IV

MANA-LICNOST

Moj ishodni materijal za ovo izlaganje su slu­ čajevi u kojima je došlo do onoga o čemu je u pret­ hodnom poglavlju diskutovano kao o najbližem cilju, naime savlađivanje Anime kao autonomnog komplek­ sa i njen preobražaj u funkciju veze svesti ka ne­ svesnom. Sa postizanjem ovog cilja uspeva se da se Ja oslobodi svih svojih zapletenosti sa kolektivnim i kolektivno nesvesnim. Kroz ovaj proces gubi Anima demonsku snagu autonomnog kompleksa, tj. ona ne može da dovede do opsednutosti, pošto je depotenci- rana. Ona više nije čuvar nepoznatih  dragocenosti, ona više nije Kundri, demonski Gralov vesnik božan- sko-životinjske prirode, više nije »duša gospodarica«, već psihološka funkcija intuitivne prirode, o kojoj bi se zajedno sa primitivnim čovekom moglo reći: »on ide u šumu da bi govorio sa duhovima«, ili  »moja zmija mi je rekla«, ili  izraženo mitološkim infantil­ nim jezikom: »mali prst mi je rekao«.

Oni koji čitaoci koji poznaju Rajder Hagardov opis: »She-who-must-be-obeyed«, sigurno će se setiti magijske snage ove ličnosti.  »She«  je  mana-ličnost, tj. biće puno okultnih, magijskih svojstava (mana), naoružano magijskim znanjima i snagama. Svi ovi atributi potiču, naravno, iz naivne projekcije nesvesne samospoznaje, koja bi, izražena manje poetskim re­ cima, glasila otprilike ovako: »Ja priznajem da u me­ ni deluje psihički faktor  koji  na  neverovatan način

može izmaći mojoj svesnoj volji. On može da mi usa­ di u glavu izvanredne ideje, da prouzrokuje neželjene i nepoželjne ćudi i afekte, da ove natera na čudno­ vate postupke za koje ne mogu preuzeti odgovornost, da moj odnos sa drugim ljudima ometa na iritativan način itd. Osećam se bespomoćnim prema ovoj činje­ nici'i što je najgore: ja  sam  u  nju  zaljubljen,  tako da moram da joj se divim.« (Poete  ovo  često  nazi­ vaju umetničkim temperamentom, oni koji to nisu izvinjavaju se  na  drugi  način).

Kada faktor »Anima« izgubi svoju  manu, kuda ova odlazi? Očigledno je onaj ko je ovladao Animom stekao onu manu, shodno  primitivnoj predstavi, da onaj ko ubije mana-ličnost inkorporira i manu.

^Ko se obračunao sa Animom? Očigledno svesno Ja, i stoga je Ja preuzelo manu. Tako svesno Ja po­ staje mana-ličnost. Ali mana-ličnost je dominanta kolektivno nesvesnog, poznati arhetip moćnog čove­ ka u obliku junaka, poglavice, čarobnjaka, vrača i sveca, gospodara nad ljudima i duhovima, prijatelja Boga.

Ovo je sada muška kolektivna figura, koja iz­ ranja iz tamne pozadine i opseda svesnu ličnost. Ova duševna opasnost je suptilne prirode, ona može, po­ moću inflacije svesti da uništi sve ono što je stečeno kroz raspravu sa Animom. Stoga praktički nije od malog značaja znati da je 31 hijerarhiji nesvesnog Anima najniži stupanj i jedna od mogućih figura, i da njeno savlađivanje konsteluje neku drugu kolek­ tivnu figuru koja sada preuzima njenu manu. U stvarnosti je to, naime, figura čarobnjaka — kako bih je ja jednostavno nazvao — koja u sebe uvlači manu, tj. autonomnu vrednost Anunej Samo ukoliko sam ne­ svesno identičan sa ovom figurom, mogu da uobraža- vam da i sam posedujem manu Anime. Ali pod ovim uslovima to ću činiti nepogrešivo.

Figura čarobnjaka ima kod žena ne manje opa­ san ekvivalent —Uoj e materinski nadmoćna figura, velika majka, koja sve razume i sve  prašta  i  uvek želi sve najboljejkoja uvek živi za druge a nikada ne

traži svoje, otkrivač velike ljubavi, kao što je on ve- snik poslednje istine. I kao što se velika ljubav ni­ kada ne ceni, tako se i velika mudrost nikada ne shva- ta. A tek međusobno ne mogu da se trpe.

Ovde mora da postoji opasan nesporazum, pošto se bez sumnje radi o inflaciji. Ja je prisvojilo nešto što mu ne pripada. Ali kako je prisvojilo ovu manu? Ako je stvarno bilo Ja ono što je  pobedilo  Animu, onda mu pripada i mana i onda je zaključak ispravan

—     čovek je postao značajan. Ali zašto ovo značenje, mana, ne deluje na druge? To bi ipak bio suštinski kriterijum! Ne deluje stoga što čovek nije postao zna­ čajan, već jeru mešavini sa arhetipom potpao daljnoj nesvesnoj figuri. Dakle, moramo zaključiti da Ja uop­ šte nije ovladalo Animom i stoga nije ni steklo manu. Došlo je samo do novog stapanja sa istopolnom figu­ rom koja odgovara imagu oca i to po mogućstvu još veće snage.'

Od sile koja vezuje sva bića

Oslobađa se čovek koji pobedi samog sebe.1

Tako on postaje natčovek, koji je izriad svake vlasti, polubog, možda još više od toga.. . »Ja i otac smo jedno«, ova moćna spoznaja u svoj svojoj strašnoj dvosmislenosti potiče upravo iz ovog psihološkog mo­ menta.

Nasuprot ovome može se naše jadno ograničeno Ja, ako poseduje samo i trunku samospoznaje, samo povući i brzo odbaciti svaku iluziju o moći i znače­ nju. Bila je zabluda: Ja nije nadvladalo Animu i stoga nije ni steklo njenu. manu. Svest nije postala gospo­ dar nesvesnog, već je Anima svoje vladalačko posva- janje izgubila u onom stepenu u kome se Ja uspelo razračunati sa nesvesnim. Ovo razračunavanje, među­ tim, nije predstavljalo pobedu svesti nad nesvesnim, već uspostavljanje ravnoteže između oba sveta.

»Čarobnjak«  je  mogao  da stekne  posed  nad Ja samo stoga što je Ja sanjalo o pobedi nad Animom. |

'  Goethe, Die Geheimnisse.

To je prehvataj, a svaki prehvataj od strane Ja je pra­ ćen prihvatajem nesvesnog:

Preobražena mogu doć, koristit svoju strašnu moć.2

Stoga ako Ja odustane od polaganja prava na pobedu, onda automatski prestaje opsednutost čarobnjakom. Ali gde ostaje mana? Ko ili šta postaje mana kada čak više ni čarobnjak ne može da vrača? Do sada znamo samo da ni svest ni nesvesno nemaju manu;;pošto je sigurno da, ako Ja ne polaže pravo na moć, onda ne nastaje ni opsednutost, tj. i nesvesno je izgubilo svo­ ju glavnu silu. ID ovom stanju mana mora, dakle, pri­ pasti nečemu š'to je svesno i nesvesno ili što nije ni svesno ni nesvesno. To nešto je traženo »središte« lič­ nosti, ono neopisivo nešto između suprotnosti ili sje­ dinjavanja suprotnosti ili rezultat konflikta ili »uči­ nak« energetskog napona, postajanje ličnosti, najin- dividualniji korak napred, sledeći stupanj. J

Ja ne bih zahtevao od čitaoca da u svim detalji­ ma prati prethodni brzi pregled celokupnog proble­ ma. On ga može posmatrati kao neku vrstu ekspo­ zicije, čiju ću bližu intelektualnu obradu dati tek u tekstu koji sledi.

Ishodna tačka našeg problema je stanje koje pro- ishodi kada su nesvesni sadržaji, koji prouzrokuju Anima i Animus fenomen u dovoljnoj meri prevedeni u svest. Ovo se najbolje može zamisliti na sledeći na­ čin: nesvesni sadržaji su pre svega stvari lične atmo­ sfere, možda po tipu gore navedene fantazije muškog pacijenta. Kasnije se razvijaju fantazije nelično ne­ svesnog, koje suštinski sadrže kolektivnu simboliku, nešto po tipu vizije moje pacijentkinje. Ove  fanta­ zije nisu divlje i nepravilne, kao što se naivno moglo pomisliti, već ove slede određene nesvesne pravce, ko­ ji konvergentno pritiču određenom cilju. Stoga se ove kasnije serije fantazija najbolje mogu uporediti sa procesima inicijacije, pošto ovi predstavljaju najbližu

* Faust II, 5. čin, 4. scena.

analogiju^ Sve donekle organizovane primitivne gru­ pe i plemena imaju svoje često izvanredno razvijene inicijacije, koje u svom socijalnom i religioznom ži­ votu igraju izvanredno značajnu ulogu.3 Pomoću njih dečaci se preobraćaju u muškarce, devojke u  žene. One koji se ne podvrgnu obrezivanju ili eksciziji Ka - virondi pogrdno nazivaju: »životinje«. To pokazuje da su običaji inicijacije magijsko sredstvo pomoću koga se čovek iz životinjskog stanja prevodi u ljudsko sta­ nje. Primitivne inicijacije su očigledno misterije pre- obražavanja od najvećeg duhovnog značenja. Vrlo često su inicijandi podvrgnuti mučnim metodama, dok im se istovremeno poveravaju tajne plemena, s jedne strane zakoni i hijerarhija plemena, a s druge kosmogonska i druga mitska učenja. Inicijacije su se održale kod svih kulturnih naroda. U Grčkoj su se prastare, elenške misterije održale verovatno sve do u VII hrišćanski vek. Rim je bio preplavljen miste­ rioznim religijama. Jedna od njih je i hrišćanstvo, ko­ je je u svom današnjem obliku, svakako izbledelo i de- generisano, još održalo stare ceremonije inicijacije u krštenju, konfirmaciji i pričešću. Stoga niko neće biti u stanju da ospori ogromno istorijsko značenje inici­ jacije.

Ovu istorijsku važnost inicijacije (uporediti sve- dočanstva starog veka u pogledu elenških misterija!) nije odbacilo ni moderno doba. Slobodni zidari, l'Eglise Gnostique de la France, legendarni vitezi s ružom, teozofija itd. su slabi zamenski produkti za nešto što bi trebalo zapisati crvenim slovima na isto- rijskoj listi gubitaka.; Činjenica je da se u nesvesnim sadržajima sreće celokupna simbolika inicijacije sa neospornom jasnoćom.' Prigovor da je ovo staro su- jeverje i sasvim nenaučno, inteligentan je isto ono­ liko kao kada neko u susretu sa  epidemijom kolere primeti da je sve to samo zarazna bolest a povrh toga i nehigijenski. Ne radi se, kako stalno moram da na­ glašavam, o pitanju da li su simboli inicijacije objek­ tivne istine ili ne, već samo o tome da li su nesvesni

* Up. H. Webster, Primitive Secret Societies, 1908.

sadržaji ekvivalenti inicijacijskog postupka  ili  ne,  i da il ovi imaju uticaja na ljudsku psihu ili ne. Ne postavlja se pitanje da li su oni poželjni ili ne. Do­ voljno je da su prisutni i da deluju.

Pošto mi je u vezi sa ovim nemoguće da čitaocu iscrpno izložim delom vrlo duge serije slika, neka se za sada zadovolji sa malo primera a da izvan ovoga pokloni poverenja mom tvrđenju da su to dosledno izgrađene usmerene povezanosti. Reč »usmeren« sva­ kako da koristim  sa izvesnim oklevanjem. Ovu reč treba koristiti sa oprezom i ograničenjima. Kod du­ ševnih bolesnika mogu, naime, serije snova kao i se­ rije fantazija kod neurotičara proticati besciljno. Mla­ di pacijent, čije sam suicidalne  fantazije prethodno izneo, na najboljem je putu da produkuje besciljne fantazije, ukoliko ne nauči da svesno uzme učešća u svemu. Samo na taj način nastaje smer ka određenom cilju. Nesvesno je čist prirodni proces s jedne strane bez namere, ali s druge sa onom potencijalnom usme- renošću koja je karakteristična za svaki energetski proces. Ali ako svest uzme aktivnog  učešća i svaki stupanj procesa doživi ili ga bar nasluti, onda se sle- deća slika nastavlja na stečeni viši stupanj i tako nastaje usmerenost.

Sledeći cilj razračunavanja sa nesvesnim je po­ stizanje stanja u kome nesvesni sadržaji više ne osta­ ju nesvesni i više se indirektno ne izražavaju kao Anima i Animus fenomeni, dakle,« stanja u kome Ani­ ma (i Animus) postaje funkcija veze  sa  nesvesnim. Sve dok ovo  nisu, oni su autonomni kompleksi, tj. ometajući faktori koji probijaju kontrolu svesti i na taj način se ponašaju kao pravi smutljivci^ Pošto je ovo opšte poznata činjenica, moj izraz »kompleks« se u ovom smislu i odomaćio u opštoj govornoj upotrebi. Sto neko ima više »kompleksa«, tim je više opsednut i ako se pokuša da se stvori slika one ličnosti koja se izražava kroz svoje komplekse, onda se u datom slučaju dolazi do zaključka da to mora biti histerična žena — stoga Anima! Ali ako postane svestan svojih nesvesnih sadržaja, prvo  kao činjeničnog sadržaja njegovog ličnog nesvesnog, a zatim kao fantazija ko-

lektivno nesvesnog, onda dospeva do korena svojih kompleksa a time postiže i razrešenje od svoje op- sednutosti. Sa tim prestaje i fenomen Anime,

Međutim,  ona  velika  nadmoć  kojii  je  uslovila opsednutost — ono što ne mogu otresti već mi je na neki način nadređeno — trebalo bi, po logici, da ne­ stane sa Animom, čovek bi trebalo da postane »slo­ bodan od kompleksa«, tako reći psihološki čist. Više ne bi trebalo da se dešava ono što ne odobrava Ja, a ako Ja nešto zaželi, onda ne bi trebalo da išta bude u  stanju  da se  ubaci kao  prepreka.-Time  bi Ja  bio osiguran  nedostižni  položaj  — nepokolebljivost  nat- čoveka ili nadmoćnost savršenog mudraca. Obe figure su  idealne  slike/ Napoleon  s  jedne,  Lao-ce  s  druge strane.   Obe   figuVe   odgovaraju pojmu  »izvanredne dejstvenosti«, koji izraz Leman upotrebljava u svojoj • poznatoj  monografiji4        za   objašnjenje  mane.  'Stoga takve ličnosti jednostavno nazivam mana-ličnost. Ona odgovara jednoj dominanti kolektivno nesvesnog, ar­ hetipa koji se u čovekovoj psihi oformio još od ne ­ zamislivih vremena pomoću odgovarajućeg iskustva.; Primi ti vac ne analizira niti razbija glavu o tome za­ što je neko drugi bolji od njega. Ako je pametniji i jači, onda znači da ima manu,  tj.  on poseduje veću snagu; on može tu snagu i da izgubi, možda ako neko pređe  preko  njega  dok  spava  ili  ako  mu  stane  na senku.

Istorijski mana-ličnost se razvija do figure juna­ ka i do bogočoveka,5 čija je zemaljska figura svešte- nik. Koliko je još uvek i lekar mana-ličnost o tome bi nešto mogli da kažu analitičari/Ukoliko Ja na iz­ gled privuče sebi snagu koja pripada Anirhi, onda Ja postaje direktno mana-ličnost. Ovaj razvitak je skoro redovna pojava. Još nisam video više ili manje uz­ napredovali razvojni proces ove vrste, gde bar pro­ lazno nije došlo do identifikacije sa arhetipom mana-

-ličnosti. 'A najprirodnije je na svetu da se tako de-

4   F.  R.  Lehmann,  Mana,  1922.

5   Prema narodnom verovanju najhrižćanskiji kralj mo ­ gao je da sa svojom manom leći epilepsiju polaganjem ruku.

šava, pošto to ne očekuje sam dotični, već svi drugi isto tako to očekuju. Jedva da se može sprečiti da se čovek sebi malo ne divi pošto je sebe sagledao dublje od drugih a drugi imaju toliku potrebu da bilo gde nađu opipljivog junaka ili nadmoćnog mudraca, vođu i oca, nesumnjivi autoritet, da sa najvećom sprem­ nošću grade i kade hramove malim bogovima. Nije samo žalosna glupost onih koji se nekritično povode za drugima već psihološki zakon prirode da će se ono što je ranije bilo uvek ponoviti. A ovo će se uvek ponavljati sve dok svest ne razbije naivnu konkreti- zaciju praslika. Ne znam da li je poželjno da svest menja večite zakone; znam samo da ih katkad menja i da je ova mera vitalna neophodnost za neke ljude, što, međutim, iste često ne sprečava da sebe same postave na presto oca i da time još jednom potvrde stara pravila. Jedva se može sagledati kako bi čovek mogao da izbegne premoć praslika.

Uopšte ne veruj em da čovek može umaći ovoj premoći. On može samo izmeniti svoj stav u odnosu na ovo, i na taj način sprečiti da* naivno ne upadne u arhetip, pa da na račun svoje humanosti bude prinu­ đen da igra određenu ulogu. Opsednutost arhetipom od čoveka čini samo kolektivnu figuru, neku vrstu maske, iza koje ono ljudsko više ne može da se raz­ vija već neprestano zakržljava i propada! Stoga čo­ vek mora da bude svestan opasnosti potpadati ja pod dominaciju mana-ličnosti. Opasnost se ne sastoji samo u tome da čovek sam postane maska oca, već i u tome da se potpadne ovoj maski kada je nosi neko drugi. U  ovom  smislu  majstor  i  učenik  su  jedno  te  isto.

Razlaganje Anime znači da se stekao uvid u na­ gonske snage nesvesnog, ali ne da smo i neutralisali ove sile. One u svako doba mogu da nas napadnu u novom obliku. I one će to nepogrešivo i učiniti ako u svesnom stavu postoji neka šupljina. Sila stoji protiv sile. Ako Ja prisvoji snagu nad nesvesnim, onda ne­ svesno reaguje sa suptilnim napadom. U tom slučaju sa dominantom mana-ličnosti, čiji enormni prestiž okiva Ja. Protiv ovoga čovek se može zaštititi jedino potpunim priznavanjem sopstvene slabosti prema sili

nesvesnog. Na taj način nesvesnom ne suprotstavlja­ mo nikakvu silu, zbog čega ga i ne provociramo.

čitaocu će možda zvučati smešno kada o nesve­ snom govorim tako reći kao o nečemu ličnom. Time ne bih želeo da pobudim predrasudu da nesvesno za­ mišljam kao nešto lično. Nesvesno se sadrži od pri­ rodnih zbivanja koja leže s onu stranu čovekovog lič­ nog. Samo naša svest je »lična«. Stoga ako govorim

0 »provociranju«, onda time ne mislim da je nesvesno u neku ruku uvređeno i da će,  kao  stari bogovi,  iz ljubomore  ili  osvete čoveku pričiniti neke neprijat­ nosti. Naprotiv, pod tim zamišljam nešto kao psihičku dijetetsku  grešku,  koja  izbacuje  iz  ravnoteže  moju probavu. Nesvesno reaguje automatski, kao i moj že­ ludac, koji mi se samo u prenesenom smislu reči sveti. Ako prisvojim snagu nad nesvesnim, onda je to psi­ hička dijetetska greška, nekoristan stav, koji je bolje izbegavati u interesu sopstvene dobrobiti. Moje nepo- etično upoređenje je svakako isuviše blago s obzirom na opsežna i razorna moralna dejstva ometenog ne­ svesnog. U ovom smislu već radije govorim o osveti" uvređenih bogova.

Razlikovanjem Ja od arhetipa mana-ličnosti čo­ vek je prisiljen — isto kao u slučaju Anime — da privede u svest one nesvesne sadržaje, koji su spe­ cifični za mana-ličnost. Istorijski mana-ličnost je u- vek u posedu tajanstvenog imena ili posebnog znanja ili je prerogativ nekog posebnog postupka (quod licet Jovi, non licet bovi), jednom rečju individualna di­ stinkcija. Privodenje u svest sadržaja, koji grade arhetip mana-ličnosti, znači za muškarca drugo i pra­ vo oslobođenje od oca, za ženu od majke a time i po prvi put osećanje sopstvene individualnosti. Ovaj deo procesa opet odgovara namerama konkretističke pri­ mitivne inicijacije sve do krštenja, naime odvajanje od »putenih« (ili »životinjskih«) roditelja i ponovno rađanje »in novam infantiam«, u stanju besmrtnosti

1 duhovnog detinjstva, kako su to formulisale antičke mističke religije, zaključno sa hrišćanstvom.

Mogućnost se sastoji u tome da se čovek ne iden- tifikuje sa mana-ličnošću, već da, naprotiv, ovu kon-

kretizuje kao transcendentnog »oca na nebu« sa atri­ butom apsolutnosti (koje izgleda da mnogima leži na srcu). Time se nesvesnom dodeljuje isto tako apsolut­ na nadmoć (ako ovo uspe verskom naporu!), čime se postiže da tamo struje i otiču sve vrednosti.6 Logična posledica je da ovde preostaje samo jadna, manje Vredna, nesposobna i grešna gomilica čovekai Kao što je poznato ovo rešenje je postalo istorijsko gledanje na švet. Kako se  ovde  krećem  na  psihološkom  tlu, ne osećajući nikakvu sklonost da svetu diktiram moje večne istine, moram da na ovo rešenje postavim kri­ tičku primedbu da, ako svaku najveću vrednost sta­ vim na stranu nesvesnog i iz toga konstruišem sum- mum bonum, dospeću u neprijatnu situaciju da pro­ nađem i đavola iste težine i istih promera, koji drži psihološku ravnotežu mom summum bonum. Ali ni pod kojim uslovima moja  skromnost  neće  dozvoliti da se identifikujem sa đavolom. To bi ipak bilo isu­ više uobraženo a osim toga bi me nepodnošljivo sta­ vilo u suprotnost sa mojim najvišim vrednostima. Kraj svog moralnog deficita to ni u kom slučaju sebi ne bi mogao da dozvolim.

Stoga bih iz psiholoških  razloga  preporučio  da se iz arhetipa mana-ličnosti ne gradi nikakav Bog, tj . da se ovaj ne konkretizuje, jer time izbegavam pro­ jekciju mojih vrednosti  i  nevrednosti  u  Boga  i  đa-

* »Apsolutan« znači »izdvojen«. Boga oglasiti apsolut­ nim znači toliko, koliko ga i postaviti izvan svih veza sa čovekom. Čovek ne može da deluje na njega, a on ne može da deluje na ljude. Ovakav Bog bio bi krajnje beznačajna stvar. Čovek može, dakle,  kao što je pravo da  govori samo o Bogu koji je relativan prema čoveku kao što je ovaj prema Bogu. Hrišćansko shvatanje Boga kao »oca na nebu« izražava relativnost Boga u ekskvizitnom obliku. Sasvim nezavisno od činjenice da čovek o Bogu može da  iskaže  i  utvrdi  manje nego mrav o sadržaju Britanskog muzeja, ova težnja da se Bog oglasi »apsolutnim« potiče samo iz straha da bi Bog mogao postati »psihološki«. To bi naravno bilo opasno. Na­ suprot tome apsolutni Bog nas se ništa ne tiče, dok bi »psi­ hološki« Bog bio realan. Ovaj Bog bi mogao da  dostigne ljude. Crkva izgleda da je magičan instrument i čuva ljude od ove eventualnosti, jer »bilo bi užasno pasti u ruke živoga Boga.«

vola, a time i održavam moje ljudske vrednosti, mo­ ju sopstvenu specifičnu težinu, koja mi je toliko po­ trebna da ne bih postao predmetom poigravanja ne- svesnih sila. Kada se čovek kreće u ovom vidljivom svetu, onda mora da je lud ako pretpostavlja da je gospodar tog sveta. Naravno da čovek ovde sledi prin­ cip » non-resistance« prema svim presudnim faktori­ ma sve do izvesne individualne najviše granice, na kojoj i najmirniji građanin postaje krvavi revolucio­ nar. Naše klanjanje pred zakonom i državom je po­ željni obrazac za naš opšti stav prema kolektivno ne­ svesnom. (Caru carevo, Bogu božje). Sto se toga tiče naše klanjanje ne bi bilo teško. Ali u svetu ima fak­ tora za koje naša savest bezuslovno ne kaže da, a mi im se klanjamo. Zašto? Praktički su podnošljiviji od njihove suprotnost^ Isto tako ima faktora u nesve­ snom gde nam ne preostaje ništa drugo do da moramo biti pametni. (»Ne suprotstavljajte se zlu.« »Nađite prijatelja u kolibama nepravičnog Mamona.« »Deca sveta su pametnija od dece svetlosti«, dakle: »Budite pametni kao zmije a blagi kao golubovi.«).

JMana-ličnost predstavlja s jedne strane nadmoć­ no Znanje, a s druge nadmoćno htenjjeJPrivođenjem u svest sadržaja koji leže u osnovi ove ličnosti stav­ ljamo se u situaciju da moramo računati sa činjeni­ com da smo s jedne strane naučili nešto više od dru­ gih, a s druge da želimo nešto više od drugih.  Ovo neprijatno srodstvo sa bogovima, kao što je poznato, tako je udarilo u glavu sirotom Angelusu  Sileziusu da se navrat-nanos iz svog natprotestantizma, uz za­ postavljanje nesigurnom postale luteranske međusta- nice, vratio u duboko krilo crne majke — na žalost na štetu njegove lirske nadarenosti i njegovog nerv- nog zdravlja,

A ipak su se Hristos a posle njega sveti Pavle sukobili sa ovim problemom, što se jasno može sa­ gledati iz ne mak) tragova. Majstor Ekart, Gete u Faustu, Niče u Zaratustri donekle su nam približili ovaj problem. Gete kao i Niče ovo pokušavaju sa ide­ jom o dominaciji, prvi sa čarobnjakom i bezobzirnim jakim čovekom, koji to čini sa đavolom, drugi sa Čo-

17                       Jung,                       Odabrana                      dela,                      II      257

vekom-vladarom i promišljenim mudracem, bez đa­ vola i bez  Boga.  Kod  Ničea  je  čovek  sam,  kao  što je bio i on — neurotičan, finansijski potpomagan, bez- božan i bezveran. To nije nikakva idealna mogućnost za stvarnog čoveka koji ima porodicu i mora da plaća porez. Ništa nam ne može ukloniti dokaze realnosti sveta, za to ne postoji nikakav čudesni put. Ništa nam takođe ne može ukloniti dokaze  dejstva  nesvesnog. Ili, da li nam neurotički filozof može dokazati da ne­ ma neurozu? On to čak ne može dokazati ni samome sebi. Stoga sa našom dušom stojimo između značaj­ nih dejstava od spol ja i iznutra, a nekako moramo zadovoljiti obe strane. Ovo možemo samo saobrazno našim individualnim sposobnostima. Zbog toga mora­ mo sami sebe da opomenemo da ne idemo na »šta bi trebalo«, već na šta se može i šta se moro..

Tako nas razrešenje mana-ličnosti, preko privo­ đenja u svest njenih sadržaja, vraća nama  samima kao postojećem i živom nečemu, koje je razapeto između dve slike sveta i njegovih samo tamno na­ slućenih, ali utoliko jasnije doživljenih sila. To »ne­ što« nam je strano a ipak tako blisko, celina nas sa­ mih a ipak nam nespoznajno, virtualno središte takve tajanstvene konstitucije, da ono može sve da zahteva

—    srodnost sa životinjama i bogovima, sa kristalima i zvezdama — a da nas to ne čudi, da ne izaziva naše neodobravanje. To nešto zahteva sve to, a mi nema­ mo ništa u rukama što bismo mogli da mu pružimo, a ipak je čak i korisno čuti taj  glas.                          S

Ovo     središte     označio     sam     kao     Sopstvenost (Selbst). Intelektualno Sopstvenost nije ništa drugo do psihološki pojam, konstrukcija, koja treba da iz­ razi nama nespoznajno suštastvo, koje kao takvo ne možemo shvatiti, pošto ono prevazilazi naše moguć­ nosti shvatanja, kao što proističe iz njegove definicije. Ono bi moglo isto tako da se obeleži kao »Bog u na­ ma«. Počeci našeg celokupnog duševnog života izgle­ da da nerazmrsivo potiču iz ove tačke; izgleda da se svi najviši i krajnji ciljevi slivaju u ovu tačJjuJOvaj paradoks je neizbežan, kao i uvek kada pokušavamo

da  obeležimo  nešto  što  leži  izvan  mogućnosti našeg shvatanja.

Nadam se da je pažljivom čitaocu postalo dovolj­ no jasno dafSopstvenost ima zajedničko sa Ja kao sun­ ce sa zemljomj Oni se ne mogu zameniti.  Isto tako se ne radi~o obožavanju čoveka kao ni o degradaciji Boga. Ono što leži s onu stranu čovekovog shvatanja, ovom je i onako nedostižno. Stoga ako koristimo po­ jam Boga, onda time jednostavno formulišemo odre­ đenu psihološku činjenicu, naime nezavisnost i nad­ moć izvesnih psihičkih sadržaja koji se izražavaju u svojoj sposobnosti da se sukobljavaju sa voljom, da opsedaju svest i da uplivišu na raspoloženje i postup­ ke. Čovek će se razljutiti nad činjenicom da su ne- razjašnjivo loše raspoloženje, nervozna smetnja ili čak nesavladivi porok u neku ruku manifestacija Bo­ ga. Ali upravo za religijsko iskustvo bio bi nenado­ knadiv gubitak kada bi se takve, možda i loše stvari veštački odvajale iz zbira autonomnih psihičkih sa­ držaja. Apotropejski eufemizam7 je kada se ovakve stvari rešavaju i sklanjaju objašnjenjima po tipu »ni­ šta drugo do«. Time se ove samo potiskuju, a po pra­ vilu time je postignuta samo prividna prednost, samo nešto promenjena iluzija. Time se ne obogaćuje lič­ nost, već samo osiromašava i suši. Ono što današnjem iskustvu i spoznaji izgleda kao zlo ili bar kao besmi­ sleno i bezvredno, može višem stupnju iskustva i spo­ znaje izgledati kao izvor svega najboljeg, pri čemu naravno sve zavisi od toga šta će ko započeti sa svo­ jih sedam đavola.jAko ih oglasi besmislenim, oroblja- va ličnost i njoj odgovarajuću senku, a time ova gubi svoje obličje. »Živo obličje« zahteva jaku senku, da bi izgledalo plastično. Bez senke ono ostaje površin­ ska varljiva slika, ili više ili manje lepo  vaspitano dete.

Ovim aludiram na problem koji je daleko značaj­ niji nego što se to može izraziti sa malo jednostavnih reči.  Čovečanstvo je u velikoj većini psihološki još u

7   Lošim stvarima dati lepo ime da bi  se otklonila nji­ hova nenaklonost.

17*                                                                                                                                                           259

dećjem stupnju — stupnju koji se ne može preskočiti. Daleko najvećem broju su potrebni autoritet, vodstvo i zakoni^ Ova činjenica se ne sme prevideti. Paulinsko prevazilaženje zakona pripada samo onome ko razu­ me da tjia mesto savesti postavi dušu. Za ovo je spo­ soban samo vrlo mali broj. (»Mnogo zvanih, malo iza­ branih«). A i ovi malobrojni stupaju na ovaj put samo zbog unutrašnje prisile, da ne kažemo nevolje, jer je ovaj put uzak kao oštrica noža.

Shvatanje Boga kao autonomni, psihički sadržaj stvara od Boga moralni problem — a to je, moramo priznati, vrlo neugodno. Ali  ako  ova  problematika ne postoji, onda i Bog nije stvaran, jer nigde ne za­ dire u naš život. Tada je Bog istorijsko strašilo ili filozofska sentimentalnost.

Ako sasvim izostavimo ideju o »božanskom« i govorimo samo o autonomnim sadržajima, onda do­ duše ostajemo intelektualno i empirijski korektni, ali time zataškavamo jednu notu koja psihološki ne sme da nedostaje. Naime, ako koristimo predstavu nečeg

-božanskog«, onda time pogodno  izražavamo svoj­ stveni način kako doživljavamo dejstva autonomnih sadržaja. Mogli bismo se poslužiti i izrazom »demon­ ski«, ukoliko time ne nagoveštavamo  da smo  negde rezervisali još nekog konkretizovanog Boga, koji bez ostatka odgovara našim željama i predstavama. Ali naši intelektualni majstorluci sa činjenicama ne po­ mažu da se u stvarnost stavi biće prema našim že­ ljama, isto onoliko malo koliko se i svet prilagođava našim iščekivanjima. Stoga ako dejstva autonomnih sadržaja pokrijemo atributom »božanski«, onda time priznajemo njihovu relativnu nadmoć. A ova nadmoć je ono što je čoveka u svim vremenima primoravalo da smisli čak i nezamislivo, pa čak i sebi da nametne najveće patnje da bi udovoljio tim dejstvima.

Sopstvenost bi se mogla pkarakterisati kao neka vrsta kompenzacije konflikta između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Ova formulacija utoliko ne bi sme- la da bude nepogodna, ukoliko Sopstvenost ima ka­ rakter  nečega  Što  je  rezultat,  što  je  postignuti  cilj,

nešto što se postepeno oformilo i iskusilo kroz mnoge napore. Tako je Sopstvenost i cilj života, pošto je ono najpotpuniji izraz sudbinske kombinacije, koja se nar ziva individua, i to ne samo pojedinog čoveka,. vejć či­ tave grupe u kojoj jedan dopunjava drugog sve do potpune slike.

Sa percepcijom Sopstvenosti kao nečega iracio­ nalnog, nedefinisanog postojećeg, kome se Ja ne pro­ tivi a nije mu ni potčinjeno već pridodato, i oko koga se u neku ruku okreće kao zemlja oko sunca, postig­ nut je cilj individuacije. Upotrebljavam reč »percep­ cija« da bih time označio opažaj ni karakter veze Ja i Sopstvenosti. U ovoj vezi nije ništa saznajno,  pošto ne možemo ništa iskazati o sadržajima Sopstvenosti. 'Ja je jedini sadržaj Sopstvenosti koji poznajemo. In- aTvidualno Ja oseća se kao objekt nepoznatog i nad­ ređenog subjekta^ Izgleda mi kao da ovde psihološka konstatacija dolazi do njenog ekstremnog kraja,  po­ što je ideja Sopstvenosti po sebi i za sebe već trans- cendentni postulat, koji se doduše psihološki može opravdati ali se naučno ne može dokazati. Korak iz­ van nauke je bezuslovni zahtev ovde izloženog  psi­ hološkog razvitka, pošto bez ovog postulata ne  bih znao da dovoljno formulišem empirijski utvrđene psi­ hičke procese. Stoga Sopstvenost zahteva bar vred­ nost hipoteze, shodno onoj o strukturi atoma. A ako treba da ovde budemo uključeni još u jednu sliku, to je ona nešto vrlo silno životno, čije tumačenje u sva­ kom slučaju prevazilazi moje mogućnosti. Uopšte ne sumnjam da je to slika, ali takva u kojoj smo još i mi zadržani.

Duboko sam svestan da sam u ovom spisu po­ stavio nimalo obične zahteve razumevanju mojih či­ talaca. Doduše, uložio sam  sve  napore  da  doteram nit razume van ja, ali nisam mogao da sklonim s puta veliku teškoću,  naime činjenicu da su iskustva koja su osnova mojih izlaganja,  većini nepoznata i  stoga i strana. Zbog toga ne mogu očekivati da će moji či­ taoci slediti sve moje zaključke. Iako se svaki autor, prirodno, raduje razumevanju svoje publike, ipak mi je manje u prvom planu tumačenje mojih zapažanja

261

već mnogo više ukazivanje na još jedva otvoreno, široko iskustveno područje, koje bih pomoću ove knji­ ge želeo da mnogima učinim pristupačnim. Naime, u ovom do sada tako mračnom području izgleda mi da leže odgovori na pojedine zagonetke, kojima se psi­ hologija svesti nikada nije čak  ni približila. Ni pod kakvim uslovima ne smatram da sam konačno for- mulisao ove odgovore. Stoga sam sasvim zadovoljan ako se moj spis može smatrati eksplorativnim poku­ šajem jednog  odgovora.