Do sada sam vam govorio o miru, radosti, tišini, životu i slobodi. Sada ću vam govoriti o ljubavi. Riječ je o najtežoj temi, jer je, u svojoj beskrajnosti i tajanstvenosti, ljubav neizreciva kao Bog. Tu i tamo, doživljavamo poneki ljubavni zanos i to tek nejasno shvaćamo da  ve da itko stvarno razume ovu tajanstvenu pojavu. S vama bih htio da razmislim o dva aspekta ljubavi: ljubavi kao kreaciji i ljubavi kao poistovjećivanju Počeću da govorim o ljubavi kao kreaciji tako što ću vam ispričati jednu izuzetnu priču američkih Indijanaca, moju omiljenu priču.

Jedan indijanski ratnik popeo se na vrh planine, tamo našao orlovsko gnijezdo i u njemu jaje. Donio je jaje u selo i stavio ga pod kokoš. I tako, zajedno s pilićima, izlegao se orlić, i odrastao s njima. Naučio je da kokodače, da čeprka po zemlji tražeći bube i crve,ograničavao se da se popne na poneku nižu granu, sve kao i kokoši. Jednog dana, već star, orao je ugledao nešto čudesno na nebu. Gore, u beskrajnom plavetnilu, video je veličanstvenu pticu, kako leti bez ikakvog napora. Kada je upitao jednu kokoš što je to, ona mu je odgovorila: „To je zlatni orao, kralj neba. Ali ne razmišljaj o tome. Ti i ja smo ovde, na zemlji". Orao je vratio pogled ka tlu i tako je na kraju i umro, ubeđen da je kokoš. Jer, tako su se svi i ophodili prema njemu; kako se rodio, tako je i živeo i na kraju umro.

Znate li šta znači ljubav kao kreacija? Gledati orla i postati svesni ko ste, jer možete raširiti krila i poleteti kao zlatni orao. Jedan čuveni američki psiholog sproveo je eksperiment vrijedan da se spomene. Znate li šta je uradio? Pred kraj školske godine podvrgnuo je sve učenike jedne škole testu inteligencije. Odabrao je zatim desetak imena i rekao svakom od njihovih profesora: „Ovi učenici su natprosečno obdareni. Videćete da će svi oni biti najbolji učenici u sljedećoj školskoj godini. Vi samo morate  obećati kako nikome nećete govoriti o tome, jer se to može negativno odraziti na njih". I profesori su obećali. Međutim, niko od tih učenika nije bio posebno obdaren, i u tome je i bila poanta ovog opita. Nakon godinu dana, psiholog je ponovo došao u istu školu i što je otkrio? Svim „natprosečnim" učenicima koeficijent inteligencije povećao se najmanje deset posto. Nekima od njih i više.

Psiholog je porazgovarao sa profesorima i upitao ih: „Kako vam se čine ovi učenici?" a ovi su odgovarali u superlativima, opisujući ih kao inteligentne, dinamične, žive, interesantne, itd. Šta bi bilo sa ovim učenicima da ih profesori nisu tretirali kao natprosečno obdarene? Dakle, profesori su razvili u ovim učenicima sve njihove potencijale. Psiholozi su sproveli ovaj opit u drugim školama, pa čak i sa životinjama, uvijek sa uspjehom. Na primjer, govorili su studentima psihologije koji su izvodili eksperimente sa miševima: „Evo vam jedna nova vrsta miša, koji mnogo bolje reaguje". I miševi su stvarno bolje reagovali, iako su pripadali istoj vrsti. Zaključak je bio da se to dogodilo zato što su ih studenti tretirali s posebnom pažnjom. Njihova očekivanja su bila veća i miševi su uzvraćali na takva očekivanja, koja su, na ovaj ili onaj način, prenošena životinjama. Kad sam prvi put čuo za ovaj opit, setio sam se jednog velikog američkog čoveka, Oca Flenegana, čovjeka koji je ušao u legendu. On je u početku osnovao dom za napuštenu decu, a zatim i za maloljetne delikvente. Kada policija nije više znala šta da poduzme, slala ih je njemu. Tako sam čuo i sljedeću priču.

Jedan osmogodišnji dječak ubio je oca i majku. Možete li zamisliti kroz šta je sve prošao pre toga, da bi u tako nježnom dobu bio izvršilac najužasnijeg zločina? Ali tu nije bio kraj. Hapšen je više puta zbog pokušaja pljačke. Policija nije znala što da uradi s njim, jer po zakonu nije mogao biti smješten u popravni dom. Na kraju su pitali Oca Flenegana hoće li da ga primi. „Naravno! Pošaljite ga!" odgovorio je.

Nakon desetak godina, dečak je napisao svoju priču. „Sjećam se tog dana kada sam putovao u pratnji policajca i mislio: Šalju me kod nekog svećenika. Ako mi još kaže da me voli, ubiću ga." A već je bio ubica! Šta se dogodilo? Kada je zakucao na vrata, Otac Flenegan je rekao: „Napred!" Ušao je i onda ga je Otac pitao: „Kako se zoveš?" „Dejv", odgovorio je, a Otac je rekao: „Dejv! Dobrodošao u ovu kuću. Čekali smo te! Sada, kad si tu, procunjaj malo naokolo, tek da upoznaš mjesto. Znaš li da svi ovde rade za hranu i smještaj? Pokazaće ti. Možda ćeš otkriti neki posao koji ti odgovara. Ali za sad odmaraj. Razgledaj malo, saberi utiske. Sad možeš da ideš. Vidimo se kasnije". Dečak je ispričao da se njegov život od tog trenutka promjenio. Znate li zašto? „Prvi put sam video čovjeka koji se nije razbacivao rečima, nije govorio da me voli, već: Ti si dobar, nisi rđav, ti si dobar!'" I postao je dobar. Kao što kažu psiholozi, naša je težnja da budemo ono što osjećamo da jesmo. Možete li zamisliti nešto uzvišenije? Vidimo dobrotu u nekome, to mu pokažemo, i njegov život se mijenja, on biva preporođen. „Onaj koji voli stvara ljubav." Vidimo ljepotu, i u tom trenutku činimo da ona izroni na površinu.

Oca Flenegana su često pitali u čemu je tajna njegovog uspeha. Nikad nije odgovarao na takvo pitanje, jer je polazio od principa: „Rđavo dijete ne postoji". On je video dobrotu, činio je da se ona pojavi kod svakog ko bi došao kod njega. Stvarao je dobrotu.

To je ono na šta mislim kada govorim o ljubavi. Da li biste voljeli da vidite stvari kao Otac Flenegan? Siguran sam da bi svima prijalo da budu kao on, jer svi želimo da volimo.