Poglavlje   38.

Luther  Burbank  -  svetac  usred  ruža

“Tajna oplemenjivanja  biljaka  nije  samo  u  znanju,  nego  i  u  ljubavi.”  To je izgovorio Luther Burbank dok sam s njim  šetao  po  njegovoj  bašti  u  Santa Rosi.  Zastali  smo  kraj  leje  jestivih  kaktusa.

“Dok sam eksperimentisao da bih uzgajao kaktuse bez bodlji, često sam razgovarao  sa  biljkama,  kako   bih   stvorio   atmosferu   ljubavi”,   nastavio   je. “Nemate čega da se bojite”, govorio bih im. “Ne trebaju  vam  vaše  odbrambene bodlje. Ja ću vas štititi.” Postepeno je ova korisna  pustinjska  biljka  izrasla  bez bodlji.”

To čudo me je očaralo. “Dajte mi, dragi Lutheru, nekoliko  kaktusovih listova da ih posadim u svojoj bašti na Mount Vashingtonu”.

Baštenski radnik koji je stajao u blizini, krenuo je da otkine  nekoliko listova. Burbank ga zaustavi:

“Sam ću da ih uberem za Svamija.” Dao mi je tri lista koja sam posadio i radovao sam se  gledajući  ih  kako  izrastaju  u  ogromne  kaktuse.  Veliki odgajivač biljaka ispričao mi je da je njegov prvi  uspeh  bio  veliki  krompir, danas poznat pod njegovim  imenom.  S  neumornošću  genija,  poklonio  je  svetu na  stotine  ukrštenih biljaka  i  novu vrstu paradajsa,  kukuruza,  bundeva,  trešanja,

šljiva, mandarina, jagoda, maka, ljiljana i ruža.

Pripremio  sam  kameru  dok  me  je  Luther  vodio   pred   čuveni   orah   na kome  je  dokazao  da  se  prirodni  razvoj  može  znatno  ubrzati.

Za samo šesnaest goodina, ovaj orah počeo je obilno da rađa, a za to bi prirodi  samoj  trebalo  trideset  ili  više  godina”,  rekao  je.

Burbankova usvojena ćerka Betty doskakutala je u baštu sa svojim psom Bonitom.

“To  je  moja  ljudska  biljka.”  Luther  joj  je  s  ljubavlju  mahnuo.  “Sada  na

čovečanstvo            gledam kao    na       jednu veliku     biljku             kojoj         je                   za         vrhunsku         sreću

potrebna samo  ljubav,  zdrav  život  u  prirodi  i  inteligentno  ukrštanje  i  odabiranje. U svom životu imao sam prilike da vidim tako  čudesan  napredak  evolucije biljaka da sa optimizmom očekujem zdrav i srećan svet čim njegova deca nauče principe jednostavnog i  prirodnog  života.  Moramo  se  vratiti  prirodi  i  Bogu prirode.”

“Vi  biste,  Lutheru,  uživali  u  mojoj  školi  u  Rančiju,  gde  se  nastava održava pod vedrim nebom i u atmosferi radosti i jednostavnosti.”

Moje reči su dirnule najosetljiviju žicu Burbankovog srca  -  vaspitanje dece. Obasuo me je pitanjima i slušao me je blistavih očiju.

“Svamiđi,” rekao je napokon, “škole kao što je vaša, jedina  su  nada  za buduće zlatno doba.  Revoltiran  sam  obrazovnim  sistemima  našeg  vremena  koji se sve više odvajaju od prirode i guše svaku individualnost.  Svim  srcem  i  dušom slažem  se  s  vašim  praktičnim  vaspitnim  idealima.”

Dok sam se opraštao od blagog mudraca, napisao mi je posvetu u maloj knjižici  koju  mi  je  poklonio.275

“Ovo je moja knjiga Školovanje ljudske  biljke”,  rekao  je.  “Potrebni  su nam novi načini školovanja - hrabri eksperimenti. Ponekad je s najhrabrijim eksperimentima uzgojeno najbolje voće i cveće. I inovacije na području obrazovanja dece trebalo bi da budu brojnije i hrabrije.”

Te   noći   sam   s   velikim   interesovanjem pročitao   njegovu  knjižicu.

Čovečanstvu  je  predviđao  slavnu  budućnost:

'Najtvrdoglaviji živi organizam na ovom svetu, organizam koga je najteže preusmeriti, jeste biljka ukorenjenih navika… Imajte na umu da je ta  biljka eonima čuvala svoju  individualnost.  Možda  je  jedna  od  onih  čiji  život  možemo da pratimo kroz eone unazad sve  do  samih  stena,  jedna  od  onih  koja  se  od tada nije ni malo izmenila. Da li mislite da posle  toliko  ponavljanja biljka  nema volju,  ako  to  želite  tako  da  nazovete,  i  upornost  kakvoj  nema  ravne?  Postoje,

štaviše, biljke, kao na primer neke palme,  toliko  uporne  da  ih  ljudska  moć  do sada nije mogla izmeniti. U poređenju s voljom biljke, ljudska volja je slaba. Pogledajte, međutim, kako tvrdoglavost biljke, koja je trajala ceo njen život, popušta ako joj dodamo  novi  život,  ako  joj  ukrštanjem  potpuno  ili  znatno izmenimo život. Kad se to dogodi učvršćujemo tu izmenu strpljivo nadgledajući i odabirajući, sve dok se  nova  biljka  ne  usmeri  novim  putem,  da  se  nikad  više ne vrati starom.

Kad se radi o nečem tako osetljivom i savitljivom kao što  je  priroda deteta, problem je neuporedivo lakši. …Naučite ga da poštuje samog sebe. Naučite ga nečem boljem, isto kao što odgajivač  bilja  odabire bolja  svojstva  u biljci. To je  ono  što  učvršćuje  karakteristike  biljke.  Ne  možete  sebi  dozvoliti  da se obeshrabrite.  U  vašim  rukama  je  nešto  mnogo  dragocenije  od  biljke  - detetova duša koja nema cene.'

Taj veliki Amerikanac me je magnetski  privlačio  pa  sam  ga  često posećivao. Jednog jutra stigao sam kad  i  poštar  koji  je  u  Burbankovoj  radnoj sobi ostavio oko hiljadu pisama. Pisali su mu odgajivači  biljaka  iz  svih  delova sveta.

220       Burbank mi je poklonio i svoju sliku s autogramom. Čuvam je  kao  što  je  onaj  hinduski trgovac nekada čuvao Lincolnovu sliku. Hindus koji je bio u Americi za vreme građanskog rata, toliko se divio  Lincolnu  da  se  nije  hteo  vratiti  u  Indiju  dok  ne  dobije  njegov  portret.  Postavio se odlučno pred Lincolnova vrata i odbijao je da ode sve dok  mu  začuđeni  predsednik  nije dozvolio da pozove Daniela Huntingtona, čuvenog njujorškog slikara. Kada je  portret  završen, Hindus ga je pobedonosno odneo u Kalkutu.

“Upravo ste mi, svami, dobrodošao izgovor da se prošetam  baštom”, obratio mi se Luther veselo.  Otvorio  je  veliku  fioku  punu  prospekata  za putovanja.

“Tako  ja  putujem”,  rekao  je.  Vezan  biljkama  i  prepiskom,  želju  za stranim zemljama zadovoljavam gledajući ponekad ove slike.”

Moja kola stajala su pred vratima. Luther i ja provezli smo se  duž  ulica gradića, bašti koje su se šarenele od Santa Rosa, Purpur i Burbank ruža.

Veliki naučnik iniciran je u tehniku krija joge za  vreme  jedne  od  mojih ranijih poseta.

“Redovno  vežbam   vašu   tehniku,   svamiđi”,   tiho   mi   je   rekao.   Postavio   mi je  mnogobrojna  promišljena  pitanja  o  različitim  aspektima  joge,  a  zatim   je polako   izjavio:

“Istok zaista poseduje ogromno  znanje  koje  je  Zapad  tek  počeo  da istražuje.”

Bliska  veza  s  prirodom  koja  mu  je  otkrila  mnoge  od  svojih  ljubomorno

čuvanih  tajni,  nadahnula  ga  je  beskonačnim  poštovanjem  prema  duhovnom. “Ponekad  se  osećam  tako  blizu  beskonačnoj  sili,”  stidljivo  mi  se  poverio.

Njegovo osetljivo, lepo oblikovano lice, sinulo je od uspomena. “Tada sam mogao da lečim bolesne oko sebe, isto kao i obolele biljke.”

Pričao  mi  je  o  svojoj  majci  kao  iskrenoj  hrišćanki.  “Više  puta  nakon

njene smrti blagoslovljen sam njenom vizijom, a ponekad bi  mi  nešto  i  rekla”, rekao mi je.

Nerado  smo  se  odvezli  kući  i  hiljadama  pisama  koja  su  ga  čekala. “Lutheru,  sledećeg  meseca  počinjem  da  izdajem  časopis  u  kojem  ću  da

iznosim darove Istoka i Zapada. Molim vas da mi pomognete da za časopis odaberem   prikladno   ime.”

Neko vreme smo raspravljali o naslovima, i konačno smo se složili da se

časopis nazove Istok-Zapad. Kako je naše  prijateljstvo  raslo,  počeo  sam Burbanka da zovem svojim “američkim svecem”. “Evo čoveka u kome nema ni trunke lukavosti”, znao sam da parafraziram.

Srce mu je bilo  neizmerno  veliko  i  odavno  je  poznavalo  poniznost, strpljenje i žrtvu.  Njegova  kućica  usred  ruža  bila  je  strogo  jednostavna.  Znao  je da je luksuz bezvredan, a da je neposedovanje radost. Skromnost s kojom je podnosio slavu naučnika podsećala me je na voćke  koje  se  savijaju  pod  teretom zrelih  plodova.  Jalovo  drvo  visoko  diže  glavu  u  ispraznom  samohvalisanju.

Bio sam u Njujorku kada je 1926. godine moj dragi prijatelj  umro. Plačući sam pomislio: “Otišao bih peške odavde do Santa Rose samo da mogu još jedanput da ga vidim!” Zaključao sam se od svojih sekretara i posetilaca  i povukao na dvadeset i četiri sata.

Sledećeg  dana  pred  velikom  Lutherovom  slikom  izvršio  sam vedski  obred

komemoracije. Grupa mojih američkih učenika, odevena u indijsku ceremonijalnu odeću, pevala je drevne himne dok smo žrtvovali cveće, vodu i vatru,  simbole telesnih  elemenata  i  njihovog  povratka  beskrajnom  izvoru.

Njegovo ime prešlo je danas u jezičko nasleđe. Navodeći “burbank” kao prelazni glagol, Vebsterov novi internacionalni rečnik definiše ga na  sledeći način: “Ukrštati ili cepiti (biljku).  Iz  toga,  figurativno,  popraviti  (bilo  šta, postupak ili ustanovu) odabiranjem dobrih karakteristika i odbacivanjem loših, ili dodavanjem dobrih karakteristika.” “Dragi Burbank,” povikao sam kada sam pročitao tu definiciju, “i samo tvoje ime sada je sinonim za dobrotu!”276

221      Navodim odlomak iz Lutherove pismene izjave od 22. decembra, 1924.: “Ispitao sam yogoda sistem  svamija  Joganande  i  mislim  da  je  idealan  za  usklađivanje  čovekove  telesne,  duševne  i

Luther Burbank, voljeni prijatelj, pozira sa mnom u svom ružinom vrtu.

duhovne prirode. Svamijev cilj je otvaranje škola u celom svetu, u kojima će se učiti kako treba da se živi, i gde obrazovanje neće biti ograničeno samo na intelektualni razvoj,  nego  i  na vežbanje tela, volje i osećanja.

Yogoda            sistemom          telesnog,  duševnog            i   duhovnog            razvoja jednostavnim   i   naučnim

metodama  koncentracije  i meditacije,  može  da  se  reši  većina  složenih  životnih  problema, a  onda

će  na  zemlji  zavladati  sreća  i  mir.  Svamijevo  shvatanje  pravilnog  obrazovanja  temelji  se   na zdravom  razumu  i  u  njemu  nema  ničeg  mističnog  ili  nepraktičnog.  Inače  ga  ne  bih