Herman Hese

MAGIJA KNJIGE

Predgovor prvom srpskohrvatskom izdanju

»Od mnogih svetova koje čoveku nije poklonila priroda već ih je stvorio
njegov vlastiti duh,najveći je svet knjiga.« Ovom svečanom rečeničkom
generalilizacijom započinje naš izbor esejističkih tekstova Hermana Hesea, jedno nemačko i svetsko misaono putovanje po duhovnim prostorima čija su delatna svetleća tela, reči i knjige,ostavila najdublje i najplemenitije tragove na starom, izboranom licu civilizacije.

Pokojni nemačko-švajcarski antikvar, romansijer, pesnik, nobelovac, putnik po Orijentu i do smrti radoznali erudita nije na početku svoje književne karijere mogao znati da će ikada napisati knjigu »Welt der Bucher« iz koje su odabrani tekstovi predstavljeni ovde pod naslovom »Magija knjiga«. Tvrdim da to nije mogao znati zato što se ovakve knjige ne programiraju ni u jednoj literarnoj radionici — stvaraju se spontano,
decenijama, kao logički proizvod života koji se u celosti posvećuje kultu i
razobličavanju kulta pisanja.

Hese je, dakle, u toku dugog života uobličavao analize, refleksije i emocije, vezane za paralelni svet knjiga, u brojne pojedinačne tekstove
o literarnim temama, o sudbinama književnih pokreta i vrsta, o mladim pesnicima, antologijama, psihoanalizi stvaralaštva i drugim, stvarajući tako,laganim nanošenjem gledišta i ideja, knjigu o knjizi i pisanju, o svetu čije su granice i značenja aspolutno nesagledivd i nemerljivi. Nju su, posle Heseove smrti, sabrali i integralno objavili njegovi poštovaoci.

Hese se, dakle, nije predavao uzaludnom poslu sistematizacije, statistike, enciklopedistike i didaktičkog tumačenja fenomena sveta knjiga jer takav činovnički megalomanski duh nije boravio u njegovom talentu koji ga je učinio jednim od najvećih pisaca dvadesetog stoleća. Pisao je jednostavno, bez pretenzija da sistemskim mišljenjem o knjigama i piscima organizuje »banku podataka« — pisao je iskreno, s povodom, po čistoj potrebi čoveka koji želi da saopšti iskustva iz vlastite profesije, na zahtev izdavača, čitalaca, mladih kolega ili po diktatu književne borbe u kojoj se, bez specijalnih porudžbina, iznose
sopstveni, drugačiji argumenti i shvatanja.

Iako se radi o tekstovima koji su stari izmeñu dvadeset i osamdeset godina, što u ovoj, najdinamičnijoj od svih epoha, može roditi sumnju i nepoverenje u pogledu održivosti izrečenih sudova, ideja i predviñanja književne budućnosti čiji smo akteri upravo mi, može se, ne bez čuñenja, konstatovati da Heseove književne ideje, teze i dokazi važe i danas. Mislim da njegovo književno vino nije postalo sirce.

Sudbina svih kultura ljudske prošlosti je tiho, neprimetno transcendiranje u dokument. Osim što poseduje dokumentarnu, istorijsku vrednost, ispisanu perom svedoka različitih književnih situacija, političkih, ideoloških i ratnih bura, ova će knjiga svakako izazvati nedoumicu prilikom eventualnog čitaočevog odmeravanja upotrebljivovosti, dejstva i privlačnosti njenih eseja danas.

Nedoumicu može, pre svega, podstaći činjenica da je najveći broj ovih tekstova napisan u vreme koje se i po individualnim iskustvima i po društvenoj svesti umnogome razlikovalo od našeg.
_ Vojislav DESPOTOV

MAGIJA KNJIGE

Od mnogih svetova koje čoveku nije poklonila priroda već ih je stvorio
njegov vlastiti duh, najveći je svet knjiga. Ispisujući prva slova na školskoj tabli i pokušavajući da čita, svako dete čini zapravo prve korake ka jednom veštačkom i neobično složenom svetu za čije upoznavanje i usavršavanje pravila igre jedan ljudski život nije dovoljan. Bez reci, bez tekstova i knjiga, nema istorije, i ne postoji pojam čovečanstva. Ako neko želi da pokuša da se na malom prostoru, u kući ili sobi, uključi u istoriju ljudskog duha i usvoji je, to može postići jedino u obliku izbora knjiga. Mi smo, doduše, uvereni da bavljenje istorijom i istorijskom mišlju krije razne opasnosti, a u poslednjim decenijama naši su osećaji izražavali snažan revolt protiv istorije, ali, upravo samo kroz ove revolte mogli smo da naučimo kako odricanje novih porobljavanja i zaposedanja duhovnih nasleña našeg života i mišljenja još uvek
ne izražava našu čednost.

Kod svih su naroda reči i spisi nešto sveto i magično; imenovanje i pisanje su praiskonske magijske radnje, magično osvajanje prirode kroz
duh. Posvuda se u svetu dar svetih spisa slavi kao božansko poreklo. Kod
najvećeg broja naroda pisanje i čitanje behu svete tajne, veštine koje je
posjedovalo samo sveštenstvo; beše velika i neuobičajena stvar ako bi se kakav mladi čovek odlučivao da se preda ovim moćnim tajnama. A to nije bilo lako izvesti — trebalo je iskupiti se darovima i žrtvama. Od vremena naših starih demokratskih civilizacija, plemenitijih i svetijih nego danas, ova je tajna stajala pod božanskom zaštitom, nije se nudila svakome i do nje su vodili teški putevi.

Slabo možemo da predstavimo sebi šta je u kulturnom hijerarhijskoaristokratskom uređenju značilo kad je neko, u narodu analfabeta, bio vičan tajnama rukopisa! Bila je to moć, bela i crna magija, talisman i čarobni štapić. Sada je to naizgled potpuno drugačije.

Danas je, čini se, svet spisa i duha otvoren za svakoga; danas, čini se, umeće pisanja i umeće čitanja predstavljaju nešto malo više od umeća disanja ili, u najboljem slučaju, umeća jahanja. Danas je, čini se, sa spisa i knjiga skinut veo izuzetne časti, čarobnjaštva i magije.

Samo još u religijama postoji pojam »svetog«, knjige koja se otvara; ali, pošto danas nijedna doista moćna religija ne preuveličava značaj propagiranja biblije kao laičke lektire, u stvarnosti nema više nijedne svete knjige. Izuzetak su pobožni Jevreji i pripadnici nekih protestantskih sekti. Tu i tamo postoji propis da se prilikom službene zakletve polaže ruka na bibliju ali je ovaj gest polumrtvi ostatak nekada plamtećih snaga i za prosečne ljude ne sadrži više, kao ni sama formula zakletve, staru magičnu moć. Knjige su prestale da budu tajne;
dostupne su svakome. Sa demokratsko-liberalnog stanovišta to je napredak ali, sa drugog, obezvreñivanje i vulgarizovanje duha.

Ne želimo da dopustimo da se ruši prijatni osećaj postignutog napretka.
Želimo da se radujemo što čitanje i pisanje nisu više privilegija jedne zajednice ili kaste, što je od pronalaska štampe knjiga zajednička, što je postala rašireni upotrebni predmet, što veliki tiraži omogućuju jeftinu cenu knjige i što svaki narod svoje najbolje knjige (takozvane klasike) može da učini pristupačnim i za najsiromašnije. Ne želimo da se suviše žalostimo zbog toga što je pojam »knjige« izgubio gotovo svu svoju negdašnju uzvišenost i što izgleda da u poslednje vreme, zbog bioskopa i radija, knjiga čak i u očima mase još više gubi na vrednosti i vaspitnoj moći. Ali, nipošto ne bi trebalo da se plašimo budućeg istrebljenja knjige; naprotiv, što se odreñene potrebe za zabavom i narodne potrebe za učenjem mogu više zadovoljavati kroz nove pronalaske, utoliko knjiga više dobija na dostojanstvu i autoritetu. Jer, ubrzo će se i najdetinjastijem pijanstvu napretka nametnuti saznanje da rukopis i knjige imaju funkcije koje su večne. Pokazaće se da formulisanje putem reči i predavanje ovih formulacija putem spisa nije samo važno pomoćno sredstvo već uopšte jedino sredstvo čijom snagom čovečanstvo zadržava istoriju i trajnu svest o samom sebi.
(1930)