15. poglavlje

Male tajne velikih majstora ortopedije

Као što ste zabrinuti za razvitak ponašanja i intelektualnih sposobnosti svog deteta, sigurno ste osetljivi i na svaki oblik nje- govog fizičkog izgleda. Sa velikom zainteresovanošću čekaćete vreme kada će se vaše dete prvi put okrenuti s leđa na stomak, ustati u krevetiću, puzati i hodati. Ako vaše dete pokazuje bilo kakve neočekivane fizičke značajnosti ili kasni u razvitku motor- nih sposobnosti, možda ćete pomisliti da je reč o ozbiljnom pro- blemu.

Ne izvodite pogrešne zaključke upoređujući svoje dete s dru- gom decom. Ako dete vašeg suseda vrlo rano prohoda, a vaše ne, to još ne znači da je njihov potomak pametniji ili fizički nap- redniji od vašeg. Raspon u kojem teče razvoj je prilično širok, a razlike retko kad imaju ikakve veze sa intelektualnom nadare- nošću ili sa telesnim kapacitetima.

Takva upoređenja su podjednako besmislena i kad je reč o fiziološkim strukturama deteta. Naročito mlade majke su sklone gotovo klinički da posmatraju fizički izgled svog deteta. Dolaze mi zabrinute zbog ravnih bebinih stopala, iskrivljenih nogu ili raz- maknutog palca na nozi, kao kod ptica, u strahu da je neko od tih stanja “nenormalno” i da zahteva korekciju.

Takve umišljene nenormalnosti su zlatan rudnik za agresivne pedijatre i ortopede. Mnogi lekari rado intervenišu pomoću raz- nih kalupa, remena, udlaga, korektivne obuće, čak i operacije, kako bi se “ispravilo” stanje koje bi se, s vremenom, popravilo

samo od sebe. Ako je vaše dete žrtva takvog ortopedskog pre- terivanja, zaštitite ga jer su takve intervencije vrlo retko zaista važne, a mogu izazvati psihološke traume zbog same činjenice da je dete proglašeno “nenormalnim”.

Činjenica da vaše jednogodišnje dete ima krive noge ne znači da će, kad odraste, hodati kao kauboj!

Neki strahovi roditelja oko razvitka njihovog deteta potiču iz priča koje se prenose sa kolena na koleno. Recimo, prošireno je verovanje da dete može imati krive noge ako ga prerano pod- stičete da hoda. Nema naučnih dokaza da je ta tvrdnja tačna. Naprotiv, takvo podsticanje će verovatno pomoći detetu da u ranom dobu razvije osećaj za ravnotežu. Pogrešno je verovanje i da će debeli sloj pelena izazvati iskrivljenje nogu. Neće, ali će zato sprečiti poplavu dok vam dete sedi u krilu!

Po rođenju, gotovo sve bebe imaju krive noge i stopala prema unutra zbog položaja koji je fetus zauzimao mesecima pre ro- đenja. Masne naslage koje se često nalaze ispod svoda stopala odaju utisak ravnih stopala. Budući da roditelji nisu upoznati sa normalnim tokom razvitka donjih udova, ne čudi što te naoko nenormalne pojave izazivaju zabrinutost.

Razvoj dečijih nogu

Nakon rođenja bebe, njene nožice prolaze kroz četiri faze raz- vitka. Otprilike do 12 ili do 16 meseci, preovladava savijenost nogu koja će se početi ispravljati kada mišići dovoljno ojačaju hodanjem i drugim telesnim aktivnostima. Do 2. godine obično dolazi do preokreta i krive noge dobijaju oblik slova X. Takav iz- gled preovladava između 2. i 12. godine. Zatim se u pubertetu noge izravnavaju.

Ako uzmemo u obzir postupnost razvitka, očigledno je da le- kari imaju dovoljno prilika za intervenciju u bilo kojoj fazi, kao i da leče stanje koje bi se samo ispravilo da su dete jednostavno ostavili na miru. Lekari imaju još jednu prednost pred pacijen- tima, a to su velike razlike u razvitku dece. Razvitak donjih udova

se ubraja u ono što je jedan nadahnuti specijalista nazvao “gra- ničnim područjem ortopedije”. Ne postoje odgovarajuće defini- cije stanja koja su normalna i onih koja to nisu, baš kao što se ne može definisati kako treba izgledati normalno uho ili nos.

Ako vaš doktor nije dijagnostifikovao određenu fiziološku ab- normalnost i dokazao vam da je lečenje zaista potrebno, dok dete ne uđe u pubertet ne treba preduzimati nikakve korektivne mere da bi se ispravile krive ili X noge. U gotovo svim slučajevima stanje će se samo popraviti pre puberteta.

Ako se X noge ne isprave do puberteta, dete je, verovatno, preteško. U tom slučaju mu nije potrebna pomoć ortopeda nego nutricioniste, čiju ulogu može preuzeti i sama majka. Izuzetak čine retki slučajevi deformacije stopala, neurološka bolest, ili poremećaji osteogeneze (rasta kostiju) koje karakteriše niz sim- ptoma koji se ne mogu pomešati s razlikama u razvitku među decom.

Cipele nisu bitne

Pažnja koju mnogi roditelji pridaju razvitku dečijih stopala očigledna je kada vidite kako dvomesečno dete leži u kolevci, a na nogama ima cipele vredne 20 dolara. Dete još ne hoda, ali je opremljeno kao atletičar! U tome, svakako, ima i elemenata taš- tine jer su cipelice za bebe “slatke”. Ali čini se da većina roditelja veruje kako će njihovo dete imati probleme kasnije u životu ako od rođenja ne nosi “prave” cipele. Suvišno je reći da proizvođači cipela ne pokušavaju da to uverenje obeshrabre. Industrija obu- će zarađuje na činjenici da u SAD-u čak 600 miliona pari cipela završi na dečijim nogama, od čega milion ili više čine skupe i ne- potrebne korektivne cipele.

Cipele, skupe ili ne, nisu važne za pravilan razvoj stopala. Bo- sonogi domoroci imaju zdravija stopala od milionera obuvenih u Gučijeve cipele. Osim spoljašnjeg izgleda, jedini cilj cipele je da stopalo štiti od povreda. Prema tome, nepotrebno je investi-

rati novac u skupe dečije cipele iz bilo kog drugog razloga osim izgleda.

Par jeftinih platnenih patika poslužiće svrsi. Skupe cipele neće pomoći da se stopala vaše dece razviju pravilnije niti će jeftine patike izazvati ravna stopala, spuštene svodove ili atletsko sto- palo, u šta, čini se, mnogi roditelji veruju.

Jedno istraživanje sprovedeno na 104 normalna deteta koja su dovedena na kliniku je pokazalo da je 87% nosilo posebne vi- soke cipelice, 74% cipele s tvrdim potpeticama, a 50% cipele sa posebnim ortopedskim ulošcima. 73 deteta nosilo je cipele pre nego što je prohodalo, a 35 pre nego što su mogli stajati.

Nijedno dete nije imalo nikakve koristi od cipela. Zapravo, vi- soke cipele i tvrdi potplati mogli su usporiti razvoj jačine gležnja i ograničiti detetovu sposobnost da nauči pravilno da hoda.

Nošenje korektivnih cipela, u većini slučajeva, ima još manje smisla. Nema dokaza da će skupa ortopedska obuća ispraviti bilo koji otklon od normale, do onog stupnja do kojeg se ta “nor- mala” može deformisati. Osim u slučajevima deformiranog sto- pala ili drugih pravih deformacija, korektivne cipele nisu vredne cene koju za njih plaćamo. U međuvremenu, dete koje nosi or- topedske cipele, a one nagoveštavaju da s njim nešto nije u redu, može patiti od emocionalnih problema. Isto važi i za korektivna pomagala i remenje.

Iako su krive noge, noge u obliku slova X i prsti koji gledaju prema unutra najčešće lečeni ortopedski problemi, ima i drugih koji se često pogrešno dijagnostikuju i s lečenjem kojih se često preteruje. Jedan od njih je kongenitalna displazija kuka koja se javlja u detinjstvu kada femur (bedrena ili butna kost) nije pra- vilno povezan sa čašicom. Prava displazija kuka najčešće se javlja prilikom teških poroda unazad, kada je femur iščašen. Stanje treba odmah ispraviti, gde ortoped koji dete hvata za gležnjeve iščašen zglob vraća na svoje mesteo.

U većini slučajeva tu je i kraj problemima, ako su uopšte i pos- tojali. Kongenitalna displazija kuka, u kojoj se zglob ne vraća na

svoje mesteo, vrlo je retka, iako često dijagnostifikovana. Istra- živanja pokazuju da se javlja tek u jednom slučaju na 1.000 dece, verovatnije je čak na 2.000. Ovo stanje može se ustanoviti tako da se dete položi na leđa podignutih kolena, a stopala se postave na stolu na kojem dete leži. Zatim se kolena guraju prema vani, pa ako jedno ili oba pružaju otpor, možda je reč o displaziji. To se obično može ispraviti stavljanjem više pelena između nogu kako bi se oblikovala neka vrsta pomagala. Agresivni pedijatri možda se time neće zadovoljiti. Mnogi su skloni da problem prate brojnim rentgenskim snimcima, nepromišljeno izlažući de- te zračenju, te uz pomoć brojnih pomagala i kalupa da pokušaju da uklone taj problem. Čuvajte ih se jer takvo lečenje obično nije potrebno, a pomagala mogu izazvati odumiranje mišića, prob- leme u cirkulaciji, a o emocionalnim da ne govorimo.

Skolioza - prečesto dijagnostifikovana

Trenutno je među pedijatrima u modi i dijagnostifikovanje skolioze. Ovo stanje, na koje češće nailazimo kod devojčica nego kod dečaka, jeste lateralno (bočno) iskrivljenje kičme. Može se uočiti vizuelnim pregledom detetovog držanja s leđa kako bi se ustanovilo da li je:

-  jedna lopatica viša ili izbočenija od druge;

-  nagib struka nenormalan; da li je udubljenje s jedne strane

veće;

-  kukovi u kosoj liniji, da li je jedan naglašeniji od drugog;

-  postoji očigledno iskrivljenje kičme;

-  jedna strana leđa ili jedno rame nenormalno povišeno kad

se dete sagne.

U početku moje prakse skolioza se retko dijagnostifikovala, a još ređe se lečila u detinjstvu. Danas ta bolest poprima razmere epidemije jer lekari zahtevaju rutinske rentgenske preglede koji se uvode u sve više američkih država. Lekari otkrivaju slučajeve koje nikada ne bi pronašli klasičnim telesnim pregledom i često leče blaga stanja koja ne traže lečenje.

Ne želim umanjiti značenje lečenja skolioze u ozbiljnim sluča- jevima. Ako se ne leči, ovo stanje može kasnije u životu izazvati mnoge deformacije. Ali uveren sam da nepotrebno lečenje bla- gih slučajeva skolioze znači veću opasnost za decu nego nele- čenje ozbiljnih slučajeva.

Ako je kod vašeg deteta ustanovljena skolioza, ne podvrgavaj- te ga lečenju pre nego što se uverite da je ono opravdano stup- njem iskrivljenosti kičme. Ne prihvatajte ni jedan oblik lečenja, a da ne proučite i druge mogućnosti. U nekim slučajevima možda mora da se upotrebi Milwaukee steznik, neudobno metalno sredstvo koje se proteže od brade do kukova i okružuje telo, rastežući i učvršćujući kičmu. Dete ne bih osedlavao tom napra- vom dok ne isprobam sve druge manje drastične mere. Među njima su elektronski biofeedback, vežbe, duboka mišićna tera- pija, terapija plesom, fizioterapija i ostale manje radikalne mere. Operaciju smatram poslednjim utočištem kojem treba pribeći tek kada sve metode lečenja ne uspeju. Ako se preporučuje ope- racija, svakako potražite i drugo mišljenje.

U vezi s lečenjem skolioze savetujem vam isto ono što govo- rim o problemima u kojima su parametri normalnosti i nenor- malnosti definisani relativno. Mislim da bi lekari trebali slediti načelo “manje daje više”, ali mnogi to ne čine. Ne prihvatajte zdravo za gotovo savet svog lekara ako predlaže preduzimanje nekih drastičnih mera. Pomno ispitajte posledice takvog lečenja, ali i druge mogućnosti koje vam stoje na raspolaganju, pa zahte- vajte od lekara da obrazloži svoju preporuku. Ako nakon toga još uvek sumnjate, mišljenje drugog lekara biće vredno i truda i novca.

Kratki vodič dr. Mendelsohna kroz ortopedske tegobe

Ima vrlo malo odgovarajućih definicija koje se označavaju kao “normalne” ili “nenormalne” u telesnom razvitku vašeg deteta. Nešto što izgleda nenormalno u ranom detinjstvu, kao što su

krive noge i stopala okrenuta unutra, samo je faza u normalnom telesnom razvitku. U takvim slučajevima retko je potrebna me- dicinska nega, a gotovo nikada lečenje. Ako zapamtite sledeće činjenice, izbeći ćete nepotrebna lečenja i troškove.

1.   Gotovo uvek se čini da deca imaju ravna stopala zbog mas- nih naslaga ispod svodova. Čak i ako su im stopala zaista ravna, to je nasleđena funkcija koju ne treba lečiti i koja ne opravdava nošenje ortopedskih cipela. Čini se da osobe ravnih stopala ima- ju manje problema sa stopalima od onih čiji su svodovi izraženi.

2.   Gotovo sve bebe rađaju se sa krivim nogama koje se same od sebe izravnaju kad se razviju nožni mišići. Oko 2. godine ve- ćina dece ima noge u obliku slova X i to stanje se gotovo uvek samo ispravi do puberteta. Lečenje tih stanja nije opravdano, osim ako potraju i u pubertetu.

3.   Kongenitalna displazija kuka je vrlo retka i retko zahteva ra- dikalno lečenje udlagama (potporama) i operacijom. Blagi oblici se često preterano leče. Ne dopustite pedijatru da posegne za krajnjim merama, a da se prethodno ne uverite u njihovu neop- hodnost. U većini slučajeva nije potrebno nikakvo lečenje, a u većini preostalih dovoljno je među noge staviti jastučić ili do- datnu pelenu.

4.   Skolioza nije zabrinjavajuće stanje ako iskrivljenje nije oz- biljno, ali kako se dijagnostifikuje u previše slučajeva, tako se preterano i leči. Ako je vaše dete proglašeno žrtvom skolioze, nemojte prihvatiti operativno lečenje, pa čak ni steznike, bez prethodnog ispitivanja preostalih manje radikalnih mogućnosti.