''U stanu moje mame živi mladi par. Kćerka mamine komšinice sa momkom. Vredna, uredna, ljubazna, simpatična mlada žena. Ali u nemilosti je kod momkovih roditelja zbog majke, čiji život je inspiracija torokušama. I zbog toga nemaju nikakvu podršku. A dete radi dva posla. I sama sam bila neželjena snajka. Dete razvedenih roditelja, žigosana. Nikada i ničim ne možeš da opereš roditeljski greh. Sve je poželjnije od toga. Izazivam ih sve neka nam stanu na među. Sve što one mogu i umeju, mi ćemo i više i bolje. Obeležene, kužne. A posebne, jedinstvene, kao stari dukati. Lajte kere Jakopsfelda. Ne možete nas više ujesti.

 

****

Moj Saša, došao je motorom, na kafu. Da se posavetuje sa mnom oko najnovije ljubavi. Moj drug, brat, oslonac, zaštitnik. Pitao me je za mišljenje. Na nesreću, poznajem je. Ćutala sam. Zašto je sve tako komlikovano, skoro nemoguće. Šta da mu kažem? Ne mogu ni istinu, ni laž. No ,ona ga je već unesrećila. E moj Saša. Ma zube ću joj izbiti. Zbog njega.

 

****

Umorna od osuda i presuda, večiti krivac i saučesnik, bolna i osporavana, namučena, sa nožem u leđima, samo se uspravila i ispravila, otresla ih sve, i željene i nevoljene i otišla, doduše hramajući, ali se udaljila i nestala, i nije je više bilo, samo za njih, pošto je nisu videli, ni čuli, banalni i bunovni, nenavikli, podmukli, jadni ONI...

 

****

Danas sam videla kako se okončavaju mirovne misije, što reče Miki. Vrlo neuspešno. Nakon svih pregovora, dogovora, i drugih raznoraznih dešavanja između dve strane, sve se okonča nakrivljenim kišobranom i izbezumljenim pogledom u stilu samo da me on ne primeti. Uh, izbegoh ga, jedva. Da li pregovarači nisu dovoljno vispreni, zainteresovani ili je to neizbežan kraj svake misije? Naročito mirovne.

 

****

Niko nije prorok u svom selu. Zovu me na prezentacije u druge države, gradove a tamo gde sam odrasla, živela, pisala o njima, nisam baš poželjna. No, ko ludi sudi? Organizovaću sebi čitanje u parku ili amfiteatru. Nadam se da će biti i slušalaca.

 

****

Strašno me je uvredio zlonameran komentar i pitala sam veterane zašto sam ga dobila? Svi su mi odgovorili isto. Da se ne obazirem, svi motivi su uvek lični i da pišem bolje od pomenutih, pa je samo zavist u pitanju. Nagledala sam se bezimenih, koje su sve iste, menjaju samo maske , umesto lica i perike, umesto kose. Opasne su kao strujne jegulje, snishodljivo nacerene, merkaju me podsmešljivo. Zabadale su se u mene kao otrove strelice. Evo vam sve. Svi tekstovi, reči, vodite i njega. U meni ima toliko još neizrečenog, toliko prizora, toliko zapretenog, da se plašim da ne mogu o svemu ni pisati. A reči teku lakše posle pelina, nego nakon nektara. Oni što pišu, idu usamljeničkim stazama. Društvo podrazumeva i razgovor. Zašto me toliko mrzite bezimene? Pa i ja sam nekome jedna od vas.

 

https://www.facebook.com/maja.kis.581