Majstor Đi-dži

Posle dve godine vratio sam se u Montanjolu sa poklonom za Hesea, jednim od prvih primeraka Posete kraljice od Sabe, knjige koju sam napisao u Indiji. Bil a je nedelja, 22. januar 1961, grad je bio pokriven snegom. Kao i obično, prvo sam otišao u staru kuću u kojoj je Hese nekada živeo i pored koje su se beleli platani.

Kasnije sam se polako popeo uzbrdo, prema sadašnjoj Heseovoj kući. Put je  bio naporan; kada sam čuo zvuk automobilskog motora, pomerio sam se u stranu da propustim kola koja su se zaustavila pored mene, a jedna ruka mi je mahala kroz  zaleđen prozor. Bio je to Hese, koga je vozila njegova žena . Krenuo sam dalje sa njima.

„Dolazim iz grada", rekao je Hese. „Išao sam da ovo kupim za vas." Dodao mi je primerak „Noje ciriher cajtunga", u kojem je objavljena njegova pesma. „Upotrebiću ovu pesmu kao odgovor na sva pitanja koja ćete mi danas možd a postaviti", rekao je.

Ubrzo smo stigli do kuće i obreli se u poznatoj dnevnoj sobi. Primetio sam da je Hese mrsaviji nego pre dve godine. Uzeo sam novine i pročita o pesmu.

 

PODIGNUT PRST

Majstor Đi-dži, kako su nam rekli, bio je neža n i smiren, i tako skroman da se potpuno odrekao  sveta i nauke, jer re č je pojava, a on je pomno žele o da se klon i svake pojave.

Kad a su učenici, kaluđer i i novajlije bili zauzeti uzvišenim govorima i intelektualnim     vatrometima,

u vezi sa značenje m sveta i najvišim Dobrom , Majstor je ćuteći posmatrao, čuvajući se svakog pokazivanja.

A kada su dolazili sa pitanjima, ispraznim il i ozbiljnim,

o značenju drevnih spisa, imena Bude, prosvetljenju, početku sveta i njegovom kraju, ćuta o je, samo tiho podižući prst.

Ovo nemo-rečit o pokazivanje prstom postajalo je sve vatrenije i sve veća opomena; govorilo je, podučavalo , hvalilo, kažnjavalo, prodiralo tako neobično u srce sveta i istine, da su učenici počinjali da shvataju

to blago dizanje prsta i budili se ustreptali.

Kad a sam pročita o pesmu, pogledao sam He - sea, koji je podigao prst. Sedeli smo u tišini, posma- trajući snežn e pahuljice kako polako padaju na zemlju. Na kraju je on prekinuo tišinu:

„Reči su u stvari maska", rekao je. „ О п е retk o izražavaju pravo značenje; teže da ga prikriju. Ak o možete da živite u mašti, onda vam nije potrebna religija, jer pomoć u mašt e možet e da razumete da se čovek posle smrti otelotvoruje u univerzumu. Ponovo bih rekao da nije važn o da se zna da li po- stoji nešt o izvan ovog života. Važno je učiniti ono pravo, a ako se u tome uspe, onda će i sve drugo biti u redu. Univerzum, ilipriroda, za mene je ono što je Bo g za druge. Pogrešn o je misliti da je priroda neprijatelj čoveku, nešt o što on treba da savlada. Prirodu, štaviše, treba  da  smatramo  majkom i da joj se mirno predamo. Ak o tako postupimo ose- tićem o kako se vraćam o  univerzumu, kao št o je slučaj sa drugim stvarima, svim životinjama i bi- ljkama. Mi smo samo sićušni delovi celine. Apsur- dno je buniti se; moramo se prepustiti toj velikoj struji..."

„ А št a je sa pojedinačno m personom?", pitao sam. „ О п а se uvek b ra n i i bun i. N a Istoku, naravno, ne postoji individualnost kao u hrišćanskim zem- Ijama. Zaista,persona je izgleda proizvod hrišćan- stva, kao što je to i ljubav, jer ljubav je uzgredni proizvodpersonc. Bez personalnosti nema ljubavi, il i bar strastvene ljubavi."

Pošt o mi se činilo da se Hese slaže sa mojom anahzom,  nastavio  sam:

„Isto tako je lepota, il i bar koncept individuali- zovane lepote, delo persone. To važi za lepotu po- našanja il i lepotu ličnog života, kao i za lepotu ulica i trgova il i katedrala u evropskim gradovima. Priro- da je, naravno, lepa, ali na sasvim drugačiji način. To se najbolje vidi kada se posmatraju hramovi i spomenici Istoka. On i su lepi onako kako samo vo- dopad il i šum a mogu biti lepi - na sasvim bezliča n način. Poznavao sam svamije koje je lepota Firenс е ostavil a sasvi m ravnodušnim . Ideja persone jo š nije doprl a do Istoka i ono što je lično nije shvaćeno, kao što nije shvaćen a ni ljubav, u znače- nju koje ima u hrišćanskoj civilizaciji. To nije kriti- ka, već prosto konstatovanje činjenice. Istini za vo- lju, možd a je na Zapad u ideja persone izvor nekih bolesti, a možd a i prokletstvo naše g postojanja..."

Zastao sam za trenutak i setio se onog što mi je Hese rekao o Sidarti - kako je proteklo dvadeset godina od prvog izdanja knjige do njenog objav- Ijivanja u Indiji. Ča k i danas mnogi ortodoksni In- dusi ovu knjigu smatraju lažno m hrišćansko m pre- radom istočnjačke istine. Sidarta je drama duše ko- ja prolazi kroz proces individuacije, dok je Sidarti- no svesno delovanje u kasnijem periodu života pod stalnim uticajem razuma.

„Čudn o je", rekao sam, „как о se Indus i nepre- stano vrte ok o V ed a i Bhagavad G it e . O n i ništa no- vo ne stvaraju, čak i apstraktni slikari moderne In- dije  završavaju  reinterpretacijom  Ramajane."

„АИ, to je svakako dob r o " , reka o je H ese . „То je snaga h indu iz m a . O n a sledi jeda n pravac, usmere- n a je n a koncen traciju , nasuprot rasipanju. N e za- boravite, čovek mora biti svestan opasnosti koja mu preti od rasipanja... Ak o Indusi malo čitaju, to je zato što Englezi ne dozvoljavaju da evropska mi- sao dopre do njih. Čini mi se da pokušavat e da od- branite Zapad , možd a zato što on danas gubi, a Istok se ponovo uzdiže. " ,,Ne, nije tako", rekao sam. „Zapa d mi nije nimalo draži nego Istok. Ne pripadam ni jednom ni drugom, kao Južnoameri - kanac nalazim se izmeđ u njih."

Hese је podigao prst kao m ajstor Đi-dži i rekao:

„Ne zaboravite da su reči maska..."

Gospođ a Hese nas je tada pozvala u trpezariju koja je bila puna svetlosti, sa slikom Kalva , Heseo- vog rodnog mesta, na zidu. Gospođ a Elz i Bodmer, udovica vlasnika kuć e koji je bio Heseov prijatelj, bila je takođ e gost na ručku. Hese nam je rekao da će jelo biti pripremljeno na indijski način.

„Kad a sam kao dete živeo u Kalvu" , rekao je,

„uvek smo nedeljom imali kari, a deca iz kolonije dolazila su kod nas na ručak . Mo j otac i deda su dobro poznavali Indiju, i od njih sam nauči o da vo- li m boga Krišnu. "

Pil i smo crno vino iz Ticina, a Hese i ja smo naz- dravili jedan drugom. Sunčev a svetlost je bljeskala na kristalnim čašama stvarajući spektar boja na stol- njaku. Hese je sedeo na drugom kraju stola, još uvek držeći čašu u ruci kao da meditira. Zbo g odbleska sa belog stolnjaka oči su mu izgledale jo š plavlje.

„ К ак о to da sam ja danas ovde?", pitao sam, iz- govarajući reči polako, sa naporom. „ К ак о to d a sam doša o sa tolike udaljenosti i imao sreću da da- nas budem sa vama?"

Hes e je ostao miran, obasjan zimskom sve- tlošću, a onda je rekao: „Ništa se ne događ a slučaj- no. Ovde dolaze samo pravi gosti. Ovo je herme- tički krug."

Shvatio sam da ove reči on nije izgovorio tek ta- ko, ve ć da su došle iz čisto simboličke ravni. Ko - načn o sam osetio da je Hese otkrio značenj e mojih lutanja i putovanja, obraćajući mi se kao nekad Si- darta Govindi . Cutao sam, a kada sam ga pogle- dao, imao sam utisak da majstor Đi-dži ponavlja svoj pokret...