11.        Poglavlje

Magijski cvet

Nema potrebe da se govori o transformaciji seksualne energije jer reči nisu od koristi. To treba uraditi. Ukoliko to činimo mi sakupljamo lično iskustvo i sve reči u pogledu te teme postaju izlišne. Stoga možemo da kažemo jako malo, ali ako je to “malo” stavljeno u delovanje ono postaje sve.

Šta se podrazumeva pod transformacijom seksualne energije u kreativnu snagu? To znači korišćenje seksualne energije kao spone između duha i tela, ne u cilju stvaranja materije iz duha - rađanja dece – nego suprotno, dobijanje duhovne energije iz tela. Ne da trošimo seksualnu energiju kroz telo, već umesto toga, da otvorimo više centre kroz koje može da se ispolji, ne kao seksualna energija, već kao duhovna i kreativno magijska energija. Kako da otvorimo ove centre? Kroz kontrolu tela vežbajući Hatha yogu, mentalnom koncentracijom i meditacijom, suzdržanošću i radom. To je sve što bi trebalo reći.

Ukratko ćemo pokušati da odgovorimo na brojna pitanja koja nam u vezi ove teme, postavljaju naši praktikanti yoge. Svesni smo da ne možemo zadovoljavajuće odgovoriti na sva pitanja. Pošto tema zadire u veoma osetljive  stvari nije moguće otvoreno govoriti o svim relevantnim dataljima. U ovom slučaju samo je jedna stvar od pomoći praktikantu yoge: sticanje sopstvenog iskustva. Dolazimo do predivnih otkrića, koja nam ne donose uputstva već nas dovode do nezamisliviih i neočekivanih iskustava.

Ta iskustva će nam otkriti tajne koje su uvek bile sakrivene u čoveku, u ljudskom telu, za vreme dok nismo bili svesni njihovih mogućnosti, da su one stvarne, da postoje, i to ne samo simbolički. Zbog toga ćemo pokušati da opišemo prve korake na ovom putu i način na koji da napredujemo. Daljnji,  viši  koraci  biće  samo  ovlaš  dodirnuti,  namerno.  Oni  koji  sa ozbiljnošću pristupaju ovom putu i vežbaju, znaće kako da nastave i napreduju, isto kao što osoba koja u tami drži malu svetiljku razaznaje put za svoj sledeći korak.

Za one koji su samo radoznali u pogledu tih stvari, ali koji ulažu napor da bi nešto učinili, nije potrebno da znaju kako i kojim sredstvima čovek može da oslobodi i iskoristi svoju kreativnu snagu, moć koja je prirođena svakom čoveku. Ni najveći skeptici ne mogu da pobiju činjenicu da su postojali i da danas postoje veliki magovi. Možda zbog toga pokušavamo da predamo kjuč od vrata tajne odaje, ali vrata svaki čovek mora da otvori sam. Kakvo blago će tamo da pronađe i kako će da ga koristi, o tome više ne treba da se govori. Svako će to saznati sam.

Ukoliko želimo da se popnemo pomoću Jakovljevih lestvi, treba da imamo jednu stvar bez koje nema napretka, strpljenje. Suština je van vremena. Ona je bezvremena. Strpljivost je stanje beskonačnosti. Ako nam je cilj buđenje duha i dostizanje duhovne svesti, prvo treba da prilagodimo naš um bezvremenosti i beskonačnosti. Kada demon nestrpljenja pokuša da nas napadne moramo se utešiti mišlju da večnost ima dovoljno vremena. Isto kao što kineski ili indijski slikar nikada ne radi na svom kapitalnom, van vremenskom delu tako što razmišlja: “Moram da požurim i završim ovo na vreme”, inače nikada ne bi mogao da završi takva zapanjujuća umetnička dela na vreme, tako i praktikant yoge treba da zanemari sve predstave o vremenu u pogledu svog unutrašnjeg napretka. ^ak i kada bi koristio metodu za ubrzanje rasta svesti, skaćujući put do božanske samosvesti za hiljade godina, i onda ovaj proces razvoja zahteva vreme. Večnost je dovoljno dugačka i Bog zna tačno koliko vremena je potrebno za naš put do cilja. Ne treba da brinemo o vremenu. Samo čovek živi u vremenu, u konačnom. Naš duh, koji je Božiji duh, ne poznaje vreme i prostor. Treba da učinimo sve da bi skratili taj put, ali ne treba nikada da mislimo koliko vremena nam je za to potrebno. Ta misao će nas paralizovati i učiniti da osećamo udarce biča vremena po svojim leđima. Duh je van vremena i kada god mislimo o vremenu mi razapinjemo naš sopstveni duh, našu sopstvenu Suštinu. Zbog toga postajemo tako nervozni kada moramo  da žurimo,  kada  nas drugi  s nestrpljenjem  požuruju.  Jer Suština-Hrist-logos je razapet na dva velika zraka vremena i prostora, i ako to učinimo sa našom sopstvenom Suštinom - s našim sopstvenim Hristom – izgubićemo snagu i hrabrost u duhu koji su nam toliko neophodni.

Jedan od najvećih ispita za praktikanta yoge je činjenica da ne primećuje svoj sopstveni napredak. Kao što dete ne primećuje da izrasta u odraslu osobu, tako i odrastao čovek ne primećuje, ili veoma retko, da se njegova svest širi, uzdiže i da je svesniji. To je kao kada osoba koja uđe u lift u prizemlju, ne primećuje na kojoj je visini, pošto je stalno “tamo”, u malom zatvorenom prostoru, pa visinu na kojoj je može da primeti tek kada stigne na vrh i pogleda dole. Tako i praktikant yoge ne primećuje širenje svesti ni koliko prečki na Jakovljevim lestvama je već ostavio za sobom. Samo kada baci pogled vidi iz kakvog neznanja i tame je iznikao u poređenju sa sadašnjim stanjem.

Stoga, ne treba da budemo nestrpljivi, jer svaki trenutak je dragocen i omogućava nam novo, zanimljivo iskustvo, koliko god ono na prvi pogled može da izgleda nezanimljivo i dosadno. ^ak i najmanje iskustvo nam pomaže na našem putu. Najčešće ne postoje padovi koji se ponavljaju. Ljudi koji su pre nas prošli ovim putem, koji su dostigli cilj i koji žele da nam pomognu, opisuju nam znake nepretka i deonice puta, koje jednu po jednu moramo da prođemo. Opisuju kako treba da ih ostavimo za nama. Kao što nam u liftu osvetljeni brojevi pokazuju koliko spratova smo prešli, tako uz pomoć učitelja koji su već prešli taj put naši koraci postaju sigurniji. Prepoznajemo putokaze i nastavljamo putem ohrabreni i sa nadom. A kada stignemo na vrh planine, pošto imamo sigurno uporište, možemo da pomognemo onima koji se penju iza nas.

Ubrzan razvoj – bilo da se odnosi na cvet ili na ljudsku svest – nosi sa sobom određenu opasnost, jer to ipak nije prirodni put. Te opasnosti mogu da se izbegnu ako ih upoznamo i spremimo se na njih u samom početku. ^ovek može da se popne najstrmijim obroncima na vrh planine ako ima dovoljnu opremu i ako zna da mu je za to potrebna naročita pažnja. Mnogi ljudi osvajaju vrh planine sa iskusnim vodičem, a drugi dosežu vrhove bez ičijeg vođstva. Ipak, jednom kada tamo stignu i jedni i drugi su na vrhu. Stoga treba da poznajemo opasnosti ubrzane transformacije seksualne energije i treba da znamo kako da nastavimo sigurno iz primera naših prethodnika.

Najbolje i najsigurnije oružje protiv svih opasnosti je da nikada ne izgubimo vlast nad sopstvenom svešću. To znači da svest uvek mora da bude poistovećena sa sobom, ovde i sada, da je ne smemo odbacivati i poistovećivati je sa spoljašnjim stvarima. Svest je magični cvet koji princa vodi na putu ka vrhu planine gde živi njegova nevesta. Taj cvet ga spašava od svih opasnosti koje mu prete u obličju duhova i patuljaka iz mraka, i očaravajućih vila koje pokušavaju da ga namame ne bi li skrenuo na pogrešan put. Princ pred sobom drži magijski cvet i nadprirodno svetlo koje zrači i čuva ga od zlih duhova, patuljaka i vila, terajući ih i osvetljavajući mu put da se ne bi izgubio. Svetlost magičnog cveta je naša svest. Stalno treba da ispitujemo svaki naš osećaj i misao i svetlošču svoje svesti da prodremo u njih. Treba da primetimo i najmanji pokret naše duše, našeg uma i odmah da ispitamo izvor i nesvesni motiv. Maska sakriva niz podsticaja koji izranjaju iz nesvesnog, koje ne želimo da priznamo, ali koji neizostavno moraju da se sruše. Postoje opasnosti koje se predstavljaju kao naša dobronamernost i koje poprimaju obličje uzvišene vere i pijeteta. Treba da pronađemo ono što se skriva iza toga. Koliko često su seksualna želja, čulnost i izopačenost sakrivene iza maske milosrđa ili takozvanog altruizma, a mogu se naći čak i pod maskom najviše religiozne ekstaze i prividnog misticizma. Moramo da znamo da, kako   se čovekova svest sve više razvija, što je jednostavnija, skromnija, umerenija, to i on sam postaje budniji i umereniji. Ipak budite oprezni. Naša jednostavnost i skromnost nije nešto što treba da glumimo. Osećaji i talasi emocija označavaju pogrešan put. Ono što je spoljašnje nije unutrašnje. ^esto nailazimo na “pobožne” i na postupke koji su jednostavno samo maska za ličnu taštinu.

To ukazuje na želju da bude prepoznat kao “svetac”, a i na to što je naročito važno, da bude viši od drugih, “običnih” smrtnika. Što nam je svest viša, to postajemo prirodniji i jednostvniji. Ne zato što glumimo ulogu, već zato što smo to što jesmo. Znamo i razumemo zašto je Hrist odgovorio mladom čoveku koji ga je nazvao “…učiteljem blagim”. “Što me zoveš blagijem? Niko nije blag osim jednoga Boga” (Matej 19:16, 17). Ako čovek ima dobru misao, reč, ili ako čini dobro delo, tada se Bog kroz tu osobu ispoljava kao ono što je “dobro”. ^ovek visoke svesti nikada nije samozadovoljan ili arogantan, jer on nikada nije uobražen. On nikada nije začuđen nad svojom “veličinom” i “dobrotom” i smatra da je prirodno što ima te kvalitete i nikada o sebi ne misli kao o nekom “velikom” i “milosrdnom”. U svojoj svesti on više nije površna maska, osoba, postao je srž. Ako je čovek stalno svestan, njegove unutrašnje oči će se otvoriti i za njega će “dve strane drveta dobra i zla” ponovo biti spojene. Za njega ne postoji više koncepcija dobra i zla. On vidi samo jedno drvo. Ne poznaje više dobro i zlo. Te reči označavaju samo pojavu. Međutim, prosvetljen čovek vidi kroz pojavu i za njega razlike nestaju. Ništa nije “dobro” ili “zlo”. Postoje samo ispoljavanja Boga koja su sva dobra. Ako ih nesvesni čovek greškom ili neznanjem pogrešno koristi, ona izgledaju kao “zla”. Sve je dobro, samo u upotrebi postaje satanizovano. Ne postoje zle sile i moći, ili ono što se može loše koristiti. “Ništa nije ni dobro ni loše, već je mišljenje ono što ga takvim čini” (Hamlet II:2).