LOMLJIVO  STAKALCE

 

 

Trebaju mi usta široka kao nebo

da iskažu narav jedine Istinske Osobe, i jezik

ogroman kao čežnja.

Lomljivo stakalce u meni često se razbije.

Nije čudo što ludim i nestajem na tri dana

svakog meseca s Mesecom.

Za svakog ko je u tebe zaljubljen

postoje ti nevidljivi dani.

Izgubio sam nit priče koju sam pričao.

Moj slon opet tumara po svom snu o Hindustanu.

Pripovest, poetika, razoren, moje telo,

rastvaranje, povratak.

Prijatelju, postao sam manji od makovog zrna

trudeći se da ispričam tvoju priču.

Hoćeš li ti reći moju?

Izmislio sam mnoštvo ljubavnih priča.

Sad se ja osećam izmaštanim.

Saopšti mene!

Istina je, ti govoriš, ne ja.

Ja sam Sinaj, a ti Mojsije koji tuda hoda.

Ova pesma je odjek onog što govoriš.

Komad zemlje ne može da govori, ni da išta zna!

A ako i može - jedino u svojim granicama.

Telo je uređaj za izračunavanje

astronomije duha.

Pogledaj kroz taj astrolab

i postani okeanski.

Čemu ovaj rastrojeni govor?

Nije moja krivica što buncam.

Ti si mi to uradio.

Odobravaš li moje ljubavno ludilo?

Kaži da.

Na kojem ćeš jeziku to reći, na arapskom ili persijskom,

ili na kojem? Još jednom moram da budem čvrsto vezan.

Daj vijugavu užad tvoje kose.

                                          Sada se sećam priče.

Istinski Čovek zuri u svoje stare cipele

i kožuh. Svakog dana odlazi u potkrovlje

da posmatra te radne cipele i pohabani kaput.

To je njegova razboritost, to podsećanje na prvobitnu glinu

da se ne bi opio egom i ohološću.

Obilazak tih cipela i kaputa

je njegov način slavljenja.

Apsolut radi sa ničim.

Radionica i materijal

su ono čega nema.

Potrudi se i budi prazan list hartije.

Budi predeo u kojem ništa ne raste,

u kojem bi nešto moglo da se posadi,

po mogućstvu seme Apsoluta.