  izuzev  po  svojoj kosi bakarne boje.

“Došao si,  Lahiri!”  Svetac  mi  se  ljubazno  obratio  na  hindu  jeziku. “Odmori se  ovde u ovoj pećini.  Ja sam  bio taj  koji te  je  zvao.”

Ušao sam u ugodnu  malu  pećinu  u  kojoj  je  bilo  nekoliko  vunenih pokrivača i nekoliko posuda za vodu.

“Da  li  se  sećaš  ovog  mesta,  Lahiri?”  Jogi  je  pokazao  na  pokrivač  složen u  uglu.

“Ne, gospodine.” Pomalo ošamućen neobičnošću događaja, dodao sam: “Moram  da  odem  pre  mraka.  Sutra  ujutro  moram  u  kancelariju.”   Tajnoviti svetac odgovorio mi je na engleskom:

“Kancelarija je ovamo premeštena radi tebe, a ne ti radi kancelarije.”

Zanemeo sam kada sam čuo da ovaj šumski asketa ne samo što govori engleski, već i parafrazira Hristove240  reči.

“Vidim da je moj  telegram  delovao.”  Nisam  razumeo  jogijevu  primedbu, pa sam upitao šta znači.

“Mislim na telegram  kojim  si  pozvan  u  ovo  usamljeno  mesto.  Ja  sam  bio taj  koji   je   tvom   pretpostavljenom   sugerisao   da   te   premesti   u   Ranikhet.   Kada

čovek oseća svoje jedinstvo sa celim čovečanstvom, može da se posluži svačijim mozgom kao radio odašiljačem.” Zatim  je  blago  dodao:  “Lahiri,  sigurno  ti  je ova pećina poznata?”

Pošto  sam  zaprepašćeno  ćutao,  svetac  mi  se  približio  i   blago   me   je udario po čelu. Od njegovog magnetskog dodira mozgom mi  je  prošla  čudesna struja,  budeći  u  meni  drage  uspomene  iz  prošlog  života.

“Sećam  se!”  Skoro  sam  se  gušio  od  jecaja.  “Ti  si  moj  guru  Babađi,  koji

je uvek bio moj!” Prizori iz prošlosti oživeli su  u  mom  sećanju.  Ovde,  u  ovoj pećini, proveo sam mnoge godine svoje prošle inkarnacije. Savladan neizrecivim uspomenama  suznih  očiju  sam  zagrlio  stopala  svog  učitelja.

“Čekao sam te ovde više od tri decenije - čekao da mi se vratiš!” U Babađijevom glasu odzvanjala je nebeska ljubav. “Iskliznuo si mi iz  ruku  i nestao u burnim talasima s one strane smrti. Dotakao  te  je  čarobni  štapić karme i ti si  nestao! Ti  si  mene izgubio iz vida,  ali  ja  tebe  nikada! Pratio sam te preko blistavog astralnog mora po kome plove nebeski anđeli.  Pratio sam te kroz tamu i svetlo, kroz oluje i promene kao majka ptica koja čuva svoje mladunče. Kad si proživeo svoj ljudski rok u materici  i  rodio  se,  moje  oko  je bdelo nad tobom. Kada si kao  dete  sedeo  na  pesku  Nadiye  u  položaju lotosa, bio sam nevidljivo prisutan! Strpljivo sam bdeo nad tobom, mesec za mesecom, godinu za godinom, čekajući ovaj savršeni dan. Sada  si  sa  mnom!  Evo  tvoje svete ponjave za asane na kojoj si svakodnevno sedeo da bi svoje gladno srce ispunio Bogom! Vidiš li  kako  sam  sjajno  ispolirao  medenu  čašu  da  bi  opet  iz nje mogao piti! Drago moje dete, da li sada razumeš?”

“Šta da kažem, učitelju moj”, slomljeno  sam  promrmljao.  “Da  li  je  iko ikad čuo za  takvu besmrtnu ljubav?” Bacio sam dug i ushićen pogled na svoje večno blago, svog gurua u životu i smrti.

222      “Subota  je  načinjena  čoveka  radi,  a  nije  čovek  subote  radi”  -  Marko  2,  27.

“Lahiri, potrebno ti je čišćenje. Popij ulje iz ove činije i lezi  kraj  reke.” Smešeći se ustanovio sam da je Babađijeva praktična mudrost kao i uvek bila u prvom planu.

Poslušao sam njegova uputstva. Iako se spuštala ledena himalajska noć, u svakoj ćeliji mog tela pulsirala je ugodna toplina, unutrašnje zračenje. Pitao sam se nije li nepoznato ulje sadržavalo kosmičku toplinu.

Ledeni  vetrovi  duvali  su  oko  mene  u  mraku  i   zavijali   izazivajući   me. Hladni talasi reke  Gogash  tu  i  tamo  prelivali  su  se  preko  mog  tela  ispruženog na stenovitoj obali. U blizini su zavijali tigrovi, ali se  nisam  bojao.  Sila  koja  je zračila u meni, davala mi je  sugurnost  nepobedive  zaštite.  Proletelo  je  nekoliko sati. Izbledele uspomene jednog drugog života utkale su se u  sadašnji  blistavi uzorak  ponovnog  susreta  s  mojim  božanskim  guruom.

Moja razmišljanja prekinuo je zvuk koraka. Nečija ruka pomogla mi je da u mraku ustanem i  pružila  mi je  suvu  odeću.

“Dođi,  brate,”  rekao  je  drug,  “učitelj  te  čeka.”

Poveo me je kroz šumu. Mračnu noć osvetlio je iznenada bljesak  iz daljine. “Da li je  moguće  da  sunce  izlazi”,  upitao  sam.  “Zar  je  moguće  da  je noć  prošla?”

“Upravo je ponoć.” Moj vodič se tiho  nasmejao.  “Ono  svetlo  dolazi  od sjaja zlatne palate koju je večeras ovde materijalizovao neuporedivi Babađi.  U davnoj prošlosti jednom si izrazio želju241 da uživaš  u  lepotama  palate.  Naš učitelj sada  ispunjava  tvoju  želju  oslobađajući  te  time  karmičkog  ropstva.“  Zatim je dodao:

“Veličanstvena  palata  biće  večeras  pozornica  za  tvoju   inicijaciju   u   krija jogu. Sva tvoja braća pridružiće se da ti  zažele  dobrodošlicu,  radujući  se  što  je došao  kraj  tvom  dugotrajnom  progonstvu.  Pogledaj!”

Pred nama je stajala palata od sjajnog zlata.  Optočena  bezbrojnim draguljima,  usred  vrtova  pružala  je  prizor  neviđene  veličanstvenosti.   Sveci anđeoskog lica stajali su kraj sjajnih vrata koja  su  bila  gotovo  crvena  od  rubina. Visoki  svodovi  bili  su  optočeni  dijamantima,  safirima  i  smaragdima.

Pratio  sam  svog  druga  u  prostranu  dvoranu  za  primanje.  Vazduhom  se

širio miris tamjana i ruža. Svetiljke sa senkama bacale su svetlo u  raznim bojama. Male grupe poklonika, svetle i tamne kože, melodično su  pevale  ili sedele u meditativnom položaju uronjene  u  unutrašnji  mir.  Atmosferu  je prožimala živahna radost.

“Napajaj oči, uživaj u  umetničkim  lepotama  ove  palate,  jer  je  stvorena isključivo tebi u čast.”  Moj  vodič  se  saosećajno  smešio  dok  sam  ja  klicao  čudeći se.

“Brate,” rekao sam, “lepota ove građevine prevazilazi moć ljudskog zamišljanja.  Molim  te,  otkrij  mi  tajnu  njenog  porekla.”

“Rado ću te obavestiti.”  Tamne  oči  mog  druga  iskrile  su  mudrošću. “Zapravo  u  toj  materijalizaciji  nema  ničeg  što  se  ne  bi  moglo   objasniti.   Celi svemir  je  materijalizovana  Stvoriteljeva  misao.  Ova   teška   zemaljska   gromada, koja  lebdi  u  prostoru,  je  Božiji  san.  On  je  sve  načinio  od  svoje  svesti  kao  što

čovek  koji  sanja  ponovo  stvara  i  oživljava  sve  stvoreno.

Bog je prvo stvorio zemlju kao ideju. Zatim je oživeo, stvoreni su atomi energije.  Onda  je  složio  atome  u  čvrstu  kuglu.  Sve  njene  molekule  drže   se zajedno   Božijom   voljom.   Kad   tu   volju   povuče,   zemlja   će   se   opet   raspasti   u

223       Karmički  zakon  zahteva  da  svaka  čovekova  želja  na  kraju  bude  ispunjena.  Želja  je  prema tome lanac koji vezuje čoveka za točak reinkarnacije.

energiju. Energija će se rastopiti u svesti. Ideja o zemlji nestaće iz objektivne stvarnosti.

U snu se  slike  materijalizuju  podsvesnom  mišlju  onoga  koji  sanja.  Kada se  ta  koheziona  misao  povuče  (čovek  se  probudi),  san  i  njegovi  elementi nestaju. Čovek zatvori oči i podigne građevinu sna koju, kada se probudi, dematerijalizuje  bez  ikakvog  napora.  U  tome  sledi  Božiji  arhetipski   primer. Slično  tome,  kada  se  probudi  u  kosmičkoj   svesti,   bez   napora   će dematerijalizovati  iluzije  svog  zemaljskog  sna.

Pošto   je   sjedinjen   sa   svemoćnom   Božijom   voljom,   Babađi   može   pozvati

elementarne atome da se slože, da bi se zatim  ispoljili  u  bilo kom  obliku.  Ova zlatna palata stvorena u trenutku, stvarna je podjednako kao i  ova  zemlja. Babađi je stvorio ovu predivnu građevinu od svog duha  i  pazi  da  se  ona održi.” Zatim je dodao: “Kada ta struktura posluži svojoj svrsi, Babađi će je dematerijalizovati.”

Dok  sam  obuzet  strahopoštovanjem  ćutao,  moj  vodič   je   rukom   opisao veliki luk. “Ova blistava palata ukrašena  draguljima  nije  sagrađena  ljudskim naporima.  Ni  zlato  ni  dragulji  nisu  s   mukom   iskopani   u   rudnicima.   Građevina stoji  čvrsto  kao  monumentalni  izazov  čovečanstvu.  Ko  god   shvati   da   je   sin Božiji, kao što  je  to  shvatio  Babađi,  može  da  postigne  svaki  cilj  koristeći beskrajno duševno bogatstvo. Običan kamen u sebi čvrsto skriva tajnu ogromne atomske  energije,242   a  smrtni  čovek  je  prema  tome  božanska  atomska  centrala.”

Mudrac je sa obližnjeg stola dohvatio vazu.  Drška  joj  je  blistala  od dijamanata. “Naš veliki  guru  stvorio  je  ovu  palatu  pretvarajući  u   čvrsto  stanje bezbroj slobodnih kosmičkih zraka”, nastavio je.  “Pipni  ovu  vazu  i  dijamante  na njoj.  Proći  će  na  svakom  čulnom  ispitu.”

Pregledao sam vazu i prešao rukom preko glatkih zidova u  sobama  na kojima je  bio  debeli  sloj  sjajnog  zlata.  Svaki  od  obilno  razbacanih  dragulja  bio je  dostojan  kraljevske  krune.  Osetio  sam  duboko  zadovoljstvo.  Želja  iz  prošlih

života  koja  je  skriveno  tinjala  u  podsvesti,  kao  da  se  istovremeno  ispunila   i ugasila. Moj dostojanstveni drug poveo me je pod ukrašene svodove, pa  kroz hodnike u celi niz soba bogato nameštenih u stilu kraljevske palate. Ušli smo  u ogromnu dvoranu. U sredini je stajao zlatni presto optočen šarenim, blještavim draguljima. Na njemu  je  u  položaju  lotosa  sedeo  uzvišeni  Babađi.  Kleknuo  sam na  sjajni  pod  do  njegovih  nogu.

“Lahiri,  uživaš  li  još  uvek  u  ostvarenju  svog  sna?”  Oči  mog  gurua svetlele su kao i njegovi safiri. “Probudi se! Sve tvoje zemaljske  žeđi  biće zauvek ugašene.” Promrmljao je nekoliko mističnih reči blagoslova. “Ustani, sine moj,  da  bi  putem  krija  joge  ušao  u  Kraljestvo  Božije.”

Babađi je ispružio ruku.  Iz  nje  je  suknula  homa  (žrtveni  plamen) okružena voćem i cvećem.  Pred  tim  plamtećim  oltarom  primio  sam oslobodilačku jogijsku tehniku.

Obredi su  završeni  u ranu  zoru.  U  svom ushićenju nisam  osećao  potrebu za snom, pa sam lutao palatom u kojoj je bilo svakakvog blaga i odabranih umetničkih predmeta. Kada sam se spustio u mirisne  vrtove,  opazio  sam  u blizini iste one pećine i gole  planinske  stene  koje  se  juče  nisu  mogle  pohvaliti time da se nalaze kraj palate ili cvetne terase.

224      Teorija  o  atomskoj  strukturi  materije  iznesena  je  u  drevnim   indijskim   traktatima   vaisešike   i nyaye.  “Golemi  svetovi,  šaroliki  kao  čestice  prašine  u  zraku  sunca,   smešteni   su   u   šupljinama svakog  atoma”  -  Yoga-vasištha.

Ponosno sam ušao u palatu koja je bajkovito blistala  na  hladnom himalajskom suncu i potražio svog učitelja. On je i dalje sedeo na  prestolu okružen mnogobrojnim učenicima  koji  su ćutali.

“Lahiri, ti si gladan”, progovorio je Babađi. “Zatvori oči.”

Kada sam ih ponovo otvorio više  nije  bilo ni čarobne palate ni  njenih slikovitih vrtova.  Sada  smo  svi  sedeli  na  goloj  zemlji  na  istom  onom  mestu  gde je bila palata, nedaleko od senovitih pećina  s  ulazima  koje  je  obasjavalo  sunce. Setio sam se kako je moj vodič  rekao  da  će  palata  biti  dematerijalizovana,  a njeni  zarobljeni  atomi  pušteni  u  supstancu  misli  iz  koje  su  i  potekli.  Iako začuđen, s poverenjem sam gledao svog gurua. Nisam  znao  šta  da  očekujem  u ovom danu čudesa.

“Ispunjena je svrha  zbog koje je palata  stvorena”, objasnio je Babađi.  Sa tla  je  podigao  zemljanu  posudu.  “Stavi  ovamo  ruku  i  dobićeš  jelo  koje  želiš.”

Čim sam  dotakao  široku  praznu  činiju,  u  njoj  su  se  stvorili  prženi  lućiji u maslacu, kari i probrani slatkiši. Prionuo  sam  opazivši  da  činija  ostaje  puna. Kada  sam  završio  sa  jelom,  potražio  sam  vodu.  Moj  guru  mi  je  pokazao  na

činiju ispred mene. I gle, hrana je nestala, a u činiji je bila voda, bistra kao iz gorskog izvora.

“Mali broj smrtnika zna da kraljestvo Božije sadrži u sebi i kraljestvo svetovnih ispunjenja”, osvrnuo se Babađi. “Božansko kraljestvo obuhvata  i zemaljsko, ali ovo poslednje, pošto je iluzorno, ne može u  sebi  sadržavati suštinu stvarnosti.”

“Ljubljeni  učitelju,  juče  uveče  pokazali  ste  mi  punu  meru   lepote   na zemlji  i  na  nebu!”  Osmehnuo  sam  se  sećajući   se   nestale   palate.   Sigurno   ni jedan  jogi  nije  iniciran  u  uzvišene  tajne  duha  u  tako  luksuznoj  okolini!”

Mirno sam gledao na  sadašnji  prizor  koji  je  bio  u  oštroj  suprotnosti  s tim luksuzom. Gola zemlja, nebo  umesto  krova  i  pećine  kao  primitivan  zaklon, bile su dražesno prirodno okruženje anđeoskih svetaca oko mene.

Tog popodneva sedeo sam  na  svojoj  prostirci  posvećenoj  uspomenama dubokih  duhovnih   doživljaja   iz   prošle   inkarnacije.   Moj   božanski   guru   prišao   mi je i prešao mi rukom preko  glave.  Ušao  sam  u  stanje  nirvikalpa  samadhija  i tako blažen proveo sedam neprekidnih dana. Prolazeći  redom  stupnjeve samospoznaje, prodro sam u besmrtno kraljestvo svarnosti. Otpala su sva varljiva ograničenja. Duša mi se ustoličila na  večnom  oltaru  kosmičkog  duha.  Osmog dana pao sam učitelju pred noge preklinjući ga da me  zadrži  kod  sebe  u  svetoj divljini.

“Sine moj,” rekao je Babađi grleći me, “u ovoj  inkarnaciji  svoju  ulogu moraš  igrati  pred  očima  javnosti.  Mnoge  živote  proveo  si  usamljen  meditirajući, a sada moraš među ljude. Zato što me nisi sreo pre nego što si  se  oženio  i zaposlio, postoji dubok razlog. Moraš se odreći misli da ćeš  se  pridružiti  našem tajnom  društvu  u  Himalajima.  Tvoj  život  leži  na  bučnim  trgovima  gde  ćeš poslužiti kao primer idealnog jogija-kućedomaćina. Plač mnogobrojnih zbunjenih muškaraca i žena  nije  pao  na  gluve  uši”,  nastavio  je.  “Velikani  su  te  izabrali da doneseš duhovnu utehu krija joge mnogobrojnim ozbiljnim tragaocima  istine. Milioni opterećeni porodičnim  vezama  i  teškim  svetovnim  dužnostima  ohrabriće se kad  vide  tebe,  kućedomaćina  kao što su  i  oni  sami.  Moraš  ih  voditi tako da uvide da vrhunska jogijska ostvarenja nisu nemoguća za porodičnog čoveka. Čak i u ovom svetu, jogi koji tačno izvršava svoje dužnosti bez ličnih motiva ili vezanosti, korača sigurnom stazom prosvetljenja.

Ništa  te  ne  prisiljava  da  se  odrekneš  sveta  jer  si  u  sebi  već  prerezao  sve

karmičke veze. Nisi od ovoga sveta, a ipak moraš biti u njemu. Preostaju ti još

mnoge  godine  savesnog  ispunjavanja  porodičnih  građanskih   i   spiritualnih dužnosti. Novi  dah  božanske  nade  osetiće  se  nad  jalovim  srcima  svetovnih  ljudi. Iz tvog uravnoteženog života shvatiće da oslobođenje  više  zavisi  od  unutrašnjeg nego  od  spoljašnjeg  odricanja.”

Tako su mi daleko izgledali porodica, kancelarija,  svet,  dok  sam  slušao svog gurua  u  usamljenim  himalajskim  visinama.  No,  u  njegovim  rečima  zvučala je  neokolebljiva  istina.  Pokorno  sam  se  složio  da  napustim  ovu  blagoslovljenu luku mira. Babađi me je poučio strogim pravilima koja treba poštovati prilikom prenošenja  jogijskog  umeća  sa  učitelja  na  učenika.

“Krija ključ daj samo učenicima koji su toga dostojni”, rekao  je  Babađi. “Samo onaj ko se zavetuje da će sve žrtvovati u potrazi za Bogom, dostojan je da  pomoću  nauke  meditacije  otkrije  vrhovnu  tajnu  života.”

“Anđeoski učitelju, pošto ste već počastili čovečanstvo oživljavanjem izgubljenog umeća krije,  ne  biste li  povećali svoj  dar time što  biste malo  ublažili ove zahteve?” Gledao sam Babađija preklinjućim pogledom. ”Molim vas da mi dozvolite da prenesem kriju svim tragaocima za istinom čak i ako se u početku ne budu mogli zavetovati da će se u sebi odreći svega. Izmučenim muškarcima i ženama ovog sveta, proganjanim trostrukom patnjom243 potrebno je naročito ohrabrenje. Možda se  nikada  neće  usuditi  da  izađu  na  put  istine  ako  im uskratimo  inicijaciju  u  kriju.”

“Neka  bude  tako.  Možeš  slobodno  davati  kriju  svima  koji  te  ponizno zamole za pomoć. Kroz tebe je izražena Božja želja.” Tim jednostavnim rečima milostivi guru je ukinuo stroge zaštitne mere koje su  vekovima  skrivale  kriju  od sveta.

Nakon kratkog ćutanja,  Babađi  je  dodao:  “Ponovi  svakom  od  svojih učenika ovo veličanstveno obećanje iz Bhagavad gite:244 Svalpam asya dharmasya trayate  mahato  bhayat.”

Kada sam sledećeg  jutra  kleknuo  do  Babađijevih  stopala  da  me  blagoslovi pri  odlasku,  osetio  je  da  ga  nerado  napuštam.

“Mi  se  ne  možemo  rastati,  drago  moje  dete.”  S  ljubavlju  mi  je  dotakao

rame.  “Gde god bio,  kad  me  pozoveš,  odmah ću doći.”

Utešen tim čudesnim obećanjem i obogaćen novonađenim zlatom božanske istine, sišao sam  niz  planinu.  U  kancelariji  su  mi  drugovi  zaželeli  dobrodošlicu, jer su  već  deset  dana  mislili  da  sam  se  izgubio  u  džunglama  Himalaja.  Ubrzo je stiglo pismo iz uprave. “Lahiri treba da se vrati u Danapur”, glasilo  je.  “U Ranikhet   je   premešten   greškom.   Na   tu   dužnost   trebalo   je   poslati   drugog

čoveka.”

Nasmešio sam se razmišljajući o skrivenom toku događaja koji me  je odveo u najudaljeniju tačku Indije.

Pre  povratka  u  Danapur,  proveo  sam  nekoliko  dana  s  jednom  bengalskom

porodicom  u  Moradabadu.  Društvo  od  šest  prijatelja  skupilo  se  da  me  pozdravi. Kada  sam  poveo  razgovor  o  duhovnom,  moj  domaćin  mračno  je  primetio.

“Ah, u Indiji danas više nema svetaca!”

“Babu,”  vatreno  sam  protestovao,  “naravno  da  u  ovoj  zemlji   još   ima velikih učitelja!” Žar  osećanja  me  je  promorao  da  ispričam  svoje  čudesne događaje  u  Himalajima.  Društvo  je  učtivo  izrazilo  nevericu.

225      Telesna, duševna i duhovna patnja koja se manifestuje kao telesna bolest, psihički poremećaji ili  “kompleksi”  i  duševno  neznanje.

226       Drugo  pevanje,  stih  40:  “Stoga  će  te  čak  i  malo  vršenje  tog  religioznog  obreda   (dharme),

spasiti  od  groznog  straha  (mahato  bhayat),  goleme  patnje  sadržane  u  iskustvima  života  i  smrti, koja se neprestano ponavljaju.”

“Lahiri,” rekao mi je blagim glasom jedan od njih, “razređen planiniski vazduh delovao je na tvoj duh. Mora da si nam ispričao neki svoj san.” Izgarajući žarom istine, rekao sam ne  misleći:  “Ako  ga  pozovem,  moj  guru  će doći ovamo u ovu  kuću.”  U  očima  svih  bljesnulo  je  interesovanje.  Nije  čudno da je grupa nestrpljivo htela da vidi sveca koji bi se materijalizovao na tako neobičan način.

Donekle nerado, zamolio sam ih za tihu prostoriju i dva nova vunena pokrivača.

“Učitelj   će   se   materijalizovati   iz   etera”,   rekao   sam.   “Ostanite   u  tišini   s   druge

strane vrata. Ubrzo ću vas pozvati.”

Utonuo sam u meditativno stanje ponizno dozivajući  svog  gurua.  Zamračena soba uskoro se ispunila blagim svetlom. Izronio je blistavi Babađijev lik.

“Lahiri, zar me zoveš zbog takve sitnice?” Učiteljev pogled  bio  je  strog. “Istina je za one koji ozbiljno traže, a ne za dokone radoznalce.  Lako  je verovati kada čovek vidi. Tada nema ničeg što  bi  se  moglo  poreći.  Natčulnu istinu zaslužuju i otkrivaju samo oni koji uspeju prevazići svoj prirodni materijalistički skepticizam.”

Zatim  je  ozbiljno  dodao:  “Pusti  me  da  odem!” Pao sam mu pred noge preklinjući ga.

“Sveti  učitelju, razumem   da sam  pogrešio. Ponizno vas molim  da  mi

oprostite. Usudio sam se da vas pozovem, jer sam želeo da ovi duhovni slepci poveruju.  Pošto  ste   milostivo   uslišili   moju   molitvu,   molim   vas,   nemojte   otići   a da  ne  blagoslovite  moje  prijatelje.  Iako  ne  veruju,  ipak  su  bili   spremni   da provere   istinitost   mojih   neobičnih   tvrdnji.”

“Dobro, dakle, ostaću. Ne želim da te diskreditujem pred prijateljima.” Babađi se smešio, ali je ipak blago  dodao:  “Od  sada,  sine  moj,  doći  ću  samo kada ti budem potreban, a ne uvek kada me pozoveš.”245

Kada sam otvorio  vrata,  u  maloj  grupi  vladala  je  napeta  tišina.  Kao  da ne veruju svojim čulima, moji prijatelji zurili su u blistavi lik koji je sedeo na pokrivačima.

“To je masovna hipnoza”, glasno  se nasmejao  jedan  iz grupe. “Niko  nije mogao da uđe u ovu sobu bez našeg znanja!”

Babađi im se približio smešeći se i  pokazao  svakom  od  njih  da  dotakne toplo čvrsto meso negovog tela. Sumnje su bile raspršene, a moji  prijatelji  su  se pokajali  i  sa  strahopoštovanjem  bacili  na  pod  pred  Babađijeve  noge.

“Pripremite  halvu.”246    Znao  sam  da  je  Babađi  to  tražio  da  bi  ih  još  više

uverio u svoju materijalnu stvarnost. Dok se halva kuvala, božanski guru je ljubazno razgovarao. Bilo je neobično videti kako od  svakog  ovog  nevernog Tome postaje pobožni sveti Pavle. Kada smo pojeli halvu, Babađi nas je redom blagoslovio. Iznenadni bljesak, i bili smo svedoci trenutne dematerijalizacije Babađijevog tela u magličasto  svetlo.  Učiteljeva  volja  usklađena  s  Bogom olabavila je stisak nad atomima etera, koje je sakupila kao svoje  telo.  Trilioni sićušnih biotrona nestali su u beskonačnom rezervoaru.

Uskoro sam se vratio u Danapur. Čvrsto usidren u duhu opet sam preuzeo svoje dužnosti na poslu i u porodici.”

227      Na putu prema  Beskonačnom  čak  i  prosvetljeni  učiitelji  kao  što  je  Lahiri  Mahasaya,  mogu da budu i suviše gorljivi, pa ih treba disciplinovati. U Bhagavad giti  čitamo  mnogo  puta  kako božanski  guru  Krišna  kori  princa  svih  poklonika,  Arđunu.

228      Kaša od  pšenične  paste  pržene  na  maslacu  i  kuvane  s  mlekom.

Lahiri Mahasaya ispričao  je  svamiju  Kebalanandi  i  Šri Juktešvaru  kako  je još jednom sreo Babađija u okolnostima koje su odgovarale guruovom obećanju: “Doći  ću  kada  ti  budem  potreban.”

“Pozornica je bila Kumbha-mela u Allahabadu”, rekao je Lahiri  Mahasaya svojim učenicima.  “Otišao  sam  tamo  za  vreme  kratkog  odmora  od  svojih dužnosti u  kancelariji.  Dok  sam  šetao  među  monasima  i  sadhuima  koji  su  iz daleka došli na ovu svečanost, primetio sam  asketu  premazanog  pepelom  kako pruža svoju prosjačku činiju.  Pomislio  sam  da  je  licemeran  zato  što  koristi spoljašnje  simbole  odricanja  bez  odgovarajuće  unutrašnje  milosti.  Tek  što  sam prošao pored askete, kada mi je  začuđen  pogled  pao  na  Babađija.  Klečao  je pred  neočešljanim  pustinjakom.

“Guruđi,”  požurio  sam  njemu,  “šta  radite,  gospodine?”

“Perem noge ovom čoveku koji se svega odrekao, a zatim ću oprati njegove kuhinjske potrepštine.” Babađi mi se smešio  poput  deteta.  Znao  sam kako želi da mi stavi do znanja da  od  mene  traži  da  ne  kritikujem  nikoga, nego da vidim Gospoda u telesnom hramu svakog čoveka, bio on superioran ili inferioran.  Veliki  guru  je  dodao:

”Služeći mudre i glupe sadhue, učim se najvećoj  od  vrlina,  onoj  koja  je Bogu najdraža, a to je poniznost.”