XI

LJUBAV JE BIOLOSKA POTREBA

OSEĆAJNT TZAZOV

Majka vraća Mariji skolsku knjizicu: ,Nista ne vredis. Nikad nista nećes postići. Srećom da imam tvoju sestru." Zakova zena lomi tanjir o ivicu lavaboa: ,Hoćes li me najzad saslusati! Dosta mi je da se derem! Kako neko moze biti tako sebičan?" Nekoliko dana nakon sto su ga zaposlili, Edgar se uputio u neko drugo odeljenje svoje nove firme. Nepoznati kolega mu prilazi i kaze: ,Sta ćete vi ovde? To je moja teritorija, odlazite." Treći put u istoj sedmici Sofijini susedi nesto slave do dva ujutro. Sutra ujutro ona u sedam sati glasno vuče kante za đubre. ,To će ih naučiti pameti", mrmlja.

Nista toliko ne nagriza nas osećajni mozak koliko sukobi sa

onima koji su deo nase neposredne okoline. Hteli mi to ili ne, čak nas i sukobi sa nasim susedima, koji su ,stranci", mogu do taci tačno toliko koliko povlačenje noktiju po skolskoj tabli.

Ali, nase srce omeksa pred prizorom deteta koje se smesi i ujutro kaze svome ocu, gledajući ga u oči: ,Volim te, tata". Raznezimo se i pred slikom starije zene na samrtnoj postelji dok gleda svoga muza i poverava mu: ,Bila sam vrlo srećna s tobom. Nista ne zalim. Mogu u miru da odem. Kad osetis vetar na svom licu, seti se da sam to ja dosla da te zagrlim". Tako je i dok gledamo izbeglicu kako steze lekara hu- manitarne organizacije i izjavljuje mu: ,Vas je bog poslao. Toliko sam se plasio, a vi ste spasli moju kći!"

I u jednom i u drugom slučaju mi reagujemo na afektivne odnose između dva bića. Kada se ljudi jedni prema drugima nasilno ponasaju, mi patimo, čak i kad smo samo svedoci. Kada kazu ono Sto osećaju (,volim te", ,bila sam srećna", ,strah me je") i kad to osecanje

upotrebljavaju da bi se drugome priblizili, da bi dodirnuli nečije srce, mi smo uzbuđeni. Filmski reditelji i realizatori komercijalnih spotova imaju perfektnu intuiciju na sta u ovoj oblasti reagujemo. Pokusavaju da nam prodaju kafii, na primer, sugerisući nam da njena aroma zblizava prijatelje, parove, majku i ćerku. To je tačno u toj meri da depresivci izjavljuju kako često gledaju reklame na televiziji sa suzama u očima, u najvećem broju slučajeva ne znajući zasto. To je zato sto su očevici zblizavanja dve osobe, onog sto im najvise nedostaje.

Prema prethodno navedenim studijama, Francuska ima jedan od najvisih stepena depresije na planeti (kao i Liban, u kome je dvade- set i pet godina trajao građanski rat). Mi smo takođe i najveći potrosači antidepresiva na svetu. Ove statistike su neverovatne jer je reč o zemlji koja već četrdeset godina zivi u miru, u kojoj najveći deo stanovnistva ima ugodan zivot, čija je klima idealna, gradovi i sela lepi, a kultura duboko usađena. To je tako neverovatno da ne zelimo na to da mislimo, već radije uzimamo prozak. Kazemo sebi da će se to sve jednog dana srediti. Ali, ne sređuje se. Poslednjih trideset godina broj depresivnih osoba ne prestaje da raste u zapadnim drustvima, a u nasoj zemlji se udvostručila potrosnja antidepresiva. Kad bi me pitali odakle početi da bi se ova tendencija obrnula, rekao bih da bi se trebalo boriti protiv nasilja u svakodnevnim odnosima, kako kod bračnog para, dece i suse- da, tako i na radnom mestu (1).

Pre trideset i pet godina, moj otac novinar je napisao knjigu Američki izazov. U toj knjizi je ukazao na zaostajanje Evrope u izvesnim bitnim aspektima funkcionisanja preduzeća u poređenju sa onim najna- prednijim u Sjedinjenim Drzavama, pre svega u automatizaciji putem informatike i moderne tehnike upravljanja. Danas, posle dvadeset godi- na provedenih u Americi, posto sam izabrao da se vratim u Francusku, zaprepasćen sam novom prirodom izazova. Istinska razlika preduzeća dvaju drustava nije vise u informatici ili upravljanju, već u činjenici da su najbolja američka preduzeća, bilo da su to univerziteti, istrazivački centri ili neki veliki lanci potrosnje, nasli novi oblik ljudskih odnosa u radu. Shvatili su značaj osećajne inteligencije, ekipnog rada, postovanja integriteta druge osobe, ohrabrivanja (,pozitivni feedback"), kao i da za firmu nema ničeg goreg od beskorisnog nasilja u odnosima među lju- dima. Neke jednostavne ali moćne ideje omogućuju da se međuljudski odnosi promene na najbolji način.

FTZTOLOGTJA  LJUBAVT

Postoji deo u osećajnom mozgu koji razlikuje sisare od gmizavaca. Sa stanovista evolucije, bitna razlika je sto su sisari izrodili potomstvo koje je ranjivo i nesposobno da prezivi vise dana, nedelja ili godina, bez neprestane paznje svojih roditelja. Ekstremni slučaj je ljud- ska vrsta, čije su bebe najnezrelije i zahtevaju najduzu roditeljsku brigu. Kod nas, kao i kod svih sisara, evolucija je u mozgu stvorila limbičke strukture koje nas čine posebno osetljivim na potrebe nase dece.21

Evolucija je u nas mozak usadila instinkt da odgovaramo potre- bama potomstva; da ga hranimo, drzimo u toplom, mazimo, stitimo, po- kazujemo mu kako da nesto ubere, kako da lovi, da se brani. Ta apara- tura, stvorena da bi se osigurao odnos neophodan za prezivljavanje vrste, dakle, posebno robustan i delotvoran, jeste u osnovi nase duboke sposobnosti da stvaramo socijalne veze, da ,ulazimo u odnose", sa dru- gima: porodicom, hordom, plemenom, itd.

Specifična oblast naseg osećajnog mozga je odgovorna čak, dok smo bebe, za nas tuzni plač čim nas odvoje od onih za koje smo vezani (2). Ona je takođe odgovorna za nasu instinktivnu reakciju na ovaj plač. Od rođenja, osećajni mozak bebe poziva: ,Jesi li tu?" I dalje, sve dok majka ne odgovori: ,Da, tu sam!" Ovi krici i nas instinktivni odgovor čine taj ,refleksni luk" između bića, bilo da su zivotinje ili ljudi, osnovu na kojoj je izgrađena čitava vokalna komunikacija, pesma ptica, mu- kanje, rika, lavez, mjaukanje, krestanje, a zatim i čitava poezija i pesme ljudi. Nema sumnje da izuzetna sposobnost muzike da izazove osećanja tu ima svoje izvore: ona direktno utiče na osećajni mozak - mnogo bolje no reci ili matematika.

Kod gmizavaca ova limbička komunikacija ne postoji. U izvesnom smislu to je za njih bolje: ako bi bebe gusteri, krokodili ili zmije svojim roditeljima davali na znanje gde se nalaze, bili bi odmah pojedeni. Isto vazi i za ajkule, dok mame delfina i kitova stalno komu- niciraju zvucima sa svojim mladima; ovi morski sisari imaju pesme koje neki naučnici bez oklevanja porede sa jezikom. U stvari, moguće je odrzavati afektivne relacije sa skoro svakim sisarom i većim brojem

21 Ptice imaju iste limbičke oblasti kao i sisari, iako se rasplođuju jaji- ma, zbog izuzetne zavisnosti svojih potomaka i potrebe za roditeljskom brigom.

ptica (papagaji svih vrsta spadaju u najosetljivije domaće zivotinje); ni boa ni iguana neće isto odgovoriti na ljubav koju biste prema njima ispoljili.

Osećajni mozak je, dakle, sačinjen da emituje i prima na kanalu

osećanja. Ovaj je tip komunikacije vrlo bitan za prezivljavanje orga- nizma. Osećajni kontakt je za sisare istinska bioloska potreba, poput hrane i kiseonika. Nauka je to otkrila.

LJUBAV JE BTOLOSKA POTREBA

Negde oko 1980. godine napredak u reanimaciji omogućio je da se u zivotu očuva novorođenčad prevremeno rođena. U hermetičkim inkubatorima za novorođenčad sa ultravioletnim lampama uslovi vesta- čkog zivota mogli su biti regulisani preciznosću neophodnom da bi prezivele ove male ljudske forme koje su lekari sa dirljivom simpatijom zvali ,mali račići". Međutim, primećeno je da krhki nervni sistem ovih beba lose podnosi obrtanja neophodna za njihovu negu. Negovane su bez fizičkog kontakta, a na inkubatorima je pisalo: ,Ne dirati".

Očajni plač, koji se uprkos zvučnoj izolaciji ovih aparata čuo, stezao je srca čak i najkrućih bolničarki, ali su ga one disciplinovano ignorisale. Međutim, uprkos idealnoj temperaturi, uslovima sa kise- onikom i vlaznosću savrseno uspostavljenim, i ishrani preciznoj do u miligrame, bebe nisu rasle! Naučno uzev, to je bila prava misterija, skoro uvreda. Kako je priroda, u tako savrsenim uslovima, odbijala da sarađuje?

Lekari i istrazivači su se pitali i hrabrili se kako su umeli, konstatujući da bebe, posto izađu iz tih oklopa, brzo ponovo dobijaju na tezini. Jedanput su, međutim, u jednom američkom odeljenju za neona- tologiju, primetili da izvesne bebe, iako jos uvek u inkubatorima, nor- malno rastu. Ipak, nista nije promenjeno u protokolima o nezi. Nista, ili skoro nista.

U stvari, jedno ispitivanje je otkrilo, na veliko čuđenje kliničara, da je svu decu koja su rasla negovala noću jedna bolničarka koja je tu upravo počela da radi. Kad su je pitali, mlada zena je prvo okle- vala a zatim priznala da nije mogla da izdrzi slusajući dečiji plač. Prvo uznemireno, postoje to bilo zabranjeno, ali sa rastućom sigurnosću kad je videla rezultate, nekoliko je nedelja ranije počela bebe da mazi po

leđima kako bi ih umirila. Potom je, budući da se nije pojavila nikakva negativna reakcija, na kakvu su je upozoravali, nastavila to da Čini.

Na univerzitetu Djuk (Duke) profesor Senberg (Schoenberg) i njegov tim su potvrdili ovaj rezultat nizom opita sa mladim pacovima izolovanim od rođenja. Dokazali su da bez fizičkog kontakta svaka ćelija organizma odbija da se razvija. U svim ovim ćelijama, deo ge- noma odgovornog za proizvodnju enzima nuznih za rast prestaje da se izrazava, a telo u celini ulazi u neku vrstu hibernacije. Ako, pak, nezno gladimo leđa svakog malog pacova vlaznom četkicom koja imitira jezik majke koja se tako ponasa sa svojim okotom, proizvodnja enzima, kao i njihov rast, ponovo počinje. Osećajni odnos je svakako nuzni faktor za rast, čak i za prezivljavanje (3)!

U prvim se modernim sirotistima sredinom XX veka bolni- čarkama naređivalo da, iz straha od zaraznih bolesti, ne dodiruju decu i da se sa njima ne igraju. Uprkos besprekornoj telesnoj nezi i ishrani te dece, 40% njih je umrlo od rubeola. Izvan tih sirotista, tako ,higi- jenskih", manje od jednog deteta na sto umiralo je od te inače benigne bolesti (4).

David Hubel (David Hubel) i Torsten Vizel (Torsten Wiesel), dva istrazivača sa Harvarda, dobili su Nobelovu nagradu za medi- cinu, za svoje temeljne radove o funkcionisanju vidnog sistema. Oni su, između ostalog, ustanovili da se vizuleni korteks razvija normal- no samo ako je dovoljno stimulisan tokom jednog kritičkog perioda, na samom početku zivota (5). Danas ustanovljavamo da je isto i sa osećajnim mozgom. Grozna rumunska sirotista, gde su deca ponekad vezivana za krevet i hranjena kao zivotinje, poslednjih godina svedoče sta se desava sa nasim mladim kada nisu hranjeni ljubavlju: većina njih umire. Istrazivači iz Detroita su pokazali daje kod prezivele rumunske siročadi osećajni mozak često nepopravljivo zaostao u razvoju (6).

Doktor Hofer je slučajno otkrio kako se fiziologija sisara de- zorganizuje kada se afektivni odnosi prekinu. Proučavao je fiziologiju beba pacova primetivsi jednog jutra da je jedna od mama pacova na- pustila svoj kavez tokom noći. Mali pacovi prepusteni sebi imali su srčani ritam dvaput slabiji od normalnog. Hofer je prvo pomislio da im je hladno. Da bi proverio svoju pretpostavku, među pacove je stavio malu grejalicu umotanu u čarapu. Na njegovo iznenađenje, nista se nije promenilo.

Iz opita u opit Hofer pokazuje kako je ne samo srčani ntam zavisan od majčinog prisustva (tj. njene ljubavi), već je i vise od pet- naest fizioloskih funkcija time dovedeno u pitanje: periodi sna i noćnog buđenja, arterijski pritisak, temperatura tela, čak i aktivnost imunih ćelija kao sto su limfociti B i T, koji brane organizam od svih infekcija (vidi sliku 5) (7). Na kraju je dosao do sledećeg začuđujućeg zaključka: glavni izvor bioloskog regulisanja za ove male pacove bila je ljubav njihove majke.

Ustanovljeno je da kod ljudi kvalitet odnosa između roditelja

i dece, utvrđen stupnjem roditeljske osećajnosti i razumevanja dete- tovih osećajnih potreba, određuje, godinama kasnije, jedrinu dečjeg parasimpatičkog sistema, odnosno faktor koji favorizuje usaglasenost srčanog ritma i omogućuje detetu da bolje odoleva stresu i depresiji (8).

,DA LJ VAM VASA ZENA POKAZUJE DA VAS VOLJ?"

Ustanovljeno je, dakle, da kod svih sisara, uključujući i ljude, fizioloska ravnoteza mladunčadi zavisi od ljubavi koja im se pokazuje. Da li je tako i u svetu odraslih?

Jedna studija je, pojavivsi se u British Medical Journal, pokazala daje prosečan vek starijih ljudi koji su izgubili zenu daleko nizi od veka onih čija je supruga jos u zivotu (9). Prema jednoj drugoj studiji, oboleli od kardiovaskularnih bolesti, koji su odgovorili potvrdno na pitanje da li im sopstvena zena pokazuje ljubav, već su imali dvaput manje simp- toma od drugih. Izgleda da ih je ljubav njihovih zena stitila od faktora rizika (holesterol, visok pritisak, stres) (10). Osam hiljada i pet stotina ljudi dobrog zdravlja je posmatrano pet godina.

Oni koji su se na početku istrazivanja prepoznavali u tvrdnji:

,Moja zena me ne voli", triput su česće obolevali od stomačnih čireva no drugi. Prema ovoj studiji, bolje je biti pusač, imati visok pritisak i biti pod stresom, no nemati ljubav vlastite zene (11). Kod zena su pred- nosti emotivne podrske takođe vazne. Od hiljadu zena sa dijagnozira- nim rakom dojki za pet godina je umrlo dvaput vise onih koje su kazale da im u zivotu nedostaje ljubav (12). Čak su i one koje su bile dobrog zdravlja, a osećale se ,prezrenim" od muza, česće imale kijavicu, cisti tise i crevna oboljenja od onih kojima je bračni zivot bio skladan (13),

Slika 5: Majčina ljubav i fiziologija novorođenčeta. U satima nakon razdvaja- nja od majke, fiziologija malog pacova se raspada. U ,normalnom" stanju nje- gove različite telesne funkcije idu jedne uz druge. Posle njihovog razdvajanja, sve gubi pravilnost, kao da se čitava fiziologija malog pacova potpuno raspada. (Ova ilustracija potiče od Hofera, iz 1995).

Često se menstrualni ciklus zena koje zive zajedno, ili koje čak dele istu kancelariju, sinhronizuje (14). Ali, to se desava ako je između njih istinska afektivna veza, ako su prijateljice, a ne samo sagovornice i koleginice.

Pouka iz svih ovih istrazivanja je jednostavna: fiziologija dru-

stvenih sisara nije nezavisna od ostalog. U svakom trenutku optimalna regulacija fiziologije zavisi od odnosa koje imamo sa drugima, naročito sa onima koji su nam emotivno bliski. U jednoj izvanrednoj knjizi o osećajnom mozgu i njegovim funkcijama, koja je poetično nazvana Opsta teorija ljubavi, tri su psihijatra sa univerziteta iz San Franciska, Luis (Lewis), Amini (Amini) i Lanon (Lannon), dali tom fenomenu ime: limbička regulacija. Oni kazu: ,Odnos (afektivni) je koncept isto toliko stvaran i određujući kao bilo koji lek ili hirurska intervencija

(15).

Međutim, to je ideja koja tesko prolazi čak i kad je naučno savrseno etablirana, mozda zato sto ne doprinosi prodaji lekova.

KADA NAS ZTVOTTNJE NEGUJU

U bolnici u Pitsburgu su me često pitali za misljenje pre no sto bi neku stariju depresivnu osobu sa operacijom bajpasa pustili kući. Opste uzev, bio sam poslednja osoba koju su konsultovali, a kolege koje su pre mene pitali već su prepisale pregrst lekova: protiv aritmija, visokog pritiska, zapaljenja, kiseline, itd. Od mene se očekivalo da toj listi dodam svoje ,anti": antidepresiv ili lek protiv anksioznosti.

Međutim, najčesće je uzrok depresije bio jasan: taj stari go- spodin ili gospođa su ziveli sami već godinama, retko su izlazili zbog krhkog zdravlja, vise nisu viđali svoju decu niti svoje unuke, koji su se preselili u Kaliforniju, Boston, Njujork, nisu igrali bingo sa prijateljima i polako su nestajali gledajući televiziju. Zasto bi takav pacijent zelee da se bavi sobom? Kad bi mu čak jedan antidepresiv i pomogao, da li bi ga uzimao svakog dana? Bez sumnje, ne vise nego svoje druge pilule, a sve ih je tesko razlikovati i uzimati kao stoje propisano. Nisam zeleo nista da dodam toj opstoj zbrci. Lekovi nisu ,limbički regulativi". Da- kle, hrabro sam u medicinski dosije upisao svoju preporuku: ,Budući daje depresivan, za pacijenta je najbolje da nabavi psa (malog, razume se, da bi ga lakse čuvao). Ako smatra da je to velika obaveza, mačka

bi mogla biti drugi izbor, posto nju ne treba izvoditi u setnju. Ako mu i to izgleda preterano, onda neka ptica ili ribica. Ukoliko pacijent i dalje odbija, onda bar treba u stanu da zasadi neku lepu biljkuI'

U početku su me zvale pomalo ljutite kolege sa ortopedske hirur-

gije ili sa kardiovaskularnog: ,Trazili smo od vas da preporučite neki antidepresiv, a ne menazeriju! Sta hoćete da stavimo na recept? Kod apotekara nema domaćih zivotinja!" I uprkos mojim objasnjenjima, koja su, izgleda, samo meni bila ubedljiva, na kraju su sami preporučivali an- tidepresive. Bez sumnje, mislili su da tako podrzavaju modernu naučnu medicinu nasuprot uvek pretećem mračnjastvu nadrilekarstva.

Brzo sam shvatio da moj pristup nije bio efikasan i da ću najzad steći vrlo losu reputaciju. Zato sam odstampao rezime nekoliko naučnih studija o tome i dodao ih svojim zaključcima u medicinskom dosijeu. Nadao sam se da ću na taj način svojim kolegama ukazati na neke izuzetne rezultate za koje oni, izgleda, nisu znali; na rezultate poput onih iz studije objavljene u American Journal ofCardiology, u kojoj su ljudi i zene, čiji su infarkt pratile opasne aritmije, bili posmatrani duze od godinu dana.

Oni sa domaćom zivotinjom su imali sest puta manje sanse da umru sledeće godine nego drugi (16). Prema drugoj studiji, starije oso- be koje su posedovale domaću zivotinju su bile psiholoski otpornije na zivotne teskoće i mnogo rede odlazile lekaru (17). Prema misljenju grupe sa Harvarda, bavljenje biljkama je upola smanjivalo smrtnost penzionera u staračkim domovima (18). I oboleli od side su, kao vlasni- ci pasa ili mačaka, bili zastićeniji od depresije (19). Konačno, pozivao sam se i na jevanđelje svojih sagovornika: sakrosanktni Journal ofthe American Medical Association. Ovaj časopis je 1996. objavio studiju po kojoj su ljudi hendikepirani do te mere da se skoro nisu mogli kre- tati, kao oni stari pacijenti zbog kojih su me pozivali, bili srećniji, imali bolje misljenje o sebi i mnogo bogatije odnose ukoliko ih je pratio pas (20). U stvari, dokazano je da vas prosto prisustvo neke zivotinje Čini

,privlačnijim" u očima drugih (21).

I berzanski su se posrednici bolje osećali ako su kod kuće imali neku zivotinju. To je jedan od najstresnijih poslova: stalno zrtve prame- na na trzistu, na koje nemaju nikakav uticaj, oni uprkos svemu moraju ispuniti svoje kvote prodaje. Nema ničeg čudnog u tome sto veći broj njih pati od prevremenog visokog pritiska. Doktor Alen (Allen), sa Univerziteta Bafalo (Buffalo), pristupio je jednom nekonvencionalnom

proučavanju grupe posrednika iz svoga grada. Lekovi, koji su im pre- pisivani, spustali su visok pritisak ispod alarmantne granice od 160I100, do koje se često podizao. Ipak, to nije sprečavalo da pritisak skače u momentima stresa. Doktor Alen je polovini njih predlozio da nabave psa ili mačku (imali su pravo da izaberu sta hoće). Nakon sest meseci, rezultati su sami po sebi govorili: oni koji su imali domaću zivotinju vise nisu isto reagovali na stres; ne samo da se njihov arterijski pritisak stabilizovao, čak i u stresnim trenucima, već je i njihova sposobnost za neke zadatke, brz mentalni proračun, javno izlaganje, postala mno- go bolja: pravili su manje gresaka i kao da su bolje kontrolisali svoja osećanja i svoju koncentraciju (22). U jednom je drugom istrazivanju doktor Alen pokazao kako starije zene (iznad sedamdeset godina), koje zive same ali sa bliskom zivotinjom, imaju isti krvni pritisak kao i zene od dvadeset i pet godina koje aktivno zive (23).

Moj ,dodatak" je bio vrlo efikasan: nikada mi vise nisu stavili

ni najmanju primedbu i vise nisam slusao kako me kolege ismevaju iza leđa dok pisem svoje ,zooloske" preporuke u dosijeu nekog od njihovih bolesnika. Suprotno tome, mislim da nijedan jedini pacijent nije otisao bez recepta za prozak, niti sa jednom mačkom.

Naučno zasnovana ili ne, ideja da je afektivni odnos po sebi fizioloska intervencija poput nekog medikamenta jos nije nasla svoj put u medicini.

PST TZ SARAJEVA

Vlasnici domaće zivotinje nemaju potrebu da im se pokazuje ono sto svakodnevno osećaju, čak ni u najizuzetnijim situacijama. Sa- rajevo je 1993. godine zivelo pod bombama i sa stalnom pretnjom od snajperista. Osim nesto ,humanitarne" pomoći, skoro godinu dana nije imalo sta da se jede. Sve radnje su bile opljačkane, nije bilo nijednog celog prozora, parkovi u gradu su postali groblja na kojima nije bilo dovoljno mesta. Nije se vise smelo izaći na ulicu iz straha da vas ne pogodi zalutalo zrno ili da ćete biti zrtva nekog drugog ,snajpera". Ipak, u tom iscpljenom gradu u agoniji, u kome su jedine trzavice bile ratni metez, jos uvek su viđani čovek, zena i dete kako setaju svog psa.

,Moramo ga izvesti", govorio je čovek na ulici. ,U tim se trenucima i rat malo zaboravi; kad se posvetite nečem drugom, malo zaboravite."

U jedinoj jos neostećenoj sobi svoga stana stari par je čuvao kuju i mačku koje su na početku opsade nasli na ulici kako umiru. Mislili su da ih puste nakon nekoliko sedmica, kad se oporave. Godinu dana kasnije su jos bili tu. Nada i Tomislav su delili sa ovim zivotinjama mrsave obroke koje su ponekad uspevali da dobiju. Mačka je vise volela mleko u prahu iz francuskih humanitarnih paketa (,to je markiz"); smejali su se, ali, kad su stvarno bili gladni, prihvatali su i američke pakete, koje je bilo lakse naći. Kuja je ostenila ispred zgrade sedmoro stenadi. Pet je prezivelo tako sto su im stanari donosili ostatke koje su imali. ,Brinemo o njima jer osećamo potrebu da nesto zivi među nama. Mi i pticama dajemo da jedu čim imamo sta. To nas podseća na mir. Znate? Normalan mir, svakodnevni, kao nekada. Moramo se za nesto drzati i verovati da ćemo preziveti (24)." To se desavalo u Sarajevu 1993. godine. Usred kosmara, kada nemate nista, ostaje jos ovo: afektivni odnos, čak i sa psom. Moći jos dati, da bismo se osetili kao ljudi. Osetiti da nekome jos uvek nesto značimo. A to je jače od gladi, jače od straha.

Kada su ovi odnosi poremećeni, nasa fiziologija slabi, i mi to osećamo kao bol. To je afektivan bol, ali ipak bol, često jači od fizičkog. Ovo ne zavisi jedino od ljubavi naseg partnera. Zavisi i od kvaliteta svih nasih afektivnih odnosa: sa nasom decom, roditeljima, braćom i sestrama, nasim prijateljima, nasim zivotinjama. Jer, vazno je to osećanje da mozemo biti, mi sami, potpuno sa nekim drugim; da mozemo pokazati da smo slabi i ranjivi, ali i jaki i puni elana; da se mozemo i smejati i plakati; da mozemo biti shvaćeni u nasim osećanjima, korisni i vazni za nekoga; da imamo minimum toplih fizičkih kontakata; da budemo voljeni. Kao sto se sve biljke okreću ka sunčevoj svetlosti, i nama je potrebna svetlost ljubavi i prijateljstva. Bez nje smo uznemireni i depresivni. Nazalost, u nasem su drustvu centrifugalne sile neprestano na delu da bi nas odvojile jedne od drugih. Kada nas ne odvajaju, često nas navode da vise zivimo sa nasiljem reci nego u naklonosti. Da bismo lakse upravljali svojom fiziologijom, moramo naučiti da vladamo svim nasim odnosima sa drugima.

A to je moguće; sa malo truda mozemo vladati osnovama onog sto se zove ,osećajna komunikacija".