Dobar primer gomilanja možemo videti u filmu Pohlepa. Tu je neka žena dobila pet hiljada dolara na lutriji, ali nije htela da ih troši. Gomilala je i štedela, dopuštala da joj muž pati i gladuje, da bi na kraju ribala podove da zaradi nešto za život. Volela je novac sam po sebi i postavila ga je iznad svega ostalog, tako da su je jedne noći ubili i oteli joj novac.

To je primer da je »ljubav prema novcu koren sveg zla«. Sam po sebi, novac je dobar i koristan, ali ako se koristi u destruktivne svrhe, ako se gomila i štedi, ili se smatra važnijim od ljubavi, on donosi bolest i nesreću, kao i sopstveni gubitak.

Sledite put ljubavi, i sve stvari će se dodavati, jer Bog je ljubav i Bog je potpora. Sledite put sebičnosti i pohlepe i tada potpora nestaje, ili bivate odvojeni od nje.

Znam za slučaj jedne vrlo bogate žene koja je gomilala svoj imetak. Retko da je nešto davala, ali je za sebe kupovala i kupovala i kupovala silne stvari. Veoma je volela ogrlice i kada ju je neka prijateljica upitala koliko ih ima, odgovorila je:

»Šezdeset i sedam«. Kupovala ih je i čuvala, brižljivo umotane u ukrasnu hartiju. Da je koristila te ogrlice, to bi bilo sasvim na svom mestu, ali ona je kršila »zakonkorišćenja«. Ormani su joj bili prepuni odeće koju nije nikada nosila i nakita koji nije nikada iznet na videlo. Ruke ove žene postepeno su se paralizovale, jer se čvrsto držala za stvari, i na kraju je proglašena nesposobnom da vodi svoje poslove a njeno bogatstvo je dato drugima da njime upravljaju.

Tako čovek, ne poznajući zakon, dovodi do sopstvenog uništenja.

Sva bolest, sva nesreća, potiču od narušavanja zakona ljubavi. Čovekovi bumeranzi mržnje, ozlojeđenosti i kritikovanja vraćaju se opterećeni bolešću i tugom. Ljubav gotovo da izgleda kao neka izgubljena veština, ali onaj ko poznaje duhovni zakon zna da se ona mora ponovo zadobiti, jer bez nje čovek postaje kao

»prazan zvuk trube i zveket cimbala«.

Imala sam jednu učenicu koja mi je iz meseca u mesec dolazila da očisti svest od ozlojeđenosti. Posle nekog vremena dospela je do tačke na kojoj je bila ozlojeđena samo na jednu ženu, ali ju je ta žena primorala da i dalje radi na sebi. Malo po malo, postala je uravnotežena i usklađena, i jednog dana je sva ozlojeđenost izbrisana.

Došla je sva blistajući, i uskliknula: »Ne možete da shvatite kako se  osećam! Ona žena mi je nešto rekla i umesto da se razbesnim, ja sam bila puna ljubavi i pažnje, a ona mi se izvinila i bila savršeno ljubazna prema meni. Niko ne može da shvati ovu čudesnu lakoću koju osećam u sebi!«

Ljubav i dobronamernost su neophodne u svakom poslu.

Jedna žena mi se žalila na svoju poslodavku. Rekla je da je ta žena hladna i kritična i znala je da ne želi da ona radi na tom mestu. »Dobro«, odgovorila sam,»pozdravi božansko u toj ženi i pošalji joj ljubav.« »Ne mogu«, rekla je. »Ona je žena od mramora.« Odgovorila sam: »Sećaš li se priče o vajaru koji je tražio određeni komad mramora. Kada su ga pitali zašto mu treba, odgovorio je: 'Zato što u mramoru postoji jedan anđeo', i od njega je stvorio izvanredno umetničko delo.«

Ljudi su ponekad ispunjeni žaljenjem što su prema nekome bili neljubazni, čak ako je to bilo i pre više godina.

Ako se greška ne može ispraviti, njene posledice mogu da se ponište ako smo u sadašnjem trenutku ljubazni prema nekome.

»Ovo sada činim, zaboravljajući na ono što je iza mene i posežući ka onom što je ispred mene.«

Tuga, žaljenje i kajanje uništavaju ćelije u našem telu i truju atmosferu koja nas okružuje.

Jedna žena koja je bila duboko tužna rekla mi je: »Naučite me da budem srećna i radosna, jer me moja tuga čini tako nepodnošljivom prema članovima porodice, tako da stvaram sve više i više loše karme«.

Zamolili su me da pomognem ženi koja je bila u žalosti za svojom ćerkom.

Nisam priznavala nikakvo verovanje u gubitak i odvojenost, i potvrdila sam da je Bog radost, ljubav i mir ove žene.

Žena je odjednom stekla spokojstvo, ali je po sinu poručila da više ne pomažem, jer je bila »toliko srećna, da to naprosto nije pristojno«.

Dakle, »smrtni um« voli da se kači za svoje tuge i kajanja.

Poznavala sam ženu koja je išla naokolo hvaleći se svojim problemima, i tako je, naravno, uvek i imala čime da se hvali.

Staro predubeđenje je da ako žena ne brine o deci, ona nije dobra majka. Sada znamo da je strah majke odgovoran za mnoge bolesti i nezgode koje se javljaju u životu deteta. Jer, strah živo oslikava bolest ili situaciju koje se pribojavamo, i ove slike se opredmećuju ako ih ne poništimo.

Srećna je ona majka koja iskreno može reći da svoje dete polaže u Božje ruke, i stoga zna da je ono božanski zaštićeno.

Jedna žena se naglo usred noći probudila, osećajući da joj je brat u velikoj opasnosti. Umesto da se prepusti strahu, počela je da izgovara iskaze Istine: »Čovek je savršena zamisao u božanskom umu i uvek je na pravom mestu; prema tome, moj brat je na pravom mestu, i božanski je zaštićen«.

Narednog dana saznala je da joj je brat bio vrlo blizu neke eksplozije, ali se nekim čudom na vreme sklonio.

Prema tome, čovek je čuvar svoga brata (u mislima) i svaki bi čovek trebalo da zna kako ono što voli boravi u »tajnom mestu najvišeg i obitava pod senkom Svemoćnog«.

»Nikakvo zlo te neće zadesiti, niti će kakva napast prići.«

»Savršena ljubav razgoni strah. Onaj ko je strašljiv nije savršen u ljubavi.«

»Ljubav je ispunjenje Zakona.«

nastavlja se..