Dr Šulc primenjuje celokupan program lečenja koji su nekada koristili dr Jensen i dr Kristofer, a koji se danas ne primenjuje nigde.

-              Najvažnija stvar koju sam naučio od dr Jensena i dr Kristofera jeste to što su oni primenjivali celokupan, sveobuhvatan program lečenja, a ne samo neke delove. Dok su svi drugi učili da za jednu bolest treba uraditi ovo, za drugu ono, itd.

Dr Jensen i dr Kristofer su pak znali kako da leče sve bolesti. Poput jedne razorne mine oni bi sve bolesti pred sobom očistili.

To su cevi koje se stavljaju u zadnjicu, sokovi koji se piju, trljanje kože, i tome slično – zato je njihov program bio uspešan. Ljudi mogu reći da su već radili neke od tih stvari, ali niko neće reći da ih je sve primenjivao is- tovremeno, i to u dozama koje mi preporučujemo.

Bez sumnje, ovi programi lečenja su delotvorni, ali znate u čemu je caka? Lekari i pacijenti koji nisu hrabri primeniće samo 50% od zadatih stvari. Samo najtvrdoglaviji lekari i najhrabriji pacijenti preguraće i preostalih 50%. A posle toga doći će i ozdravljenje.

Kada i zašto ti lekari i pacijenti odustanu?

-              Rekao bih da većina odustane na samom početku, pre nego što bilo šta krenu da rade. Mislim, to je užasno, veoma brzo se desi. Rekao bih da jedan od većih problema predstavlja čišćenje creva, jer neki od njih su već izgubili osećaj za pražnjenje creva.

Oni kažu ovako: „Ne znam kada treba da imam pražnjenje creva; zamalo da se nisam uneredio par puta”. I još: „Ne želim da radim ništa što bi takvo stanje ubrzalo”. Dakle, u tome je njihov glavni problem. A vi, jednostavno, morate ih naterati da pročiste svoja creva.

Žena izlečena od mijastenije

-              Kada je došla kod mene, primetila je da joj je vid zamagljen, da ima slabu koordinaciju i da su joj mišići lica opušteni, kao i to da je imala prob- lema sa gutanjem. Otišla je kod lekara, i posle nekoliko dijagnoza, konačno su joj rekli da ima mijasteniju, što je u osnovi neuromišićna bolest.

I tada ne može baš da se guta?

-              Da. Zapravo, to je multipla skleroza, samo što jedino napada lice i očne nerve: oči, grlo i celo lice. Zato obolela osoba počinje da slepi.

Rekli su joj da će vremenom oslepeti. A već je počela da vidi duplo, toliko da je jedva mogla da hoda. Do vremena kad je došla kod mene, vid joj je već bio takav. Lekari su joj dali neke specijalne naočare za to, ali one nisu pomogle.

Da li im je otežano disanje i da li se mogu ugušiti?

-              Imala je problema sa disanjem i gutanjem, i njeni mišići lica su opali. Drugim rečima, mišići joj vise, tako da joj lice izgleda prilično drugačije. Lekari su joj rekli da boluje od autoimunog oboljenja – mijastenije gravis. Ta bolest bi je ubila da se nije lečila. Oslepela bi prvo, i onda bi se vre- menom ugušila. Lekari su mogli da joj produže malo život, tako što bi iz- vadili grudnu žlezdu. A znamo, grudna žlezda (timus) je jedan od najvažnijih organa imunog sistema. Tu se vaše T-ćelije „edukuju” za svoju funkciju u telu.

I ona kao pacijent i njena porodica su se mnogo uplašili. Takvi su bili kada su došli u moju kancelariju.

Uradili smo sve stvari o kojima sam vam malopre govorio. Mislim da me je za samo dva dana zvao telefonom njen otac i rekao da se desilo čudo. Ono što sam otkrio kod ovakvih vrsta bolesti jeste da je početna reakcija kod istih veoma burna, jer je telo „do smrti” izgladnjeno od B vitamina, a koji su neophodni imunom i nervnom sistemu. Dakle, za dva dana njen vid se normalizovao. Rekli su mi da je većina simptoma bolesti tada praktično nestala.

Nisu verovali šta se desilo, pošto su im lekari stalno ponavljali da će um- reti. Govorili su: „Izvadićemo vam timus, ali ćete vremenom oslepeti i ugu- šiti se, ili prestati da dišete”. Znate, to je onaj klasični košmar savremene medicine.

Posle toga doživljavala je poneke uspone i padove.

Brinuli su o njenom zdravlju, pa su ponovo otišli kod lekara. On im je re- kao da je normalno imati pozitivne pomake, ali da će oni proći, pa će se situacija pogoršati. A čim je to rekao, isto se i desilo! Razumete? On ju je uplašio da će joj biti sve gore i gore.

Zato su ponovo dolazili kod mene. Tada bi ozdravila, mada u suštini, bilo je to kao penjanje uz uzbrdicu. Ipak, u roku od 3-4 meseca, dakle do prošle zime, ona se potpuno izlečila.

Šta vam je rekla kada se izlečila?

-              Bila je jednostavno oduševljena, ali sam morao ozbiljno da porazgo- varam sa njom. Jedna od stvari koje moram da obavim sa izlečenim od neuromišićnih bolesti jeste da im objasnim kako se ne smeju vratiti svom starom, nezdravom načinu života. Jer ubeđen sam... u stvari, je l’ znate kako su nekada nazivali ovu bolest?

Ne.

-              Nervni slom. Upravo su to mijastenija i multipla skleroza – nervni slom.

Mislim da je od toga bolovao Ričard Prajor.

-              Tako je. Upravo tako. Previše stresa je u pitanju. Takve ljude ja moram da učim da kažu „ne”. Da im smanjim broj obaveza. To su ona vrsta ljudi koje kada pitate da l’ mogu da vam pomognu, oni vam odmah kažu da mogu, iako su već prepuni obaveza, prepuni. O tome moram da razgo- varam sa njima i da im smanjim stres. To je ipak jedan od ključnih faktora.

Imao sam i druge, još gore, slučajeve mijastenije. Naravno, pritom, najgora stvar koju može jedna obolela osoba da uradi, i da uopšte pomisli na to, jeste odstranjivanje grudne žlezde (timusa). Standardna medicinska procedura kod mijastenije je odstranjivanje timusa – inače, glavne kom- ponente imunog sistema. Kada se ona odstrani, čovek više ne poseduje dovoljno jak imunitet. A to je pravi košmar.

Kod mene su dolazili brojni pacijenti sa mijastenijom koji su se izlečili. Tu se zapravo radi o klasičnoj staroj metodi lečenja: samo počnete da ra- dite sve suprotno od onoga što je dovelo do bolesti, držite se novih prog- rama lečenja, i tako ozdravite.

Negativni stavovi lekara su doveli do smrti mnogih ljudi

-              Kad lekari kažu ljudima da je gotovo, i ovi im poveruju. To naročito važi za multipla sklerozu. A takav stav samo slabi čovekovo zdravlje.

Imao sam dosta pacijenata koji su doživeli smrtnu kaznu koju su im lekari prorekli.

Znači, niste mogli da ih izlečite?

-              Ne, već nisu verovali da mogu da se izleče. Pri svakoj poseti su govorili da ne veruju da mogu da se oporave. A ako ne verujete, onda se i nećete oporaviti. Ništa se ne može desiti ako ne verujete da će se desiti.

Pa, da li su radili sve po programu lečenja ili skoro ništa da nisu?

-              Skoro da nisu.

Jer su verovali da im to neće pomoći.

-              Baš tako. Mislili su da je to gubljenje vremena. Dakle, kako su mogli da imaju snage da isprate program lečenja ako nisu ni verovali da će to delovati? Ko da se muči sa svim tim metodama lečenja? Pacijenti koji su najmanje verovali u svoje izlečenje bili su upravo oni koji su patili od neuromišićnih oboljenja.

S druge strane, ima dosta onih koji su posvećeni lečenju i koji zato oz- drave. Mnogo njih je na moja vrata ušlo hramljući i gegajući se na jednoj nozi, jedva se penjući uz ulazne stepenice. Bio je i jedan čovek koji je morao da parkira svoj automobil pola sata ranije od zakazanog termina, iako je od parkinga veoma blizu mog lečilišta.

Znam, preblizu!

-              E pa njemu je trebalo pola sata. Video bih ga kako se muči na parkingu da dođe, ali nisam izlazio da mu pomognem, jer takvi ljudi moraju da se malo pomuče sami ako žele da ozdrave. Gledao bih ga kako pola sata pešači do mojih vrata, i onda, još pet minuta da dođe do mog kupatila. Prva stvar koju je morao da uradi jeste da dopre do kupatila.

Ali, on je verovao u izlečenje. Jer je pre toga bio kod drugog lekara koji mu je malo pomogao da se oporavi, a onda je došao kod mene, pošto su mu rekli da sam ja potpuno izlečio ljude od multiple skleroze. On je verovao u izlečenje, pomučio se i radio sve što smo mu govorili. Naravno, pritom je pražnjenje creva bio poseban problem. Možete misliti kada nekom treba 10 minuta da dođe do kupatila, koliko se uplaši da neće do tamo stići na vreme kada bude čistio creva.

Аli koga briga za to! Moraju se suočiti sa time. On se suočio, i imao je par nezgoda, ali dobro, šta je tu toliko strašno?

Imao je multiplu sklerozu, je l’ tako?

-              Da. Svakom se desi da se uneredi tokom svog života. Ali šta je to važno kada se ovde radi o lečenju multiple skleroze. Dakle, ispraznili ste creva par puta u pantalone, pa šta? Eh, kada bi to bio najgori problem. Tako se i onom čoveku desilo! Po nekoliko puta se uneredio u krevetu i u svoje pantalone.

Ali prva stvar koju je tada počeo da primećuje jeste da mu se hod popravio. Mogao je da hoda svuda po kući.

Svako sa mišićnom distrofijom, multiplom sklerozom, mijastenijom ili bilo kakvom neuromišićnom bolešću, mora shvatiti da je doživeo nervni slom. Doslovno se desio nervni slom. Nema prenošenja nervnih impulsa. To se zove bolest neuromišićne transmisije. Dakle, ti ljudi su doživeli nervni slom. Otišli su osigurači. Nema prenošenja pozitivnih nervnih impulsa u nervnom sistemu, što znači da je neophodno smanjiti stres.

Ali to ne znači da ne treba raditi ništa ili ne pomerati se. Oni moraju drastično da ublaže stres, a istovremeno i da nastave da se kreću. Moraju da pokreću svoje telo. Čak iako hodaju smešno, treba da nastave sa ho- danjem. I čak iako imaju slab vid, treba nastaviti sa čitanjem i fokusira- njem.

Samo ne treba da se nadmeću ni u čemu.

-              Da, baš tako. Tu postoji velika razlika. Veliki broj mojih pacijenata, obo- lelih od neuromišićnih bolesti, završili su tako zbog previše nadmetanja i konkurencije, bilo da je reč o školi ili pohađanju velikog broja kurseva. Znate, imao sam i takve ljude koji su ovde dolazili jer su pokušavali da tokom jedne godine koledža završe ispite od godinu i po dana unapred. Većina tih ljudi je doživljavala prevelik stres u porodici, na poslu i u školi. U sadašnje vreme viđam više studenata sa ovim problemima nego ikad pre. Mislim da je razlog tome sve veći pritisak na njih tokom studiranja. A tako je sa svim studentima! Oni čak imaju testove i tokom prve godine.

Mi nikada nismo imali testove tokom prve godine. Dok se danas daju testovi i tokom prve godine, i generalno gledano, mislim da se omladina uništava u ovoj državi zbog svog tog stresa i pritisaka. Verujem da je to uzrok sve većeg broja nervnih slomova i oboljenja na nervnoj bazi.

Dobro. Sada, šta više koristite kod takve vrste bolesnika: biljnu regene- rativnu formulu za nerve ili BiB tinkturu dr Kristofera?

-              Formulu za stimulisanje nerava. BiB je malo čudnija formula. Jer znate, tu formulu sam koristio još dok je dr Kristofer bio živ; ali sada, kada je prošlo 13 godina od njegove smrti, rekao bih da se znanje o lekovitim biljkama za nerve itekako uvećalo.

Takođe, BiB formula sadrži divlji ruzmarin i plavu stanićarku, kao i lobe- liju, koje su definitivno sve antispazmatične biljke, i kapicu, koja stimuliše nerve; tako da ta formula predstavlja biljnu mešavinu koja deluje u oba smera.

BiB jeste dobra formula, ali ja bih je pre stavio u kategoriju antispaz- matičnih lekova. Za ljude sa epilepsijom gledam da nađem neke bolje for- mule.

Što se više bavim pacijentima obolelim od multiple skleroze, mišićne dis- trofije, onda mijastenije i drugih neuromišićnih oboljenja, sve više kao lek koristim biljke za stimulisanje nerava.

Da li kod vas ljudi koji su doživeli nervni slom popiju po malo kafe?

-              Ne, ali im dajem druge biljke koje čine sastavni deo biljne formule za stimulisanje nerava.

Na koji način se koristi ta formula? Da li se ubacuje u uvo?

-              Ne, samo se pije. Kod mijastenije pak stavlja se i na lice i u uvo. Ali kod drugih takvih oboljenja, poput multiple skleroze i mišićne distrofije, dovoljno je uzimati internim putem.

Da li se primenjuju obloge sa biljkama za nerve?

-              Ne, osim ako se bolest nije baš lokalizovala na jednom mestu, mada kod mišićne distrofije i multiple skleroze najčešće ne možete uperiti prstom na neki deo tela i reći: „Evo ovde je bolest”.

To je samo bolest svih mišića, znate, obuhvata celo telo. Jedino ako se desi da se bolest lokalizuje oko kukova, kolena ili ramena (izgleda da se tu najčešće javlja), onda možete tu primeniti obloge. Dakle, ako postoji deo tela gde se može prstom odrediti obolelo mesto, onda se mogu primenjivati.

A ako nađete takvo mesto, šta se konkretno radi?

-              Pa, mogu se direktno nanositi biljke za stimulaciju nerava.

Ali ako se nema jedna određena biljka, onda mogu neku drugu?

-              Naravno. Isto važi i za primenu vrućeg i hladnog tuša, kao i masažu.

Da li ricinusovo ulje ima nekog efekta kod ovih bolesti?

-              Ja uvek koristim to ulje kao spoljnu fomentaciju. To je jedna od naj- boljih fomentacija, te zašto je ne koristiti? Naravno, tu je i masaža. Ljudi oboleli od ovih bolesti veoma dobro reaguju na masažu i fizičku aktivnost. To su dva veoma bitna dela programa lečenja. Mada većina ljudi, čim počne da im telo drhti, oni prestanu da rade, što je najgora stvar koju tad mogu da urade.

Dakle, čovek o kome smo govorili se izlečio?

-              Naravno. Povremeno doživi neke padove, ali mislim da je to više emo- cionalne, nego fizičke prirode. Recimo, ovde u Los Anđelesu sada učestvuje u trkama na 10 kilometara. Ima 48-49 godina. Bolest mu se pojavila kada je imao 40. Tokom cele prve godine trajanja bolesti nije znao šta mu se dešava, dok mu konačno nije dijagnostikovana. Sada je u odličnom stanju.

Mišićna distrofija

-              Druga vrsta bolesti iz ove grupe jeste mišićna distrofija, koja je takođe progresivna bolest mišića i o kojoj se malo zna. Ne zna se ni uzrok ni tera- pija, te lekari takve ljude samo stavljaju u ovu kategoriju pacijenata.

Kod mene je verovatno dolazilo više ljudi sa mišićnom distrofijom nego sa multiplom sklerozom i mijastenijom zajedno. To je najveća grupa boles- nika.

Recimo, ako ste u poslednje vreme postali malo senilni, lekari će odmah reći da imate Alchajmerovu bolest. To je velika grupa ljudi, koji se među sobom pak mnogo razlikuju. Takvim ljudima, ako im se dijagnostikuje Alchajmerova bolest, sugerisao bih da ignorišu tu dijagnozu. Jer oni jed- nostavno sve ljude stavljaju u ovu grupu mišićnih oboljenja.

A njima je zapravo samo potreban program lečenja za teže izlečive bolesti?

-              Tako je. Upravo tako. To znam jer sam tokom godina imao ogroman broj različitih slučajeva ljudi sa mišićnom distrofijom.

Da li ste uspeli da ih izlečite ili samo da im malo pomognete?

-              Pa, znate, bolest je nestajala kod njih. Više nemaju nikakve simptome bolesti.

Jednom prilikom sam nekoliko dana držao neke kurseve. Tada je došla jedna žena koja je želela da se izleči od mišićne distrofije. Učinio sam da hoda normalno u roku od 24 sata, nakon što sam ja ispričao kakve gluposti lekari pričaju o toj bolesti. Kasnije joj je bilo bolje i mogla je da hoda bolje. Naravno, davao sam joj veliku količinu lekovitog bilja. I reći ću vam sad jednu stvar: svako ko ju je lečio bio je na smrt prepadnut od nje. Nisu smeli nikakvu terapiju da joj predlože. A ona je bila moj prvi pacijent takve vrste. Molim Boga da mi šalje obogaljene ljude da ih lečim. Da mi da neki zadatak koji ću svom svojom voljom i srcem da ispunjavam.

Zato sam odmah krenuo da je lečim, najpre sa vrućim i hladnim tuševima, velikim dozama biljaka za nerve, i radikalnim menjanjem pogleda na život. I već je sledećeg dana počela da hoda bolje. Mnogi od takvih ljudi postanu obogaljeni, ali u psihičkom smislu, jer im lekari kažu da pate od progresivnog mišićnog poremećaja i da im više nema spasa.

Koja je najveća doza biljaka za nerve koju ste koristili?

-              Rekao bih 30 ml dnevno, boca od 30 ml na dan. To je oko 170 kapi (5 punih kapaljki) 7-9 puta dnevno. I u tome nema ničeg lošeg.

Naravno, jedina loša strana kod nervnih stimulatora je u tome što će ih stimulisati, zar ne? A jedina loša strana antispazmatičnih biljaka jeste što mogu izazvati povraćanje. Dakle, ako povratite od antispazmatičnih biljaka, uglavnom zbog lobelije, ja bih samo malo prekinuo sa upotrebom iste. A ako se previše istimulišete sa biljkama za stimulaciju nerava, samo prestanite da ih uzimate uveče. Možete da ih ne uzimate nakon šest sati popodne. Ponekad privremeno prekinem sa davanjem stimulišućih biljaka, a počnem sa biljkama za nerve i antispazmatičnim biljkama, tokom perioda od par sedmica, kako bi se bolesnik malo opustio.

Sedativne biljke opuštaju ceo sistem, dok ga stimulišuće stežu i oživ- ljavaju ponovo. To je ono što njima treba. Slično je primeni vrućih i hladnih tuševa. Na takav način je Samjuel Tomson koristio lobeliju i alevu papriku, pošto je aleva paprika vrsta nervnog stimulatora. Ja tu ubacim i biljke za regeneraciju nerava, a onda na kraju ide antispazmatična lobelija.

Da li lavanda spada u sedativne biljke?

-              Da, kao i lobelija. Lobelija se može ubaciti u bilo koju formulu, jer ona deluje kao antispazmatična biljka, ali skoro da može da se koristi i kao nervni sedativ i stimulator. Ne postoje neki pravi neželjeni efekti ovih bilja- ka; kao što sam rekao, jedino je moguće da se povraća od lobelije ili da se stimulišu nervi sa onim drugim biljkama. Glavni problem kod njihove primene je najverovatnije što ga ljudi ne uzimaju u dovoljnoj količini.

Sve u svemu, većina mojih pacijenata takve vrste je sada zdravo, već 12 godina i više.

Dakle, to nije samo začarani krug trenutnog ozdravljenja i ponovne po- jave bolesti?

-              Ne, jer kod onih koji se ne leče taj ciklus obično traje jednu-dve sed- mice, najviše mesec dana. A onda se opet pojavi bolest u još goroj formi. Uglavnom traje od dve sedmice do trideset dana.

Što znači da vam lekari ne mogu reći da je došlo do privremenog pobolj- šanja?

-              Da, ali oni će samo reći takvim pacijentima da su bili jedni od onih sreć- nika kod kojih dolazi do spontanog povlačenja bolesti.

Ali znate, ako gledate iz tog ugla, onda se i meni desilo to spontano povlačenje moje srčane bolesti. Govorio sam vam o tome. Jer lekari nikada neće reći pacijentu koji je patio od raka da se potpuno izlečio.

Znači, i kod vas je došlo do remisije?

-              Da. Ja sam u remisiji, vi ste u remisiji, svi smo mi u remisiji, po miš- ljenju lekara konvencionalne medicine.

A reći ću vam: kada prođe 3, 4 ili 6 meseci od početka te njihove remi- sije, ljudi se u potpunosti izleče i nema više ni govora o remisiji. Što više vremena prolazi, to oni više odbacuju stavove lekara, pa im i zbog toga biva bolje.

„Kada je ušao čovek sa Parkinsonovom bolešću, sa nogom koja je lupala o pod, zvučalo je kao bušilica za beton.”

-              Dok je ulazio u moju kancelariju, mislio sam da udara čekićem u nešto. Ali posle sam uvideo da je to samo njegovo koleno koje je udaralo u sto i njegovo stopalo kojim je u pod lupao. Stajao je skoro uspravno, ali uda- ranje noge i drhtanje desne ruke nije mogao da zaustavi.

Kako ste mu rešili problem drhtanja ruke?

-              Mislim da su najviše pomogle biljke za nerve, mada smo radili dosta i sa vrućim i hladnim tuševima. Masirali smo mu podugo predeo kičme, te ruke i noge, kako bi se opustili mišići koji su možda bili stegnuti. Svi mi ionako imamo mišiće koji nam pritiskaju nerve. Takođe, bilje smo prime- njivali spolja; koristili smo antispazmatične biljke, poput fomentacija od lobelije.

Primenjivali ste fomentacije sa lobelijom?

-              Da, na ruku i nogu. Skuvali bismo jak čaj od lobelije u velikom sudu, od jednog litra možda, u koji smo stavili punu šaku sveže lobelije. Vodu smo pustili da proključa, onda stavili lobeliju unutra i zatvorili sud, jer lobe- lija ne treba da se krčka. Samo treba da se stavi u ključalu vodu i da se pusti.

Da li ste u to utapali peškire?

-              Da, utapali smo peškire, a onda njih nanosili na njegovo telo. Znatno su mu pomogli. Pošto je do tada imao jake bolove, kao i osip od herpesa. To je bilo dosta bolno, ali zato mu je lobelija itekako pomogla. Posle toga smo dodavali divlji ruzmarin i kapicu, koje smo mu davali i da pije.

Zašto divlji ruzmarin?

-              On je dobar da se pije za bilo koju vrstu nervnog oboljenja ili grča. Koristio sam ga i viđao kako sama epilepsija nestaje uz pomoć njega,

kada oboleli nema više napada usled oštećenja mozga ili tumora na njemu. Uz ovu biljku onaj čovek se osećao mnogo bolje, mada kada je dolazio drugi put ja i nisam baš video neku razliku. On mi je pak rekao da jeste osetio veliku razliku, možda 50% poboljšanja. Možda nisam to uvideo pošto sam po prvi put video nekog kako ulazi u moju kancelariju sa onakvom nogom i drhtajućom rukom, pa mi je to odvuklo pažnju.

Mislim da sam tek posle nekih 30 dana i sam primetio razliku. Treći put kada je došao, već je mogao da diše normalno, da se relaksira i da opusti mišiće, iako je još uvek bilo malo podrhtavanja, samo ne kao prvog puta kada je udarao u pod i moj sto. Davali smo mu velike doze divljeg ruzma- rina i plave stanićarke, plave verbene, kapice, lobelije, tvorovog kupusa, divljeg jama, BiB tinkture, posebne doze lobelije i podosta sokova. Isto tako, radili smo mu i dublje masaže na predelu kičme.

Da li ste stavljali fomentacije na kičmu?

-              Po celom telu. Često ih je stavljao. Čak je i u kupke stavljao sve ove biljke.

Znači i to može?

-              Naravno. Ako treba sve delove tela da pokrijete. On je punio kadu do pola, a onda u nju stavljao malo soli i još neke stvarčice, i na kraju dodao celu posudu sa lobelijom i korenjem od divljeg ruzmarina i plave stanićarke

–             sve je stavljao unutra. Tako se on kupao u jednom biljnom čaju.

Da li ste koristili tada plavu verbenu ili stanićarku?

-              Sve smo ih koristili, zajedno sa celom BiB formulom. Najvažnije četiri biljke su: divlji ruzmarin, tvorov kupus, lobelija i divlji jam.

Sve te biljke čuda čine. I plava stanićarka i verbena. Plavu stanićarku pak ne koristim previše, osim za žene. To je dobar stari indijanski lek za žene, naročito dobar pre nego što se žena porodi. On jeste odličan, ali su zato divlji ruzmarin i lobelija jednostavno izvanredni protiv grčeva. A narav- no, onaj čovek je svašta jeo, te je imao loše varenje i zatvor.

Vi ste sve te probleme rešili?

-              To je zaista neverovatno bilo. Da biste bili u tako lošem stanju kao što je bio on, morali biste godinama da ignorišete manje simptome. Od zatvora je imao i hemoroide. Ali umesto da promeni nešto povodom toga, on ih je operisao.

Da li se na kraju izlečio?

-              Da, naravno. Mada nijedan lekar nikada nikom nije rekao: „Evo, nema ga više”, dok je on došao do toga da više nije drhtao. Ni noga ni ruka mu više nisu drhtali. Bio je mnogo oduševljen time jer nije želeo da ode u pen- ziju, mada ipak nije mogao da piše. Kada je pokušavao da napiše nešto, izgledalo je kao EKG na papiru.

Ali vremenom je mogao ponovo i da piše?

-              Da, vremenom je počeo normalno da piše i hoda, bez podrhtavanja.

Koliko mu je trebalo da potpuno ozdravi? Više od jedne godine?

-              Manje od toga, rekao bih. Posle 6-8 meseci drhtanje je prestalo, ali se povremeno vraćalo, kada bi noću sedeo na svojoj stolici. Bilo je uspona i padova, ali se postepeno oporavljao. Posle 6-8 meseci više nije bilo po- drhtavanja. Ponovo se pojavljivalo jedanput sedmično, a kasnije na svakih 10 dana.

Siguran sam da je do kraja godine bolest potpuno nestala, mada je po- vremeno imao iste probleme. Naravno, to mu se dešavalo samo kada bi recimo otišao na proslavu nečijeg rođendana i pojeo neku nezdravu hranu od koje je mogao dobiti zatvor, i tome slično. Ljudi stalno tako rade.

Dobra stvar u svemu ovome je što i kad dovede sebe u toliko loše stanje, ipak se i dalje možete izlečiti. Međutim, ako odete predaleko, onda problem može stalno da se pojavljuje. Najbolje je kada pacijent to sam shvati.

Ali na kraju svi shvate?

-              Itekako shvate.

Čovek koji je izlečen od Lu Gerigove bolesti

Čovek o kome ste govorili na video snimcima...

-              Da. To je čovek koji nije mogao da govori kada je prvi put došao kod mene. Tako je bar rekla osoba koja ga je dovela. Ali ja sam ga naterao da progovori. Bilo je ono: „Aaaaa”. Poenta je u tome da nije želeo da govori. I bio je apsolutno ubeđen da će umreti.

Ne mogu baš da se setim, ne znam zašto, ali mislim da je bio zubar. Zubar ili lekar je bio, u svakom slučaju, radio je na UCLA, tako da je znao čim vam dijagnostikuju taj ALS (amiotrofičnu lateralnu sklerozu), da će mu od toga biti samo gore i da će umreti na kraju. A patio je od te bolesti tri godine, sve dok nije došao kod mene.

Zašto je došao kod vas ako je „znao” da će umreti?

-              Zbog rođaka. Rođaci su ga naterali da dođe. On nije želeo. Nije verovao u ove stvari. Mnogo puta tokom lečenja, kada mu je bivalo bolje, rekao bi:

„Pa, to je samo trenutno poboljšanje”.

Zato sam ga jednog dana jednostavno izbacio iz moje kancelarije. Rekao sam ovako: „Znate šta, vaše zdravlje se poboljšalo. Svi oko vas to vide i znaju. Simptomi su sve ređi. Ali, vi ste takav neverni Toma da je to ne- moguće”. Rekao sam na kraju: „Izlazite napolje iz moje kancelarije.”

A on: „Šta kažete?” posle čega sam ga ugrabio za jaknu, izbacio napolje i zatvorio vrata za njim.

Posle nekih pet minuta čulo se kucanje, ja otvorim, a on kaže: „Želim da uđem”. Pitam ja: „Zašto, kad ne verujete da se možete izlečiti?” Onda on kaže: „Pa, ne verujem”. Zato ja odgovorim: „Onda izlazite napolje”, i ponovo zalupim vrata.

Tako je bilo pet puta uzastopno, sve dok na kraju nije rekao: „Dobro, dobro, u pravu ste”. Ušao je i seo. Rekao sam mu ovako: „Vidite, ovde ima toliko lekovitog bilja i zdrave hrane da se možete izlečiti. A ako ne verujete u to, jer ste tako učili u svojoj bezveznoj medicinskoj školi, to znači da se ne obazirete na dobre simptome koji su prisutni kod vas. Bolje vam je. Govor vam je bolji, facijalni mišići su bolji, snaga ruku vam je bolja i hodate normalno”. Dodao sam još: „Vi samo odbijate da se suočite sa tim”. Tad se konačno malo zamislio. Najveći problem je bio u tome što nije mogao da napusti ono što je deset godina učio i na šta je potrošio sto hiljada dolara.

I do kakvog ste rešenja na kraju došli?

-              Dogovorili smo se da on može da nastavi da veruje svim ostalim stva- rima koje je učio iz medicine, osim ovoga - dakle samo treba da veruje da se od ove bolesti možda ipak može izlečiti. Rekao sam mu: „Možete po svim drugim pitanjima da verujete zvaničnoj medicini, ali možda ipak pos- toji ova jedna stvar gde oni nisu u pravu”. Na šta je on odgovorio: „U redu, možda ste u pravu“.

Da li se kvadriplegičari i paraplegičari mogu izlečiti prirodnim načinom lečenja?

Ričarde, da li ste nekada lečili kvadriplegičare, ljude paralizovane od vrata nadole, ili su oni beznadežan slučaj?

-              Reći ću vam ono što je dr Kristofer govorio: „Ne postoje neizlečive bolesti, postoje samo neizlečivi ljudi”.

Problem je u tome što oni dođu kod mene tek nakon mnogo godina provedenih u tom stanju. Do tada su im svi lekari, neurolozi i neurospeci- jalisti rekli da će do kraja svog života ostati nepokretni.

A to je težak zalogaj za gutanje. Mada ga je moguće progutati i svariti, isto kao što su to mogli čak i ljudi oboleli od multiple skleroze ili mišićne distrofije i njima slični, kojima su lekari govorili da nema leka, da će im biti sve gore i da će na kraju umreti...

Znate, kvadriplegičarima i paraplegičarima lekari i tzv. specijalisti govore da za takvu vrstu paralize nema leka.

Ne možete zamisliti koliko je teško pokretati mišić, nogu, ruku ili stopalo, koje je odsečeno od svog nervnog centra. Za to je potrebno psihički se spremiti. To poredim sa borilačkim veštinama, pošto sam ja bio šampion države Njujork 1971. godine u razbijanju blokova, jer da biste u tome us- peli, nije dovoljna samo fizička snaga.

Prava snaga mora doći iz nekog dubljeg izvora. Morate tragati unutra i pronaći tu unutrašnju snagu koja dolazi od Boga, i ne smete to uraditi sa- mo iz straha.

Znači, nikada niste imali slučaj takvih pacijenata koji su se izlečili?

-              Imao sam, ali to su bili retki slučajevi, pošto su oni dugo lečeni na pog- rešan način. Znate, čak sam viđao i veoma efikasne rezultate lečenja. Mis- lim da sam vam pričao o tom detetu, možda od 12 godina, iz države Juta, koje sam izbacio iz njegovih invalidskih kolica pravo u potok. Davali smo mu i velike doze biljaka za regeneraciju nerava, od čega mu se posle samo 12 sati noga drznula.

Je l’ bio paraplegičar?

-              Da, bio je paralizovan od grudnih pršljenova nadole; nije mogao da pomera noge.

Znači, posle 12 sati uzimanja biljaka za nerve i hladne vode (potoka)...

-              A bio je paralizovan još kad je bio beba od dva meseca, dok sada ima 12 godina, već je odraslo dete. E pa to dete me je jednom prilikom pog- ledalo u oči i reklo mi: „Ja mogu da se izlečim”. I verovao je u to. Međutim, drugačije je kada ispred sebe imate čoveka od 30 ili 40 godina.

Dakle, iako nikada niste to uradili do kraja, verujete da je moguće pot- puno izlečenje?

-              O, apsolutno, apsolutno. U stvari, ja sam sreo ljude kojima se to de- silo.

Stvarno? Hoćete da kažete da vam sada mogu reći: „Ja sam nekad bio paraplegičar”?

-              Naravno. Najviše volim kada putujem negde da bih držao predavanja, jer tada mi prilaze razni ljudi i pričaju svoja iskustva. Tako mi je nekoliko desetina njih reklo da se oporavilo. Ljudi kojima je rečeno da više nikada neće hodati, i koji su imali povrede kičme i koji su bili paralizovani uglav- nom od stomaka nadole.

Čovek koji se izlečio od potpune paralize od vrata nadole

Da li znate nekog ko se izlečio od paralize tela od vrata nadole?

-              Znam za jednog surfera iz Kalifornije. Ne sećam se cele priče, ali znam da je pao na glavu u pesak, slomio vrat i tako postao paralizovan.

Postao je kvadriplegičar i imao je velike unutrašnje povrede. Sećam se da sam negde čuo kako se oporavio i kako je potpuno zdrav i uspravan. 334

Kad sam ga i sreo, pričao mi je kako je slomio vrat, ali da je verovao da se može izlečiti. To se na kraju i ostvarilo.

Da li je koristio lekovito bilje?

-              Da, ali ne na način o kojem smo mi do sada govorili. Uglavnom ih je uzimao internim putem. Oporavljao se u lečilištu Solana Bič, dole u sever- nom okrugu San Dijega. I stvarno je verovao u izlečenje. Sreo sam ga tamo kako pije sokove. Verovao je u lekovitost posta na sokovima, mada osim toga nije se lečio nečim drugim. Da, jedino su dosta primenjivali i masažu tela.

I nervi u njegovom vratu su se regenerisali?

-              Da, i svi ostali nervi. A pre toga je bio paralizovan skroz. U početku ni- je mogao da se pomera od vrata nadole. Ali kako je počeo da se leči, pos- tepeno je pokrenuo ruke, pa malo noge, uz dosta masaže i posta na sokovima. Mislim da je pio sokove oko pola godine, nakon čega se opo- ravio. Ipak, to su veoma retki slučajevi. Ne mislim da se ljudi retko izleče od toga, već su retki ljudi kao on.

Mislite, tako uporni kao on?

-              Da. Ima njih nekoliko desetina koji su se izlečili od paralize tela od stomaka nadole. Mislim da je za izlečenje najvažnije da čovek uporno, bez prestanka, radi na tome.

I ja sam jedanput zadobio neke povrede od kojih nisam mogao da po- meram određene delove tela. I koliko god želeli i trudili se da ih pomerite, jednostavno ne možete. Ne znate kako je to, kao da ste zamrznuti. Liči na neki san. A ljudi sa takvim problemom moraju da daju 110% od sebe, bez obzira što lekari, naravno, kažu da ne može doći do izlečenja.

Savet od dr Džona Kristofera, učitelja dr Šulca. Za gubitak sluha...

Dr Kristofer je koristio svoju BiB tinkturu u ovu svrhu, ispirajući uvo jedanput sedmično sa vodom pomešanom sa malo jabukovog sirćeta. Na ovaj način je izlečio mnoge ljude od potpune gluvoće.