Ljubav, rad i znanje ne poznaju otadžbine, carinske granice, ne poznaju uniforme. Oni su univerzalni, sveljudski i sveobuhvatni. Ali ti hoćeš da budeš mali patriota, jer se plašiš prave ljubavi, plašiš se vlastite odgovornosti za svoj rad i na smrt se plašiš znanja. Zbog toga umeš samo da crpeš i iscrpljuješ ljubav, rad i znanje drugih, ali ne možeš nikada sam da stvaraš. Zbog toga kradeš svoju sreću kao lopov u tamnoj noći, zbog toga ne možeš da gledaš sreću drugih, a da ne požutiš i pozeleniš od zavisti.
„Drž'te lopova! On je stranac, doseljenik. A ja sam Nemac, Amerikanac, Danac, Norvežanin!" Ah, ne sikći, Mali čoveče. Ti jesi i ostaćeš večiti doseljenik i iseljenik. Ti si sasvim slučajno stigao u ovaj svet i nečujno ćeš ; zat0 kradeš svoju opet otići iz njega. Vičeš, sreću, kao lopov u noći jer te je strah, nesavladiv strah. Osećaš kako ti se telo koči i postepeno suši. Zbog toga si uplašen, pa zoveš svoju policiju. Ali, ni tvoja policija nema vlasti nad mojom istinom. Čak i tvoj policajac dolazi kod mene da mi se požali što su mu supruga ili deca bolesni. Noseći tvoju uniformu i revolver, on u sebi skriva čoveka, ali ga od mene ne može sakriti, jer ja sam i tvog policajca video golog.
„Da li je prijavljen u policiji? Jesu li mu dokumenti u redu? Je li platio porez? Proverite od čega živi! Interesi države i čast nacije moraju se zaštititi."
Da, Mali čoveče, uvek sam bio uredno prijavljen i uvek sam redovno plaćao svoj porez. Tebe ne interesuju država i nacionalna čast. Ti drhtiš od straha da bih te mogao razgolititi pred javnošću, da te i ona vidi onakvog kakvog sam te ja video u svojoj lekarskoj ordinaciji. Zato vrebaš mogućnosti da mi dokažeš kakav zločin protiv države kako bi me za dugi niz godina strpao u haps. Poznat si mi, Mali čoveče! Ako si slučajno državni tužilac, ti ne vidiš svoj zadatak u tome da štitiš pravo, nego ti je potreban „pravni slučaj" kako bi brže postao viši javni tužilac. To hoće i mali državni tužioci iznad tebe. To je iskusio još Sokrat. Ali ti nikada ništa ne naučiš iz istorije: ubio si Sokrata i zbog toga si i dalje u mrtvom moru. Da, baš zato što si ubio Sokrata i što to još ne znaš! Optužio si ga da narušava tvoje dobre običaje.
On to još čini, siroti Mali čoveče. Ubio si njegovo telo, ali nisi ubio njegov duh. Ti i dalje ubijaš u interesu mira i reda, ali ubijaš kukavički, podmuklo! Ne usuđuješ se da mi pogledaš u lice jer me javno okrivljuješ zbog nemorala. Zato što znaš koji je od nas dvojice nemoralan, pohotan, bestidan. Neko je jednom rekao da poznaje samo jednog čoveka među mnogim poznanicima koji nije nikada ispričao nijedan vic o seksu; taj čovek sam bio ja. Mali čoveče, bilo da si državni tužilac, sudija, ili šef policije, ja poznajem tvoje male prljave viceve! Znam i iz kog izvora potiču. Zato bolje da ćutiš! Dobro, mogao bi uspeti da dokažeš kako sam platio stotinu dolara poreza manje, ili da sam se vozio sa nekom ženom preko američke granice, ili da sam ljubazno razgovarao sa nekim detetom. Ali, u TVOJIM, a ne u mojim ustima svaka od te tri rečenice dobija poseban prizvuk, bestidan, prostački prizvuk beščašća. A pošto ti ništa drugo i ne znaš, veruješ da sam kao ti. Ne, moj Mali čoveče, nisam kao ti i nisam nikada bio kao ti u tim stvarima. Svejedno mi je da li mi veruješ.
Doduše, ti imaš revolver, a ja imam znanje.
Uloge su, vidiš, podeljene.
Na ovaj način ti uništavaš vlastitu egzistenciju, Mali čoveče'
Godine 1924. predložio sam ti da istražimo ljudski karakter. Bio si oduševljen tom idejom.
Godine 1928. naš rad je dao prve rezultate.
Bio si oduševljen, nazvao si me spiritus rector.
Godine 1933. objavio sam knjigu sa tim rezultatima u tvojoj izdavačkoj kući. Hitler je upravo bio došao na vlast; naučio sam te da shvatiš da je Hitler došao do vlasti jer je tvoj karakter napravljen po sasvim određenom kalupu. Onda si zabranio da se i dalje izdaje moja knjiga. Ali, knjiga se ipak pojavila, a ti si opet bio oduševljen. Pokušao si svojim mukom da je ponovo onemogućiš, jer je tvoj „predsednik" protiv nje izrekao zabranu pod pretnjom kazne. Isto je tako savetovao majkama da genitalno uzbuđenje kod male dece suzbijaju zadržavanjem disanja.
Celih dvanaest godina ćutao si, dakle, o mojoj knjizi, kojom si i sam bio oduševljen.
Godine 1945. ona se ponovo pojavila. Proglasio si je za klasiku i još se njome oduševljavaš.
Dvadeset dve godine, dvadeset dve duge godine, prepune strepnje i zbivanja protekle su od kada sam počeo da te učim da nije suština u pojedinačnom lečenju, nego u sprečavanju duševnih bolesti. Dvadeset dve godine pune zebnje učio sam
te da ljude spopada ovakvo ili onakvo ludilo, ili dolaze s ovakvim ili onakvim jadikovkama, jer im se i duša i telo grče u bolu i zato ne mogu da uživaju u ljubavi niti da je pružaju. Jer njihova tela pri ljubavnom doživljaju ne mogu da postignu
kontrakciju i opuštanje kao tela svih drugih živih bića.
Pošto sam ti to najpre ja rekao, ti sada, posle dvadeset dve godine, govoriš svojim prijateljima da je suština u sprečavanju, a ne u lečenju pojedinačnih duševnih oboljenja. I opet postupaš
kao što si postupao hiljadama godina: ti objavljuješ veliki cilj ne saopštavajući kako se do njega može doći. Ti ne pominješ ljubavni život liudskih masa. Ti hoćeš da „sprečiš duševne patnje" - može se i tako reći! - ne lativši se prohle.ma seksualne pntnje. čak i ne govoreći o njoj (jer to je zabranjeno!).
I kao lekar ostaješ i dalje u svom glibu!
Šta bi mislio o tehničaru koji otkriva umetnost letenja, a ne obelodanjuje kako motor i propeler rade! Tako se ti ponašaš, inženjeru ljudske duše, tačno tako. Ti si kukavica!
Ti skidaš šlag sa mog kolača, ali ne želiš trnje mojih ruža. Zar i ti ne praviš prljave šale na moj račun: „propovednik boljeg orgazma", „mali vidar duša“? Zar nikada nisi čuo kako cvile mlade neveste kojima impotentni muževi nanose telesne povrede? Ne odzvanjaju li ti u ušima bolni krici mladih zbog neispunjene ljubavi? Je li ti još važnija tvoja sigurnost od tvog bolesnika? Dokle ćeš stavljati svoje dostojanstvo na mesto svog lekarskog zadatka?
Koliko dugo ćeš se još opirati da vidiš kako tvoje taktike staju života milione ljudi?
Ti hoćeš pre sigurnost nego istinu.
Čuješ li za moj orgon, ne pitaš šta se njim može činiti, kako lečiti bolesnike, nego pitaš: „Ima li taj dozvolu da se bavi lekarskom praksom u državi Mejn?”. Ne znaš da mi tvoje beznačajne dozvolice tek neznatno ometaju rad, ali ga ne mogu sprečiti da svuda u svetu važim kao pronalazač tvoje duševne more i kao istraživač tvoje životne energije, i da me ne može ispitivati niko ko ne zna više od mene.
Ta tvoja zanesenost slobodom!
Niko, Mali čoveče, niko ti nije nikada postavio pitanje zbog čega do sada nisi mogao da stekneš & svoju slobodu i zbog čega si je, i kad je stekneš, odmah izgubio pognuvši se pred novim gospodarom.
„Čujte, čujte! On se usuđuje da sumnja u revolucionarni razvitak proletera svih zemalja i u demokratiju! Dole revolucionar i kontrarevolucionar! Dole! DOLE!!“
Smiri se, Mali fireru svih demokrata i svih proletera svih zemalja. Verujem da tvoja buduća prava sloboda zavisi više' od odgovora na ovo jedno pitanje nego od deset hiljada zaključaka tvojih partijskih kongresa.
„Dole s njim! On kalja čast nacije i avangarde revolucionarnog
proletarijata! Dole!
Uza zid s njim!“
To što kličeš ,,živeo“ i ,,dole“ neće te dovesti ni korak bliže cilju, Mali čoveče. Verovao si do sada da ti je sloboda sigurna dok ljude „stavljaš uza zid“. Stani ti sam malo pred ogledalo...
„Dole!.
Stani, Mali čoveče! Ne želim da te ponizim, nego da ti pokažem zbog čega do sada nisi mogao da stekneš ili da sačuvaš slobodu. Zar te to uopšte ne interesuje?
,,Dooollleeee!“.
Dobro! Skratiću: ispričaću ti kako se Mali čovek u tebi ponaša kad zapadneš u kakvu slobodarsku situaciju. Pretpostavimo da si student na institutu koji se bori za seksualno zdravlje male dece i mladih. Oduševljen si tom „genijalnom idejom", hoćeš da učestvuješ u toj borbi. Ispričaću ti šta se
dogodilo u mojoj kući.
Moji učenici su sedeli za mikroskopom i posmatrali fiziološke jedinice samostalnih živih bića na zemlji.
Ti si nag sedeo u orgonskom akumulatoru.
Doviknuo sam ti da učestvuješ u posmatranju. Ali ti si, onako nag, skočio iz akumulatora i projurio, kezeći se, pored nepoznatih ti devojaka i žena, pokazujući svoju golotinju. Istog momenta sam te opomenuo, ali ti nisi shvatio zbog čega to činim.
A ja nisam shvatio zašto ti ne shvataš. Kasnije, u jednom dugom razgovoru, priznao si mi da si upravo tako sebi predstavljao slobodu na institutu koji se zalaže za seksualno zdravlje male dece i svih ljudi. Uskoro si uz moju pomoć uvideo koliko duboko prezireš institut i njegovu osnovnu ideju; zbog toga si se i ponašao nepristojno. Je li sada stvar jasna?....
Ćutiš! Mogu, nadam se, da nastavim.
Dajem ti drugi primer kako uvek prokockaš svoju slobodu.
Ti znaš, i ja znam, i svi znaju da se uvek smucaš unaokolo gladan seksa, da svako ljudsko biće drugog pola požudno svlaćiš pogledom, da sa svojim drugarima izmišljaš ružne viceve o ljubavi, ukratko, da imaš prljavu, pornografsku fantaziju.
Čuo sam te jedne noći kako marširaš ulicama i uglas urlaš: „Hoćemo ženske! Hoćemo ženske!"
Zabrinut za tvoju sudbinu, osnivao sam udruženja u kojima je trebalo da se suočiš sa svojom nesrećom u životu i da je bolje upoznaš. Tiskao si se u gomilama jureći u ta udruženja. Zašto, Mali čoveče?
Iskreno i žarko sam želeo da ti život bude bolji.
Kasno sam otkrio šta te je motivisalo da se onako ponašaš. Verovao si da je reč o novoj vrsti burdelja, u kome se lako i besplatno može dobiti devojka.
Kad sam to shvatio, raspustio sam udruženja koja sam osnovao, opet nastojeći da pomognem da svoj život učiniš boljim. Ne zato što sam mislio da ima nečeg lošeg u tome ako sretneš devojku u nekom udruženju, nego stoga što si uletao tamo kao nadražena svinja. Zato su raspuštena ta udruženja,
a ti si i dalje ostao u blatu!...
Imaš li na ovo šta da kažeš?
„Građanstvo je pokvarilo proletarijat. Samo vođe proletarijata mogu da pomognu. Oni će raščistiti to pitanje primenjujući metode čvrste ruke. Uostalom, seksualno pitanje proletarijata rešiće se samo od sebe!“
Znam, znam šta misliš, Mali čoveče! U tvojoj domovini svih proletera pustili su da se seksualno pitanje reši samo od sebe: videli smo to u Berlinu kada su proleterski vojnici noćima i noćima silovali sve žene redom. Ćuti! Znaš da je to tačno! Tvoji
borci iz prvih redova u borbi za „revolucionarnu čast“, „vojnici koji su se borili za slobodu svih proletera svih zemalja" ukaljali su te pred budućim stolećima... Kažeš da se to događalo „samo u ratu“?
Sad ću ti ispričati još jednu, istinitu priču:
Jedan budući, potencijalni firer, pun oduševljenja za diktaturu proletarijata, bio je oduševljen i seksualnom ekonomijom. Došao je i kazao mi:
„Sjajni ste! Karl Marks je ljudima ukazao na to kako da postanu ekonomski slobodni, a Vi – kako da postanu seksualno slobodni. Rekli ste: „Idite i ... koliko vam volja“. U tvojoj glavi svaka umetnost se pretvara u perverziju. Moj ljubavni zagrljaj u tvom životu postaje pornografski akt. Ti ne razumeš o čemu pričam, Mali čoveče.
Zbog toga si, Mali čoveče, uvek iznova padao u blato.
Ako si ti, Mala ženo, pukim slučajem, bez one naročite unutrašnje potrebe, postala vaspitačica samo zato što nisi imala dece i zato što su jednom velikom vaspitaču bili potrebni učenici, nanela si time ogrommi štetu. Ti treba da lečiš ili vaspitavaš decu. U vaspitanju, ako ga shvatimo ozbiljno, treba
korektno brinuti o dečjoj seksualnosti. A da bi se korektno brinula o dečjoj seksualnosti, moraš sama da doživiš ljubav. Ali, ti si debela i izgledaš kao bure, nezgrapna si i neatraktivna. Već to je dovoljno da duboko i gorko mrziš svako dražesno i živo telo. Ne prebacujem ti to što si debela i što izgledaš kao bure; ne prebacujem ti ni to što nikada nisi osetila Ijubav (nijedan zdrav muškarac nije hteo da ti je pruži); ne prebacujem ti to što ne osećaš ljubav dece. Ali, to što od svog jada, od svog
razorenog burolikog tela, od svoje neatraktivnosti, od svog nedostatka gracioznosti, od svoje nesposobnosti za ljubav činiš vrlinu i s gorkom mržnjom gušiš ljubav u deci, radeći slučajno u
nekoj ,,modernoj“ školi, to je tvoj zločin, Mala ružna ženo. Štetnost tvoje egzistencije ogleda se u tome što zdravim očevima otuđuješ njihovu zdravu decu, što zdravu detinju ljubav smatraš simptomom bolesti, što se tako burolika kotrljaš kao bure, što misliš kao bure... i vaspitavaš kao bure, ružna Mala ženo! Zameram ti to što se skromno ne povučeš u
skroviti ugao svog života, nego tom životu hoćeš da nametneš svoju ružnoću, svoj burasti izgled, svoju dvoličnost, svoju gorku mržnju koja se krije ispod licemernog smeška!
A ti, Mali čoveče, zbog toga što poveravaš takvim ženama svoju zdravu decu, što dopuštaš da svoj jed i otrov ulivaju u zdrave duše, i jesi takav kakav si, i živiš kako živiš, i misliš kako misliš, i svet je zato takav kakav jeste.
I tako si ti Mali čovek: dolaziš kod mene da naučiš ono što sam teškim radom i mukom postigao, izmislio, izborio. Bio bi bez mene mali, nepoznati lekar opšte prakse u nekom malom gradu. Učinio sam te velikim, pružio ti znanje i poverio umeće
lečenja. Naučio sam te da vidiš kako se sloboda iz dana u dan i iz sata u sat guši, a nesloboda neguje.
Preuzimaš odgovornu funkciju kao moj predstavnik u jednoj dalekoj zemlji. Slobodan si u punom smislu te reči. Verujem u tvoje poštenje. Ali u svojoj duši osećaš da zavisiš od mene, jer sam nisi uspeo da se makneš dalje u svom razvoju. Potreban
sam ti da piješ sa izvora moga znanja, mog samopouzdanja, pogleda u budućnost i, pre svega, RAZVOJA. Dajem ti sve to rado i bez naknade, Mali čoveče. Ništa ne tražim za uzvrat. A onda izjavljuješ kako sam te silovao. Postaješ drzak prema meni i još veruješ da- si „slobodan". Da zamenjuju pojmove „drskost” i „sloboda”, oduvek je bilo svojstveno robovima. Pozivajući se na svoju slobodu, odbijaš da dostavljaš izveštaje o svom radu. Jer, tako se osećaš slobodnim od saradnje i
odgovornosti! I zbog toga, Mali čoveče, i ti i svet ste tamo gde se upravo nalazite.
Znaš li, Mali čoveče, kakav je to orao koji snese kokošija jaja? Orao i tada veruje da će uzgajati orliće i da će od njih postati veliki orlovi. Ali, iz jaja se izlegu samo mali pilići. Očajni orao još se nada da će od pilića postati orlovi. Na kraju izrastaju samo raskokodakane kokoške. Kad to najzad otkrije, orao s mukom pobeđuje u sebi Orlići nagon da pojede sve petliće i kokice. Od tog nedela odvratiće ga samo nada da će se bilo kada, među mnoštvom pilića koji bez prestanka pijuču, naći
jedan orlić koji će postati orao i koji će sa strme litice moći da gleda unedogled, kako bi otkrio nove svetove, nove misli, nove vrste života. Samo ta mala nada odvratila je usamljenog i tužnog orla da zajedno sa perjem i kostima ne pojede pijukave
piliće i raskvocale kokoške. Oni nisu bili svesni toga da ih je izlegao orao. Nisu videli da žive na strmom grebenu, visoko iznad vlažnih, močvarnih i mračnih dolina. Oni nisu gledali u daljinu kao usamljeni orao. Samo su proždirali, proždirali i proždirali sve što bi im on donosio. Grejali su se uz njega,
šćućureni ispod njegovih moćnih krila dok bi napolju besnela oluja ili padala kiša, a on je, nezaštićen, odolevao oluji. Ili bi se, kad zapreti još bešnja oluja, kruneći pri tom oštro kamenje u
zaklonu sa željom da ono pogodi orla i da ga povredi. Pri prvom nastupu njihove podlosti orao odluči da ih sve zajedno proguta, ali se predomisli i sažali. Jednoga dana, mislio je i nadao se, ipak će, među tim mnoštvom kreštavih, proždrljivih, kratkovidih pilića, morati da se nađe i neki orlić koji će biti kao on.
Usamljenog orla ni danas nije napustila nada i zato još leže male piliće...
Ti nećeš da postaneš orao, Mali čoveče, i zbog toga će te poždreti strvinari. Ti se plašiš orlova i zato živiš u velikim gomilama i bićeš poždran sa velikom masom, sa gomilom. Jer su neke od tvojih kokošaka izlegle jaja strvinara. Sada su strvinari postali tvoje vođe protiv orlova, tvoje slepe vođe koji su te želele povesti u više, bolje predele. Strvinari su te naučili
da ždereš strvine i da se zadovoljavaš zrncima žita i da, kličući pored svega: “Hajl, veliki strvinaru!”
Masovno krepavaš od gladi, masovno umireš i još se plašiš orlova koji legu tvoje male piliće.
Sagradio si svoju kuću, imaš svoj život, svoju kulturu, svoju civilizaciju, svoju nauku i tehniku, svoju ljubav i svoje vaspitanje dece na pesku, Mali čoveče. Ti to ne znaš, nećeš da znaš i ubijaš Velikog čoveka koji ti to kaže. Nađeš li se u kakvoj velikoj nevolji, ti dolaziš i postavljaš neprestano ista pitanja:
Moje dete je tvrdoglavo, razbija sve što dohvati, plaši se noći i plače, loše uči, pati od opstipacije, ima slabu bešiku, ušasno je... šta da radim?
Pomozi mi!
Ili: Moja supruga je hladna, ne pruža mi ljubav.
Kinji me, pada u histeričan plač, vucara se s gomilom drugih muškaraca, šta da radim?
Posavetui me!
Ili: Izbio je novi, još strašniji rat, nakon što smo pobedonosno okončali poslednji, misleći da nikad više neće biti ratova. Pomozi mi, šta da radim?
Ili: Civilizacija kojom se toliko ponosim raspada se zbog devalvacije novca. Milioni ljudi nemaju šta da jedu, umiru od gladi, ubijaju, kradu, propadaju, banče, izgubili su svaku nadu.
Pomozi!
irida
edin.kecanovic
bglavac
