MAGISTAR IGRE
Kneht je rešio da svoj konačni povratak u Valdcel odloži za proleće, za vreme velike javne igre staklenih perli, ludus anniversarius ili sollemnis. Iako je u znamenitoj istoriji tih igara već bio prošao vrhunac i vreme kada su one trajale nedeljama i kada su ih posećivali dostojanstvenici i predstavnici iz čitavog sveta, iako je to vreme zauvek pripadalo istoriji, ipak su ta prolećna zasedanja sa svečanom igrom koja je trajala najviše deset do petnaest dana, za celu Kastaliju bila veliki svečani doživljaj godine, praznik kome nije nedostajo ni visok religiozan i moralan značaj. Jer je on sjedinjavao predstavnike svih ubeđenja i tendencija Provincije, koji nisu uvek bili potpuno jednaki, u smislu jedne slike harmonije, zaključivao je mir između egoizama pojedinih disciplina i budio sećanje na jedinstvo koje je stajalo iznad njihovog mnoštva. Za vernike je imao snagu svete tajne pravog posvećivanja, za bezvernike je bio bar zamena religije a za jedne i druge — kupanje u
čistim izvorima lepoga. Na sličan način nekada su pasije Johana Sebastijana Baha — ne toliko u vreme njihovog nastajanja koliko u veku posle njihovog ponovnog otkrića — bile za njihove saizvođače i slušaoce delom prave religiozne radnje i posvećivanja, delom predanost i zamena
religiji, a za sve u isto vreme svečane manifestacije umetnosti i Creator spiritus-a.
Knehtu nije bilo teško da za svoju odluku dobije saglasnost kako ljudi iz manastira tako i zavičajne vlasti.
On još nije bio u stanju da sebi sasvim predstavi kakav će biti njegov položaj posle uvršćenja u malu republiku Vicus lusorum, ali je pretpostavljao da ga neće ostaviti dugo na tom položaju, nego će ga vrlo skoro opteretiti i počastvovati nekim zvanjem ili nalogom. Zasad se radovao povratku u zavičaj, prijateljima, predstojećoj svečanosti, uživao poslednje zajedničke dane sa paterom Jakobusom i sa dobrim držanjem i raspoloženjem prihvatio je neke manifestacije blagovoljenja s kojim su ga opat i konvent pri rastanku slavili. Tad je otputovao, ne bez bola rastanka od zavoljenog mesta i jednog dela života koji ostaje za njim, ali već unapred svečano raspoložen nizom kontemplativnih vežbanja u pripremanju svečane igre, kojima se podvrgao istina bez vodstva i
drugova, ali najtačnije prema slovu propisa. Rastanak nimalo nije izgubio time što mu nije pošlo za rukom da nagovori patera Jakobusa da prihvati poziv magistra igre koji ga je već odavno svečano bio pozvao na godišnje igre i da pođe na put s njim. On je razumeo rezervisano držanje starog antikastaljanina. Na taj način se on sam za trenutak osećao oslobođen svih dužnosti i sputavanja i potpuno spreman da se preda svečanosti koja ga je očekivala.
Svečanosti su posebna stvar. Prava svečanost nikada ne može omanuti, osim ako se po nesreći ne dogodi viša sila. Kao što za pobožnjaka i litija za kišu zadržava svoju svetost, niti ga zagoreo svečan obed može razočarati, tako je i za igrače staklenih perli svaka godišnja igra svečana i u neku ruku posvećena. Međutim, kao što svaki od nas zna, ima svečanosti i igara pri kojima je sve i svako u skladu i jedno drugo uzdiže, daje poleta i uznosi. Kao što ima pozorišnih i muzičkih izvođenja koja se
bez jasnog uzroka kao čudom penju do vrhunca i unutrašnjih doživljaja, dok druga, ni po čemu gore pripremljena, ostaju samo valjana izvođenja. Ukoliko ostvarenje onih visokih doživljaja ima osnova
u duševnom stanju onoga ko ga doživijuje, Jozef Kneht bi bio pripremljen na najbolje što se može zamisliti: nepritisnut bilo kakvom brigom, vraćao se iz tuđine u zavičaj sa počastima, s radosnim
očekivanjem je gledao u ono što nastupa.
Ovoga puta ludus sollemnis-u ipak nije bilo suđeno da, malo zahvaćen onim dahom čuda, napreduje do osobitog stepena božanskog žara i zračenja. To je bila štaviše nevesela, izrazito nesrećna, već gotovo neuspela igra. Mada su se uprkos tome mnogi njeni učesnici osećali duševno okrepljeni i uzdignuti, ipak pravi nosioci, priređivači i odgovorni, kao i uvek u takvom slučaju, osećali su utoliko neumoljivije onu atmosferu otupelosti, nemilosti i neuspeha, sputanosti i nedaće,
koja je ugrožavala nebo te svečanosti. Iako je, dabome, i Kneht to osećao i doživeo izvesno razočaranje svog visoko napregnutog očekivanja, on nikako nije bio od onih koji su tu nepriliku najjasnije osećali. Iako je aktu uskraćen pravi procvat i milost, njemu, koji pri toj igri nije sudelovao i nije snosio saodgovornost, bilo je mogućno tih dana da kao pobožan učenik s priznanjem prati duhovito izgrađenu igru, da pusti da se meditacije nesmetano šire i da u zahvalnom predavanju u sebi
izvrši onaj, svima gostima tih igara dobro poznati doživljaj svečanosti i žrtve, mističnog slivanja opštine u jedno pred nogama božanskog, kao što je čak i jedan „neuspeo” svečani akt bio u stanju da da za uski krug sasvim posvećenih. Ipak, ni on nije ostao nedirnut zlom kobi koja je vladala nad tom svečanošću. Sama igra, razume se, njen plan i izgradnja, bila je bez prekora, kao svaka igra majstora Tomasa. štaviše, ona je bila jedna od najizrazitijih, najprostijih, najneposrednijih. Ali njeno izvođenje je bilo pod nekom naročitom kobi i u istoriji Valdcela još je nisu zaboravili.
Kad je nedelju dana pre početka velike igre Kneht prispeo tamo i kada se prijavio u selu igrača,
nije ga primio majstor igre staklenih perli, već njegov zamenik Bertram. Ovaj mu je učtivo poželeo dobrodošlicu, ali mu je prilično kratko i rasejano saopštio da se poštovani majstor ovih dana razboleo, a da on sam, Bertram, nije dovoljno obavešten o Knehtovoj misiji da bi primio njegov izveštaj, pa neka zbog toga ode u upravu reda u Hirsland da tamo prijavi svoj povratak i da čeka njene zapovesti. Kad je Kneht pri oproštaju glasom i držanjem nehotice odao izvesnu iznenađenost
zbog hladnog i kratkog prijema, Bertram se izvinio. Neka kolega izvini ako ga je razočarao, neka shvati osobenost situacije: magistar se razboleo, velika godišnja igra je na pragu i još je vrlo neizvesno da li će njome moći rukovoditi magistar ili će on, zamenik, morati priskočiti mesto njega.
Bolest poštovanoga nije mogla pasti u nepovoljnijem i osetljivijem trenutku. On je, istina, kao i uvek,
spreman da vrši službene poslove mesto magistra, ali da se uz to još u tako kratkom roku dovoljno pripremi za veliku igru i prihvati se njenog vođenja, to bi bilo, boji se, iznad njegovih snaga.
Kneht je žalio očito slomljenog i malo iz ravnoteže izbačenog čoveka, ali je isto toliko žalio što u njegovim rukama sada treba da se nalazi odgovornost za svečanost. Suviše dugo je bio odsutan iz Valdcela da bi znao koliko su Bertramove brige opravdane. Jer ovaj je, a to je za zamenika uvek ono najnepovoljnije što se može zamisliti, od pre izvesnog vremena izgubio poverenje elite, takozvanih repetenata, pa je u stvari bio u vrlo teškom položaju. Kneht je zabrinuto mislio na majstora igre staklenih perli, tog junaka klasične forme i ironije, savršenog magistra i Kastaljanina. Radovao se da ga ovaj primi, sasluša i da ponovo bude uvršćen u malu zajednicu igrača, možda na neko poverljivo
mesto. Zeleo je da posmatra kako majstor Tomas slavi svečanu igru, da pod njegovim pogledom radi dalje i da se bori za njegovo priznanje. Sada ga je bolelo i bio je razočaran što ga je zatekao bolesnog i što je bio upućen na druge instance. Naknadu za to dobio je svakako u blagonaklonosti punoj poštovanja, čak kolegijalnosti s kojom su ga primili i saslušali sekretar reda i Diboa. Već pri prvom razgovoru mogao je konstatovati da nemaju namere da ga odmah upotrebe u rimskom planu i da se vodi računa o njegovoj želji da se trajno vrati igri. Prvo su ga ljubazno pozvali da se nastani u gostinskoj kući Vicus lusorum-a. i da se prvo tu ponovo nađe i prisustvuje godišnjoj igri. Sa svojim prijateljem Tegularijusom posvetio je prethodne dane vežbama posta i utonjavanja i sa njim je pobožno i zahvalno odigrao onu čudnu igru koja je nekima ostala u tako malo radosnoj uspomeni.
Položaj zamenika magistra, nazivanog takođe „senka”, a naročito kod zvanja majstora muzike i majstora igre, sasvim je poseban. Svaki majstor ima zamenika koga mu ne postavlja vlast sa strane, već ga on sam bira iz užeg kruga svojih kandidata i za čije radnje i potpis snosi punu odgovornost majstor koji ga zastupa. Za kandidata je, dakle, veliko odlikovanje i znak najvišeg poverenja kad ga magistar imenuje zamenikom. On je time priznat kao prisan saradnik i desna ruka svemoćnog magistra i uvek kad je ovaj sprečen i kad ga pošalje, on izvršuje njegove službene radnje. Ali svakako ne sve — na primer u glasanju vrhovne vlasti on se sme pojaviti samo kao prenosnik „da” ili „ne” u ime svog magistra, nikada kao govornik ili podnosilac zahteva. Ima više takvih mera predostrožnosti.
Imenovanje zamenikom ovoga postavlja na vrlo visoko i katkad vrlo istaknuto mesto, ali ono ipak istovremeno znači i kao neko zapostavljanje. U okviru službene hijerarhije imenovanje ga izdvaja
donekle kao neki poseban slučaj, i dok mu često poverava najvažnije funkcije i daje visoke počasti, dotle mu oduzima neka prava i mogućnosti koje uživa svaki drugi sa istim težnjama. Postoje naročito
dve tačke po kojima se njegov izuzetan položaj jasno raspoznaje: zamenik ne snosi odgovornost za svoje službene radnje i ne može se dalje peti u okviru hijerarhije. To je, istina, nepisan zakon, ali on
se može pročitati iz istorije Kastalije. Nikada posle smrti ili ostavke na službu jednog magistra nije došla na njegovo mesto njegova „senka”, koja ga je tako često zastupala i koja čitavom egzistencijom kao da je bila predestinirana za naslednika. Kao da običaj tu hoće da prividno tekuću i pokretnu granicu i pregradu namemo naglasi kao nepremostivu — granica između magistra i zamenika stoji kao
poređenje za granicu između zvanja i ličnosti. Kada, dakle, Kastaljanin zauzme visoko poverljivo mesto zamenika, odriče se nade da ikada sam postane magistar, da ikada bude zaista jedno sa službenom odećom i odličjima koje tako često nosi kao predstavnik. Istovremeno on ulazi u
čudnovato dvosmisleno pravo da svojim eventualnim greškama u vođenju zvanja ne tereti sebe samog, već svog magistra koji jedino za njega odgovara. I u stvari se već događalo da je magistar bio žrtva zamenika koga je sam izabrao i da se zbog grublje greške koju je drugi načinio morao povući sa svog zvanja. Izraz kojim je u Valdcelu označavan zamenik majstora igre staklenih perli odlično odgovara njegovom posebnom položaju, njegovoj vezanosti, kvazi identičnosti sa magistrom kao i prividnosti i ništavnosti njegove zvanične egzistencije. Tamo ga nazivaju „senka”.
Majstor Tomas fon der Trave je već godinama i danima pustio da vlada „senka” imenom Bertram. Ovome je izgleda više nedostajalo sreće no obdarenosti ili dobre volje. Bio je odličan igrač staklenih perli, što se po sebi razume; bio je isto tako bar ne nevešt učitelj i savestan činovnik,
svome majstoru bezuslovno odan. Međutim, tokom poslednjih godina kod činovnika je postao neomiljen i protiv sebe je imao najmlađi sloj elite koji je rastao. I pošto nije imao viteški jasnu prirodu svog majstora, to je smetalo sigurnosti i miru njegovog držanja. Magistar ga nije pustio da padne, godinama ga je po mogućstvu izvlačio iz nesuglasica sa tom elitom, uopšte ga je sve rede stavljao pred javnost, a više upotrebljavao u kancelarijama i arhivu. Taj negrđeni, ali ipak neomiljeni, ili bar u to vreme neomiljeni i od sreće očigledno nefavorizovani čovek, usled bolesti svog majstora odjednom se našao na čelu Vicus lusorum-a. Ako bi zaista imao da vodi godišnju igru i za vreme praznika bio postavljen na najvidnije mesto čitave Provincije, tom velikom zadatku bi
dorastao samo ako bi ga većina igrača staklenih perli, ili bar repetenti, poduprli svojim poverenjem.
To se na žalost nije desilo. Tako se dogodilo da je ovoga puta ludus sollemnis bio za Valdcel teško iskušenje, gotovo katastrofa.
Tek na dan pre početka igre bilo je zvanično saopšteno da je magistar ozbiljno oboleo i da nije u stanju da vodi igru. Ne znamo da li je to zadržavanje saopštenja bilo diktirano voljom bolesnog magistra koji se možda do poslednjeg trenutka nadao da će se ponovo pridići i da će ipak moći da rukovodi igrom. On je već bio isuviše bolestan da bi gajio takve misli i verovatno je njegova „senka” učinila grešku ostavljajući Kastaliju do pretposlednjeg časa u neizvesnosti o stanju u Valdcelu.
Razume se, moglo bi se još sporiti o tome da li je to odugovlačenje zaista bilo greška. Desilo se bez sumnje u dobroj nameri, naime da se svečanost već unapred ne diskredituje i da poštovaoce majstora
Tomasa uzdrži od posete. I da je sve išlo dobro, da je između Valdcelske opštine igrača i Bertrama postojalo poverenje, „senka” bi — vrlo mogućno — zaista mogla biti zastupnik i odsustvo magistra bi moglo ostati gotovo nezapaženo. Nekorisno je o tome postavljati dalje pretpostavke. Verovali smo da moramo samo nagovestiti da onaj Bertram nije morao tako bezuslovno podbaciti ili biti nedostojnik, kako ga je javno mišljenje Valdcela onda videlo. On je daleko više bio žrtva no krivac.
Kao i svake godine, za veliku igru došli su gosti. Mnogi su došli ne sluteći ništa, drugi sa zabrinutošću o stanju magistra igre i sa neveselim predosećanjima o proteku svečanosti. Valdcel i obližnja mesta punili su se ljudima, rukovodstvo reda i vaspitna vlast došli su gotovo u punom sastavu. Iz udaljenijih delova zemlje ta kode su stizali svečano raspoloženi putnici, prepunjavajući gostinske kuće. Kao i uvek, svečanost je bila otvorena uveče uoči početka igre, časom meditacije. Za
to vreme, od znaka zvona, celo područje svečanosti ispunjeno ljudima utonulo je u duboko, predano ćutanje. iduće jutro donelo je prva muzička izvođenja i objavljivanje prvog stava igre, kao i meditaciju o dva muzička temata tog stava. Bertram, u svečanoj odeždi majstora igre staklenih perli, pokazao je odmeren i savladan nastup, samo je izgledao bled. A u nastavku je iz dana u dan izgledao više prenapregnut, paćenički i rezigniran; poslednjih dana je zaista bio kao senka. Već drugog dana igre raširila se vest da se stanje magistra Tomasa pogoršalo i da mu je život u opasnosti. A već s večeri toga dana čuli su se ovda-onda i svuda među posvećenijima prilozi uz legendu koja je
postepeno nastajala o bolesnom majstoru i njegovoj „senci”. Po toj legendi, koja je poticala iz najprisnijeg kruga Vicus lusorum-a, od repetenata, majstor je kao bio voljan i sposoban da vrši dužnost rukovodioca igre, ali je podneo žrtvu ambiciji svoje „senke” i prepustio mu svečani zadatak.
A sada, pošto Bertram izgleda ipak nije baš sasvim dorastao svojoj visokoj ulozi i igra preti da postane razočaranje, bolesnik se smatra odgovornim za igru, za svoju „senku” i njeno podbacivanje i primio je na sebe da mesto njega ispašta grešku. To i ništa drugo je uzrok naglog pogoršanja njegovog stanja i porasta temperature. Prirodno, to nije bio jedini način tumačenja legende, ali to je bio način elite i jasno je pokazivao da je elita, naraštaj pun težnji, stanje osećala tragičnim i nije bila voljna da podupre ma kakvo zavijanje, razbistravanje ili ulepšavanje te tragike. Protivtežu poštovanju prema majstoru držala je odvratnost prema njegovoj „senci” — njoj su želeli neuspeh i
pad, čak ako bi i majstor morao da ispašta. Dan docnije opet mogla se čuti priča kako je majstor sa bolesničke postelje preklinjao svoga zamenika i dva seniora elite da očuvaju mir i da ne ugroze svečanost. Drugog dana se tvrdilo da je izdiktirao svoju poslednju volju i vlasti imenovao čoveka koga želi sebi za naslednika; navođena su i imena. Te i druge vesti kružile su zajedno sa vestima o magistrovom stanju zdravlja, koje se stalno pogoršavalo.
U svečanoj dvorani, kao i u gostinskim kućama, raspoloženje je iz dana u dan padalo, iako niko nije išao dotle da se odrekne daljeg izvođenja i da otputuje. Nad ćelom priredbom ležao je težak i sumoran pritisak. Njen spoljašnji tok se ipak odigrao u korektnom obliku. Ali malo se moglo osetiti od one uzvišenosti i radosti koja je pri toj svečanosti bila poznata i koja se očekivala. A kada je pretposlednjeg dana igre tvorac svečane igre, magistar Tomas, zauvek sklopio oči, vlast svojim
naporima nije uspela da suzbije širenje vesti. I čudnovato, neki učesnici su takvo razrešenje čvora osetili kao oslobođenje. Učesnici igre, a naročito elita, iako pre svršetka ludus sollemnis-a nisu smeli obući crninu niti najmanje prekinuti u tim danima tako strogo propisan raspored smenjivanja, izvođenja i vežbanja — poslednji svečani čin i dan izvršili su jednodušno u držanju i raspoloženju kao da je on bio tužna svečanost namenjena poštovanom pokojniku. Oni su pustili da oko Bertrama, koji je i dalje bio na dužnosti, premoren, neispavan, bled i poluzatvorenih očiju, nastane ledena atmosfera usamljenosti.
Jozef Kneht, iako preko Tegularijusa u živom dodiru sa elitom i kao stari igrač sasvim prijemljiv za sva ta strujanja i raspoloženja, nije pustio da ona prodru u njega. Posle četvrtog ili petog dana zabranio je čak svom prijatelju Fricu da ga uznemirava vestima o magistrovoj bolesti. On je, istina, osećao i razumeo tragično osenčenje svečanosti. Majstora se sećao sa dubokom zabrinutošću i žaljenjem, a „senke” Bertrama kao osuđenog da umre s njim, sa sve većom nelagodnošću i saučešćem. Ali se stalno i uporno branio od svih uticaja istinitih ili izmišljenih vesti. Vežbao je najstrožu koncentraciju, voljno se predao vežbama i toku lepo izgrađene igre i, uprkos svim nesporazumima i pomračenjima, doživeo je svečanost u najozbiljnijoj uzvišenosti. „Senci” Bertramu je bilo prišteđeno da kao vicemagistar na kraju, kao obično, mora još primati i čestitanja vlasti. Ovog puta je takođe otpao dan radosti studenata igre staklenih perli. Odmah posle muzičkog završnog akta svečanosti, vlast je objavila magistrovu smrt i u Vicus lusorum-u su počeli dani žalosti. U njoj je učestvovao i Jozef Kneht koji je stanovao u gostinskoj kući. Pogreb velikog čoveka, koji još i danas uživa visoki ugled, bio je izvršen sa jednostavnošću uobičajenom u Kastaliji. Bertram, njegova „senka” koji je svoju ulogu za vreme svečanosti do kraja odigrao zalažući poslednje snage, shvatio je svoj položaj. Molio je za odsustvo i otišao u planine.
U selu igrača i u ćelom Valdcelu vladala je žalost. Sa pokojnim magistrom možda niko nije imao prisne, naglašeno prijateljske odnose, ali superiornost i čistota njegovog otmenog bića zajedno sa njegovom mudrošću i nežno izgrađenim smislom za oblike, učinili su ga vladarem i reprezentantom kakvog Kastalija, u osnovi sasvim demokratski uređena, nije davala u svim vremenima. Bili su ponositi na njega. Ali je njegova osoba izgledala da se otela strasti, ljubavi, prijateljstvu, to je ona
bila utoliko pogodniji predmet potrebe poštovanja kod naraštaja. To dostojanstvo i kneževska ljupkost, koja mu je, uostalom, upola iz nežnosti donela nadimak „ekselencija”, dali su mu, uprkos upornih odupiranja tokom godina, nešto osobit položaj u visokom svetu, na sednicama i zajedničkim radovima vaspitne vlasti. Pitanje ponovnog popunjavanja njegovog visokog zvanja bilo je, prirodno, revnosno diskutovano, nigde revnosnije no u eliti igrača staklenih perli. Funkcije magistrovog zvanja, posle istupanja i odlaska ,;senke”, čiji se pad u ovom krugu hteo i postigao, sama elita je bila podelila na tri privremena predstavnika, to jest, naravno, samo interne funkcije u Vicus lusorum-u, a ne i funkcije vlasti u vaspitnom savetu. Prema tradiciji, savet ne bi ostavio magistrat nepopunjen duže od tri meseca. Ako neki magistar na samrti ili pri napuštanju zvanja ostavi nekog određenog i bez
takmaca naslednika, zvanje je štaviše bilo odmah nanovo popunjavano, posle samo jedne jedine plenarne sednice vlasti. Ovog puta bi to duže trajalo.
Za vreme žalosti Jozef Kneht je sa svojim prijateljem povremeno razgovarao o završenoj igri i njenom tako čudno sumornom toku.
— Taj zamenik — Bertram — rekao je Kneht — svoju je ulogu ne samo kako-tako izveo do svršetka, to jest pokušao da do kraja igra pravog magistra, nego je, po mome mišljenju, učinio daleko više. On je tom ludus sollemnis-u kao svojoj poslednjoj i najsvečanijoj službenoj radnji prineo sebe na žrtvu. Bili ste grubi — ne, surovi prema njemu. Vi ste mogli spasti praznik svečanosti i Bertrama, a to niste učinili. Ja ne želim da dajem mišljenje o tome, biće da ste imali razloga za to. Ali sada kada je taj siroti Bertram otišao i kada ste sproveli svoju volju, treba da budete velikodušni. Morate mu, kad se opet pojavi, poći u susret i pokazati da ste razumeli njegovu žrtvu.
Tegularijus je vrteo glavom:
— Mi smo to razumeli — rekao je — i prihvatili smo. Ti si bio tako srećan što si ovog puta u igri mogao učestvovati kao gost i nepristrastan, zato i nisi tako tačno pratio događaj. Ne, Jozefe, više
nećemo imati prilike da ma kakva osećanja prema Bertramu preobratimo u delo. On zna da je njegova žrtva bila nužna, on neće pokušati da je poništi.
Tek sada ga je Kneht potpuno razumeo, pa je pomračen zanemeo. Video je da te dane igre u stvari nije doživeo s njima kao pravi Valdcelac i drug, nego stvarno više kao gost. Tako je tek sada shvatio kako je došlo do Bertramove žrtve. Do sada mu je Bertram izgledao kao ambiciozan čovek podlegao zadatku koji je bio iznad njegove moći, koji se morao odreći daljih ciljeva ambicije i truditi se da zaboravi da je jednom bio „senka” majstora i rukovodilac jedne godišnje igre. Tek sada, pri
poslednjim rečima svog prijatelja, shvatio je — i pri tom je naglo zanemeo — da je Bertram od svojih sudi ja bio potpuno osuđen i da se neće vratiti. Dopustili su mu da svečanu igru vodi do kraja i pri tom su upravo toliko pomogli da je ona protekla bez skandala. Ali to nisu učinili Bertrama radi, već da bi poštedeli Valdcel.
Položaj jedne „senke” zahtevao je ne samo puno magistrovo poverenje — Bertramu ono nije nedostajalo — već isto toliko poverenje elite, a taj žalosni čovek nije uspeo da ga zadobije. Ako bi on učinio grešku, za njim nije stajala, kao za njegovim gospodarom i uzorom, hijerarhija da ga štiti. I ako od svojih nekadašnjih drugova nije bio potpuno priznat, nije mu pomogao nikakav autoritet, a njegovi drugovi, repetenti, postali su mu sudije. Ako su oni bili neumoljivi, „senka” je bila gotova I zaista, taj Bertram se nije više vratio sa svog izleta u planine. Uskoro se pričalo da se s neke strmine survao u smrt. Dalje se o tome nije govorilo.
Međutim, u selu igrača svakog dana su se pojavljivali visoki i najviši činovnici uprave reda i vaspitne vlasti i svakog trenutka je poneko iz elite i od čitovnika bio pozivan na ispitivanje o čijoj se sadržini samo u krilu elite čulo ovo i ono. Jozefa Knehta su takođe češće pozivali i ispitivali.
Jedanput su ga pozvala dva gospodina iz uprave reda — jednom magistar filozofije, zatim gospodin Diboa i još jednom dva magistra. Tegularijus, koga su isto tako pozivali radi nekih takvih obaveštenja, bio je prijatno uzbuđen i pravio šale o toj konklavskoj atmosferi, kako ju je on nazivao.
Jozef je još u danima igre primetio koliko je malo bilo preostalo od njegove uske veze sa elitom, a za vreme tog konklava osetio je to još jasnije. Ne samo da je u gostinskoj kući stanovao kao stranac i da
je izgledalo da viši sa njim opšte kao sa sebi ravnim, — sama elita, repetenti, nije ga više primala s poverenjem i drugarski, već sa podrugljivom učtivošću ili bar sa uzdržanom hladnoćom. Ona se od
njega udaljila još onda kad je dobio poziv za Marijafels i to je bilo ispravno i prirodno. Ko je jednom učinio korak iz slobode u službu, iz reda studenata i repetenata u hijerarhiju, taj više nije bio drug, već na putu da postane pretpostavljeni i glavešina. On više nije pripadao eliti i morao je znati da će ga ona privremeno gledati kritički. Tako je bilo sa svakim u njegovom položaju. Samo što je on u to vreme to odvajanje i hladnoću osećao naročito jako, prvo zato što se elita sada kada je bila
ostavljena samoj sebi i kada je trebalo da dobije novog magistra, dvostruko zbila i branila, — a onda i zato što se njena odlučnost i nepopustljivost bila pokazala tako upornom baš u sudbini „senke”
Bertrama.
Jedne večeri Tegularijus je dotrčao u gostinsku kuću krajnje uzbuđen, potražio Jozefa, povukao ga u jednu praznu sobu, zaključao vrata i počeo da penuši:
— Jozefe! Jozefe! Gospode, ta mogao sam to naslutiti, morao sam znati, nije bilo tako daleko ...
Ah, ja sam van sebe i zaista ne znam da li da se radujem. — I on, koji je u selu trača najtačnije poznavao sve izvore vesti, revnosno je izvestio: — Više je no verovatno, gotovo je izvesno, da će Jozef Kneht biti izabran za majstora igre staklenih perli. — Rukovodilac arhiva, koga su mnogi
smatrali unapred određenim naslednikom majstora Tomasa, od prekjuče je konačno ispao iz užeg izbora. A od kandidata iz elite, čija su imena do sada u savetovanju stajala gore, izgleda da nijedan nema naročitu naklonost i preporuku nekog magistra ili uprave reda, dok se za Knehta zauzimaju dva člana uprave reda i gospodin Diboa. Tome dolazi još i uticajan glas starog majstora muzike koga su, kao što se izvesno zna, tih dana posetili mnogi magistri lično.
— Jozefe, oni te postavljaju za magistra — još jednom je žustro izbacio, a zatim mu je prijatelj stavio ruku na usta. Jozef je u prvom trenutku bio isto toliko iznenađen i usplahiren tom pretpostavkom koliko i Fric i ona mu nije izgledala nimalo nemoguća. Ali dok je onaj već saopštavao
mišljenja sela igrača o stanju i toku „konklava”, Kneht je počeo uviđati da prijateljeva pretpostavka nije pogrešna. Naprotiv, u duši je osećao kao neku potvrdu, nešto kao osećanje da je to znao i očekivao, da je to ispravno i prirodno. Sada je, dakle, on stavio ruku na usta uzbuđenom drugu, pogledao ga tuđe i prekorno kao s nekog odstojanja i daljine koja je odjednom nastala i rekao:
— Ne pričaj toliko, amice, to rekla-kazala ne želim da znam. Idi svojim drugovima.
Tegularijus, koji bi još toliko mogao reći, odmah je zanemeo pred tim pogledom kojim ga je pogledao jedan novi, njemu još nepoznati čovek, prebledeo je i izišao. Docnije je pričao da je Knehtov čudni mir i hladnoću u tom trenutku osetio prvo kao udarac i uvredu, jedva shvatljivo preterano naglašavanje i predujmljivanje njegovog budućeg položaja kao vrhovnog pretpostavljenog.
Tek pri odlasku — a zaista je otišao kao prebijen — otkrio mu se smisao tog nezaboravnog pogleda, tog dalekog, kraljevskog, ali ne manje patničkog pogleda, i shvatio je da je njegov prijatelj to što mu je palo u deo primio ne ponosito, već skrušeno. Pričao je da je morao pomisliti na onaj zamišljeni pogled Jozefa Knehta i ton dubokog saosećanja u njegovom glasu, kojim se nedavno raspitivao o Bertramu i njegovoj žrtvi. Kao da je on sam tu, da se žrtvuje i iščezne kao ona „senka”. Ono lice s kojim ga je prijatelj pogledao bilo je tako ponosito i skrušeno u isto vreme, tako uzvišeno i odano, tako osamljeno i spremno da podnese sudbinu, kao da je ono spomenik svih kastalijskih magistara koji su ikada postojali. „Idi svojim drugovima”, rekao mu je. Dakle, već onog trenutka, kad je prvi put saznao o svom novom dostojanstvu, taj čovek koji se nikada nije mogao poznati, bio je svrstan i video je svet s novog središta, više nije bio drug, to više nikada neće biti. Iako je Kneht svoje imenovanje, taj svoj poslednji najviši poziv, i sam mogao vrlo dobro
pogoditi ili bar osetiti kao mogućno, možda kao verovatno, ono ga je ipak i ovog puta iznenadilo, pa i uplašilo. To je mogao pomisliti, govorio je sebi docnije i smeškao se revnosnom Tegularijusu, koji imenovanje istina u početku nije očekivao, ali ga je ipak više dana pre odluke i objavljivanja bio proračunao i predskazao. Protiv Jozefovog izbora u najvišu vlast zaista ništa nije govorilo osim njegove mladosti. Većina njegovih kolega su na svoje visoko zvanje stupili kad im je bilo najmanje
četrdeset pet do pedeset godina, dok Jozef nije imao još ni četrdeset. Međutim, nije bilo zakona koji bi zabranjivao tako rano imenovanje.
Kad je sad Fric iznenadio prijatelja rezultatima svojih posmatranja i kombinacija, posmatranjima jednog iskusnog igrača elite koji je komplikovani aparat malih valdcelskih tajni poznavao do sitnica,
on je odmah shvatio i prihvatio izbor, svoju sudbinu. Ali, njegova prva reakcija na tu vest sastojala se u tome da otera prijatelja sa rečima „da o tom rekla-kazala neće ništa da zna”. Drug još nije ni otišao, zbunjen i skoro uvređen, a Kneht je potražio mesto za meditaciju, da se sredi. Njegovo razmišljanje je pošlo od jedne slike iz sećanja, koja ga je toga časa bila obuzela neobičnom jačinom.
U toj viziji video je praznu odaju i u njoj klavir, kroz prozor je sijala hladno-vesela prepodnevna svetlost, a na vratima odaje pojavio se lep, ljubazan čovek, postariji čovek prosede kose i svetla lica, pun dobrote i pun dostojanstva. A on sam, Jozef, bio je mali učenik latinske škole, koji je u odaji očekivao majstora muzike, polubojažljiv, polusrećan, i sad je prvi put video dostojnog poštovanja majstora iz Provincije elitnih škola o kojoj je kružila bajka. Magistar je bio došao da mu pokaže šta je muzika. Zatim ga je stopu po stopu uvodio i primao u svoju Provinciju, u svoje carstvo, u elitu i u red. Sad je postao njegov kolega i prijatelj, dok je starac svoj čarobni štap, ili svoj skiptar, ostavio i preobrazio se u ljubazno ćutljivog, još uvek dobrog, još uvek poštovanog, još uvek tajanstvenog starca čiji je pogled i uzor lebdeo nad Jozef ovim životom i koji mu je uvek bio superioran za jedan ljudski vek i nekoliko životnih stupnjeva i za neizmerivo dostojanstvo i u isto vreme skromnost,
savršenstvo i tajnu. Njegov zaštitnik i uzor uvek bi ga blago prisiljavao da mu sleduje kao što neko sazvežđe na pomolu i zalasku vuče za sobom svoju braću. Dok se Kneht nenamerno predavao prilivu unutrašnjih slika — kao što se one svojim bićima srodne snovima pojavljuju u stanju prvog popuštanja — iz toka su se pre svega izdvojile i duže zadržale dve predstave, dve slike ili znamenja, dve alegorije. U jednoj je Kneht, dečko, pratio kroz neke hodnike majstora koji je pred njim išao kao vođa i svaki put kada se okrenuo i pokazao svoje lice, bivao je stariji, smireniji i dostojniji poštovanja, očevidno približavajući se idealnoj slici bezvremene mudrosti i dostojanstva, dok je on, Jožef Kneht, predan i poslušan, koračao za uzorom, ali uvek ostajao isti dečko. Zbog toga je osećao, jedno za drugim, čas postiđenost, čas opet neku radost, skoro kao neko prkosno zadovoljenje. A druga slika bila je ova: scena u klavirskoj sobi, ulaženje staroga stalno se ponavljalo mladiću mnogo
puta, majstor i dečko pratili su jedan drugog vučeni kao na žici nekog mehanizma, tako da se uskoro nije moglo razaznati ko dolazi a ko odlazi, ko vodi a ko prati, starac ili mladić. Čas je izgledalo da mladić ukazuje čast i poslušnost starosti, autoritetu i dostojanstvu, čas je izgleda figura mladosti, početka, veselosti, koja je pred njim lako izmicala, obvezivala starca na sledovanje puno služenja ili obožavanja. I dok je gledao to besmisleno i puno smisla kružno kretanje sna, on je u svom sopstvenom osećanju bio onaj koji sanja i koji je pri tom istovetan čas sa starcem, čas sa dečkom; bio je čas poštovalac, čas poštovani, čas vođa, čas poslušnik. U toku te lebdeće smene došao je trenutak kada je bio i jedno i drugo, istovremeno majstor i đačić, upravo iznad obojice, bio je priređivač, izmišljač, upravljač i gledalac kružnog toka trke starog i mladog koja se odigravala u krugu bez rezultata, koju je on s promenljivim osećanjima čas usporavao, čas terao do najveće žurbe. I iz tog stadij uma razvila se jedna nova predstava, više simvol nego san, više saznanje no slika, naime predstava ili upravo saznanje: ta puna smisla i besmislena trka u krugu između majstora i učenika, to
zadobijanje mladosti od strane mudrosti, mudrosti od strane mladosti, ta beskrajna krilata igra bila je simvol Kastalije, bila je igra života uopšte, koja struji bez kraja, podeljena na staro i mlado, dan i
noć, jang i jin. Iz ovoga je zatim on razmišljanjem našao put iz sveta slika u mir i, posle dugotrajne utonulosti, vratio se ojačan i veseo.
Kada ga je nekoliko dana kasnije uprava reda pozvala k sebi, otišao je spokojan. Bratski pozdrav i rukovanje najviših i nagoveštene zagrljaje pribrano je primio s veselom ozbiljnošću. Saopštili su mu imenovanje za majstora igre staklenih perli i pozvali ga da prekosutra dođe u dvoranu za svečane igre radi investiture i zakletve. To je bila ona ista dvorana u kojoj je donedavna zamenik pokojnog majstora, kao zlatom ukrašena žrtvena životinja, obavio onu obespokojavajuću svečanost. Dan koji mu je pred investituru ostavljen slobodan bio je namenjen tačnom proučavanju zakletvene formule i „malog magistarskog poretka”, praćenom ritualnim meditacijama pod upućivanjem i nadzorom
dvojice viših. Ovog puta to su bili kancelar reda i magister mathematicae. Za vreme podnevnog odmora tog vrlo napornog dana, Jozef se živo sećao svog prijema u red i prethodnog uvođenja od
strane majstora muzike. Dabome, ovog puta ritual prijema nije ga uvodio, kao svake godine stotine drugih, kroz široke vratnice u veliku opštinu. Sada se prolazilo kroz iglene uši u najviši i najuži krug, krug majstora. Docnije je starom majstoru muzike priznao da mu je tog dana intenzivnog samoispitivanja zadavala muke jedna misao, sasvim smešna mala pomisao koja mu je pala na pamet.
Naime, bojao se trenutka kada mu jedan od majstora bude objašnjavao koliko neobično mlad dobij a najviše dostojanstvo. Morao se ozbiljno boriti s tim strahom, s tom detinjskom sujetnom pomišlju i željom, ako bi pala kakva aluzija na njegove godine, da odgovori: „Onda me ostavite da budem stariji, ja nikada nisam težio tom uzdizanju.” Ali dalje samoispitivanje mu je pokazalo da mu misao na imenovanje i želja za njim nesvesno ipak nije mogla biti sasvim tako daleka. To je sebi priznao, osetio je sujetnost svoje misli i oslobodio je se. I zaista ga niko od kolega ni toga dana, ni ikada docnije, nije podsetio na njegove godine.
Izbor novog majstora svakako je bio utoliko revnosnije diskutovan i kritikovan među onima kojima je Kneht dotada bio konkurent. On nije imao neke izrazite protivnike, ali je imao konkurente, a među njima je bilo nekih koji su mu po godinama prednjačili. U tom krugu nikako nisu nameravali da izbor odobre drukčije do posle borbe i osvedočavanja, ili bar posle Krajnje tačnog i kritičkog posmatranja. Stupanje u zvanje i prvo vreme službovanja jednog novog magistra — gotovo u svakom
slučaju je hod kroz čistilište.
Investitura majstora nije javna svečanost. Osim najviše vaspitne vlasti i uprave reda, u njoj učestvuje stariji deo đaka, kandidati i činovnici one discipline koja dobij a novog magistra. Pri svečanosti u svečanoj dvorani, majstor igre staklenih perli imao je da položi zakletvu zvanja. Dalje je imao da primi od vlasti simvole svoga zvanja, koji su se sastojali od nekoliko ključeva i pečata, i da pusti da ga govornik uprave reda obuče u svečano odelo, svečanu gornju haljinu koju magistar treba da nosi prilikom najviših svečanosti, pre svega prilikom proslave godšinje igre. Istina, jednom takvom činu nedostaje bujica i zanos javnih svečanosti, on je po svojoj prirodi ceremonijalan i pre trezven, ali mu zato već samo prisustvo dveju najviših vlasti u punom broju daje neobično dostojanstvo. Mala republika igrača staklenih perli dobija novog gospodara, koji ima da joj bude na čelu i da je zastupa u opštoj vlasti. To je jedan važan i redak događaj. Ako učenici i mlađi studenti
još ne shvataju potpuno njegovu važnost i u svečanosti doživljavaju samo ceremoniju i nasladu za oči, svi ostali učesnici su svesni važnosti i dovoljno srasli sa svojom zajednicom i po suštini joj slični, da to zbivanje mogu osetiti kao zbivanje u sopstvenom telu i životu. Ovog puta radost svečanosti bila je osenčena ne samo smrću prethodnog majstora i žalošću za njim, već takođe raspoloženjem punim zebnje koje je vladalo u toj godišnjoj igri i tragedijom zamenika Bertrama.
Oblačenje je izvršio govornik uprave reda i vrhovni arhivar igre. Oni su zajedno visoko držali svečanu haljinu i prebacili je preko ramena novom majstoru igre staklenih perli. Kratku svečanu besedu izgovorio je magister grammaticae, majstor klasične filologije u Kojperhajmu. Jedan
predstavnik Valdcela, koga je odredila elita, predao mu je ključeve i pečat, a kraj orgulje video se starac — stari majstor muzike lično. On je doputovao radi investiture, da vidi kako mu se štićenik oblači i da ga svojim neočekivanim prisustvom radosno iznenadi, a možda i da mu da koji savet.
Starac bi najradije sopstvenim rukama zasvirao svečanu muziku. Takav napor on sebi nije smeo dopustiti, pa je sviranje ustupio orguljašu sela igrača, ali je stajao iza njega i okretao mu listove. S predanim osmejkom gledao je Jozefa. Video je kako prima svečanu odeću i ključeve, slušao kako je izgovorio formulu zakletve, zatim slobodan pozdrav svojim budućim saradnicima, činovnicima i učenicima. Nikada mu taj dečko Jozef nije bio tako mio i izazivao radost kao danas kada je gotovo
bio prestao biti Jozef i počeo biti jedino još nosilac svečane odeće i zvanja, kamen u kruni, stub u zgradi hijerarhije. Ali sa svojim dečkom Jozefom mogao je nasamo porazgovarati samo nekoliko trenutaka. Veselo mu se smešio i požurio se da mu naloži: „Gledaj da dobro prebrodiš iduće tri-četiri nedelje, od tebe će se mnogo tražiti. Misli uvek na celinu i misli uvek na to da zanemarivanje neke pojedinosti sada nema velikog značaja. Moraš se sav posvetiti eliti, ne puštaj ništa drugo u svoju glavu. Poslaće ti dva čoveka koji treba da ti pomognu. Jednog od njih, jogamana[34] Aleksandra, ja sam obučio, dobro ga slušaj, on razume svoju stvar. Ono što ti je potrebno to je kao stena čvrsto uverenje u to da su viši dobro uradili kad su te uzdigli k sebi. Uzdaj se u njih, uzdaj se u ljude koje ti šalju radi pomoći, slepo se uzdaj u svoju sopstvenu snagu. Ali prema eliti uvek budi veseo, budno nepoverljiv, ona ne očekuje ništa drugo. Ti ćeš dobiti, Jozefe, to znam.”
Većina magistralnih službenih funkcija bile su novom magistru dobro poznate i bliske delatnosti.
On se njima već bio posvećivao, bilo da im služi, bilo da pomaže. Najvažniji su bili tečajevi igre, počev od učeničkih, početničkih, ferijalnih i tečajeva za goste, pa do vežbanja, predavanja i seminara
za elitu. Svaki novoimenovani magistar lako se mogao smatrati doraslim tim delatnostima, osim poslednje. Ali one nove funkcije, koje nikada nije imao prilike da vežba, morale su mu zadavati daleko više brige i muke. I s Jozefom je tako bilo. On bi se najradije s nepodeljenom revnošću najpre okrenuo baš tim novim dužnostima koje su upravo magistralne: saradnji u vrhovnom vaspitnom savetu, saradnji između saveta magistara i uprave reda, predstavljanju igre staklenih perli i Vicus lusorum-a u opštoj vlasti. Goreo je da se zbliži s tim novim delatnostima i da im skine preteći vid nepoznatog. Najradije bi prvo nekoliko nedelja ostao po strani i predao se najtačnijem proučavanju
ustava, formalnosti, sedničkih zapisnika i tako dalje. Radi obaveštenja i pouke u toj oblasti, stajali su mu na raspolaganju, znao je to, osim gospodina Diboa, i najiskusniji poznavalac i majstor magistralnih formi i tradicija, govornik uprave reda. Ovaj, istina, sam nije bio magistar, dakle u stvari po rangu ispod majstora, ali je na svim sednicama vlasti vodio režiju i doprinosio da se tradicionalni poredak održi u svome pravu, kao neki viši majstor ceremonija u nekom kneževskom dvoru. Koliko bi rado umolio tog pametnog, iskusnog, u svojoj sjajnoj učtivosti neprozirnog čoveka, čije su ga ruke tek malopre obukle u svečanu odeću, za jedan privatni tečaj, kad bi on imao svoje sedište u Valdcelu, a ne u Hirslandu, udaljenom pola dana puta! Kako bi rado za neko vreme pobegao u Monteport da bi ga stari majstor muzike uveo u te stvari! Samo, na to se nije moglo ni misliti. Jedan magistar nije smeo gajiti takve privatne i studentske želje. Naprotiv, za prvo vreme morao se
intenzivnom, isključivom brigom posvetiti baš onim funkcijama za koje je mislio da mu neće zadavati muke. Ono što je za vreme Bertramove svečane igre, kada je video kako se jedan magistar ostavljen na cedilu od sopstvene zajednice, elite, bori i guši gotovo kao u bezvazdušnom prostoru, ono što je onda naslućivao, a što su mu reči starca iz Monteporta na dan njegovog oblačenja potvrdile — to mu je sada pokazivao svaki trenutak njegovog službenog dana i svaki trenutak svesnosti svog položaja.
Morao se pre svega ostalog posvetiti eliti i repetentima najviših stepena studija, seminarskim vežbama i sasvim privatnom opštenju sa repetentima. Arhiv je mogao prepustiti arhivistima, početničke tečajeve postojećim učiteljima, poštu sekretarima — time se ne bi mnogo propustilo. Ali elitu nije smeo ni trenutka ostaviti samoj sebi. Morao joj se posvetiti, nametnuti joj se i učiniti se neophodnim, ubediti je u vrednost svojih sposobnosti, u čistotu svoje volje. Morao ju je osvojiti,
boriti se za nju, pridobiti je, meriti se sa svakim njenim kandidatom koji je pokazivao želju za to, a takvih kandidata nije nedostajalo. Pri tom mu je pripomoglo ponešto što je ranije smatrao malo korisnim, naročito njegovo dugo odsustvo iz Valdcela i elite gde je sada gotovo opet bio homo novus. Čak se i njegovo prijateljstvo s Tegularijusom pokazalo korisnim. Jer Tegularijus, duhovit i bolešljiv autsajder, tako je malo dolazio u obzir za laktašku karijeru i izgledalo je da sam ima tako
malo ambicije, te neko povlašćivanje od strane novog magistra ne bi značilo zapostavljanje konkurenata. Najviše i najbolje morao je Kneht ipak sam uraditi da bi ispitivački prodro u taj najviši, najživlji, najnemirniji i najosetljiviji sloj sveta igre i da bi ga savladao kao što jahač savlađuje plemenitog konja. Jer u svakoj kastalijskoj ustanovi, ne samo u igri staklenih perli, elita potpuno obrazovanih kandidata, ali onih koji još slobodno studiraju, još nepostavljenih u službu vaspitne
vlasti ili reda, koji se nazivaju takođe repetenti, predstavlja najdragoceniji sastav i upravo rezervu, cvet i budućnost. I svuda, ne samo u selu igrača, taj vrlo uobraženi odbir mladog soja je prema novim
učiteljima i starešinama skroz opredeljen na nepristupačnost i kritiku, a jednom novom vrhovnom starešini ukazuje upravo najmanju meru učtivosti i potčinjenosti. Pre no što ga taj odbir prizna i voljno se poda vođstvu, novajlija ga mora potpuno lično i punim zalaganjem zadobiti, ubediti i savladati.
Kneht je pristupio zadatku bez strepnje, ali su ga teškoće ipak začudile. Dok je njih rešavao i dobijao za njega krajnje napornu i satiruću igru, dotle su se one druge obaveze i zadaci o kojima je pre bio sklon da brižno misli, povlačili i izgleda tražili manje pažnje. Priznao je jednom kolegi da je na prvoj plenarnoj sednici vlasti, na koju je došao hitnim poštanskim kolima i po čijem se završetku vratio hitnim poštanskim kolima, učestvovao skoro kao u snu i da joj posle toga nije mogao posvetiti nijednu misao, toliko ga je sveg bio obuzeo rad koji mu se u tom trenutku nametao. Čak za vreme samog savetovanja, iako ga je tema interesovala, iako ga je kao njegovo prvo pojavljivanje u vlasti
očekivao sa izvesnim uznemirenjem, više puta je sebe uhvatio da sa svojim mislima nije bio tu, među svojim kolegama, u debatama, već u Valdcelu, u onoj plavo okrečenoj prostoriji arhiva, gde je sada
svakog trećeg dana održavao dijalektički seminar samo sa pet učesnika i gde je svaki održani čas zahtevao veći napor i trošenje snage no čitava ostala dnevna služba. Ni ona nije bila laka, ni njoj nije mogao nikako izmaći, jer kao što mu je bivši majstor muzike nagovestio, vlast mu je za to prvo vreme bila dodelila jednog tutora i nadzornika. Ovaj je morao nadzirati njegov dnevni raspored od časa do časa, davati mu savete u rasporedu vremena i čuvati ga od jednostranosti kao i od potpune
napregnutosti. Kneht mu je bio zahvalan, a još više je to bio izaslaniku uprave reda, jednom majstoru veštine meditacije na velikom glasu. Ovaj se zvao Aleksandar. On se brinuo da Kneht koji je radio do krajnje napregnutosti, tri puta dnevno vrši „mala” ili „velika” vežbanja i da protek i trajanje svakog takvog vežbanja budu na minut najtačnije održani. Sa obojicom, učiteljem i kontemplativnim čovekom reda, on je svakoga dana baš pred samu večernju meditaciju imao da retrospektno ponovi svoj službeni dan, da konstatuje napretke i poraze, da „oseti svoje bilo”, kako to nazivaju učitelji meditacije, to jest da ogleda i odmeri sebe samog, svoj trenutni položaj, zdravstveno stanje, raspodelu svojih snaga, nade i brige, da objektivno vidi sebe samog i svoje dnevno delo i da u noć i u drugi dan ne ponese sobom ništa nerešeno.
Dok su repetenti snažan rad svoga magistra posmatrali delom sa simpatičnim, delom sa borbenim interesovanjem i nisu propuštali nijednu priliku da mu nametnu improvizovane male probe snage,
strpljenja i spremnosti za brz odgovor, težeći da njegov rad čas raspale, čas ometaju, oko Tegularijusa beše nastala fatalna praznina. On je, doduše, shvatao da Kneht sada za njega ne može raspolagati pažnjom, vremenom, mislima, ma kakvim saučešćem. Ali nije bio u stanju da bude dovoljno tvrd i ravnodušan prema savršenoj zaboravijenosti u koju kao da je iznenada utonuo za prijatelja, utoliko manje što je izgledalo da je iz dana u dan ne samo gubio prijatelja, već je takođe iskusio izvesno nepoverenje svojih drugova koji su ga oslovljavali. To nije ni bilo čudo, jer ako Tegularijus ambicioznima nije ozbiljno mogao stajati na putu, on je ipak bio stranka i bio je u milosti kod mladog magistra. Kneht je sve to mogao znati i to je spadalo u njegove trenutne zadatke da sa
svim ostalim ličnim i privatnim za izvesno vreme isključi i to prijateljstvo. Ali on je to učinio, kao što je docnije priznao prijatelju, ne upravo svesno i voljno, već je prijatelja sasvim prosto zaboravio.
Toliko se sav bio pretvorio u oruđe da su tako privatne stvari kao što je prijateljstvo iščezle u nemoguće. A ako su se negde, kao na primer u seminaru u petoro, Fricova prilika i lik pojavljivali pred njim, onda to nije bio Tegularijus, nije bio prijatelj, poznanik, jedna osoba, već je to bio jedan iz elite, student ili pre kandidat i repetent, komad njegovog rada i zadatka, vojnik u trupi koju je on imao da školuje i sa kojom je imao da pobedi. Fric je osetio jezu kad ga je magistar prvi put tako oslovio. Osetio je da se s njim ophodi objektivno i da ta objektivnost nikako nije glumljena, već prava i neprijatna. Taj čovek pred njim koji ga je tretirao sa stvarnom učtivošću, pri velikoj duhovnoj budnosti nije više bio njegov prijatelj Jozef, već samo učitelj i ispitivač, samo majstor igre staklenih
perli, okružen i zatvoren ozbiljnošću i strogošću svoga zvanja, kao nekom sjajnom glazurom koja bi u vatri oko njega bila livena i stegnuta.
Uostalom, tih vrelih nedelja sa Tegularijusom se desila jedna mala nezgoda. Bez sna, iznuren u sebi onim što je doživeo, skrivio je u malom seminaru jednu neučtivost, jednu malu eksploziju, ne protiv magistra, već protiv jednog kolege koji ga je nervirao svojim podrugljivim tonom. Kneht je to primetio, primetio je takođe prenadraženo stanje prestupnika, ukorio ga samo nemim pokretom prsta, ali mu je potom poslao svog majstora meditacije da se malo poštara o duševnom stanju uznemirenog.
Tu brigu Tegularijus je posle višenedeljne lišenosti osetio kao prvi znak prijateljstva koje se ponovo budilo, jer je to primio kao pažnju posvećenu njemu lično i s voljom se predao lečenju. U stvari, Kneht gotovo nije ni primetio kome ukazuje to staranje. On je delao samo kao magistar. On je kod jednog repetenta primetio razdraženost i odsustvo ponašanja i na to je reagovao vaspitno, a da ni za trenutak toga repetenta nije posmatrao kao ličnost, niti ga je dovodio u vezu sa samim sobom. Kad ga je mesecima kasnije prijatelj podsetio na tu scenu i uveravao ga koliko ga je mnogo tim znakom blagovoljenja obradovao i utešio, Jozef Kneht je ćutao, jer je stvar potpuno zaboravio i pustio je da zabluda ostane.
Najzad, svrha je bila postignuta i bitka dobivena. Bio je to veliki rad da svrši sa tom elitom, da je umori vežbanjima, da pregaoce ukroti, da neodređene pridobije za se, da naduvenima imponuje. Ali sada, posao je bio završen, kandidati sela igrača priznali su svog majstora i predali mu se. Sve je odjednom išlo lako, kao da je nedostajala samo kap ulja. Učitelj je sastavio sa Knehtom poslednji radni program, izgovorio mu saopštenje vlasti i nestao, a takođe i majstor meditacije Aleksandar.
Umesto jutarnje masaže opet je počela šetnja. Istina, privremeno se nije moglo misliti na nešto kao studija ili bar samo kao lektira, ali se večerom, pre spavanja, nekih dana ponovo pomalo sviralo.
Kada se idući put pojavio u vlasti, Kneht je jasno osetio a da to rečima nije bilo ni dodirnuto, da sada među svojim kolegama važi kao isproban i ravan. Posle žara i borbenog predavanja radi svoje afirmacije, njime je sada zavladalo buđenje, hlađenje i otrežnjenje. Video je sebe u srži Kastalije, video se na najvišem stupnju hijerarhije i, sa čudnom trezvenošću, gotovo razočaranjem, video da i ona takođe ostavlja za disanje samo redak vazduh, ali da se on, koji je sada disao taj vazduh kao da ne poznaje ni jedan drugi, skroz promenio. To je bio plod surovog vremena ispitivanja u kome je sagoreo, kao ni u jednoj drugoj službi, ni u jednom drugom naporu do sada.
Priznanje regenta od strane elite izrazilo se ovog puta u jednom posebnom gestu. Kad je Kneht osetio prestanak otpora, poverenje i pristanak repetenata i znao da je svršio najteže, za njega je bio došao trenutak da sebi izabere „senku”. U stvari, nikada mu „senka” i rasterećenje nisu bili tako potrebni kao u trenutku posle zadobijene pobede, kada ga je gotovo natčovečansko isprobavanje snage odjednom otpustilo u neku relativnu slobodu. Poneko je baš na tom delu puta propao. Kneht se sada odrekao prava izbora koje mu je pripadalo među kandidatima i molio je repetente da mu oni, po sopstvenom izboru, stave na raspolaganje „senku”. Još pod utiskom Bertramove sudbine, elita je tu predusretljivost primila dvostruko ozbiljno. Posle više sednica i tajnih anketa, izvršila je izbor i magistru predstavila kao zamenika jednog od svojih najboljih ljudi koji je do Knehtovog imenovanja
važio kao jedan od kandidata za dostojanstvo majstora sa najviše izgleda.
Sad je najteže bilo savladano. Ponovo je bilo šetnje i muzike. Vremenom će takođe biti dopušteno misliti na čitanje, biće mogućno prijateljstvo sa Tegularijusom, povremena izmena pisama sa Feromontom, ponekad će biti slobodno pola dana, jednom takođe možda malo odsustva radi
putovanja. Samo što će te ugodnosti dobro doći jednom drugom Jozefu, ne dosadanjem koji je sebe držao za revnosnog igrača staklenih perli i osrednje dobrog Kastaljanina, te je bez poimanja srži kastalijskog reda živeo tako bezazleno samoživo, tako detinjasto sklono igranju, tako nezamislivo privatno i neodgovorno. Jednom su mu pale na pamet podrugljivo opominjuće reči koje je morao čuti od majstora Tomasa, kad je izrazio želju da još neko vreme živi u slobodnom studiranju: „Neko
vreme — koliko dugo je to? Još govoriš studentskim jezikom, Jozefe.” To je bilo pre malo godina.
On ga je saslušao s divljenjem i dubokim strahopoštovanjem i isto tako sa sasvim lakom jezom od bezlične savršenosti i discipline tog čoveka. Osetio je kako bi Kastalija htela da zgrabi i njega samog, da ga usiše u sebe i da možda takođe od njega jednom načini takvog Tomasa, majstora, regenta i slugu, savršeno oruđe. A sad je stajao na onom mestu na kome je stajao onaj. I kad je govorio sa nekim svojim repetentom, sa pametnim, svim vodama umivenim igračem i privatnim naučnikom, jednim od tih marljivih i nadmenih prinčeva — gledao je u njega kao u jedan drugi, tuđinski lep, divan i savršen svet, isto onako kako je nekada magistar Tomas gledao u njegov divan
studentski svet.