MALAHIJA, ZADNJI MEĐU PROROCIMA

Uvod

"Proroštvo. Riječ Gospodnja Izraelu po Malahiji" - To je uvod u zadnju knjigu Staroga zaveta, i to je sve šta znamo o proroku Malahiji. Nema ni imena roditelja, ni mesta odakle je, a izostale su i sve ostale pojedinosti koje bi nam dale bar malu informaciju o ovom čoveku. Čak nismo sigurni ni da je Malahija lično ime. Ono znači "Moj glasnik" ili "Moj anđeo". Da li je to ime ili poslanje. Samo ime Malahija se više nigde ne susreće u Bibliji. Ako je ipak ime čoveka (a ne služba), trebalo bi da znači: "Jahvin poslanik"

Vreme

Malo je podataka na osnovu kojih bi se dalo zaključiti kad je Malahija živio. Najverovatnije je to bio četvrti vek pre Krista na osnovu čega se zaključuje da je on zadnji među prorocima.

U 1,8 spominje se namesnik. Namesnici su upravljali zemljom posle ropstva, a na početku knjiga govori o uništenju Edomaca, što se takođe desilo u četvrtom veku pre Krista: "Ne

bijaše li Ezav brat Jakovljev? - riječ je Jahvina - ali Jakova sam zavolio a Ezav mi

omrznu: gradove mu u pustoš pretvorih, a baštinu njegovu dadoh pustinjskim šakalima." (1,2) Opšte je prihvaćeno mišljenje da je Malahija došao posle Hagaja i Zaharije, jer, hram je ponovo izgrađen i žrtve se redovito prinose što za vreme Hagaja nije bilo. "A kada za žrtvu slijepu stoku prinosite zar to nije zlo? I kađ prinosite hromo i bolesno, zar to nije zlo?" (1 ,8)

Izgleda da je prošlo dosta vremena od Zaharije i Hagaja jer je nestalo oduševljenja i predane službe Bogu. Odnosi prema žrtvi i hramu su iskvareni, a verske su prilike sasvim

različite od prilika za vreme dva prethodna proroka.

Zanimljiv je 11. stih za razumevanje vremena u kojem je živio Malahija: "Jer od Istoka do Zapada veliko je ime moje među narodima, i na svakom mjestu prinosi se kad i žrtva čista Imenu mojemu, jer je veliko Ime moje među narodima". Jevreji su pod tuđinskom vlašću ali se gospodari s poštovanjem od odnose prema Izraelskom Bogu. Verovatno je ovo stvaralo zavist kod ostalih Izraelaca jer su smatrali da samo oni imaju pravo na Boga i da

neznabošce treba kažnjavati i pokoravati. Zbog toga su prigovarali Bogu. Evo takvih prigovora: "Dosađujete Jahvi svojim riječima, a pitate: "U čemu ti dosađujemo?" Time što govorite: "Svi koji zlo čine dobro su viđeni u očima Jahvinim i takvi su mu mili!" ili: "Gdje je Bog pravde" (2,17) Slično je i u 3,13,15: "Teške su besjede vaše protiv mene govori Jahve. Vi ipak pitate: "Što smo između sebe govorili protiv tebe?" Govorili ste: "Zaludu je Bogu služiti i kakva je korist što njegove čuvamo propise i žalosni hodimo preda Jahvom nad vojskama. Odsad ćemo sretnim zvati oholice: napreduju oni koji zlo čine, i koji Boga iskušavaju, iskupe se."

Zanimljivo je što Malahija ne spominje ni jednoga čoveka, niti neki događaj za koji se pouzdano zna kad se desio. Tako, pitanje vremena kad je Malahija živio i proricao ostaje otvoreno, iako se mnogi teolozi opredeljuju za vreme između 458. i 430 godine, prije Krista.

Spominju se neke nedaće koje su zadesile narod: "Udareni ste prokletstvom, jer me prikraćujete, vi, sav narod! ... neću li zbog vas zaprijetiti skakavcu da vam više ne kvari usjeva i da vam ne bude nerodna loza u polju - govori Jahve nad vojskama..." (3,9,11) Povratnici iz Babilona su s oduševljenjem gradili zidove grada i kasnije hram, ali u vreme Malahije  Jeruzalem  je  sasvim  beznačajan  grad.  Izraelci  nisu  učestvovali  u  stvaranju istorije jer se sve dešavalo u drugim krajevima sveta, a jevreji naviknuti da uvek budu u središtu događaja nisu tim zadovoljni. Stvaraoci istorije su Persijanci i Grci. Grčka se kultura sve više pronosi svetom.

Narod je zbog toga utučen i duhovna ravnodušnost vlada u svemu. Već je ranije spomenuto u 3,14, a to je i protest Jevreja i izraz njihove ravnodušnosti. Nestalo je ozbiljnosti u odnosu prema hramu i žrtvi, i Bog zbog toga poručuje preko proroka Malahija. "Proklet bio varalica koji u stadu ima ovna što mi ga je zavjetovao, a žrtvuje mi ovcu jalovicu. Jer ja sam veliki kralj - govori Jahve nad vojskama - i strašno je ime moje među narodima."

Izostalo je i redovito donošenje desetka: "Smije li čovjek prikraćivati Boga? A vi mene prikraćujete.I pitate: "U čemu te prikratismo?" U desetini i prinosu." (3,8)

I svećenici i ljudi u vlasti takođe su zahvaćeni ravnodušnošću i podrugljivošću prema Bogu i hramu, i više su vodili računa da odobrovolje persijske namesnike nego Boga. Ponovo 1,8: "A kada za žrtvu slijepu stoku prinosite, zar to nije zlo? I kad prinosite hromo i bolesno, zar to nije zlo? Donesi takvo što svome namjesniku, hoće li biti zadovoljan i dobro te primiti, govori Jahve nad vojskama." Prinosili su žrtve, obavljali svoje dužnosti; a sve je bilo samo reda radi: "... ali vi ga skvrnite kada govorite: "Stol je Gospodnji okaljan i hrana na njemu ni za što nije!" Kažete još: "Gle, šteta truda!" i prezirete ga govori Jahve na vojskama." (1,12,13)

Neozbiljan odnos prema hramu i žrtvi uticao je i na opadanje morala. Ljudi su se sve slobodnije ponašali i sve manje obazirali na uhodane oblike ponašanja: "Nemamo li svi jednog Oca? Nije li nas sve jedan Bog stvorio? Zašto smo onda jedan drugom nevjerni te skvrnimo Savez svojih otaca? Iznevjerio se Juda: učinili su sramotu u Izraelu i Jeruzalemu, jer je Juda oskvrnio Svetinju, Jahvi dragu, i ženi se kćerju tuđega božanstva." (2,10,11)

Nije izostalo ni nepravedno suđenje. Ljudi u vlasti štitili su bogate, a zlostavljali siromašne: "Doći ću k vama na sud bit ću spreman svjedok protiv vračeva i preljubnika, protiv onih koji se lažno kunu protiv onih koji zakidaju plaću radniku, udovici, sirotu

protiv onih koji gaze pravo stranaca a mene se ne boje - govori Jahve nad vojskama."

(3,5)

U ovakvim prilikama bezvlašća nije bilo lako govoriti jer su moćnici izgubili svaku meru. Malahija je odvažno, otvoreno i bez ustezanja prenosio Božju poruku.

Poruka

Vid poruke je jedinstven u celom Starom zavetu. Malahija pita. Tu je sličan Sokratu koji je takođe mnogo pitao i tražio da ljudi sami pokušaju odgovoriti. Uvek su ljudi bili malo odbojni prema nametnutom, a kad su kroz pitanja sami došli do odgovora, bili su otvoreniji za poruku. Zbog ovih pitanja neki kažu da je Malahija "Jevrejski Sokrat". Verovatno je Malahija o svemu raspravljao sa svojim savremenicima, i posle svakog razgovora kaže "... govori Jahve nad Vojskama": Dakle, nije merodavan ni njegov stav, ni mišljenje sagovornika, nego volja Gospoda nad Vojskama.

Kod svih se proroka susreću pesnički elementi. Kod nekih je pesništvo čak veoma zastupljeno. Kod Malahije pesama nema. Reklo bi se da nije pesnički raspoložen. On se koristi drugom književnom vrstom. Malahija je jasno vidio opasnost u koju je zapala jevrejska verska zajednica. Narod je zastranio i mora se vratiti natrag. Oni treba da znaju da je Bog prisutan i kad se razgovaraju i da sluša sve diskusije i razgovore, a ne samo u hramu.

Malahija naglašava osnovne vrednosti koje je Bog pokazivao u odnosu prema svom narodu. To su Božja večna ljubav, njegovo očinstvo i svetost. Tu su i uzori za svećenike i za narod. Narod je odbacio Božju ljubav, prezreo njegovu svetost, udaljio se od uzora, i zbog toga je pokajanje jedini put. Naizgled, Malahija nema ništa novo jer su proroci prije njega naglašavali isto. Malahija se ipak ne ponavlja nego mu je poruka izvorna i nova jer su prilike sasvim drugačije. Malahijina izvornost i svežina nije u onom šta kaže nego u jasnom viđenju stvarnosti. Kod njega se uočava otvorenost bogoštovlja i za neznabošce. Bog više nije strogo rezervisan za Jevreje nego i za ostale narode. Neznabošci ne poznaju Boga, ali mnogi od njih traže istinu i u bogoštovlju nastoje biti iskreni i ozbiljni.

Ova ideja je malo neobična jer su Jevreji još uvek smatrali da jedini oni imaju pravo na Boga. Ovde se sada tvrdi da je moguće štovati Boga i izvan jeruzalemskog hrama. Toje

ona misao koju Isus iskazuje u razgovoru sa Samarjankom.

"Veruj mi, ženo - reče joj Isus - dolazi čas kad se nećete klanjati Ocu ni na ovoj gori ni u Jeruzalemu. Vi ne znate čemu se klanjate; mi znamo čemu se klanjamo, jer spasenje dolazi od Židova. Ali dolazi čas - i većje tu - kad će se pravi klanjaoci klanjati Ocu u duhu i istini, jer Otac takve klanjaoce želi. Bog je Duh, i koji mu se klanjaju, moraju mu se klanjati u duhu i istini". (Iv. 4,21-24). To je religija koja se izdiže iznad rase i jezika i postaje univerzalna, ona to može da postane jer forma nije onoliko značajna koliko je značajna sadržina. Ova poruka koju Malahija donosi je skoro sasvim nova, iako se bledo pokazuje i kod Zaharije i Isaije.

"Tko preživi od svih naroda koji dođu na Jeruzalem, uzlazit će godimice da se poklone pred Kraljem, Jahvom nad Vojskama, i da slave Blagdan sjenica." (Zah. 14,16).

"Dogodit će se na kraju dana: Gora Doma Jahvina bit će postavljena vrh svih gora, uzvišena iznad svih bregova. K njoj će se stjecati svi narodi."

Na kraju knjiga govori o problemu generacija, što je takođe savremena tema, ili bolje rečeno večna tema. Veze između starije i mlađe generacije su često veoma tanke i pucaju. Na izvestan način to mora biti tako. Ali raskid među generacijama nije konačan. On samo

prethodi dubljem, zrelijem razumevanju. Ma kako bili teški raskidi među generacijama, treba uvek držati na umu da valja čekati dan kada će se "obratiti srce otaca k sinovima, a srce sinova k ocima."

Tu je tajna i stalne prisutnosti vere u ljudima. Pobožnost ostaje, iako može poprimati neke druge izraze u istoriji.

Glavni Malahijin zadatak je bio da objasni svojim savremenicima poreklo zla u kojem su

se našli, da pokaže na vrednost prave vere u Boga, da ljude vrati na put pravoga štovanja Boga. Bog je pravedni i svaku pravdu nagrađuje a svako zlo kažnjava bez milosti. Možda Malahija nije jedan od najvećih proroka ali je njegova poruka jasna, bistra i savremena i danas. Ima smisla služiti Bogu. Blagoslovi će već doći jer iznad svega stoji Bog kao suvereni i svemogući gospodar.

Pitanja

49.     Utvrditi redosled 12 malih proroka

50.     Kada je živio prorok Malahija?

51.     Kakav je bio odnos naroda prema hramu i žrtvi?

52.     Šta Bog kaže na to?

53.     Pažljivo proučiti 3,1-5

54.     Primjeniti poruku u 3,1-5 na naše vreme Naučiti: Malahija 3,16