Poglavlje   2.

Majčina smrt i mistična amajlija

Najveća majčina želja je bila da se  moj stariji  brat  oženi.  Govorila  je, “Kad ugledam lice Anantine žene, naći ću  raj  na zemlji.”  Slušao  sam  često kako majka na taj način snažno izražava uobičajenu indijsku želju za produžavanjem porodice.

Imao sam oko jedanaest godina kada se Ananta verio.  U  to  vreme majka je bila u Kalkuti i  nadgledala  je  pripreme  za venčanje.  Otac  i  ja  bili smo sami u našoj kući u Bareiliju u  Severnoj  Indiji,  gde  je  otac  bio  premešten pošto je proveo dve godine u Lahoreu.

Već sam prisustvovao sjajnim obredima venčanja, kada  su  se  udavale moje dve starije sestre, Roma i Uma. Međutim, planovi za najstarijeg sina Anantu, bacali su u senku sve prethodne obrede. Majka  je primala  brojne goste, koji su iz  svojih udaljenih  domova  svakodnevno  stizati  u Kalkutu. Smeštala ih je u udobnu, tek kupljenu kuću u ulici Amherst br. 50. Sve je bilo spremno, kolači za proslavu, svečana nosiljka za brata kojom će ga nositi do nevestine kuće, nizovi  raznobojnih svetiljki, ogromni  slonovi i  kamile od kartona; engleski, škotski i indijski orkestar, profesionalni zabavljači, sveštenici za obavljanje drevnih rituala.

Dobro raspoloženi otac i ja, nameravali smo da na vreme stignemo na ceremoniju i pridružimo se porodici. Međutim, neposredno  pred  taj  dan  imao sam zloslutnu viziju. Dogodilo se to oko ponoći u Bareiliju.  Dok  sam  spavao pored oca na verandi našeg bungalova, probudilo me je čudnovato  lepršanje mreže za zaštitu od komaraca iznad postelje. Pomerile su se tanke zavese  i ugledao sam voljeni majčin lik.

Prošaptala  je:  “Probudi  oca!  Pođite prvim vozom  ujutru  u  četiri.  Ako želite  da  me vidite  požurite  u  Kalkutu.”  Priviđenje  je onda  iščezlo.

Moj jecaj: “Oče, oče, majka umire”, probudio je oca.  Preneo  sam  mu  tu kobnu  vest.

Otac je,  po  svom  običaju,  poricao  takvu vest  rečima:  “Ne  obaziri  se  na tu  svoju halucinaciju,  majka  ti  je  dobrog zdravlja. Ako  dobijemo  neku  lošu  vest o  njoj, krenućemo  sutra.”

Uplašen, bolno sam izustio: “Nikada sebi nećeš oprostiti što nisi pošao odmah,  a  ni ja  ti  neću  oprostiti.”

Svanulo je  melanholično jutro   s  jasnim  telegramom: “Majka   je  teško bolesna. Venčanje  je  odloženo.  Dođite odmah.”

Zbunjeni, otac i ja  pođosmo  odmah.  Na putu,  u  mestu  gde  smo presedali, presreo nas je jedan od mojih ujaka. Povećavajući se teleskopski voz je tutnjao prema  nama.  Unutrašnje  uzbuđenje  me je  nagnalo  da  donesem odluku da se bacim na  šine.  S  osećajem da  sam izgubio  majku,  nisam mogao da podnesem ovaj, do kostiju ogoljen svet. Majku sam voleo kao najdražeg prijatelja na ovom svetu. Njene blage oči su me tešile i pružale utočište u svim sitnim tragedijama mog detinjstva.

Zastao sam da postavim ujaku poslednje pitanje: “Da  li  je  još  živa?” Teško  mi  je bilo da  poverujem u  njegov  odgovor: “Naravno  da  je  živa!”

U  Kalkuti,  kada  smo  ušli  u  našu  kuću, suočili  smo   se   s   nepojmljivom tajnom smrti. Postao sam  gotovo  beživotan. Mnoge  su  godine  prošle  dok  se  s tim nisam pomirio. Jurišajući  na  sama nebeska  vrata,  prizvao  sam  napokon božansku  majku.  Jedino  njene  reči  su iscelile  moje  zagnojene  rane.

“U nežnostima mnogobrojnih majki, ja sam te čuvala iz života u život! Pogledaj, u mom pogledu su dva crna izgubljena oka koja tražiš!”

Nakon obreda kremacije naše voljene, ja i otac smo se vratili  u  Bareili. Svakog jutra, išao  sam  rano  na  spomen  -  hodočašće pod  veliko  šeoli  drvo,  koje je bacalo senku preko glatke zlatno-zelene livade ispred našeg bungalova. U tim poetičnim trenucima, zamišljao sam kako se predano prosipaju beli cvetovi po travnatom oltaru. Često sam, mešajući suze s  rosom, primećivao  kako  se  zorom javlja  neobično   nadzemaljsko   svetlo.   Tada  bi   me   obuzimala   intenzivna   bolna žudnja  za  Bogom.  Osećao  sam  kako  me jako  privlače  Himalaji.

Jedan moj brat od ujaka se nedavno vratio sa putovanja po svetim brdima. S žudnjom sam upijao njegove priče o  visokim planinskim  boravištima jogija i svamija.11

Jednog  dana  sam  predložio  Dvarko Prasadu,  mlađem  sinu  našeg stanodavca u Bariliju, da pobegnemo na Himalaje, ali on  nije  za  to  imao razumevanje. Otkrio je  moje  namere  mom  starijem  bratu, koji  je  upravo  došao da poseti oca. Umesto da s blagim  osmehom  prihvati  taj moj,  tada  neizvodljivi plan,  Ananta  me stalno  ismejavao.

Međutim, njegove reči; “Gde ti je narandžasta odora? Bez nje  ne  možeš postati svami!”, uzbuđivale su me na neobjašnjiv  način.  Pružale  su  mi  jasnu sliku kako u toj monaškoj odori lutam Indijom. Možda  su  probudile  sećanja  iz nekog prošlog života? U svakom slučaju, shvatio sam  s  kakvom  ću  lakoćom nositi odoru drevnog monaškog reda.

Jednog jutra,  razgovarajući  sa  Dvarakom, osetio  sam  kako  me  obuzima ljubav prema Bogu poput snežne  lavine.  Drug  je slušao  samo  delimično  bujicu reči  koje sam izgovorio,  ali ja  sam  svim  srcem slušao  samog  sebe.

Tog  dana  sam  pobegao  u  Naini  Tal  u podnožju  Himalaja.  Ananta  je odlučno krenuo da me traži. Našavši me, morao sam s  tugom  da  se  vratim  u Bareili. Jedino  mi  je  zorom  bilo  dozvoljeno uobičajeno  hodočašće  do   šeoli drveta. Srce mi  je  krvarilo  zbog  gubljena  obe majke,  jedne  ljudske  i  jedne božanske.

Praznina  koju  je  majka  ostavila  u porodičnom  tkivu  nije  se  mogla ispuniti. Tokom 40 preostalih godina svog života, otac se nije ponovo oženio. U svom malom stadu preuzevši ulogu oca i majke, postao nam je znatno bliži, pristupačniji. Smireno i uviđajno rešavao je naše porodične probleme. Nakon vremena provedenog u kancelariji, poput pustinjaka povlačio  se vedro  u  svoju sobu da vežba krija jogu. Nakon majčine smrti, kasnije sam dugo pokušavao da zaposlim englesku negovateljicu da se brine za sitnice koje bi mu život  učinile udobnijim, ali on bi samo odmahnuo glavom.

Govoro bi: “Služenje meni  završilo  se smrću  tvoje  majke,  neću  da prihvatim služenje nijedne druge žene”. Oči su mu bile odsutne, do kraja života isunjene predanošću.

Četrnaest meseci posle majčine smrti, saznao sam da mi je ostavila  važnu poruku. Ananta je  bio  pokraj  njene postelje  i  zabeležio  je  njene  reči. Premda ga je zamolila da mi ih prenese nakon godinu  dana,  moj  brat  je  to odlagao. Ubrzo je trebalo da ode u Kalkutu i da se oženi devojkom koju mu je majka odabrala12,  pa  me  je  jedne  večeri  pozvao.

1        Svami   na   sanskritu   znači   “gospodar,   učitelj,   onaj   ko   je   ostvario   svoje   Jastvo   (sva)”.   U indijskom  redu  svamija  to  znači  “časni,  poštovani”.

2       Po indijskom običaju, deci roditelji biraju bračnog druga. Indijski brakovi, zasnovani na  religiji, u  većini  slučajeva su  srećni.  Indijska  deca  od  najranijeg detinjstva  slušaju  priče  o  idealnim parovima, kao što su Rama i Sita, Nala i Damajanti.

Glasom koji je odavao pomirenost sa sudbinom, rekao mi  je:  “Mukunda, dosad sam oklevao da ti prenesem ovu neobičnu poruku, jer sam se bojao da ne raspirim tvoju želju da napustiš kuću. Međutim, bez obzira na to ti izgaraš božanskim žarom. Nedavno, kad sam te  uhvatio  na  putu  za Himalaje,  doneo sam konačnu odluku. Više ne smeš odlagati ispunjenje svog svečanog obećanja”. Pružio  mi  je  kutijicu  s majčinom  porukom.

Poruka je glasila: “Neka ove reči budu poslednji blagoslov mom voljenom sinu Mukundi. Došao je  čas  kad  moram  da ispričam  nekoliko  neobičnih događaja, koji su se desili nakon tvog rođenja. Za stazu, koju ti je sudbina namenila, prvi put sam čula dok  si  još  bio  detence  na  mojim rukama.  Tada sam te odnela svom guruu u Benaresu. Gotovo  sakrivena  gomilom učenika, jedva sam mogla i videti Lahirija Mahasaju  koji  je  sedeo  u  dobokoj meditaciji. Dok sam te milovala, molila sam se da te veliki guru primeti i podari ti svoj blagoslov. Pošto je moja unutrašnja pobožna molitva postala sve intenzivnija, on je otvorio oči i pokretom mi dao znak da mu  se  približim.  Napravili  su  mi prolaz i ja sam se poklonila njegovim svetim stopalima.  Lahiri  Mahasaja  te  je stavio na svoje krilo, stavio  ti  ruku  na  čelo  kao što  se  to  radi  prilikom duhovnog krštenja i rekao:

“Majčice, tvoj sin će biti jogi. Poput duhovnog  motora  odneće  mnoge duše  u kraljevstvo  božje.”

Srce  mi  je  zadrhtalo  od  radosti  kada sam  čula  da  je  sveznajući   guru uslišio moju  unutrašnju  molbu.   Neposredno  pred  tvoje   rođenje,   rekao  mi   je   da ćeš i ti slediti njegov put.

Kasnije smo tvoja  sestra  Rona  i  ja  znale da  vidiš  veliko  svetlo  dok  smo te posmatrale iz susedne sobe kako  ležiš  na postelji.  Dok  si  govorio  da  ćeš poći na Himalaje da tražiš božansko, tvoj  glas  je odzvanjao  gvozdenom odlučnošću.

Tih dana, sine moj, saznala sam da tvoj put leži daleko od  svetovne pohlepe za počastima. To mi je potvrdio još  jednom najneobičniji  događaj  u mom životu - događaj koji me prisiljava da ti pošaljem ovu poruku  na  samrtnoj postelji.  To  je bio  razgovor  s  jednim  mudracem  iz Pendžapa.  Dok  je  tamo živela naša porodica, jednog jutra u sobu je ušao sluga i rekao:

“Gospodarice, ovde je jedan čudan sadhu13. Uporno zahteva da vidi Mukundinu  majku”.

Te jednostavne reči na mene su ostavile dubok utisak. Odmah  sam  se uputila da pozdravim posetioca. Poklonivši se njegovim  svetim  stopalima,  odmah sam osetila  da  je  preda  mnom  zbilja  božji čovek.

Rekao je: “Majko, veliki učitelji žele da znaš da još dugo nećeš  živeti  na zemlji.14  Tvoja sledeća bolest će biti poslednja.”

Nastupilo je ćutanje, tokom koga nisam osećala nikakvo  nespokojstvo,  već samo duboki  mir.  Potom  mi  se  obratio ponovo:

“Dobićeš jednu srebrnu  amajliju  koju treba  da  čuvaš.  Neću  ti  je  dati  danas, već da bi se pokazala istinitost mojih reči ona će se materijalizovati  sutra  u  tvojim rukama dok budeš meditirala. Na samrtnoj postelji  treba  da  upoznaš  s  ovim svog najstarijeg sina Anantu i da mu predaš amajliju da je čuva godinu dana, a

3       Sadhu je pustinjak,  neko  ko  poštuje  sadhanu,  ili  sprovodi  duhovnu  disciplinu.  Sadhui  lutalice su jedna karakteristika  indijskog  načina  života.  Nisu  članovi  nekog  formalnog  reda,  kao  što  je, na  primer,  red  svamija,  već  iskazuju odanost  određenim  vođama  koje  poštuju.

4       Kada  sam  iz  ove  poruke  shvatio  da  je  majka  znala  da  će  živeti  kratko,  shvatio  sam  zašto  je tako  uporno  žurila  sa  Anantinom  ženidbom.  Imala  je  prirodnu  majčinsku  želju  da  prisustvuje obredima  venčanja,  ali  je  umrla  pre  njegovog  venčanja.  Umrla  je  26.  IV  1904.  godine,  u  svojoj 36.  godini.

zatim da je preda  tvom  sinu  Mukundi. On će  shvatiti  značenje  amajlije,  koja mu dolazi od velikih učitelja. Treba da je dobije u vreme kada otprilike  bude spreman da se odrekne svetovnih ciljeva i da počne životno traganje za Bogom. Nakon nekoliko godina, kad amajlija  bude  ispunila  svoju svrhu,  ona  će  nestati. Ako je bude čuvao i na najskrovitijem mestu, ona će se vratiti  odakle  je došla.”15

Svecu  sam  ponudila  milostinju16    i poklonila  mu  se  s  velikim  poštovanjem.

Ne primivši dar, otišao je blagosiljajući me. Sledeće večeri, dok sam meditirala, materijalizovala se u mojim rukama srebrna amajlija, baš kao što je to  sadhu obećao. Najavila mi se hladnim dodirom svoje glatke površine. Čuvala sam je ljubomorno više od dve godine, a sada  je  ostavljam  Ananti  na  čuvanje.  Ne tuguj a mnom jer će me moj veliki guru staviti u naručje beskonačnog. Zbogom dete moje,  štitiće te kosmička majka.”

Kad sam dobio amajliju, iznenada  me  je obasjao  plamen  prosvetljenja. Probudile su se mnoge uspavane uspomene. Okrugla starinska amajlija je bila ispisana sanskritskim  slovima.   Shvatio   sam  da mi  dolazi  od  učitelja   iz  prošlih života, koji me nevidljivom rukom vode.  Imala  je još  jedno  značenje,  međutim srce amajlije se ne sme ogoliti do kraja.

Kako je amajlija nestala usred vrlo nesretnih okolnosti mog života, a njen nestanak  najavio  dolazak  mog  gurua,  ne može  se  opisati  u  ovom  poglavlju.

Međutim, kao dečak  osujećen  da  odem na  Himalaje,  svakodnevno  sam putovao na  krilima  svoje  amajlije.

5       Priroda predmeta proizvedenih astralnim putem,  kao i razlozi njihovog nestanka,  objašnjeni su u 42. poglavlju. Na talismanu je bila ugravirana mantra, ili reči za  sveta  pojanja.  Moć  zvuka  i ljudskog glasa (vaća) nigde nije  tako duboko  izražena kao  u Indiji.  Vibracija aum,  koja odjekuje univerzumom (biblijska “reč”, ili “glas  voda”),  ima  tri  manifestacije  ili gune:  stvaranje, održavanje i razaranje (Taitrija - upanišad 1:8). Svaki  put  kad se izusti  reč,  stavlja  se  u pokret jedan od tri kvaliteta zvuka aum. To je zakon na kome se zasnivaju zapovedi svih svetih spisa, da se mora govoriti istina. Sanskritska mantra na amajliji je posedovala, kad se pravilno izgovara, duhovno podsticajnu moć vibracije. Sanskritska azbuka je  idealna,  a sastoji  se  od  52 slova, od kojih se svako izgovara na utvrđen i nepromenljiv način. Džordž  Bernard  Šo  je napisao mudar i, naravmo, duhovit esej o fonetskoj neadekvatnosti engleske azbuke, koja je zasnovana na latinskom, u kojoj 26 slova bezuspešno nastoje da ponesu teret zvuka. Sa svojom uobičajenom neobazrivošću (“Ako bi uvođenje engleske azbuke u engleskom jeziku izazvalo građanski rat, … to bi mi bilo krivo.”), gospodin  Šo predlaže usvajanje  nove  azbuke  od  42 naka za slova  (vidi  njegov  predgovor  Vilsonovom čudesnom  rođenju  jezika).  Takva  azbuka bi se približila fonetskoj savršenosti sanskrita, u kome 52 slova sprečavaju pogrešno izgovaranje.

6       Uobičajeni  izraz  poštovanja  prema sadhuima.

Moja  majka,  učenica  Lahiri  Mahasaye