13. poglavlje
Rak mozga
Na početku da kažem, u ovom poglavlju se nalaze dodatne informacije o slučaju čoveka obolelog od neoperativnog raka mozga, koji se spominje na video snimku broj 10. On je svakog dana kolabirao zbog epileptičnih napada uzrokovanih tumorom. On je primenjivao metode sa video snimaka i ovog poglavlja dodatno, i na kraju se potpuno izlečio.
Lekari su mu rekli: „Idite kući i uživajte u ovo malo vremena što vam je ostalo”. Ali, on se izlečio. A ako imate rak mozga, i vi se možete izlečiti.
- Video sam rendgenske snimke njegovog tumora. Bio je veličine 2,5 cm i oblika kao orah. Nalazio se u sredini mozga i lekari nisu mogli da dosegnu do njega, nisu mogli da ga operišu.
Nisu mogli da operišu?
- Da. Rekli su da bi ga operacija ubila.
A nisu mogli ni da ga zrače?
- Nisu hteli, jer su znali da bi time naneli nepopravljiva oštećenja. Zato su mu rekli: „Idite kući i uživajte u ovo malo vremena što vam je ostalo”. Imao je 35 godina i bavio se marketingom. Često je iznenada padao u nesvest, i imao je dva grand-mal epileptična napada dnevno. Sav je bio u modricama i posekotinama.
Od padanja?
- Pa da. Znate, više nije mogao ni da se bavi svojim poslom – mar- ketingom. Očigledno da ne možete ulaziti u tuđe kancelarije samo da biste im pali na pod zbog epileptičnog napada, tako da više nije imao para.
Otac ga je ranije svugde slao da radi. Bio je slikar po zanimanju. Jedan- put mu je sin radio na građevini, i stajao je na oko 10 metara od zemlje, kada je prvi put doživeo epileptični napad, te pao skroz dole na sneg i ostao da leži.
Tada me je njegov otac nazvao. Čuo je za mene i poslao ga ovamo u Kaliforniju.
Jednom sam ga vozio kolima, i u toku vožnje zadobio je napad. Njegovo telo bi se čas ukočilo, a čas opuštalo, i tako u krug. Svaki put kad bi se ukočio, ispravljao se gore i udarao glavom u krov od kola. Mislio sam da će probiti gvozdeni krov. Hoću da kažem, nije bilo baš lepo na izgled. Mislio sam da će slomiti vrat ili da će zadobiti potres mozga.
Koliko dugo je to trajalo pre nego što je došlo do nekog poboljšanja?
- Negde u toku prve, druge sedmice. Ali bio je poslušan pacijent; ostavio je svu hranu životinjskog porekla, kupio sokovnik i postio na sokovima. Davali smo mu dosta lekovitog bilja za smirivanje živaca.
Koliko?
- Po 280 kapi tinkture, 6 puta dnevno. Prvo smo mu davali sedativne biljke; dosta lobelije i BiB formulu dr Kristofera, što će reći, divlji ruzmarin, plava stanićarka i lobelija. Možete dodati i kapicu i plavu verbenu, mada nije neophodno. Glavne su divlji ruzmarin i lobelija, one su standardne. Uzgred, kada sam spomenuo BiB tinkturu, najbolje je da nju napravite sami u svojoj kuhinji. One komercijalne vrste koje sam video imaju slabo dejstvo.
Šta je najpreče bilo u lečenju?
- Prva stvar je bila promena ishrane. Njegova ishrana se najviše sastojala od koka-kole, šećera i hrane životinjskog porekla. Imao je teške hemo- roide, jer je imao i jak zatvor. Zato smo prvo pročistili creva, kako bi pro- radila, izbacili nezdravu hranu, i onda prešli na velike količine divljeg ruzmarina, plave stanićarke i lobelije. U isto vreme sam ga odvikao i od leka Dilantin, koji se daje protiv epileptičnih napada.
Da li su u tome pomogli lobelija i kapica?
- Nema sumnje. To je prvo što sam hteo - da zaustavimo epileptične na- pade, kako ne bi sam sebe ubio. Kada bi bio negde na javnom mestu i doživeo napad, ljudi bi zvali hitnu pomoć, te bi bio odveden u bolnicu. I tako stalno u krug; bio je u modricama od glave do pete, sav u plavoj i crnoj boji. I naravno, ovde nije bilo reči o petit-mal napadima (malim na- padima), kako ih zovu, kada dođe samo do kraće nesvestice.
Radilo se o grand-mal napadima (velikim napadima), kada se celo telo ukoči, kad izlazi pena na usta, sam sebi grize jezik i kad se nema kontrole nad bešikom i crevima. Lekari misle da kad god se dogodi takav napad nekome, da može doći do gubitka malog dela moždanog tkiva. Toliko je to opasno.
Tako su njegovi periodi nesvestice bivali sve gori. Memorija mu je slabila, a mozak sve slabije funkcionisao. Zbog toga mi je prva pomisao bila ova:
„Moramo da mu pročistimo telo iznutra i da napade dovedemo pod kon- trolu”.
Da li ste odmah krenuli sa oblogama za glavu?
- Da. Mislim da smo prvu oblogu napravili isto od divljeg ruzmarina i plave stanićarke, i lobelije. Davali smo mu to bilje, ali ih je on nanosio i na uho uz pomoć vate i stavljao je fomentacije na glavu.
Da li ste to radili preko celog dana?
- Uveče, pred spavanje. Znate, jedna od važnih stvari u vezi sa njim jeste ta da je prestao da radi. Većina ljudi u takvim situacijama više ne može da podnese stres. Znate šta sam mu rekao? Rekao sam mu da sedne i da gleda travu kako raste. Jer ti ljudi moraju momentalno da se oslobode stre- sa. Ne smeju biti izloženi tome neko vreme, jer ova vrsta ljudi ne zna kako da se opusti.
Posle jedne sedmice više nije imao napade, ali je i dalje uzimao lek Di- lantin. I pre ga je uzimao, pa je imao napade. Tada smo započeli proces odvikavanja od Dilantina. Prilično brzo smo smanjili dozu, i za oko 30 dana više ga nije uzimao, već je bio samo na lekovitom bilju. Sa novim pro- gramom lečenja, prešao je potpuno na biljnu ishranu, počeo je da bude umereno fizički aktivan i očistio je creva, pošto je imao jak zatvor.
Dakle, u roku od mesec dana napadi su prestali?
- Da, prestali su. Sada, ni posle 12 godina, nije ponovo išao na rendgen. Ja i ne predlažem ljudima da idu da posle lečenja urade rendgen. Njegov otac mi je nedavno poslao pismo u kojem piše da mu je sin dobio još jedno dete.
„Četvorogodišnje dete je umrlo od raka mozga, jer roditelji, iako su se držali programa lečenja, nisu hteli da prestanu sa uzimanjem leka Decadron.”
- Kod ovog dečačića je došlo do ispoljavanja svih sporednih efekata leka, dok je otok prerastao u edem (veliki otok). Sve je to izazvao onaj lek.
Roditelji nisu hteli da se skroz posvete prirodnom načinu lečenja.
- Nisu, bilo im je teško da se odluče, jer se radilo o životu njihovog de- teta. Ali ja bih predložio ljudima da ili odu kod bolničkih lekara ili da se leče prirodnim putem, a ne da idu u oba smera. Jer ove dve vrste medicine ne dopunjuju jedna drugu.
Ričarde, to je greška mnogih savremenih lekara prirodne medicine. Oni žele da idu u korak sa ovom drugom medicinom, te je zovu „komplemen- tarna medicina”, što lepše zvuči.
- Da, tako to rade u Engleskoj. Zovu je „komplementarna medicina”, kao da treba da mi dopunjujemo (complement) znanje bolničkih lekara? Dajte, molim vas! Ono što govorim vašim čitaocima leči one bolesti koje ti lekari ne mogu. To nije dopuna znanja, to je zamena.
Možete koristiti kašne obloge sa glinom da biste izvukli otrove iz mozga.
Još jedna vrsta kašne obloge koju nismo spomenuli jeste kašna obloga od gline koja se stavlja na glavu. Glina ima veliku moć izvlačenja otrova iz tela. Preporučujem da se koristi bentonit glina, o kojoj smo govorili u poglavlju o tinkturama i kašnim oblogama.
„Žena je imala rak mozga, ali lekari prirodne medicine nisu znali šta da rade, te sam ja preduzeo korake.”
Slučaj naveden ispod pokazuje kako dr Ričard Šulc ispravlja terapiju koju daje većina lekara prirodne medicine. Oni ne smeju da se sukobe sa kritičnim pacijentima. Plaše se da primene veći intenzitet lečenja i veće doze da daju, kao da će time povrediti onoga koji ionako umire. U sledećem dijalogu, Ričard Šulc se obraća pacijentkinji u jednom lečilištu u Engleskoj, u kojem je skoro držao predavanja.
- Ovog jutra sam govorio 16-orici stručnjaka o ženi koja je imala rak mozga veličine 2 cm, koji joj je pritisnuo auditorni nerv, te na levo uvo nije mogla ništa da čuje.
Šta su lekari preduzeli?
- Skoro ništa. Lekari su naravno predložili da ga otklone, ali su rekli da će onda izgubiti sluh i da će možda doći do oštećenja mozga i paralize.
A lekari prirodne medicine?
- Ni oni nisu dovoljno uradili. Nisu lečili sa dovoljnim intenzitetom.
Dobro, šta su radili kako treba, a šta nisu?
- Nisu razmišljali o njenom radnom mestu. Saznao sam da je radila u fabrici za hemijsko čišćenje odela. Ne možete se izlečiti od tumora ako celog dana udišete supstance u takvoj fabrici. Ali niko nije hteo to da joj kaže, jer bi im bilo neprijatno. Takođe sam saznao i druge stvari o njenom životu, jer su na njenom zdravstvenom kartonu zapisali da je bila strogi vegeterijanac.
Kad smo završili sa lečenjem, saznao sam da je jedanput sedmično jela šniclu, i svinjetinu, i piletinu, i ribu, i jaja – takva vrsta „vegeterijanca” je ona bila. A naravno, da biste imali dobru cirkulaciju, ne smete jesti toliko životinjskih masti. Bilo je i mnogo drugih stvari koji su ovi lekari prevideli.
A kakvo lekovito bilje su joj davali? U malim dozama, zar ne?
- Da, upravo tako.
Šta su joj davali... malo aleve paprike?
- Upravo tako. Oko 5 kapi rastvorenih u vodi.
To je kao tinktura od aleve paprike? Trebalo je da joj daju 60 kapi, je l’ tako?
- Tako je. Oni daju malo ovoga, malo onoga, malo ginkoa, i to je to. Ja sam čitavu njihovu dnevnu količinu lekovitog bilja iskoristio u jednom satu. To joj je bila prva doza.
A koliko tih doza ste hteli da joj date?
- O, pa oko 6-8 dnevno.
Šta su vam rekli na to? Da je previše?
- Da, a ja sam njih pitao: „Kada ste poslednji put videli da je nekome škodila tolika količina aleve paprike, đumbira, ginkoa, belog luka ili crvene deteline?” Jer nijedna od tih biljaka nije otrovna. Ne može se preterati u njima.
Ali da li su rekli da je to previše, Ričarde?
- Da, apsolutno, ali vidite, ja sam poznat ovde kao neko ko zaista i izleči ljude.
Prvog dana njenog lečenja odmah sam joj dao da posti na sokovima. Treba da primenjuje tople i hladne tuševe na glavu i uvo. Oko uveta, na vrat i glavu smo joj naneli ulje koje prodire u dublja tkiva. Angažovao sam ljude koji sa njom rade vežbe za glavu i vrat. Takođe, išla je i na psihoterapiju, da promeni malo svoje emocionalno stanje. Ne zna šta ju je snašlo. Možda misli da ju je pregazio „kamion prirodne medicine”.